Miroslav Aleksić - silovanja i seksualni napadi

[Anonymous]

Quote

 

„Pored nas i uz nas žive moralne nakaze. Koje nikada nisu kažnjene. Umesto njih kažnjavani smo mi, studentkinje koje su imale hrabrosti da odbiju nemoralne ponude. Jedna od njih sam ja“, priča Jasna Ornela Beri koja nikada nije dobila diplomu Dramskog studija zbog, kako kaže, „neposluha“.

 

„Ja sam bila maloletna, jedan od njih je stalno govorio, jedan od uticajnijih, kad će 2. januar da postaneš punoletna, valjda se ranije nije usuđivao. Meni se ostavljao ključ, govorili su uzmi ga. Ja sam se jadala ovom drugom, prema meni je bio ok, prema drugima nije. Mi smo svedoci takvih stvari, nijedna od njih se nije pobunila, ja sam se pobunila“, rekla je Ornela Beri.

 

 

Jasna Beri, žena-zmaj.

[mraki]

2 hours ago, Arkadija said:

Mehanizam funkcionisanja našeg društva je ogoljeno dat u onom slučaju koji stalno ponavljam i uzimam za primer, kada se celo selo seksualno iživljavalo na mentalno oboleloj devojčici-devojci, dok je njena baba ubijala bebe i zakopavala ih u štali. Slučaj je prijavila policiji iz velikog obližnjeg grada, ne  lokalnoj policiji, žena jednog od seljana, jer nije više htela da to gleda, 

Nešto slično se redovno emituje na televiziji u formi zabavnog sadržaja, zove se DNK.

Jednom sam se tako bio negde u gostima i ostao šokiran sadržajem koji je u pozadini išao na Pinku, pisao sam o tome na DOOM-u. Ne bi me čudilo da ima i bizarnijih epizoda.

 

 

[Tolaa]

Reakcija dekanice zagrebačke Akademije dramskih umetnosti:

 

[pt 2.0]

4 hours ago, Redoran said:

 Setio sam se npr. da je u disciplini "frajerisanje" među dečacima (6-8. razred) jedan od glavnih poduhvata bio uhvatiti odabranu drugaricu iz razreda za dupe (odabranu u smislu fizičke privlačnosti ali isto tako u smislu da nema starijeg burazera kod kuće, kako ovaj ne bi došao i rastavio malog frajera od batina). To se dešavalo i sećam se da su devojčice većinom bile veoma besne zbog toga. Ono što ne znam, a voleo bih da mogu da znam, je da li su nekom to prijavile ili sa nekim razgovarale. 

To je bila faza 2, zaletanje na devojčicu i hvatanje za dupe, i da, dešavala se u periodu 6-8. razreda u O.Š. Faza 1, koja je kod nas u školi obuzela dečake tokom 2. razreda, jeste da u prolazu u školskom dvorištu devojčici podignu suknju tako da joj se vide gaćice. U oba slučaja, obuzme te neopisiv stid i nelagoda.

Naravno, desilo mi se i jedno i drugo. 

Podizanje suknje - od dečka iz mog razreda na samom početku 2. razreda. Tačno pamtim scenu kao da je juče bila. Znam i kako sam bila obučena. Reagovala sam tako što sam se rastužila, rasplakala, posle i pričala sa njim, on mi se izvinio i nikada to više nije ponovio. 

Ovo iz druge faze već nije moglo da nam se dešava od dečaka iz našeg razreda. Tokom godina (većina dece u razredu je bila tu svih 8 godina) smo postali dobri drugari, znalo se ko je ko i ko je kakav, bili smo solidarni, što je podrazumevalo to da brinemo o onim najmanje imućnima, o slabijima, a bogami su i dečaci brinuli o nama devojčicama. Nije bilo nikakvih svinjarija u tom smislu.

Desilo mi se na putu do škole od dečka iz VII-2. Znam i danas kako je izgledao, znam i gde se to desilo. Znam da sam, nakon šoka i stanke, potrčala za njim, on se okrenuo očekujući da ću nešto da mu kažem, a ja sam ga svom snagom udarila rukom... iz ramena. On je rekao nešto u stilu: -Ti si luda, ne mislim ništa loše. I rekla: - Aha, luda sam. I da ti ne padne na pamet više nikada da me pipneš. 

Doduše, ja sam pre toga u svojoj dečijoj biografiji imala i napad seksualnog manijaka (odraslog muškarca) u školskom dvorištu u IV osnovne, kao i ozbiljan, višenedeljni bullying nekog klinca u "letnjem vrtiću" (kad nas ostane malo dece leti, onda skupe nekoliko vrtiča pa svi idu na jedno mesto, koje nije bio moj matični vrtić. e tamo je bio taj mali sadistički skot), tako da sam imala u glavi raščišćeno kako reagujem na nasilje.

