Da Li Volite..

[Pera Zeka]

DUKINA SVIRALA (Vojislav Ilić Mlađi)Na svom malom detinjskom odru bolestan leži, bez iskre nade... "Šta želiš sine?" - pitamo nežno - "Bombone, smokve il' čokolade? Šta hoćeš? Reci!"A on lagano, "Ne mogu ništa!"šapatom veli, Kao da čeka čas rastanka Te zato ništa više ne želi... Ćutaše dugo...Zatim bacivši Upitan pogled na svoju majku, pogleda me i reče tiho: "Kupi mi, tata, malu svirajku!" I otac hitro kao bez duše, Trči, a znoj mu obraze rosi, kupuje lepu malu svirajku I svome nežnom ljubimcu nosi. Radosno dete sviralu malu Međ' samrtničke ručice uze, Al' avaj: nema daha da svirne, Te mu zbog toga blesnuše suze... "Hoćeš ti,tata, da mi posviraš?" I ja zasvirah,-al' tužno tako!- Izgubljenu sam svirao sreću, I, svirajući, gorko sam plak'o... Al' svirkom svojom ne spasoh sina! Sva mi je želja uzalud bila! Smrt dođe brzo i uze malog Na svoja crna, studena krila. Uz kovčeg, nežno, spustismo Duku, Uz molitava pogrebnih zvuke: Njegovu malu dragu svirajku Međ' skrštene mu metnusmo ruke. I,uvek, otad, kad odem onde Gde se zemaljska staza svršava, Gde rastu:vrisak i pelen gorki, Gde moja ljubav večito spava, Ja jasno čujem žalosnu svirku Što svojom tugom u srce dira: To mali Dušan, plačući gorko, U svoju dragu sviralu svira.(Od osmoro dece izgubio je cetvoro, tragicnu smrt dva svoja deteta opevao je u pesmama, ovo je jedna, povecena sinu Dusanu)

Edited January 14, 2010 by Pera Zeka

[Eladan]

Eh, Pero, Pero... :o :( УСКРС У СТУДЕНИЦИБио је то облак од азура и злата,из кога су латице бресквиног цвета,уместо кише, вејале дугопо крилу Анђела, по смеху дететаПо реци плове мале ватре,и тајанствено се отвара папратов цвет,свети вид у пољу трага за босиљком,као свећа, запалила се зора пред црквом.Из росе се рађа и вила и молитва,из росе, облака и смиља,и вучија дивља и заборављена стопа,васкрсава усред Савиног биља.Дечак са црвеним јајетом у руци,што на младом сунцу с мачком разговара,мој је син испред ког се точимирис тамјана у кристални облик дана.И звоне сва манaстирска звона,ради светлоносног Спасовог дара,Христос воскресе из мртвих,чује се пој тропара из храма ...

[le petit nicolas]

uh, perazeko...evo jedne od jednog od kog mozda ne bismo ocekivali ovu tematiku:ZatečeniTamni u snegu i u magli,Petoro malih su se sagliNad okno što se kresi,S guzama uvis, i - o jade! -Oči im divni prizor sladeDok Pekar hlebac mesi.Motre ga kako testo sivoObrce, pa ga gurne živoU rupu što se žari,I čuju - dobri hleb se peče,Sa Pekarovih usta teceNekakav napev stari.Tu šćućureni, ne miču se,Dah sa okna udišu u se,Ko miris toplih grudi,Dok se zbog nekog nocnog slavljaPletenica od hleba spravljaPred pogledom što žudi,Dok pod gredama što se dimeMirisna kora cvrči rimeS popcima raspevanim.Pred rupom tom gde život dišeNe vide svoje rite višeOčima začaranim.O, svaki sneva kako jede,Isusi jadni što se lede -Pa ipak se tu kupeDa stisnu ružičaste njuškeUz rešetke i, potrbuške,Da mumlaju kroz rupe,Otupeli, i tu se mole,Sagnuti tako snažno doleKa nebu odškrinutom,Da pucaju im bedne hlačeI košulje im se izvlačeU zimskom vetru ljutom.poz

[Pera Zeka]

