Gnevna generacija

[tazza]

gde je ovo objavljeno? treba mi.

[MancMellow]

Ma ima i knjiga

 

Pohvalilo ga i Antonić onijeh dana. Kaže čovek, bilo gore 2010 nego pod Hitlerom 

 

 

 

Upravo o politici redefinisanja srpskog identiteta preko kulture, uključiv i onu namenjenu najširoj publici, govori sjajna knjiga Miše Đurkovića „Slika, zvuk i moć: ogledi iz pop-politike“. „Politika identiteta u našoj zemlji direktan je prostor delatnosti velikih sila“, objašnjava dr Đurković (66), dodajući da je u tom smislu „današnja okupacija opasnija nego ona nemačka 1941. Dok je tada čitav prostor politike identiteta, dakle, vere, obrazovanja, nauke, simbola i kulture u potpunosti bio prepušten domaćim vlastima koje su ga oblikovale u skladu sa srpskom tradicijom, današnji okupatori su pre svega usmereni na totalnu rekonfiguraciju upravo tog polja“ (66).

 

 

http://www.pecat.co.rs/2010/03/slobodan-antonic-politika-identiteta/

 

Malo je "tupan dana" za ovo

Edited August 5, 2015 by MancMellow

[FERNOUX H]

gde je ovo objavljeno? treba mi.

 

Nedeljnik Evropa.

[tazza]

Super, sve mi treba, hvala. Ne znam da li ću baš knjigu da čitam, ali trebalo bi da preletim. 

Edited August 5, 2015 by tazza

[MancMellow]

Super, sve mi treba, hvala. Ne znam da li ću baš knjigu da čitam, ali trebalo bi da preletim. 

 

isti autor (ko bi rek'o, iako, ok, neki motivi se ponavljaju, ali ne u ovom delu što ću citirati)

 

 

Е драги моји, свега тога од прошле недеље нема. То је заправо тренутак када је последњи остатак оног изворног духа који је некада красио Радио Б92 умро. Што се тиче саме фирме, баш ме брига. Но проблем је што ни приближно више не постоји могућност да осим понекад на Студију Б (а и то је питање до када пошто и њих ускоро продају) чујемо квалитетну популарну музику различитих жанрова. Дакле, ко сада укључи Б92 чуће иста она срања попут Ван Рипаблик или А-ха која може да чује на Градском радију, или било ком другом. Пре неки дан налетех на Лауру Браниган и чувено Ју тејк мај селф контрол!? Некад је то могло да се чује само код Бракуса када се најбруталније зезао са диско хитовима из осамдесетих.

Наравно, данас имамо интернет и хиљаде фантастичних радио станица на којима можемо да чујемо шта год желимо. А ено и Милић најављује да ће наставити да емитује свој шоу на интернету. Но, то није исто. Добар радио водитељ је незаменљив, са њим се гради поверење годинама, њему се верује и од њега се учи. А што се тиче хумора, на радију царују тупави водитељи јутарњих програма и нападно шатро-духовити примитивци који воде разне „емисије“ преподневног или поподневног типа у којима углавном лупају на врло баналан начин. Одласком и овакве деведесет двојке по целом етру зацарило је исто корпоративно срање, само можете да бирате `оћете ли да буде домаће (Гранд, Пинк)  ^_^ или глобално (Ван рипаблик, Авићи, Бијонсе, итд). Општи ниво популарне културе наставља да се срозава. Тиме и народ постаје глупљи и примитивнији, а каква таква елита више нема ништа што би слушала.

 

http://www.novipolis.rs/blog/28790/kraj-b92--ode-muzika.html

 

Dakle - note to Fernu i istomišljenici: nemojte da vas gornji tekstovi zbune, Đurković i slični te Seke, Mire, Cece i ostale preziru isto - samo sa "desna" - a ovo gore je samo ogled ideološki inspirisan netrpeljivošću prema zapadnom mejnstrimu, a i (da prevedem, uz pomoć stručnijeg lica, na levičarski) zato što može da bude korisno u zanemarivanju "klasne borbe" i orijentacje na nacionalno. I zato što je neiskren, zato tako bezvezno i zvuči. 

Edited August 5, 2015 by MancMellow

[FERNOUX H]

Pa ne znam, ja mislim da tebi Manč Đurković smeta iz nekih drugih razloga, a ne zato što ne voli iskreno Seku ;) Ne znam zašto to mislim...

 

Od ovoga što si citirao ni traga nema u tekstu koji sam ja postavio... Miša ima još jedan jak tekst, zove se Ideološki i popularni sukobi oko popularne muzike u Srbiji, koji isto ima prilično drugačiji pristup.

[MancMellow]

Pa ne znam, ja mislim da tebi Manč Đurković smeta iz nekih drugih razloga, a ne zato što ne voli iskreno Seku ;) Ne znam zašto to mislim...

