Teofilovo cose

[Quizmaster]

NIsam to ja rekao pa da me citiraš! :D

[Prospero]

Viiišeeee, viiišeee!!!!

reagovanje – »uloga gebelsa u kulturnoj revoluciji«, »vreme« 1161 > Uloga Društveno angažovanog intelektualca u tržišnoj revolucijimilan marković i maja pelevićNa izborima uporno glasa za manje zlo i priželjkuje političku snagu koja će biti moralna, koja će dakle na moralan način sprovoditi pljačku naših fakulteta, fabrika i društvene imovineZa Društveno angažovanog intelektualca u Srbiji (umetnika, novinara, člana neke veće nevladine organizacije...) društveni angažman znači samo jednu stvar – borbu za društvo definisano u okvirima tržišne demokratije. Pluralnost političkih pozicija ne postoji – postoje samo dve struje: jedna koja nas vodi napred ka budućnosti – mitskoj "Evropi" Zorana Đinđića, i ona koja vuče nazad – ka mitskoj nemanjićkoj prošlosti. Kao da je klasičnu podelu političkog spektra na levo i desno zamenila podela na "napred" i "nazad". Ideja da postoji onoliko vrsta "društvenog angažmana" koliko ima različitih ideja o tome šta naše društvo treba da bude njemu je strana. Za Društveno angažovanog intelektualca u Srbiji, politička borba se završila i sve što treba kao društvo da uradimo jeste da se oslobodimo korupcije, mračnih duhova zločinačkih ratova koje smo vodili i političkih struja koje nas vuku unazad.Ta ideološka konfuzija koja vlada kod nas postala je naročito primetna za vreme gužve koja je nastala oko premijere predstave Zoran Đinđić u Ateljeu 212. Diskusija se uglavnom vodila oko toga da li je to antisrpski komad, politički pamflet ili savršen primer dobrog političkog teatra. Nigde (osim u odličnim kritikama Nikole Skočajića i Olge Dimitrijević), pa ni u kritikama Društveno angažovanog intelektualca, nije iznesen stav da predstava Zoran Đinđić zapravo predstavlja neku vrstu antipolitičkog teatra. Ona deluje na nivou mitskog, a od Đinđića pravi mučenika, utemeljivača neke buduće demokratske Srbije – moralnu gromadu koja se ne može dovoditi u pitanje, o kojoj se dakle ne može misliti u domenu političkog.Društveno angažovani intelektualac se zalaže za demokratiju, za ljudska prava. Ali šta je to demokratija i šta su to prava jednog čoveka definiše sam Intelektualac, pa je tako moguće da u upotrebi postoji takva floskula kao što je "lažni azilant". Ako je nečija egzistencija nemoguća iz ekonomskih razloga, čovek o čijim pravima govorimo ima prava samo da umre od gladi. Lako se može izvesti inherentni rasizam ove ideološke pozicije. Ako postoji samo jedna vrsta razvoja društva – u pravcu evropske tržišne demokratije – što se više udaljavamo od evropskog kulturnog polja, a naročito u smeru neke crne Afrike ili sličnog "užasa", sve dalje smo i od mesta gde se odvija jedini relevantan "politički" dijalog. Društveno angažovani intelektualac često kao najgoru moguću uvredu koristi izraz "azijski", upravo na način na koji ortaci iz kraja koriste "ciganski" ili "šiptarski". Ako u sferi društvene analize postoji samo transferzala ka tržišnoj demokratiji, onda u kulturi postoji samo ka evropskom centru. Ograničenje diskursa ljudskih prava