Rembo L U D A (Šandor Petefi)Što se bunite?Gubite mi se s vida?U krupnu sam poslu. Žurim.Korbač pletem. Plameni bič iz sunčanih zraka;Izbičevat ću svet!I jaukat će, a ja kikotati,Ko što se smejaše, dok sam jaukao.Hahaha!Jer život je takav. kikoćemo se i plačemo.Sve dok smrt ne šapne: Ćut!Jednom sam i ja umro već.Otrov mi oni u vodu uliliKoji su vino moje ispili.A šta učiniše ubice mojeZločinstvo svoje da bi prikrili?Na odru kad sam izložen ležaoNad mene se svili pa su plakali.Hteo sam tada na njih skočitiI odgristi im nosine.Al neću ih odgristi; smislihNek imaju nos i neka mirišuKad trunem i nek se uguše.Hahaha!Gdje me ukopaše! U Africi.To mi sreća bi,Jer me hijena izrova iz rake,Jedini dobrotvor beše mi ta zver,Al i nju prevarih,Butinu mi je proždrati htela,A ja joj srce ponudih svoje,No tako gorko bilo je ono, da crkla je!Hahaha!Ali, zalud! Ovako prolaziČovekov svaki dobrotvor. Šta je čovek?Vele: sveta korenKoji u nebu gore cvateAl to je laž!Cvet je čovek čiji korenTamo je dole, paklu na dnu.Mudrac me ovome naučio nekiKoji luda velika bi, jer od gladi svisnuo je.Što nije krao, ili pljačkao?Hahaha!Al šta se cerekam kao luda ja?Ta, plakati bih morao.Plakati što zloban tako naš je svet.Ta i bog svojim oblak-očimaOplače često što ga stvorio.Al šta koriste suze nebeske?Na zemlju padnu, na zemlju poganuGde ih ljudi zgaze nogamaI - šta biva od njihOd suza gospodnjih? - Blato!Hahaha!O nebo, nebo, stari isluženi vojniče,Sunce je odličje što ti kiti grud,A odora, razdrta odora - oblakHm. Tako otpustiti staroga vojnikaS jedinom nagradom za služenje dugo:Odlikovanjem i krpom odore,Hahaha!A znate li šta znači na jeziku ljudskomKad prepelica kaze: pućpuruć...?To znači: Izbegavaj ženu!Jer žena k sebi privlači muškarceKao more - reke.A zašto? - Da ih proguta.Lepa je zver ženska zver,Lepa, ali opasna,Otrovnog pića pun zlatan pehar.Pio sam te, o ljubavi!Kapljica tebe gorča jeOd mora jednog medenog.Kapljica tebe gorča jeOd mora jednog otrova.Videste li vi već moreKada bura njime oreI seje u njega seme samrtno?Videste li nepogoduTog ridjeg seljakaŠto plugom munje ore?Hahaha!Voće kad sazri opadne sa stabla.Sazrelo si voće, svete, opadni!Do sutra čekam još,A ako ni sutra Sudnji ne osvane Dan,Zakopaću do srca zemljinaI barut poneti u nj,Pa ću svet savBaciti u vaduh!Hahaha!

[Matilda Ivancic]

Ti, koju za me roditek moja tamnau mojoj duši tuđom riječi probuđenaslutnja!Zar ti da sebe, dar nebesa, dijelištek među slijepce, sirotane?Sunceu noći mojih bdjenjasadiu otvoreni bezdan moje ljubavi!Antun Branko Šimić

Edited January 15, 2010 by Matilda Ivancic

[batticuore]