 

Od ovoga što si citirao ni traga nema u tekstu koji sam ja postavio... Miša ima još jedan jak tekst, zove se Ideološki i popularni sukobi oko popularne muzike u Srbiji, koji isto ima prilično drugačiji pristup.

 

Pa smeta mi zato što je, po mom mišljenju, 1 far right. Koji u drugom tekstu iskreno žali za nečim što on vidi na jedan način za koji ne mislim da sasvim odgovara realnosti (ali njegov doživljaj je svejedno autentičan i iskren), a u prvom tekstu se trudi da nečemu, o čemu ne misli ništa dobro (samo uporedi odnos prema Grandu u prvom i drugom tekstu), na jedan totalno nespretan način pruži neki legitimitet u okviru jednog društvenog narativa. To što ti (verujem, možda grešim?) kupuješ tezu iz teksta da ono o čemu piše može poslužiti kao neka potka za bilo šta šire...to je prosto tvoja stvar. 

[condor]

1 far будала.

 

Колико сам успео да испратим дотичног господина, идеологија му, како то већ почесто бива у нашем народу, служи искључиво за иритирање противника. Више се ту ради о поремећајима личности него о јасној идеологији.

[FERNOUX H]

Ljudi, pustite Mišu, šta je (desničar, ovo, ono), kakav je i jednostavno čitajte tekst.

[Аврам Гојић]

evo ja sam pročitao. 

 

da li je moguće da ti ne smeta ovaj pokroviteljski ton prema siromasima? priča o njima kao o životinjicama potpuno zarobljenim u svoj identitet.

[dillinger]

Ovaj tupavi ljotićevac-libertarijanac kasni jedno  8-10 godina za Ćirjakovićem. 

[svashtabezneshto]

Uh, kad smo o mišljenju o siromašnima, ali dolazi sa druge strane:

 

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1035235

 

OTKRIVANJE MRAKA

 

Bila sam na Džejevom koncertu jesenas. Oglušila sam se na upozorenja da Džej godinama nije to što je nekad bio i da su mu koncerti užasni. Zaista, bilo je grozno, tužno i, na momente mučno. Mali nije taj kapacitet, napisao je davno Uroš Komlenović, baš na ovoj stranici. Međutim, ovo nije priča o Džeju, nego o onom trenutku otkrovenja, nenadane realizacije kad se odjednom rasvetli nešto što je do tada bila gusta tama. Uprkos tome što, bez ikakve ironije, iskreno poštujem i volim "narodnu novokomponovanu muziku" i što sam spremna da do poslednjeg koji hoće da me sluša branim narodnjake od snobovskih, kvaziintelektualnih, a zapravo do srži kulturfašističkih napada, nikada nisam bila spremna da idem do kraja, u narodnjački raspojasani i razulareni patos. Plašio me je i odbijao na isti način na koji mi je izazivao nelagodu onaj opis incestuoznog svadbenog veselja u Nečistoj krvi, koje se, gle čuda, događa baš na jugu, rodnom mestu narodnjačkog hardkora. Još južnije, u Makedoniji, u narodnim pesmama nalaze se zastrašujući motivi pored kojih recimo, sve one ubilačke balade Nika Kejva zvuče kao dečje pesmice. Ko ne veruje, nek preslušaNazad, nazad, Kalino mome ili Kaži, kaži libe, Stano.

Dakle, Džejev koncert je tekao tako kako je tekao, a onda se pravo sa aerodroma, posle tezge u nekoj Švici, bunovan i neispavan, na sceni pojavio Sinan Sakić i uzeo mikrofon. U publici su sedeli oni nabildovani ćelavi klinci u kožnim jaknama sa ranflom, koje se verovatno više ne proizvode, klinci koji ne izgovaraju reči nego tek pojedine slogove, za koje sam mislila da će nas do kraja koncerta upucati samo zato što se vizuelno tu ne uklapamo. Jedva punoletni otpadnici iz mraka Kaluđerice, Borče, i ko zna odakle, do Sava centra su se uskobeljali raspadnutim "jugom" ili "kecom", po njih šest-sedam u autu, moleći boga da ih policija ne zaustavi tako natrpane. Za njih čujete tek kad u nekoj kafani na magistralnom putu sevnu varnice, potegnu se flaše i noževi, pa u novinama piše da je taj i taj "podlegao povredama". Oni nisu iz provincije, nego sa oboda, iz još većeg mraka, nadomak jakih svetala velikih gradova, a nikad stvarno u njima, rođeni i ostali u limbu između dva sveta. Oni su pali u trans kad se na sceni pojavio Sinan. Jedan njegov znak rukom i u sali je zavladala mrtva tišina. Tek kad im je opet rukom pokazao da mogu, zapevali su zajedno sa njim.