koji zastupa Društveno angažovani intelektualac naročito dolazi do izražaja u nastupima Čedomira Jovanovića (koji i sam predstavlja društveno angažovanog intelektualca), predsednika LDP-a, stranke koja najviše insistira na ovom konceptu "revolucionarnosti" Zorana Đinđića (setimo se epizode "kanibali").I tako Društveno angažovani intelektualac na izborima uporno glasa za manje zlo i priželjkuje političku snagu koja će biti moralna, koja će dakle na moralan način sprovoditi pljačku naših fakulteta, fabrika i društvene imovine. Zato politički angažman srpskog Društveno angažovanog intelektualca najčešće deluje u prošlosti. U dilemi između (tuđe) krivice – koja se odnosi na nešto što se dogodilo ranije i (naše) odgovornosti – koju imamo ili nemamo sada, Intelektualac uvek bira krivicu, a zločini o kojima se govori uvek su zločini naših očeva (Srebrenica) ili naših praočeva (Goli otok) a retko ili nikad naši (klasni rasizam i pljačka društvene imovine, rehabilitacija nacističkih zločinaca, privatizacija zdravstva i školstva, politička cenzura...). Društveno angažovani intelektualac bi tako voleo da se i mi angažujemo na jednoj od strana (pošto u njegovom umu samo dve strane i postoje), pa da i mi na kraju izaberemo šta nam je draže – "demokratska" cenzura naše predstave od strane stare vlasti u Jugoslovenskom dramskom pozorištu ili "narodnjačka" cenzura našeg časopisa od strane nove, u Novom Sadu.Inspiracija za tekst "Uloga Društveno angažovanog intelektualca u tržišnoj revoluciji" bio je tekst Teofila Pančića "Uloga Gebelsa u kulturnoj revoluciji" koji je objavljen u nedeljniku "Vreme" (broj 1161, 4. april 2013) i njegova potreba da se javno obračuna sa performansom "Oni žive", godinu dana nakon izvođenja, kada su svi u Srbiji odavno na njega zaboravili. Neposredan povod za njegov tekst je izgleda bila kolektivna ostavka uredništva "Scene" posle pritisaka nove vlasti.Teofil Pančić se u ovom tekstu između ostalog postavlja i kao poznavalac pozorišne umetnosti, a da sam priznaje da nije ni prisustvovao performansu kome posvećuje tekst, pa i pored toga ga bez ikakve adekvatne problematizacije naziva "dramoletčićem", "recitacijom" i "primenjenim dramolikim štivčetom". Na vrlo sličan način pozorišni kritičar Teofil Pančić govori i o tekstu Jozefa Gebelsa za koji kaže da je "nekakav potpuno bezvezan i sporedan citat iz propagandističkog opusa Jozefa Gebelsa" a da se pre toga nije informisao o tome da je taj "nadobudni ćušpajz od citata", kako ga on naziva, zapravo ne tako nepoznat tekst "Znanje i propaganda – govor partijskim drugovima iz 1928. godine". Na isti, prilično neinformisan način, tretira prijem performansa kod publike kada napominje da je performans digao prašinu u "fensi-šmensi čaršijici što se pruža od gornjeg Dorćola do prednjeg Vračara" bez ikakve napomene da je taj isti performans nakon Beograda bio izveden i u Kragujevcu, Ljubljani, Oslu, na Bitef festivalu (u zvaničnoj selekciji) i na najznačajnijem slovenačkom festivalu "Borštnikovo srečanje" u Mariboru, dakle daleko od "fensi-šmensi čaršijice" šta god ta kategorija za njega predstavljala.