TamnicaTo je onaj zivot,gde sam pao i jaS nevinih daljina,sa ocima zvezdaI sa suzom mojom,sto nesvesno sijaI zali,k`o ptica oborena gnezda.To je onaj zivot,gde sam pao i ja.Sa nimalo znanja i bez moje volje,Nepoznat govoru i nevolji ruznoj.I ja plakah tada.Ne bese mi bolje.I ostadoh tako u kolevci tuznojSa nimalo znanja i bez moje volje.I ne znadoh da mi krv struji i tece,I da nosim oblik sto se mirno menja;I da nosim oblik,san lepote,veceI tisinu blagu k`o dah otkrovenja.I ne znadoh da mi krv struji i tece,I da beze zvezde iz mojih ociju,Da se stvara nebo i svod ovaj sadaI prostor,trajanje za red stvari sviju,I da moja glava radja sav svet jada,I da beze zvezde iz mojih ociju.Al`begaju zvezde,ostavljaju bojeMesta i daljine i viziju jave;I sad tako zive kao bice moje,Nevino vezane za san moje glave.Al`begaju zvezde,ostavljaju boje.Pri beganju zvezda zemlja je ostalaZa hod mojih nogu i za zivot reci:I tako je snaga u meni postala,Snaga koja boli,snaga koja leci.Pri beganju zvezda zemlja je ostala.I tu zemlju danas poznao sam i jaSa nevinim srcem,al`bez mojih zvezda,I sa suzom mojom,sto mi i sad sijaI zali,k`o tica oborena gnezda.I tu zemlju danas poznao sam i ja.Kao stara tajna ja poceh da zivim,Zakovan za zemlju sto zivotu sluzi,Da okrecem oci daljinama sivim.Dok mi venac snova moju glavu kruzi.Kao stara tajna ja poceh da zivim.Da osecam sebe u pogledu travaI noci,i voda;i da slusam biceI duh moj u svemu kako mocno spavaK`o jedina pesma,jedino otkrice;Da osecam sebe u pogledu trava.I ociju,sto ih vidi moja snaga,Ociju,sto zovu kao glas tisina,Kao govor suma,kao divna dragaIzgubljenih snova,zaspalih visina,I ociju,sto ih vidi moja snaga.Vladislav Petkovic Dis

[Pera Zeka]

