Da Li Volite..

[Leonina]

JurkeJedni odgrizu drugima Ruku ili nogu ili bilo staStave to među zubePotrče što brže moguU zemlju to zakopajuDrugi se razjure na sve stranenjuše traže njuše tražeSvu zemlju raskopajuNađu li srećni svoju rukuIli nogu ili bilo štaNa njih je red da grizuIgra se nastavlja živoSve dok ima rukuSve dok ima noguSve dok ima bilo čegaVasko Popa

[Lozac ugljena]

Славиша Буквић''Мој трактору, жив ми бијо'' (одломак)...Мој трактору, жив ти мени бијо,продадох те, па сам се пропијо,поцећаш ме на раздобље златно,годиште ти неко послератно.По брцима спичила ме туга,куд издадо нај бољега друга,старудио нај дража оловна,заслужујем гласно јести г****....Остатак песме цомминг соон

[KristinaS]

... Zaista,ti mene tako divno ne znaš.Hiljadu prašuma češlja kosuu mom ušećerenom oku.Sanjam te s tugom, noćima,kao vojnik tuđu pornografsku sliku.U meni stanuju kapelei noćni lokalii neki podivljali konjipreživeli u nekom ogromnom pokolju.U meni se dave brodolomnicii kopna na vidiku.Nije to nikakva bajka.Neka bezazleni zatozapuše svoje rumene uši i ćute....M.A

[dare...]

Sinoć, zadremah posle Eurosonga i dok je gospođa dare... tipkala nešto po kompu, sa TV-a zaglavljenog na Studio B oglasi se Tanja Bošković, sa ovom pesmom. Nađoh je i ovako, izjutra mi se i ne čini tako dobra... Međutim sinoć, dok je Tanja govorila, u svom sad već religioznom maniru, činila se izuzetna... Bez zlonamernog smeuljenja, videlo se da govornici dobro stoji... Uopšte govoreći, nema ništa od dobre pesme, ukoliko je govornik/pevač ne oseti kao svoju... I dok onaj, koji sluša, ne uhvati i ne prepozna, tu iskrenu emociju...Ako toga nema, onda džaba rime...Dakle:POKAJNIČKA PESMAMnogo sam lutalaMnogo govorilaPremalo ćutalaJoš manje tvorilaPreblagi, praštajSva ta tumaranjaI od neradaDuga odmaranjaPraštaj sijasetPreoštrih sudovaRetko na njivuIznetih plugovažednom dal`dadoh Vode pitkeZaorah samoBrazde plitkeNešto mi šapućeMućni kefaloAl dosta vekaProtrčaloZa ono što miPreostajeValjda bi moralaDa se pokajemI to mi vazdaMuku stvaraAl`doteralo Do duvarašta ćeš guknutiU onom časuKad zapitaju Gde si bilaTi umna gospo šta si činilaU šta si vreme ProtraćilaZureć u nekuNa neku krpi šaru,Kraj telefona,Na bazaruTrošeći rečiTo divno semeNa neke vrloBitne temeKol`ko si putaGospo milaNožicom nežnom ZakoračilaNa putu podvigaNa stazu spasaA rekli su tiGde se belasaKroz tamu vekaKroz oblak dimaZnala si dobro Da je imaZnala si milaI da sve drugoZanosi čulaNe traje dugoI zašto ondaKruno stvaranjaIzabra sitnaSlatka kajanja?Zar ne požali Zrno svetostiZar ti zafaliOne svetlostiKoja svakomeLjudskome stvoruTreperi nežnoNa obzoruPogledaj oneTihe i smerneRadosti njineNeizmernePa se ugledaj I zastidiA sve to onajKo treba vidiNe brini za svešto je biloIma ko će tiRazviti kriloDa i ti pođešU susret sjajušto obitava U beskraju.Zorica Simović

Edited May 23, 2008 by dare...

[dare...]

MOžDA SPAVAZaboravio sam jutros pesmu jednu ja,Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao:Da je čujem uzalud sam danas kušao,Kao da je pesma bila sreća moja sva.Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.U snu svome nisam znao za buđenja moć,I da zemlji treba sunca, jutra i zore;Da u danu gube zvezde bele odore;Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.U snu svome nisam znao za buđenja moć.Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,I u njemu oči neke, nebo nečije, Neko lice, ne znam kakvo, možda dečije,Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan.Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.Ne sećam se ničeg vise, ni očiju tih:Kao da je san mi ceo bio od pene,Il? te oči da su moja duša van mene,Ni arije, ni sveg drugog, sto ja noćas snih;Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih.Ali slutim, a slutiti još jedino znam.Ja sad slutim za te oči, da su baš one,što me čudno po životu vode i gone:U snu dođu, da me vide, šta li radim sam.Ali slutim, a slutiti još jedino znam.Da me vide dođu oči, i ja vidim tadI te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;Njene oči, njeno lice, njeno prolećeU snu vidim, ali ne znam, sto ne vidim sad.Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad.Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,I njen pogled sto me gleda kao iz cveća,što me gleda, sto mi kaže, da me oseća,što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;Ne znam mesto na kom živi ili počiva;Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;Možda spava, i grob tužno neguje joj stas.Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.Možda spava sa očima izvan svakog zla,Izvan stvari, iluzija, izvan života,I s njom spava, neviđena, njena lepota;Možda živi i doći ce posle ovog sna.Možda spava sa očima izvan svakog zla.Vladislav Petković - DisJedna muza trazi i nalazi drugu, a svi potoci poezije se slivaju u veliko zajednicko more. Razum je jedan jedini, i to isti kod svih; ali kako svaki covek ima svoju sopstvenu prirodu i svoju sopstvenu ljubav, tako poezija zblizava i sjedinjuje neraskidivim vezama sve duse koje je vole. Mada one uostalom u svom zivotu traze najrazlicitije stvari, neke potpuno preziruci ono sto je za druge svetinja, i mada ne cene niti primecuju jedna drugu, ostajuci vecno tudje, u ovoj sferi, one su ipak sjedinjene i uspokojene visom carobnom moci. Svako u sebi nosi i svoju poeziju. Fridrih Slegel