[koksy]

nešto kao pogođeni.

[Turnbull]

Misterije lustracijskog orga(ni)zmateofil pančićODAKLE TA GORČINA KOJU MNOGI OSEĆAJU? OSTAJEŠ OGOLJEN I BEZ ILUZIJA, I SHVATAŠ DA SI PREŽIVEO PUKOM SREĆOM, I DA NEĆE BITI BOLJE NI UBUDUĆEMolim vas da uzmete u obzir da je tekst koji upravo počinjete da čitate nastajao u krajnje dramatičnim okolnostima, u utorak, 11. juna 2013. uveče, svega nekoliko sati pred prestanak (na deset godina oročenog) važenja Zakona o lustraciji, zakona kojim, doduše, niko živ u Srbiji nije bio lustriran, a malo ko je bio frustriran – a i ako je bio, odavno ga je prošlo, čim je video da od te rabote nema ništa i da tu niko ko ima neku stvarnu vlast i moć ne misli ozbiljno. Ali opet, kažem, nikad se ne zna, sve dok je Zakona iznenađenja su moguća... Šta ako neko večeras, baš koji minut pred ponoć, izlustrira recimo predsednika na državu Nikolić Tomislava, pa premijera Dačić Ivicu, pa možda čak i... uh, ne, ne smem njegovo ime zazivati uzalud... čak i... možda i... strašno je i pomisliti... Prvog Potpredsednika?! Šta ako odjednom ostanemo bez kompletnog državnog vrha, šta ako ih ta Lustracija, kao nekakva neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar, u foto-finišu sve suspenduje, i tako Srbija načisto osirotela uplovi u noć sa utorka na sredu, a poznato je da je noć na Balkanu čak i u junu vrlo duga i krajnje neizvesna, bremenita opasnostima, a mi ostali nebranjeni? Ali dobro, vi ćete u četvrtak, kad novine izađu, već znati šta je bilo i jesmo li pretekli.Je ‘l se ja to malo zevzečim sa ozbiljnim stvarima? Naravno da da i da, da, naravno. A zašto? Pa, zato što stvarno ne znam šta mi je drugo preostalo, a vi ako znate, vi recite! Naime, cela ta priča nije bila baš predaleko od sprdnje ni onda kada je narečeni zakon tek (ne)donesen, a u šta se u međuvremenu pretvorila, bolje da ni ne preciziram, nije red da pcujem pred decama. Kako god, da li mi je žao što se ta stvar tako okončala? Tjah, pa ne zapravo. Kao prvo, nisam nikada ni očekivao da bude drugačije. Kao drugo, nisam nikada ni bio pristalica lustracije nego "stare, dobre krivične odgovornosti", o čemu sam na ovom mestu u više navrata i raznim povodima pisao – onda kada je to imalo smisla razmatrati i kada je stvar bila aktuelna, tamo negde od 2001. do 2004, recimo. Nije tome teško ući u trag po arhivama, neka se malo podsete namnoženi okasneli nadobudnici koji misle da je svet nastao onda kad su ga oni blagoizvoleli primetiti.Ako tu stvar sa ugrađenom greškom ima nekog smisla danas pretresati, onda pre svega treba govoriti o tome šta je to što nam se dogodilo u devedesetim, i šta je to što nam se nije dogodilo dvehiljaditih, a trebalo je? Da se odmah razumemo, kad čujem onu dosadnu žalopojku o "propuštenom Šestom oktobru", odmah vadim otkočen pištolj. Da je Flober živ, uvrstio bi to sterilno kukumavčenje u onaj svoj Rečnik opštih mesta i sličnih buvarovsko-pekišeovskih stupidarija. Osećaj gubitka mora da ipak, dakle, dolazi iz nekog drugog pravca. Ne, nije ni to što su neke od glavnih vedeta devedesetih opet na vlasti, ma koliko to osetljivijim želucima – među koje ubrajam i svoj – bilo postojano nepodnošljivo. Osećanje uzaludnosti, besmisla i protraćenosti biće da ipak najvećim delom izvire otuda što nas i ovakvi događaji – sami po sebi uistinu beznačajni, kao što je isticanje roka važenja jednog nekonzumiranog zakona, podsećaju da su te najgore godine naših života, tačnije, najgore godine svačijeg života osim života fukare koja je na tom talasu isplivala, zapravo na kraju svedene na neku vrstu elementarne nepogode. Kao da su se neke slepe i moralno ravnodušne sile prirode jednostavno obrušile na nas kako se obruši neka lavina, ili drmne zemljotres, ili nas odnese povodanj, ili nas proguta šumski požar koji, ups, zahvati i obližnje selo. A šta je, dakle, elementarna nepogoda? To je nešto i onkraj zakona i onkraj morala, nešto na šta se te kategorije naprosto ne mogu primeniti. E sad, naša frustracija (ko god tu bili "mi") dolazi od duboko utemeljenog znanja da to naprosto nije tako, jer su naši životi u proteklih dvadesetak godina ljudski proizvod i stvar ljudske odgovornosti, a ne ravnodušnih kosmičkih sila koje ne znaju gde udaraju.Dugo se mislilo da će se ova društva "suočiti s prošlošću" i "doživeti katarzu" (to mi uvek zvučalo kao nekakav etički orgazam, tako nekako), pa će se tako iznutra pročistiti. Međutim, ne biva. Ako pak ona to odbiju, biće spolja nekako naterana na to. E, ni to ne biva. Pogledajmo to (i) ovako. Šta je poruka puštanja hrvatskih generala u Hagu, ako ne čestitka Hrvatskoj za prijem u EU? Šta je puštanje one dvojice srpskih giga-mega udbaša, za koje cela Srbija zna da se bez njih (i gazde im, dakako) nije moglo ni pačetinsku kokoš ukrasti, ni antinski pasulj za vojsku skuvati, nego "ohrabrenje" Srbiji pred "teške odluke" oko Kosova? I šta je sve to zajedno nego nekakva kokošarska trgovina? Sad još neka oslobode i Šešelja (a što pa i ne bi?) pa da se svi lepo uhvate za uši i odigraju pipirevku, garniranu gluvim kolom glamočkim. Osim mrtvih i sakatih, oni su objektivno sprečeni.Eto, odatle gorčina koju mnogi osećaju, sasvim nezavisno od "teoloških" rasprava o naravi i smislu lustracije. Ostaješ ogoljen i bez iluzija, a to uvek boli. To što si preživeo i što si relativno čitav naprosto znači da si imao sreće (možda i pameti, ko zna), a neko drugi eto nije, i to je to. U oba slučaja: ko vas jebe! Niko nizašta nije kriv, a to znači da je sve autentično, nepodnošljivo apsurdno od početka do kraja. Taj apsurd, znam – to je ono što te vređa. E pa, navikni se prijatelju, jer biće još gore, i globalno i lokalno.