Mostarske kiše(Pero Zubac)U Mostaru sam voleo neku SvetlanuJedne jeseni Jao kad bih znao sa kim sada spavaNe bi joj glava, ne bi joj glava Jao kad bih znao ko je sada ljubi Ne bi mu zubi, ne bi mu zubi Jao kad bih znao ko to u meni bereKajsije još nedozrele Govorio sam joj ti si derište ti siBalavica Sve sam joj govorioI plakala je na moje ruke, na moje rečiGovorio sam joj ti si anđeo, ti si đavo Telo ti zrelo, šta se praviš svetica A padale su svu noć neke modre kiše Nad Mostarom Nije bilo sunca, nije bilo ptica, ničegNije bilo Pitala me je imam li brata, šta studiramJesam li Hrvat, volim li Rilkea, sve me Je pitala Pitala me je da li bih mogao sa svakomTako sačuvaj bože Da li je volim tiho je pitalaA padale su nad Mostarom neke modreKiše Ona je bila raskošno bela u sobnoj tminiAli nije htela to da čini, nije htela Il nije smela, vrag bi joj znao Jesen je, ta mrtva jesen na oknima Njene oči ptica, njena bedra srna Imala je mladež, mladež je imala Ne smem da kažem Imala je mladež mali ljubičasti ili miSe čini Pitala me je da li sam Hrvat imam liDevojku Volim li Rilkea, sve me je pitalaA na oknu su ko božićni zvončići mogaDetinjstva zvonile kapi A noćna pesma tekla tihano niz donjuMahalu Ej Sulejmana othranila majkaOna je prostrla svoje godine po parketuNjene su oči bile pune kao zrele breskve Njene su dojke bile tople ko mali psići Govorio sam joj da je glupava, da se pravi Važna Svetlana Svetlana znaš li da jeAtomski vek De Gol, Gagarin i koještarije, sve samJoj govorio Ona je plakala, ona je plakalaVodio sam je po kujundžiluku po Aščinicama Svuda sam je vodioU pećine je skrivao, na čardak nosioPod mostovima se igrali žmurke Neretva Ždrebica Pod Starim mostom Crnjanskog jojGovorio Što je divan, šaputala je, što je divanKolena joj crtao u vlažnom pesku Smejala se tako vedro, tako nevino koPrvi ljiljani U džamije je vodio Karađoz beg mrtavPremrtav Pod teškim turbetomNa grob Šantićev cveće je odnela maloPlakala kao i sve žene Svuda sam je vodioSada je ovo letoSad sam sasvim drugi, pišem neke pesmeU jednom listu pola stupca za Peru Zupca I ništa više A padale su svu noć nad Mostarom nekeModre kiše Ona je bila raskošno bela u sobnoj tminiAl nije htela to da čini, nije htela Il nije smela, vrag bi joj znao Ni ono nebo ni ono oblačje ni one Krovove Bledunjavo sunce izgladnjelog dečakaNad Mostarom Ne umem zaboravitiNi njenu kosu njen mali jezik kao jagoduNjen smeh što je umeo zaboleti kao Kletva Onu molitvu u kapeli na Belom BreguBog je veliki, govorila je, nadživeće našaNi one teške modre kiše O jesen besplodna njena jesenGovorila je o filmovima o Džemsu DinuSve je govorila malo tužno malo Plačljivo o Karenjini Govorila je Klojd Grifits ne bi umeoNi mrava zgaziti Smejao sam se, ti si glupa on je ubicaTi si dete Ni one ulice one prodavnice poslednjegIzdanja