Ne znam šta je pevao, ne poznajem repertoar, ali bilo je u tome nečeg duboko strašnog. Odjednom mi se otvorio i razbistrio čitav kosmos života na margini, ta prava muka i tuga, sluzavo blato na ulicama koje čekaju davno obećani asfalt, od niskog napona žmirave sijalice u kućama okruženim stovarištima, perionicama i propalim fabričkim pogonima. I, naravno, kafanama, sa podovima od golog betona, neispravnim instalacijama i zarđalim čučavcima. To su one u kojima se služi samo veliko pivo i samo turska kafa.

Sinan Sakić, glasom, pojavom i životom, neraskidivi je deo tog sveta, iako je sigurno da njegova publika dolazi i iz drugih svetova, krugova i slojeva. Njegov nenaviklom uhu teško podnošljiv glas sinteza je zvuka, mirisa i sivila mesta na koje fin svet ne samo da ne zalazi nego ne želi ni da zna da postoje. Njegove grimase i trzaji dok peva otelotvoreni su jauk i grč onih koje je život pošteno izudarao, a koji nikada nisu imali vremena i prilike da se zagrcnu od toga, jer za drugo i ne znaju. Te večeri, Sinan je bio most između svetova, jer sam zbog njega, iz svoje realnosti u kojoj šansi, mogućnosti i nade nikad nije manjkalo, spoznala onaj drugi svet u kom baš toga nema ni od korova. Zato nije slučajno da baš on peva jedan od najlepših stihova u novijoj narodnoj muzici, stih u kom očajnik nalazi način da sebi stvori nadu premeštajući realnost iz života u pesmu: Nije htela u životu, bar u pesmi nek me voli.

Rekoše mi da Sinan često plače dok peva, u šta sam se, zahvaljujući Jutjubu, uverila. Ali ima jedan snimak gde peva Sine moj Muharema Serbezovskog i gde plače nekako drugačije, ličnije i potresnije. Nešto mi je tu bilo čudno, pa sam ukucala u Gugl "sin Sinana Sakića". Prvi pogodak me je presekao: "Sin pevača Sinana Sakića, pravosnažno je osuđen na 12 godina zatvora, jer je ubio Dragoljuba Despotovića i pokušao da likvidira Radomira Lazića nakon kafanske tuče 22. maja 2002. u Loznici."

Sinan zna o čemu peva, pa makar pevao loše, kao što već loše peva. Ali to radi iskreno, raskopčavajući se pred publikom, da mu se vide i duša i srce. Taj glas je nepodnošljiv jer dolazi iz najdubljeg mraka margine i nesreće, iz sirotinje koja je ugledala malo svetla i potrčala za njim, pa stvorila obesno potomstvo koje se vratilo nazad u mrak, među otpadnike. Jer, mrak im je prirodno stanište, svetlost ih, očigledno, prži.

[dillinger]

Da se samonadopunim, idite još dalje u prošlost, Ćirjaković neke tamo 2007. ili 2008. kad je pohodio Sinanov koncert na Tašmajdanu. Možda prvi i otprilike jedini vredan tekst o toj underground ćirilici i njenoj emancipatorskoj dimenziji. Sve nakon toga su usiljeni pokušaji rušenja nekakvih tabua. Ujedno i jedino vredno šo je taj Ćirjaković objavio za života 

[Аврам Гојић]

 

 

uh kakva viktorijanska ekskurzija u sopstvenu fantaziju o siromasima. izgleda da je to uzelo maha, to valjda ide sa klasnim raslojavanjem.

 

a bilo bi dobro da ne daje ocene onog što ne poznaje. Sinan ne peva loše, on je savršen izvođač turskog melosa.  

Edited August 5, 2015 by Грешни Василије

[Sludge Factory]

Pride sto mi se ova dva dela istog pasusa nikako ne uklapaju.

 

 

 

Uprkos tome što, bez ikakve ironije, iskreno poštujem i volim "narodnu novokomponovanu muziku" i što sam spremna da do poslednjeg koji hoće da me sluša branim narodnjake od snobovskih, kvaziintelektualnih, a zapravo do srži kulturfašističkih napada, ...

 

 

 

... U publici su sedeli oni nabildovani ćelavi klinci u kožnim jaknama sa ranflom, koje se verovatno više ne proizvode, klinci koji ne izgovaraju reči nego tek pojedine slogove, za koje sam mislila da će nas do kraja koncerta upucati samo zato što se vizuelno tu ne uklapamo. Jedva punoletni otpadnici iz mraka Kaluđerice, Borče, i ko zna odakle, do Sava centra su se uskobeljali raspadnutim "jugom" ili "kecom", po njih šest-sedam u autu, moleći boga da ih policija ne zaustavi tako natrpane. Za njih čujete tek kad u nekoj kafani na magistralnom putu sevnu varnice, potegnu se flaše i noževi, pa u novinama piše da je taj i taj "podlegao povredama". Oni nisu iz provincije, nego sa oboda, iz još većeg mraka, nadomak jakih svetala velikih gradova, a nikad stvarno u njima, rođeni i ostali u limbu između dva sveta.