 

4 hours ago, InvisibleLight said:

U ovom je 100% u pravu:

Sigurno da niko od devojaka koje su zlostavljane nije bio „slaba ličnost", jer mnogi osetljiviji su pre toga „otpali“ i odustali. "

Ne misli na sex.zlostavljanje  koje su trpele one kasnije izmanipulisane i uvucene, nego ono prvo, sto nije skrivao-siroku lepezu sadistickih pristupa,

uhhh... ja se uopšte ne slažem sa ovim. upravo dobro integrisana ličnost (jaka?) će da prepozna i odvoji dobro od lošeg. i taj sadizam je nešto što se trpi usled manipulacije. baš kao i seksualno zlostavljanje. ista je matrica.

jedno je biti jak i ne odustajati od ciljeva zbog potrebnog napora ili prepreka na putu, odnosno jedno je biti istrajan, a sasvim drugo je trpeti sadizam.

oni koji su odustali nisu bili slabi, nego su verovali sebi više nego Aleksiću. 

 

3 hours ago, adam said:

jebiga, ima roditelja i roditelja al vecini je zajednicko da zele najbolje za svoje dete. ako ih 'strucnjak' ubedi da bas taj tretman, ma koliko surov, daje najbolje rezultate, neki i poveruju. posebno ako so ambiciozni ili ako smatraju da ce se sve to na duze staze isplatiti i da ce dete imati bolji zivot.

o roditeljima načelno imam bolje mišljenje. za početak polazim od pretpostavke da vole svoju decu, i da - ako sami ne primenjuju sadističke metode u vaspitavanju - ne vidim zašto bi nekom tamo učitelju glume tolerisali isto to (ovo je sažetije od mene rekla nataša ninković u intervjuu na temu, kačila sam ovde).

i zaista mi nije jasno (neko je napisao, halvard mislim) kako je moguće da ih je toliko malo reagovalo. ne možeš izdresirati 3000 dece na zavet ćutanja. nemoguće je. 

(doduše moguće je da jedino deca koja su ćutala nisu otpadala... zapravo, zanimljivo bi bilo znati broj dece koji je otišao odande)

 

3 hours ago, MocaVukotic said:

A posebno kad vidimo sve te velicine koje su izasle sa fdu u zadnjih 30 godina, da ne pricamo o tome sto 90% njih ima poznata filmska prezimena

+100000000000000

 

2 hours ago, chandra said:

U srednjoj smo imali profesora odbrane

naš profa odbrane je bio duša od čoveka i drugar.

nabavio mi broj telefona i adresu nekog dečka iz škole u kojeg sam bila smrtno zaljubljena u prvom srednje. i danas imam taj papir negde

 

1 hour ago, nera said:

Na kraju sam resila problem tako sto sam pocela da udaram kako stignem pa kome je da rizikuje, posle nekog vremena su prestali.

Edited January 19, 2021 by pt 2.0

[gagilija]

1 hour ago, pt 2.0 said:

i zaista mi nije jasno (neko je napisao, halvard mislim) kako je moguće da ih je toliko malo reagovalo. ne možeš izdresirati 3000 dece na zavet ćutanja. nemoguće je. 

(doduše moguće je da jedino deca koja su ćutala nisu otpadala... zapravo, zanimljivo bi bilo znati broj dece koji je otišao odande)

 

pa bilo je vec reci o tome cini mi se. nisu SVA deca imala isti (mal)tretman, neki su potisnuli, neki ne zele da se secaju, a neki racionalizovali isavsi linijom manjeg otpora...pusti, proslo je, sta sad da isterujem pravdu, ko ce mi verovati.

STID. pred roditeljima, pred drugovima, pred bilo kim...

 

kad smo kod isposvesti, evo i moje iskustvo. imala sam 7 ili 8 godina. to je onda 1982/3. u ulazu do onog u kojem sam zivela je stanovao bracni par ucitelja u sezdesetim godinama, od kojih mi je zena bila uciteljica u prvom razredu. on mali sedokosi cikica sa sedim brkovima i karakteristicnim istaknutim jedinicama pa smo ga svi zvali deka zeka. uvek nasmejan i spreman za salu. vrlo postovani ljudi u komsiluku.