Oslobođenja Ni ono grožđe polusvelo u izlozima neUmem zaboraviti Onu besplodnu gorku jesen nad MostaromOne kiše Ljubila me je po cele noći, grlila me iNišta više Majke mi ništa drugo nismoPosle su opet bila leta posle su opetBile kiše Jedno jedino malo pismo iz LjubljaneOtkud tamo Ni ono lišće po trotoarima ni one daneJa više ne mogu, ja više ne umem Izbrisati Piše mi pita me šta radim, kako živimImam li devojku Da li ikad pomislim na nju na onu našu jesenNa one kiše Ona je i sad kaže ista kune se BogomPotpuno ista Da joj verujem da se smejem davno samDavno prokleo Hrista A i do nje mi baš nije stalo klela seNe klela Mora se tako ne vrede lažiGovorio sam joj o Ljermontovu o SagaluSve sam joj govorio Vukla je sa sobom neku staru CvajgovuKnjigu čitala popodne U kosi joj bilo zapretano leto žutiloSunca malo mora Prve joj noći i koža bila pomalo slanaRibe zaspale u njenoj krvi Smejali smo se dečacima što su skakaliSa mostova za cigarete Smejali smo se jer nije leto a oni skacu bašSu deca Govorila je mogu umreti mogu dobitiUpalu pluća Onda su dolazile njene ćutnje dugePreduge Mogao sam slobodno misliti o svemuRazbistrit Spinozu Sate i sate mogao sam komotno gledatiDruge, bacati oblutke Dole niz stenje, mogao sam sasvim otićiNekud otić daleko Mogao sam umreti onako sam u njenomKrilu, samlji od sviju Mogao sam se pretvoriti u pticu, u voduU stenu, sve sam mogao Prste je imala dugačke krhke beskrvneA hitre Igrali smo se buba-mara i skrivaliceSvetlana izađi eto te pod stenom nisam Valjda ćorav Nisam ja blesav hajde šta se kanišDobićeš batine Kad je ona tražila mogao sam pobjeći uU samu reku našla bi me Namiriše me kaže odmah pozna me dobroNisam joj nikad verovao valjda je stalno Curila kroz prste Volela je kestenje kupili smo ga poRondou Nosila ga je u sobu vešala o končićeVolela je ruže one jesenje ja sam joj Donosio Kad svenu stavljala ih je u neku kutijuPitao sam je šta misli o ovom svetuVeruje li u komunizam Da li bi se menjala za Natašu RostovuSvašta sam je pitao Ponekad glupo znam ja to i te kakoPitao sam je da li bi volela malog sinaRecimo plavog Skakala je od ushićenja hoće hoćeA onda odjednom padala je u neke tuge Ko mrtvo voće Ne sme i ne sme, ne bi to ona ni zaŽivu glavu Vidi ti njega, misli tek tako, kao da je onaPala s Jupitera Ko je to recimo Zubac Pera da baš on aNe neko drugi Taman posla, kao da je on u najmanju rukuBrando ili takvi Govorio sam joj ti si glupa ti si pametnaTi si đavo Ti si anđeo sve sam joj govorio ništa miNije verovala Vi ste muškarci rođeni lažovi vi ste huljeSvašta je govorila A padale su nad Mostarom neke modre kiše Stvarno sam voleo tu Svetlanujedne jeseni Kad bi' znao sa kim sada spavane bi mu glava Ne bi mu glava jao kad bi' znaoko je sada ljubi Ne bi mu zubi, ne bi mu zubi jaokad bi' znao ko to U meni bere kajsije još nedozrele