[Strucnjak]

Teofil razvaliohttps://www.dropbox.com/s/lscfr0a8pa1aw34/Teofil.pdf?m

Edited August 16, 2013 by Strucnjak

[zema]

nije

[Аврам Гојић]

trivijalan tekst.

[Strucnjak]

Dobro, Radiohead nije precenjen, zezao sam se. Ok¿

[Turnbull]

Teofil je najbolji kad piše o pomoru koji SNS pravi u kulturi, ali ovaj tekst stvarno jeste trivijalan. Na stranu što bi ga bistriji desničar razvalio dok kažeš piksla - da pa biti heteroseksualan u smislu life-style-a, a ne nagona, jeste opredeljenje. Pun je svet homoseksualaca koji su se ovako "opredelili", to i jeste smisao heteronormativnosti.

[Hella]

od danas da ga oslovljavate s vaša preuzvišenosti.

Genetičar Miodrag Stojković, predsednica Društva sudija Srbije Dragana Boljević i novinar Teofil Pančić proglašeni su večeras "Vitezovima poziva".http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/426381/Geneticar-Stojkovic-sudija-Boljevic-i-novinar-Pancic-Vitezi-poziva

[notenoughreasonsforclaire]

Okej, ovo koliko nema veze sa Teofilom, toliko i ima. Igor Mandić je pre dva meseca počeo da piše za autograf.hr. Čak je sa Pilselom i Zimom bio i na predstavljanju istog. Inače, za isti portal piše i Teofil. Elem, Igor Mandić je izdržao dva meseca. Danas vidim da nema više njegove kolumne na sajtu (arhiva je ostala), a odgovorni sa Autografa su izjavili sledeće:

Angažiranje Igora Mandića je bio eksperiment jer je poznato da on prezire internet, da ga ne razumije, ne prihvaća, kao ni ostale suvremene novinarske alate, pa tako, na primjer, uopće ne koristi računalo. Igor Mandić, uza sav naš trud i dobru volju, nije se uspio uklopiti i prilagoditi našim potrebama i mogućnostima pa smo se mirno razišli.

U svakom slučaju, interesantno.

[Turnbull]

Teofil u Hr bolji neg u nas! Ovo je super tekst! Nije da nije Nema lepka za fašiste Autor: Teofil Pančić / 12. Prosinac 2013./ Objavljeno u Nije da nije / 1 Komentar 12. Prosinac 2013.