letnji raspust....ja nesto bauljam ispred zgrade, sama, kad ide zeka....dobar dan uciteljuuu

dobar dan, sta radis ti tu sama, hajde sa mnom do prodavnice. leto. secam se da sam imala neku banana zutu majicu na koju su se stalno zaletale one sitne musice. ja pored ucitelja, pa sva vazna a ucitelj me zagrlio i tako mi idemo i....pipka me po grudima koje nisam ni imala, naravno. secam se da sam bila sva u cudu, ma sta se to desava, mozda mi sklanja musicu, ma nije nista....kad ono opet. uzasan osecaj.

naravno da nisam nikome rekla.

naravno da sam se i stidela da kazem.

naravno i da nisam znala da li se to zapravo i desilo. samo sam znala da to veoma nije u redu. i naravno da sam se plasila reakcije i da mi nece verovati.

i sigurna sam da mi roditelji ne bi verovali. tim pre sto sam bila neposlusna i par puta slagala bez ikakvog razloga, doduse za mnogo mnogo benignije stvari.

 

posle su kolale neke price. pricale su devojcice kojima je on bio ucitelj da su se desavale slicne stvari i njima, a bile su mozda par godina starije nego ja tada.  pa je izbio i neki skandal, neki roditelj je isao da ga bije ali  se to veoma brzo zataskalo.

 

ja sad znam sta je to bilo. onda nisam. i nisam sigurna da bi sredina to "prihvatila". jbg drugacije vreme. sad bi ga neko rascerecio u najmanju ruku.

 

e, da. posle smo se sprdale na tu temu. ako bi se povela prica o njemu, ili ga vidimo... jao eno onaj matori uspaljenik, perverznjak.... maltene ono "on je takav". mislim da je taj momenat najgori u celoj stvari, kad si kao oguglao na takve vrste nepodobstina.

 

 

 

 

[maheem]

58 minutes ago, Tolaa said:

Reakcija dekanice zagrebačke Akademije dramskih umetnosti:

 

U našoj državi očigledno treba da obesimo hiljade odgovornih ljudi za muda da bi se nešto promenilo.

[Gojko & Stojko]

4 hours ago, Halvard said:

Mene recimo zaista zanima kako su se osećali roditelji onog dečkića (još potpisanog sa sve imenom i prezimenom) dok su na televiziji gledali kako ga ovaj psihički urniše zato što nije naučio pesmu napamet. Dečak je u tom trenutku užasno nesrećan, njegov očaj prosto izbija kroz ekran; kako su roditelji to opravdali sebi u svojim glavama i još povrh svega dali dozvolu da čitava nacija prisustvuje agoniji njihovog rođenog deteta? 

Apsolutno je nemoguće da niko od roditelja nije znao kroz šta im deca prolaze na tim časovima, koliko god da nisu imali kontakta sa "profesorom", nemoguće je da su baš sva deca to ćutke i stoički podnosila, nemoguće je da se niko od njih nije žalio, nemoguće da nikome od roditelja nije palo na pamet da se malo više udubi. Pritom je tamo išlo dosta dece poznatih i uticajnih ljudi, sigurno je i da su njihova deca trpela maltretman, da je makar neko od njih podigao dovoljno veliku frku, možda bi sve to zaustavilo još ranije i ne bi eskaliralo toliko. 

Meni je sve ovo potpuno neshvatljivo. 

Ja sam sredinom sedamdesetih u trećem osnovne išao na privatne časove harmonike (na drugi kraj grada, srpska provincija) kod nekog tipa koji je bio bivši bokser i dobro me lupao čim pogrešim par puta. Nisam dugo opstao, prestao sam da idem na časove posle par meseci, ali roditeljima nisam ništa rekao, već sam i dalje uzimao novac za časove i od toga kupovao stripove. Posle nekih mesec dana tip je zvao moje roditelje koji su se začudili kako to da ne dolazim kada uredno idem od kuće u to vreme, dobio sam batine zbog laganja za novac ali sam im napokon objasnio zašto nisam hteo da idem. Ne sećam se zašto odmah roditeljima nisam rekao za ćuške, obično sam i pre toga bio tvrdoglav prema spoljnim autoritetima i bunio se za svaki nagoveštaj nepravde, mora da sam nekako ipak smatrao da je moja krivica jer sam grešio.

 

U to vreme je inače fizičko kažnjavanje u školama još uvek bilo prisutno, sećam se kako je u petom pa i šestom razredu nastavnik geografije udarao vaspitne šamare za veće gluposti a nastavnice su udarale packe lenjirom. Koliko sam video u Australiji je fizičko kažnjavanje u školama zakonom uglavnom ukinuto tek devedesetih godina ili početkom 21. veka (uglavnom jer u Kvinslendu još uvek nije, pri čemu je Kvinslend kao i po mnogo čemu sličan Teksasu). Sudeći po filmu "If", i u UK je šezdesetih to bila uobičajena praksa, a i kod njih je kažnjavanje zabranjeno sredinom osamdesetih.