[Venya]

DA SAM TE UKRAODa sam te ukrao i legao pored tebe da li bi ljeto zamirisalo kao što tvoja kosa miriše da li bi pisalo u mojim pjesmama ono što sad ne piše kad sam žedan tvojih uspomena tvojih godina prije mene ljubomoran na sve one koji su s tobom dijelili sve ono što nisam ja Da sam te ukrao i legao pored tebe i ljubio tvoje lijepe prste tebe bih isto napravio od ljubavi čvrste nježnu s nebom u očima da me pratiš i vratiš s neba do sebe da sam te ukrao možda ne bih imao ništa ali bih imao tebe. Željko Krznarić

[acunananasi]

...da sam te ukrao možda ne bih imao ništa ali bih imao tebe.

:thumbsup:Tugovanka za Verov PavladoljskomNe mogu da zaspim a ni da se probudim; jedino tebe nema a samo ti postojiš. Više je biti pesma nego pesnik; a biti tiviše je od oboje.Matija Beckovic

[Venya]

AutoportretJa sam samojedna mrlja krvikoja govori.Nikita Stanesku

[Venya]

Tužna ljubavna pesmaJedino će moj život doista umreti za mene,jednom,Jedino trava zna ukus zemljeJedino krv moja čezne za mojim srcemkad ga napuštaVazduh je visok, ti si visoka,visoka je tuga mojaDolazi vreme da umiru konjiDolazi vreme da ostare mašineDolazi vreme kad pada hladna kišaI sve žene imaju tvoju glavuI nose tvoje haljine.Dolazi i neka velika bela ptica da snese mesec na nebo.Nikita Stanesku

[Venya]

DaljinaSvet je sada podeljen na dvoje-i put se moj i tvoj sastati neće.Za nas nesavladivih daljinau prostranstvenom približavanjuipak ima.Jesi li sada tuili na nekom drugom kraju Zemljeili na nekoj planeti-nepoznatoj-jednako smo daleko jedno od drugogai u mraku između nas razlivenomne čuje seni zov,ni zvuk,ni znak.Šta ako isti val penušavii tvojui moju obaluprelije?I najjača je tvoja želja slaba danasda ukloni spuštene barijere,a ja-krila nevidljiva steći ne moguda poslednju stazu preletimi da ti na večeri tužnojbudem gutljaj vinai zalogaj hleba.Svet je sada podeljen na dvoje-i put se moj i tvoj sastati neće.Jelisaveta Bagrjana

[Otto Katz]

Johann Wolfgang von Goethe 1749-1832Wer reitet so spät durch Nacht und Wind?Es ist der Vater mit seinem Kind.Er hat den Knaben wohl in dem Arm,Er faßt ihn sicher, er hält ihn warm. 2. Mein Sohn, was birgst du so bang dein Gesicht?Siehst Vater, du den Erlkönig nicht!Den Erlenkönig mit Kron' und Schweif?Mein Sohn, es ist ein Nebelstreif. 3. Du liebes Kind, komm geh' mit mir!Gar schöne Spiele, spiel ich mit dir,Manch bunte Blumen sind an dem Strand,Meine Mutter hat manch gülden Gewand. 4. Mein Vater, mein Vater, und hörest du nicht,Was Erlenkönig mir leise verspricht?Sei ruhig, bleibe ruhig, mein Kind,In dürren Blättern säuselt der Wind. 5. Willst feiner Knabe du mit mir geh'n?Meine Töchter sollen dich warten schön,Meine Töchter führen den nächtlichen ReihnUnd wiegen und tanzen und singen dich ein. 6. Mein Vater, mein Vater, und siehst du nicht dortErlkönigs Töchter am düsteren Ort?Mein Sohn, mein Sohn, ich seh'es genau:Es scheinen die alten Weiden so grau. 7. Ich lieb dich, mich reizt deine schöne Gestalt,Und bist du nicht willig, so brauch ich Gewalt!Mein Vater, mein Vater, jetzt faßt er mich an,Erlkönig hat mir ein Leids getan. 8. Dem Vater grauset's, er reitet geschwind,Er hält in den Armen das ächzende Kind,Erreicht den Hof mit Mühe und Not,In seinen Armen das Kind war tot.Prepjevi&varijacije