• LinkedIn
• Facebook189
• Twitter1
• Ispis
• E-mail

Davnih je dana Tin Ujević pisao o “pobratimstvu lica u svemiru”, ali izgleda da je to prevaziđeno nezaustavljivim dijalektičkim razvojem naših malih, usukanih, smrduckavih parohijalizama, pa je sada u modi neko drugačije, sasvim čudno bratstvo, možda bi ga se dalo nazvati pobratimstvom mrzilačkih njuški u… hm, čemu zapravo? Možda u mikrosvemiru sopstvenih predrasuda i netrpeljivosti. Koje ih dele i spajaju istovremeno, kako to već biva sa “najboljim neprijateljima”.Radi se, elem, o ljudima upadljivo međusobno sličnim, a opet i onima koji bi se imali međusobno mrziti, jer je ta mržnja pogonsko gorivo njihovog tzv. identiteta. Recimo, “srpski” i “hrvatski” nacionalisti, desničari, ksenofobi, homofobi etc.: ima li uopšte pojava tako srodnih i sličnih, a tako međusobno zavađenih? Mada, i toj zavađenosti ima granica, nakon kojih počinje njihova bezgranična, uistinu perverzna ljubav, orgijastični protuprirodni blud sa svim najsočnijim pornodetaljima.Odavno nisam baš presrećan kada se pokaže da sam dobro predvideo nadolazeće događaje, ali jedna bizarna stvarčica od pre neki dan razgalila me je i rastužila istovremeno. Tek što sam bio napisao, u kolumni za Vreme, a referirajući na famozni hrvatski “antigej” referendum, kako se ovdašnji i tamošnji mrakobesnici ne mogu složiti oko latinice i ćirilice, ali će se glede zatiranja gejeva, ali i svega drugog što miriše na mrske im leve i(li) liberalne vrednosti, ne samo složiti nego će se zagrliti i ljubiti u usta, kadli je u Politici izašao tekst Miše Đurkovića (“Referendum o braku u Hrvatskoj”, Politika, 11. 12. 2013), napornog, ali upornog lokalnog intelektualnog opsenara (čovek voli da se naziva filozofom, ako dobro pamtim) sa desne strane spektra; nešto kao ćirilični Nino Raspudić, plus-minus. Ovo je pak važno iz demagoški “defanzivne” prirode savremenog mejnstrim šovinizma: on se više ne zasniva, kao u Slavnim Danima, na aktivnom propovedanju mržnje prema Njima, nego na naizgled suvoparno-objektivnom konstatovanju kako (svi) Oni mrze Nas (zato valja strateški i svesno prevideti sve ono što se u tu sliku ne uklapa, ma koliko to moglo biti masivno)U tekstu koji je takođe bio odjek na (post)referendumsku Hrvatsku, Miša je Đurković s velikim simpatijama pisao o akciji hrvatskih desničara i o njenom “svjetonazoru” generalno – uostalom, kako i ne bi, kad su isti? – iskazujući nesumnjivu srodnost i solidarnost s njom (to je za njega tek “demokratska inicijativa pripadnika građanskog društva”). Istovremeno, međutim, Đurković drži da je levo-liberalna Hrvatska, koja je tako spremna da se zgrozi nad divljanjem “antigej” i tome sličnog ultrakonzervativizma, i koja takav svetonazor neretko naziva fašističkim, gotovo pa sasvim benevolentna prema antisrpskoj histeriji, i da nju tek mlako i krajnje načelno osuđuje, a kamoli da bi je krstila fašističkom (osim jednog-dva izuzetka, tek da se nađe).Ukratko, šta je sukus Đurkovićeve dijagnoze? Hrvati su gotovo složni da te Srbe i njihova prava treba naprosto satrti, i tome se niko ne protivi, osim možda i donekle šačice uobičajenih sumnjivaca. E sad, kako to pomiriti s činjenicom da Ustav RH jamči ljudska i manjinska prava? Kako, pak, s tim da vlast koja se sukobila s desnicom, i koja (umešno ili ne, priča je za sebe) brani svoj liberalni stav ima podršku većine građana RH, izborenu na izborima, i suštinski neokrnjenu do danas?Kako to pak povezati i s tim da antisrpsku i antićiriličnu histeriju ne osuđuje – ne libeći se ni od upotrebe fašističkog predznaka – ne tek par očajnika koji obitavaju u katakombama čekajući neminovni linč, nego čitav niz najuglednijih autora vrlo zvučnih imena, na nizu novinskih i internetskih stranica, u