 

Sad vidim da ima pregled fizičkog kažnjavanja po školama po svetu i da je u Srbiji ukinuto 1992., ne sećam se uvođenja tog zakona.

 

Inače direktno na ovu temu preporučujem ovdašnji film od pre nekoliko godina "Don't Tell" o sudskom procesu devojke žrtve pedofilije protiv katoličke škole u koju je išla (film je o stvarnom događaju koji je između ostalog doprineo da tadašnji australijski governor-general (formalno glava države, kraljičin zastupnik u Australiji), bivši nadbiskup, da ostavku).

 

SaE

[radisa]

3 minutes ago, Gojko & Stojko said:

 

Inače direktno na ovu temu preporučujem ovdašnji film od pre nekoliko godina "Don't Tell" o sudskom procesu devojke žrtve pedofilije protiv katoličke škole u koju je išla (film je o stvarnom događaju koji je između ostalog doprineo da tadašnji australijski governor-general (formalno glava države, kraljičin zastupnik u Australiji), bivši nadbiskup, da ostavku).

 

SaE

Ako smo kod filmova i koliko je dokazati sve to teško i mučno, tu je "Spotlight" koji je  sniman po istinitim događajima, mada su dečaci bili žrtve... Odličan film...

 

 

[Anonymous]

1 hour ago, gagilija said:

on mali sedokosi cikica sa sedim brkovima i karakteristicnim istaknutim jedinicama pa smo ga svi zvali deka zeka. uvek nasmejan i spreman za salu. vrlo postovani ljudi u komsiluku.

 

Interesantno je da se ispostavlja da se takvim gadostima obično bave neki nesrećnici sa podvaljcima, stomačinama i (verovatno) mlohavim kurcima, koriste poziciju koju imaju da te manjkavosti nadoknade.

 

Gledam tog nesrećnika Aleksića na šta liči, da čovek ne poveruje  da je to spopadalo i silovalo tolike žene.

[gagilija]

nisam sigurna, ali to moze biti neki stereotip, ili da su mozda takvi likovi vidljiviji i groteskniji. mozda su im oslabile kocnice, opila ih ta moc ma kakva ona bila pa se preigraju i budu uhvaceni. ili toliko dugo to drze u sebi pa tad eskalira. mada su verovatno procentualno zastupljeniji bas takvi.

[iDemo]

Je l' ima neko ideju kako u Srbiji izgledaju sudjenja za ovakve (Mika & co) slucajeve?? 

Da li #krvozedni advokati imaju bezbroj prilika da jos & jos maltretiraju zrtvu (navodnog?) silovanja - do nivoa "nosili ste kratku suknju, ne?"?? 

U Australiji su - posle nekoliko grupnih silovanja - uveli 'svedocenje i odgovaranju' u kameru - jednom i vise nikad - tako da je, navodno, samo sudjenje manje traumaticno za zrtvu/e... "Izaci u javnost" sa takvim 'stvarima' je jedno a prolazak kroz sudski proces nesto sasvim sasvim drugo... 

[iDemo]

Osim toga... 

 

 

[gagilija]

u slucaju pahomije deca su 11 puta morala da svedoce

[Anonymous]

6 minutes ago, iDemo said:

Je l' ima neko ideju kako u Srbiji izgledaju sudjenja za ovakve (Mika & co) slucajeve?? 

Da li #krvozedni advokati imaju bezbroj prilika da jos & jos maltretiraju zrtvu (navodnog?) silovanja - do nivoa "nosili ste kratku suknju, ne?"?? 

U Australiji su - posle nekoliko grupnih silovanja - uveli 'svedocenje i odgovaranju' u kameru - jednom i vise nikad - tako da je, navodno, samo sudjenje manje traumaticno za zrtvu/e... "Izaci u javnost" sa takvim 'stvarima' je jedno a prolazak kroz sudski proces nesto sasvim sasvim drugo... 

Quote

 

Pravnica Autonomnog ženskog centra Vanja Macanović objašnjava – ovo će biti izazov za nadležne organe, naročito zbog protoka vremena.

 

„Ono što mi ne vidimo da oni procesuiraju to je kada nema nikakvih medicinskih dokaza, zato što se ovde radilo o maloletnim žrtvama, zato što nisu prijavile tada, zato što su jako dugo ćutale o tome, potiskivale, sve ono što nažalost prati ovaj fenomen“, kaže Macanović.