Fairly literal tr. FrankWho rides so late through the windy night?The father holding his young son so tight.The boy is cradled safe in his arm,He holds him sure and he holds him warm. 2. Why is your face so frightened my son?The King of elves, father, see him yon?The Elfin King with his tail and crown?It is the fog, my son, streaming down. 3. Yes, you my dear child, come go with me!The games I play, you'll like them, come see.The shore is coloured with flow'rs in bloom,My mother's gold gowns, you will see soon. 4. Oh father, father, can you not hearWhat the elfking promises? I fear!Be calm, stay quiet my dearest son,The wind blows the dry leaves of autumn. 5. My darling boy, won't you come with me?I have daughters in whose care you'll be.My daughters dance round the fairy ring.Each night they'll cradle you, dance and sing. 6. Father, dear father, can you not seeThe elf king's daughter staring at me?My son, my son, I see it so well:Gray meadows on which the moonlight fell. 7. I love you for your beauty of course,If free you'll not come, I will use force.Father, dear father, he's touching me.Of elf king's hurt, father please, free me. 8. Dread grips the father, he spurs the roan,In loving arms he feels the boy moan.At last, the courtyard, with fear and dread,He looks at the child; the boy is dead.tr. Sir Walter ScottO who rides by night thro' the woodland so wild?It is the fond father embracing his child;And close the boy nestles within his loved arm,To hold himself fast, and to keep himself warm."O father, see yonder! see yonder!" he says;"My boy, upon what dost thou fearfully gaze?""O, 'tis the Erl-King with his crown and his shroud.""No, my son, it is but a dark wreath of the cloud.""O come and go with me, thou loveliest child;By many a gay sport shall thy time be beguiled;My mother keeps for theee many a fair toy,And many a fine flower shall she pluck for my boy.""O father, my father, and did you not hearThe Erl-King whisper so low in my ear?""Be still, my heart's darling--my child, be at ease;It was but the wild blast as it sung thro' the trees.""O wilt thou go with me, thou loveliest boy?My daughter shall tend thee with care and with joy;She shall bear three so lightlyt thro' wet and thro' wild,And press thee, and kiss thee, and sing to my child.""O father, my father, and saw you not plainThe Erl-King's pale daughter glide past thro' the rain?""Oh yes, my loved treasure, I knew it full soon;It was the grey willow that danced to the moon.""O come and go with me, no longer delay,Or else, silly child, I will drag thee away.""O father! O father! now, now, keep your hold,The Erl-King has seized me--his grasp is so cold!"Sore trembled the father; he spurr'd thro' the wild,Clasping close to his bosom his shuddering child;He reaches his dwelling in doubt and in dread,But, clasp'd to his bosom, the infant was dead.Aus den 40er JahrenWer knattert so spät durch Nacht und Wind?Es ist der Vater mit seinem Kind.Der Vater mit seinem Sohne FritzAuf BMW mit Soziussitz."Mein Vater, mein Vater, mir wird so bang,Siehst Vater du nicht den Bahnübergang,Der unüberwacht in nebliger Ferne?""Mein Sohn, wir haben 'ne Boschlaterne!""Mein Vater, siehst du dort jene Gestalt?""Sicherlich, sie rennt durch den Wald!"Sie fahren mit hundert an ihr vorbei."Oh Vater, mein Vater, hörst du diesen Schrei?""Sei ruhig, mein Sohn, wir überfuhren sie,Ich kanns nicht erklären, ich weiss nicht wie!""Mein Vater, siehst du den Schupo dort nichtMit Bleistift, Papier und strengem Gesicht?"Mein Kind, mein Kind, das geht uns nichts an,Wir haben 'ne falsche Nummer dran.Und übrigens fahren wir viel zu schnell,Jetzt ist es dunkel und nicht mehr hell.""Mein Vater, mein Vater, jetzt fahr aber zu,Dort hinten kommt einer auf NSU""Wir lassen uns von diesem nicht schlagen!!"Will Fritz in der nächsten Kurve sagen.Doch zu schnell gehts, er schnappt nach Luft,Weil der Vergaser so fürchterlich pufft."Mein Sohn, mein Sohn, das erklär' ich dir später,Der hat doch nur zwei Kubikzentimeter!"Es dröhnet und kracht,Das Unheil rast durch die Nacht.Die Telephonstangen werden zu Wänden.Der Vater zittert und friert an den Händen.Sie fahren wie Schurken die Straße dahin,Es schwindet ihnen Verstand und Sinn.Dem Vater grauset's, er gibt mehr Gas:"Halt' dich, mein Sohn, sonst passiert noch was!"Er erreicht als erster das Haus am Meer...Der Sozius hinter ihm....... war leer.