intelektualnim, političkim i civilnodruštvenim krugovima? Kako je uopšte moguće strateški prevideti duboku raspolućenost Hrvatske u pogledu bitnih svetonazorskih pitanja, nego sve to manje-više podvesti pod gotovo pa unisone ustašluke?Moguće je tako što je to autoru naprosto potrebno, mimo bilo kakve činjenične osnove. Ono famozno, a konteksta lišeno “utoliko gore po činjenice”, možda je baš ono što je Đurković najbolje zapamtio sa časova filozofije…Nacionalizmu je nasušno potrebna slika omraženog, targetiranog Drugog kao gotovo sasvim unisonog bloka Zla. Pa dobro, a zašto onda “gotovo” svi, zašto da baš SVI ne budu zli, slika bi bila još jasnija?! E, toliko je nacionalizam ipak naučio… Zapravo, đurkovićevština implicitno (podsvesno?) teži tome da pronađe “dobre” (antipederske) i “loše” (antisrpske) desničare u Hrvatskoj, pa da se s jednima ljubi duboko u usta, a s drugima da ratuje do istrebljenja (pa makar i na internet forumima), ali je to mission impossible iz jednog prostog razloga: radi se o jednim te istim ljudimaAko su BAŠ SVI zlice od opaka, onda to vuče na nekakvu rasističku generalizaciju; ovako, ako pronađemo ne bitno više od jednog ili dva “pozitivna izuzetka”, istovremeno ćemo se, je li, osloboditi stigme generalizacije, da bismo samu generalizaciju suštinski potpuno zadržali, jer tamo gde su svi osim jedno-dvoje “isti”, tamo relevantne i signifikantne pluralnosti nema, pa nema ni složenosti (u ovom slučaju hrvatskog) društva. Kafanski prosto kazano: sve su to bre ustaše, manje-više; samo se poneki neuverljivo prave da to nisu, a baš takvi su najgori…Ovo je pak važno iz demagoški “defanzivne” prirode savremenog mejnstrim šovinizma: on se više ne zasniva, kao u Slavnim Danima, na aktivnom propovedanju mržnje prema Njima, nego na naizgled suvoparno-objektivnom konstatovanju kako (svi) Oni mrze Nas (zato valja strateški i svesno prevideti sve ono što se u tu sliku ne uklapa, ma koliko to moglo biti masivno). Pa onda, kad je već tako, ako i Mi Njih malko mrzuckamo (ni približno onoliko koliko su zaslužili!) nije to ni neko čudo, a kamoli nešto čega bi se trebalo postideti…Najuvrnutije od svega je da ovaj konfuzni turbodesničarski eklekticizam đurkovićevštine deluje kroz šizofrenu raspolućenost odnosa prema hrvatskim mu parnjacima: oni su istovremeno sjajni ljudi koji ne daju “pederske brakove”, ali i krvožedni i genocidni zlikovci koji bi poklali sve Srbe. Zapravo, đurkovićevština implicitno (podsvesno?) teži tome da pronađe “dobre” (antipederske) i “loše” (antisrpske) desničare u Hrvatskoj, pa da se s jednima ljubi duboko u usta, a s drugima da ratuje do istrebljenja (pa makar i na internet forumima), ali je to mission impossible iz jednog prostog razloga: radi se o jednim te istim ljudima.Malo ćete naći onih koji su liberalni oko seksualnosti, ali su rigidni nacionalšovinisti, ili onih koji su krajnje tolerantni internacionalisti, ali intimno drže da Hitler možda i nije bio baš jako u krivu kada je smislio ružičaste trake za istopolne. To naprosto ne biva u stvarnosti, takvo šta postoji samo u vlažnim snovima “desničarske internacionale”, koja se povremeno bratimi da bi se uvek iznova spektakularno raspadala saplićući se uvek o isti kamen.Ne možeš, naime, ništa trajno izgraditi na mržnji, pa makar to bila zajednička mržnja prema Trećem. Pre ili kasnije treba regulisati i međusobne odnose i famozna “istorijska potraživanja”, a tu onda prorade fašistoidni resantimani i moronska hiperprodukcija predrasuda u svoj svojoj raskoši. Zato čak ni mrski “pederi” ne mogu biti trajni lepak koji će spojiti hrvatske i srpske fašistoide u trajnu “istospolnu zajednicu” srećnih idiota, sve i kad bi imali najbolju volju da, u višem interesu, posluže za tu svrhu.