Edited May 24, 2008 by dare...

[dare...]

Rekoh, da na današnji dan, pronađem neku Titovu revolucionarnu, međutim na Googlu i Pogotku, osim izakanog Balaševića ne pronađoh nijednu ljudsku pesmu o Titu. Bio sam dovoljno slobodan i na današnji dan ukucam ove dve, pa o njima sudite, jal prema političkoj, jal prema umetničkoj vrednosti. Starijima će stihovi sigurno biti poznati... TITOV NAPRIJED!IIIDrug Tito jaše na čelu kolonePod vrh planine.Litica i maglaVrhunac kriju. Ondje gde bi mogaoUz napor proći, nova avet sjediNa litici i gleda u došljaka.Oči su njene ko u sove, njuškaLisičija, zubi kao u štakora.Svaki zglob je grbava joj tijelaUglast i dračav. Gleda i govori:?Otkuda dođe pustolove? Kud ćeš?Znaš li me? Ja sam otac sviju sumnja, Nesreće vesnik, preteča kajanja.Onaj sam koji oštre nokte ima,Da njima kopa po savjesti vašojGrob gde će trunut, luda sanja ljudska.što hoćeš? Čemu dignu svu tu čeljad,Da trpi i strada? Ideal je voćešto zre na grani koga nikada neće Dohvatiti ruka čovječja: Vrhunac Planine ove siže do nebesa.Okreni se i siđi pustolove,Pa čin svoj mjeri prema svojoj snaziI zemljom hodaj sitnim koracima.?Al`grmnu grom na vrhu planinskome;I vjetar duhnu, i magla se dignu.Zakriješti or`o pod oblakom, i zasjaSunce što slavno s`ja i hrani i grije;I Titov glas se prosu kao dažd Na izmučenu čeljad, uvijek žednuNjegovih reči:Naprijed!Vladimir Nazor (III deo pesme)TitoNema drugog dana osim onoga koji će doćiKada govori, kao da zvezde padaju U lepu vodu iz jedne večnosti iza promenljivih oblaka.Uperi prst u neizmišljino mesto, ali vremeLažno,Gde prošlost još nije prošlaI kaže:Ko tamo pođe, stići će u dan pre dana kada je pošao.U nesličnu idilu, nevernu onome što je iza nje,Gde je ružna graja, inače hvaljenih ptica.On ništa ne prećuti.On kaže,Svaku mrlju u oku, svaki oblak na duši.Budućnost nije sve ono što će doći.Mnogo štošta će se jednostavno ponoviti.Prošlost nije sve ono što se neće povratitiI jedan deo budućnosti ostaje zatajen.On nas uči, kako da ne izgubio sličnostSa svojom nadom, sa svojim lepim ljudskim licemOn nas uči, kako da prepoznamo budućnostU onome što radimo, u onome što će doći.Jer jao onom, ko izgubi svaku sličnost sa ovim gradom.Jao onom, koji nema svoje mesto na ovom trgu,Jao onom, ko bude merio sebe svojom senkomKoji je dan u njegovoj neosvetljenoj krvi.Budućnost je tu, samo je treba prepoznati I izdvojiti.O beli grade, o crveni grade na čijim prilazima ničežito.Jednom bačeno u zemlju, nikada bačeno.Kao kad siđeš, kao kad nestanešDa bi se mogao pojaviti: ?zakopano zlato.Branko Miljković

[KristinaS]

TAJANSTVENATko sam , što samšto ću, koga volim,što tražim, kuda idemza čim lutam?Uzalud nebo za odgovor molimuplašen sobom svoje suze gutam;Tajanstvo stvari i života zebe,ne poznajem ništa, a najmanje sebe... Tin Ujevic

[dare...]

ne uzvisuj se preniskoskitaj u sopstvenom ritmu i u sopstvenom smerukroz naprsle blizinestvarnost je kao odeca...nije vazno sto nosis, nego kako ti stoji prekini sa oblacenjem,moda je sezonska umetnosti budi dovoljno oprezan kad nesto glasno izgovaras,sanjaru nad sanjarimagovor je umetnost budnih.neko na vratima zvoni.traze me.sta vredi i da otvaram, kad nisam tu.ko zna gde sam ja...M.A.