[Matilda Ivancic]

...Napred, vranče, nemoj stati,Ne miriši travu, ne osećaj vir;Nagradu za trude nebo će ti dati:Mračnu, dobru raku, i večiti mir!

[Sandens]

Moja ljubav ima sedam pasa.Ide ulicom tako, pa vidineko napušteno i gladno,malecko il’ matoro,njoj je to sasvim svejedno.Čak i najružnije! Ona uzima.Kupa ga, hrani, vodi po veterinarimapa posle nema sebi da kupi nove cipele.I kaže – nema veze. A cipela zinulau jesenji dan.I nasmeje se tako slatko – ko da to nije bitno.A i nije.Obuje ponekad dve različitečarape.Rukavi joj predugački,ali voli taj džemper.Postidi se zbog nekih običnih stvari.Ne bih se setio da se žene danasjoš uvek postide zbog toga...Pocrveni, pa se smeje ko devojčica.Sakrije iza vrata pa viri.Kaže – „Neeeeemooooj!“a sve se smejulji.Kad voli pesmu,žmuri dok peva i smeška se.Pa izmisli lepši tekst,i prepravi u magiju.Probudi me u tri ujutru,da mi „nešto pokaže“.A vidim i sama se probudilapre deset sekundi.Čoveče, ona zna da kuva.Sva jela sveta.Svira gitaru. Sve pesme sveta.Samo kaže – „A ’el znaš sad ovu...?“Ona tačno zna kad će kiša.I koliko je sati bez gledanja na sat. (??!)Kada sam najgori, nepodnošljiv,zna da samo treba da me zagrli.„Ne bismo se drugačije razumeli danas.“kaže samo to. MOJU REČENICU!I ja sam već izlečen.Ako sam napisao pesmu,pita me – „Ok. Šta to nije u redu danas?“.Zna odakle dolaze.Ima odličan smisao za humor.Drži dvadeset i pet ljudi konstantno na smehu,i ima svoj šou improvizacije pozitivne energije.Žene je vole! Ne znam šta im radi,prosto satima posle pričaju (dobro) o njoj.Sve se ozare. Oči im ovolike!Smeju se s njom, pa svaka druga kaže:„E, ovog puta mislim da sam se upiškila.“I onda kažu – „Ja mislim da ću vam biti kumaako treba... to jest ne ako treba, nego MORA!“Uspeva nekako da posle sat vremena poznanstvadobije poziv da noćas prespava kod moje drugarice.Ima dva citroenčeta. Jedan novi, jedan stari.Novi kad vozi sve je u redu. Ali kad vozi Spačeka!Vozi i zakačinje retrovizore automobilaod po 60000 evra i kaže:„Ako ima toliko za kola, još 600 nije ništa za njega...toliko on da za jutarnju kafu... Zašto da stajemo?Nemamo sad vremena, gužva je na Brankovom...“ili: „Parkiraj mi ti. Auto mi se nešto ugojio...Volan se ukrutio.“Ne znam šta je to. Zakopčavam je.Vezujem joj pertle.Ušijem joj razdrndano dugme(koncem pogrešne boje).Ne voli fotke, ni da se slika.Kaže – „Ne umem da ispadnem Ja.Ispadne neka druga... Nekad lepša, nekadneka ružnija.“(Izmišlja(va)!)Kada nosi haljine,tih dana se (opet) zaljubim u nju.Priča i u snu.Samo se namršti, promrmlja nešto,pa se (kao i uvek) nasmeši.Ta devojka zna matematiku.Razume se u hemiju.Razume se u karburatorske motoreali neće da prlja ruke,samo kaže – „Zameni.To ti je dvogrli Veber.Ne pravi dobru smešu...A i bimetal na saugu tinije ni za šta,kompresije na cilindrima proveri...Imaš na Čuburi jednogstarog majstora...I vidi ploču dole!Dihtung ti je riknuo čoveče!Šta me zajebavaš, vidišda ti tu vuče falš vazduh?!Vidiš da pišti ko Boing na forsažu!Eto! Sad isprlja ruke, vidi mi nokte!“a ja pritom samo zinem, ništa mi nije jasno.Ni šta priča, ni odakle zna!Posle proverim, kod majstora- sve istina!Diploma faksa joj još uvek stoji u rancu,nije je ni pogledala. Majke mi! Godinama...Ali joj zato slika sa Kilimandžarastoji okačena i uramljena na počasnom mestu.5.890 plus pet, šest metara iz kojih se vratila s posledicama,(glava joj još uvek u oblacima)Kaže – „Hej ti? Šta ima da se dokazuješ...Znam ko si. Opusti se malo...“Dvanaest Japanaca i Japanki, doletelo je zanjen rođendan, a provela je sa njima družeći sesamo jedno popodne u Barseloni.Opseli grad, vodim ih da slikaju što nasNATO rokao i Kališ...Osećam se kao da vodim ekskurziju,a Džapanezi spikaju engleski bolje od menesve samo književne reči bacaju– ja se samo prekrstim kad ih ne razumem.I oni isto, misle to je običaj.Jedva čekam da prođe rođus,da ih potrpam nazad na avion!I da ostanemo sami.Sedam pasa, ona i ja.I kaže mi –„Nemaš ti pojma srećo,Ibanez je bolji od Fendera.Ibanez je muška gitara.Fender je za sviruckanje...To sranje bi trebalo samoda proizvode u rozoj boji...“Troši samo pare koje zaradi.Svi je nutkaju, tutkaju,meni žao da propadnu,a ona... ne uzima.Kaže „Imam dovoljno.Da imam više,bila bih bezobrazna.“Čak i sedam pasato gleda i pretvara u koskei šnicle i cvile – instant.Nekad se svi okreću za njom.Zevaju, zinuli, dođe im da im posadimpo pesnicu po sred čeljusti.A nekad hoda kao zamlata,spadaju joj pantalone,u maminom kaputu iz 1976.sa lizalicom,debelom ruskom knjigomu ruci,i misliš i sam – ova nemapojma kud je pošla.Ne zna da se bije.Nije nešto jaka,ali ima najopakijiudarac kolenom ikada.Pozavideli bi joj u svimkafanskim tučama na tome.A kolence malo,lepo, žensko,nikad ne bi reko...Za nju su stvari samo stvari.Nešto se pocepa,slomi – nije problem.Kupićemo drugo.Sem što ja umem da slomimuspomenu! Taj sam!Govedo! Nisam ja za kućnu upotrebu.Ja sam za – s psimatamo napolju!Al’ i drveće bi joj,čini mi se polomio.I moram sad da idem.Ćaskao bih još,al’ čekaju me Japanci.A i sedam pasa je gladno!Ratko Petrovic