[Turnbull]

:isuse:I spoke too soon. Nije da nije Socijalizam u bioskopu Autor: Teofil Pančić/ 14. Studeni 2013./ Objavljeno u Nije da nije / Ostavi komentar 14. Studeni 2013.

• LinkedIn
• Facebook32
• Twitter
• Ispis
• E-mail

Winston Churchill dobio je 1945. rat protiv Hitlera i Sila osovine, ali je onda izgubio osovinu i oslonac u britanskoj politici i – izgubio izbore. Pa dobro, lako za Churchilla, on se u tom trenutku već bio takmičio u jednoj višoj ligi, istorijskoj, pa je mogao polako da se priprema za memoare koji se zovu baš kao i njegovo najpoznatije delo u stvarnosti: Drugi svetski rat. Za taj će, čini mi se šestotomni poduhvat (na polici moga oca stajalo je tih skoro pola metra Churchilla između Vojne enciklopedije boje trule višnje i Tihog Dona Mihaila Šolohova) dobiti Nobelovu nagradu za književnost, pošto onu za mir svakako nije mogao dobiti – ta je nekako više inklinirala smušenom Chamberlainu. Znate već kako vam je to sa Englezima i ostalim Britancima: kod njih je sve iznad svega parlamentarno, pa čak i socijalistička revolucija. Gradili su, eto, neku formu socijalizma, ali čak ni kralju nisu odrubili glavu, nego je ovaj ostao na svom prestolu sa kompletnom dinastijom, aristokratijom, Etonima i Oxfordima i Domom lordova, uopšte, institucije države kao takve nisu dirane, sve je bilo nekako comme il faut…Okud mi sad Churchill u ovaj jesenji četvrtak duboko u XXI. veku? Gledao sam pre neki dan na beogradskom festivalu Slobodna zona dugometražni dokumentarac Kena Loacha Spirit of 1945, film u kojem istrajni die hard levičar Loach pokušava da istraži kako je jedna lepa – njemu svakako draga – utopija prvo ostvarena na razvalinama staroga i trulog sveta, a onda ipak odbačena i nestala, nad čime Loach neutešno žali, a žaliće i gledalac ovog filma, jer to i jeste magija (dobrog) filma: da nas potpuno ubedi u svoju priču, čak i ako stvari izvan bioskopske sale stoje malo dugačije − ili mnogo drugačije – od onoga što nam je prikazano. Churchill, uzgred rečeno, tim filmom promakne gotovo kao senka, u onom svom cilindru ili kako se to pompezno glavopokrivalo već zove, kao neko ko je učinio veliku stvar, ali ipak klasno-ideološki pripada Tamnoj Strani i na putu je ka ropotarnici istorije. Okej, ostavimo ga onda tamo.Loach je, naravno, majstor. Način na koji je prikazao zastrašujuću i posramljujuću bedu znatnog dela britanske radničke klase – zaposlene i nezaposlene – u vremenu pre Drugog svetskog rata, nezaboravan je. Bilo je nečega fundamentalno truloga u društvu koje je, kako neko od sagovornika u filmu reče, istovremeno kad je bilo najmoćnija imperija na svetu, bilo i zemlja u kojoj običan svet živi gore i teže nego bilo gde drugde u Zapadnom svetu. A onda je došao rat, taj ustrajni mešač svih karata u društvu: rat je ljude angažovao, dao im nekakav ”posao”, kakav-takav hleb, ali i građansku kuraž i samosvest, osećanje važnosti. Kada su se sa bojišta vratili kućama, poslednje što su želeli da zateknu i iznova prihvate jeste ona stara Engleska u kojoj su proživotarili dotadašnje živote.I, čime je to rezultiralo? Izbore su dobili laburisti, i to ”sa socijalističkim programom”, te počeli da ostvaruju nešto što će neko u filmu dobro definisati kao ”socijalizam unutar demokratije”. Gotovo sve najvažnije industrijske grane, kao i infrastruktura (saobraćaj, komunalije, energetika…) nacionalizovane su, uvedena je efikasna i besplatna (da ne ulazimo na ovom mestu u staru ekonomsko-metafizičku pitalicu ima li uopšte besplatnog ručka) Nacionalna zdravstvena služba itd. Britanija je uzletela, working class people živeli su sve bolje.Gledajući Loachov pomalo poetizovani prikaz tog uzleta, a okružen mahom mladim ljudima u sali, po svoj prilici romantičnim levičarima zatečenima u nečemu nalik na divlji kapitalizam usred divljanja krize, lamentirao sam nad time kako bi, o da, sigurno bilo divno živeti u socijalizmu koji vode Englezi i Škoti: takvo istorijsko iskustvo sasvim je drugačije od našeg, balkanskog i istočnoevropskog. Jer, znate već kako vam je to sa Englezima i ostalim Britancima: kod njih je sve iznad svega parlamentarno, pa čak i socijalistička revolucija. Gradili su, eto, neku formu socijalizma, ali čak ni kralju nisu odrubili glavu, nego je ovaj ostao na svom prestolu sa kompletnom dinastijom, aristokratijom, Etonima