 

Fokus će, objašnjava Macanović biti na njihovim iskazima, koje će morati da ponove pred tužiocem, zatim veštacima, a na kraju i pred sudom.

 

„Sistem je usmeren ka sebi, i sa jedne strane za to treba imati razumevanja jer treba da dovede do osude, ali sa druge strane to je za žrtve jako traumatično jer ih vraća ponovo u onu traumu iz koje pokušavaju da izađu, da nastave svoj život“, ističe Macanović.

 

Žrtve u Srbiji imaju malo prava, a i to malo retko se primenjuje, kaže Macanović.

 

„One imaju pravo, ako im je dat status posebno osetljivog svedoka da im se omogući i punomoćnik, advokat po službenoj dužnosti i to imaju pravo i to žrtve na žalost u Srbiji ne dobijaju“, kaže ona.

 

Status posebno osetljivog svedoka veoma je bitan, napominje i psihoterapeut Biljana Slavković.

 

„Omogućava da žrtva ima podršku, da ne mora da se suočava direktno sa optuženim, da ne mora da odgovara direktno na unakrsno ispitivanje na glavnom ročištu“, navodi Slavković.

 

Slavković pojašnjava – sve to neretko zavisi od individualne senzibilnosti.

 

„Na primer tužioca, inspektora u policiji, pa i samog sudije ili sudskog veća. Iamo situacije gde su žrtve više zaštićene, a gde zapravo nisu. Još uvek nismo postigli konsenzus oko apsolutne obaveze da se sve žrtve zaštite“, kaže Slavković.

 

 

[Halvard]

2 hours ago, pt 2.0 said:

o roditeljima načelno imam bolje mišljenje. za početak polazim od pretpostavke da vole svoju decu, i da - ako sami ne primenjuju sadističke metode u vaspitavanju - ne vidim zašto bi nekom tamo učitelju glume tolerisali isto to (ovo je sažetije od mene rekla nataša ninković u intervjuu na temu, kačila sam ovde).

i zaista mi nije jasno (neko je napisao, halvard mislim) kako je moguće da ih je toliko malo reagovalo. ne možeš izdresirati 3000 dece na zavet ćutanja. nemoguće je. 

(doduše moguće je da jedino deca koja su ćutala nisu otpadala... zapravo, zanimljivo bi bilo znati broj dece koji je otišao odande)

 

 

 

Meni kao neko delimično objašnjenje pada na pamet profil roditelja koji upisuju decu u tu školu. Pretpostavljam da se tu većinom radi o ambicioznim ljudima koji su pošto-poto namerili da im deca "uspeju u životu" i tu se onda svašta da progutati. A batina po tuđem dupetu ne boli, pa makar se radilo o rođenom detetu.  Verujem da su oni opušteniji jednostavno dozvoljavali deci da napuste školu ako im boravak tamo nije prijao.

Svejedno me čudi da nije bilo nikog poput moje prababe koja se svojevremeno fizički razračunavala sa učiteljicom koja je na sličan način maltretirala njenog unuka. Sasvim je moguće da bi se lavina ranije pokrenula da se našao neko takav.

Plus je jedna od zlostavljanih polaznica pričala o tom socijalnom pritisku i fami koja je pratila njegovu školu, u smislu "Hej, pa Mika te je odabrao, TEBE je odabrao, znaš šta to znači, kakva je to čast, plus ti roditelji od usta odvajaju za to, budi zahvalna na prilici". Teško je izboriti se s tim u tom uzrastu, znajući sebe, i ja bih verovatno gutao i trpeo koliko bih mogao.

Bože, jadna deca. 

 

Ja sam sa 8 godina imao operaciju testisa. Odnos ordinirajućeg hirurga prema detetu koje prolazi kroz do tad najveću traumu u životu, taj nastup, taj ton, optuživanje mene da sam sam izazvao to stanje prekomernim masturbiranjem (dete od 8 godina!)... Meni uopšte nije bilo jasno o čemu se tu radi, zapravo mi je negde maglovito bilo polu-jasno, ali nisam nikako mogao da shvatim šta sam to uradio da bih zaslužio takav tretman. Nisam rekao roditeljima, ne znam zašto. Godinama sam razmišljao o tome dok mi se nisu složile sve kockice, a i dalje se sećam svake reči i svakog trenutka u njegovoj blizini. Dosta kasnije, u već odraslijem dobu, ispričao sam mami šta se događalo, žena samo što u nesvest nije pala. A tad je naravno već bilo suviše kasno, tim pre što je dotični u međuvremenu šmugnuo u inostranstvo zbog nekog skandala.