Edited June 3, 2008 by dare...

[KristinaS]

@dare AprilMi smo ljudi koji pletu korpe,a upletu u životu samog sebe.Eto šat smo mi.Zamrsimo svoje lepe rukeu grbave vrbe,pa korenje počneiz tabana da nam raste.Eto šta smo mi. Svi Cigani kao ljudi putuju i odlaze.Mi, u vrbe pretvoreni,čamimo u mestu.Posle digneš četir zida,opletena, ulepljena blatom,i pokriješ snopovima prućai zalepiš na prozor mastan papiri tako si gotov zauvek.Svako drvo u proleće luta šumom i peva.Samo vrba u proleće plače,jer vrba je naša sestra rođena.Ne gledaj me u te moje crne oči,uplašićeš se.U svakom mi oku oguljena šibaod zlata.Eto šta smo mi. M.A

[Lavinia Amaldi]

i ponovo - jos malo Miljkovica - nije na odmet : )ps. srecan vam danasnji dan, i hvala svima za jucerasnje rodjendanske cestitke KRITIKA METAFOREDve reči tek da se kažu dodirnu seI ispare u nepoznato značenjeKoje s njima nikakve veze nemaJer u glavi postoji jedna jedina rečA pesma se piše samo zatoDa ta reč ne bi morala da se kažeTako reči jedna drugu učeTako reči jedna drugu izmišljajuTako reči jedna drugu na zlo navodeI pesma je niz oslepljenih rečiAli je ljubav njihova sasvim očiglednaOne žive na račun svoje komotnostiSve su lepše što si nemoćnijiA kad iscrpeš sve svoje snage kad umrešLjudi kažu: bogamu kakve je taj pesme pisaoI niko ne sumnja u reč koju nisi rekaoBranko Miljković

[KristinaS]

LJETNA NOĆ NA SELUVascijeluNoćGledamu nebo i ništaništane razumijemabdulah sidran

[debaser]

KRIK SRCANije to samo moj glas koji pevaveć drugi glasovi gomile glasovaglas današnjice ili proslostiGlasovi veseli i osunčenii očajni i očaraniglasovi istrzani i izlomljeniglasovi nasmejani i izbezumljeniludi od bola i veselostiTo je glas tuge sasvim noveglas ljubavi umrle ili živeglas nekog sirotog beguncaglas nesrećnika koji se daviTo je glas neke bojažljive pticeglas vrapca umirućeg od zimena kaldrmi ulice RadostiI sasvim prosto glas malog ptićaI uvek uvek kada ja pevamta ptica stalno peva sa mnomI uvek uvek i jos živahantaj siroti glasić drhti za mnomI kada bih rek'o sve što znamrekoh ni suviše i nikad dostaA sve to želim da zaboravimI drugi pevaju stari napevi to je njihova stvar a ne mojaa i ja imam samo jedan krik srcaNe volim nesreću ne volim nesrećui ako mi nesreća uvek cini dobraoh ja je znam ona me ne plasiOna mi veli da smo se venčalia ako je i istina ne verujem joj ništaNemilosrdno gušim svoje suzeod njih ne pravim nikakvu pricuA ako se od toga i uzbuna pravizbog tuge neke osobiteni jedan voz je nikad ne odnosiI sad ja posmatram sve pejzažeda slučajno nisu mnogo ružnii čekam kada će se stvoriti lepotaA carinici očajanjaslobodno mi mogu pregledati stvaripipkati me i ispitivatibas ništa nemam da prijavimLjubav kao i ja ide na svoj puti jednog dana naći ću jeČim budem video njeno liceoh odmah ću je poznati.Prever

[Cruella De Ville]

---Come to me in my dreams, and thenBy day I shall be well again.For then the night will more than payThe hopeless longing of the day.---Longing,Matthew Arnold (1822-1888)

[Tracy Lord]

u cilju obelezavanja

danasnjeg praznika, zelim s vama podeliti jedan dzojsiju mnogo drag folklorni motiv koji je on, sliku nevican, utkao u svoju najuspeliju kratku pricu ocuvavsi taj sanjivi, tromi ritam i milozvucje: pesma neznanoga elizabetanskog pesnikaweep ye no more, sad fountains;what need you flow so fast?look how the snowy mountainsheaven's sun doth gently waste.but my sun's heavenly eyesview not your weeping,that now lies sleepingsoftly, now softly liessleeping.dzojsijev prozni prepev i najcuveniji svrsetak pripovetke ikada ispisan:It was falling, too, upon every part of the lonely churchyard on the hill where Michael Furey lay buried. It lay thickly drifted on the crooked crosses and headstones, on the spears of the little gate, on the barren thorns. His soul swooned slowly as he heard the snow falling faintly through the universe and faintly falling, like the descent of their last end, upon all the living and the dead. :wub:

[3opge]

svaki put kad se zaukavamo na pisti i kad me zalepi za sediste a dlanovi se oznoje setim se cuvenog Brankovog ocenasa:Oce nas ize jesina nebesiako se meni nesto desiti udesida padnem u narucje stjuardesi