i Oxfordima i Domom lordova, uopšte, institucije države kao takve nisu dirane, sve je bilo nekako comme il faut…Loach je, kažem, moćan i ubedljiv filmski narator, i gledalac je dušom i umom na strani ”engleskog socijalizma” koji mu se rađa i razvija pred očima. Od 1945., kada se začinje, pa sve do pred kraj sedamdesetih, taj socijalizam cveta, svakog dana u svakom smislu pomalo napredujući. No, onda odjednom dolazi kraj i sunovrat. Pojavljuje se Margaret Thatcher u ulozi Zle Veštice koja će u narednoj deceniji ili nešto duže demontirati sve postavke engleskog socijalizma, vratiti većinu onog najgoreg iz prethodnih epoha i, ukratko, roditi nimalo vrli novo-stari ”neoliberalni” svet u kojem danas živimo, ne samo u Engleskoj nego uglavnom svugde.E, tu imamo problem. Naime, Loach čini nešto dramaturški nedopustivo, ono što u igranom filmu sebi ne bi dozvolio ni početnik: ostavlja nas bez objašnjenja kako se to dogodilo, šta je do tog ”sunovrata” dovelo? I to nije slučajan propust, nego gigantska rupa u središtu koja je, pri ovakvoj Loachovoj postavci, prosto morala ostati da zjapi. Naime, da bi o tome rekao nešto suvislo, Loach bi se morao detaljnije i ozbiljnije pozabaviti sedamdesetim godinama u Britaniji, a one nisu baš upamćene po nekom osobitom dobru.Bilo je to vreme svakovrsnih turbulencija i oskudice (bar za zapadnoevopske standarde vremena) i na talasu tog sveopšteg nezadovoljstva onim u šta se izrodio ”engleski socijalizam” laburističke vladavine isplivala je Maggie Thatcher, bakalinova kći. Nije ona pala s Marsa u 10 Downing street niti su je tamo nekim merlinovskim hokus-pokusom instalirale zle čike iz notorne ”Čikaške škole”, nego ju je tamo ”doveo narod”, onaj isti koji je 1945. doveo laburiste ”sa socijalističkim programom”. Pa još tu svoju odluku posle 2-3 puta potvrdio i ponovio. Hajde, recimo da je to bila istorijska greška ili stranputica – šta god to u ovom kontekstu moglo značiti − ali upravo bi neko ko svet tumači marksistički morao biti prvi da se zapita: a šta je do toga dovelo? Gde je bila konstitutivna greška? Opet živimo u svetu koji miriše na nešto trulo i staro, pa tome nečemu tražimo alternativu. Nije to ni nelogično ni nužno nerazumno. Ali mi smo ovde, na jugu i istoku Evrope, već proživeli jedan period ustoličenja alternativnog, a on ovde nije bio ni približno tako baršunast kao u merry old EnglandOkej, a zašto je sve to važno za nas ovde i sada? Opet živimo u svetu koji miriše na nešto trulo i staro, pa tome nečemu tražimo alternativu. Nije to ni nelogično ni nužno nerazumno. Ali mi smo ovde, na jugu i istoku Evrope, već proživeli jedan period ustoličenja alternativnog, a on ovde nije bio ni približno tako baršunast kao u merry old England. Ako to nemamo stalno na umu, moglo bi nam se ponoviti, a to ume da bude dosta neprijatno – šta god o tome mislili površni mladi idealisti i facebook-lenjinisti iz bioskopske sale. Sve dok te stvari dobro i ozbiljno ne razjasnimo, neće zvučati neuverljivo nešto što je u suštini, ko zna, možda čak i pogrešno, a to je ”zdravorazumsko” uverenje da je, svim svinjarijama kapitalizma uprkos i unatoč, socijalizam možda ipak najbolji kad je u Engleskoj, ili bar – u bioskopu.Što se svega drugog tiče, evo se u nedoba prisećam da je i George Orwell – koji je bio sve smo ne desničarski konzervativac − objavio Životinjsku farmu i 1984. baš u vreme pripremanja, odnosno najvećeg uzleta Loachovog englsoca. On je verovatno znao zašto. Pravo da vam kažem, volim Loacha, ali ni Orwell mi nipošto nije mrzak.

[bergasa19]

Sjajan tekst.

[Turnbull]

Uh, ne znam šta da kažem. Dobra mu je ta teza sa poređenjem Istre i Vojvodine, ali pogledaj kako se kod njega, kao kod svake prave konzervice, sve završava kulturom. Eto, nije se u Vojvodini razvila ta kultura, i sad jebiga, kraj, onda nije nije ni zaslužila autonomiju. On opet ne prepoznaje potrebu za političkim pokretom ili bar ideologijom koja će kultivisati takvu političku kulturu. Problem je, poredno naravno, baš u njemu i njemu sličnima koji nisu uspli da artikulišu nikakvu političku alternativu jeziku "a di su novci", pa mu je sad kriva kultura, krive stranke, itd. Trebalo bi mu reći - bato, to je demokratija, najbolji od svih svetova, kome se ne sviđa, nek ide u Severnu Koreju!

Edited January 16, 2014 by Syme