Permanentna kriza domaće ekonomije

[Prospero]

Odmah da ti kazem, u NIS je ulozen kurac, sarena laza, nista...

Skoro pa ubiven.

 

Oukej

[Tribun_Populi]

Izabralo se treće, tj amalgam ove dve opcije koje si postavio.

 

Niti je sve prodavano (gomila stvari je ostala do don danas u drzavnim rukama, Telekom kao vredna firma recimo, NIS je prodat tek 8 godina ponpocetku reformi, itd itd), dovedene su i strane banke a na kraju prvog talasa reforme ostala je jedna velika vanka sa vecinskim donacim kapitalom (Kombank, koja se u kreditnoj politici ponasala kao i bilo koja druga banka pa je stoga upitno sta domace vlasnistvo nad kapitalom donosi) i nesto manjih banki tipa AIK, Cacanska (prodata i ona skoro) itd itd. Milijarde evra subzadnjih 15 godina otisle na restrukturiranje firmi i slicne poslove. Radnicima jeste transferisan samo manji/manjinski deo kapitala, i tu stoji primedba sa ideoloske tacke ali ne i sa tacke razvoja i efikasnosti.

 

Naravno da 5.10. nije bio prilika svih prilika nego podvlacenje crte nad nekim problemima. Uostalom, nije na vlast dosla ratnicka druzina i pistoljem zatukla svakog protivnika te na kraju progurala svoju konkretnu viziju nego heterogena ekipa okupljena s jednim prvenstvenim ciljem (rusenje Milosevica) koja se nije slagala oko mnogih poliickih i socijalno-ekonomskih tacaka.

 

Verujem da je drustvu naviklom na tesku ruku vlasti, autoritarnost i gazdinsko/domacinsko/saborni etos bilo i ostalo smor da gleda tzv neslogu, tzv nejedinstvo, razlike u misljenima ali je eto dobilo priliku da bira i leba za tri dinara i Dinkarine subvencije i Karicev kupus i Djindjicevo preskakanje stepenika. To je bila cena pluralistickog i ciljno-heterogenog rusenja Milosevica i s tim vezanih izazova srpske demokratije.

 

by Tapatalk

 

Naravno, sa tendencijom da se ti problemi prodube. Sad ćeš ti reći da to nije tako ali više nije ni važno. Ovo drugo - tačno, samo su fejlovali kod drugog cilja, da posle godinu dana raspišu izbore i omoguće nam da se racionalno opredeljujemo spram toga kakvu nam ko budućnost nudi. Naprotiv, ovde su manje-više sve do Vučića upravljale razne inkarnacije DOS-a, na priči samo da ne dođe Toma, dok se ispod žita marisalo na angro ruku pod ruku sa Zlobinim tajkunima.

 

I Toma je na kraju došao, jer je s takvim prethodnicima morao da dođe.

 

P.S. Prodavano je sve što u nazivu nije imalo JP i što nije bilo komunalnog karaktera tj. imalo status javne službe. Ergo, celokupna industrija.

 

Ovaj, država je uradaila upravo ovo što je boldovano a što ti tvrdiš da nije. Tako su ostala  neprodata preduzeća u tzv.restruktuiranju(Na spisku od 17 strateški značajnih preduzeća, koja su do 31.maja izuzeta od obaveze izmirivanja dugova prema poveriocima nalaze se: AD Fabrika maziva Fam Kruševac, FAP Priboj, AD Petrohemija iz Pančeva, PKB Korporacija, Preduzeće za podzemnu eksploataciju uglja Resavica, pamučni kombinat Jumko iz Vranja, proizvođač guma Trajal iz Kruševca, AD Galenika, AD Politika, AD Ikarbus, RTB Bor, Prva petoletka Trstenik, Prva iskra Barič, PPT-servoupravljači Trstenik, Grupa zastava vozila Kragujevac, PPT-zaptivke Trstenik i Holding industrija kablova Jagodina.-iz današnjeg broja lista Danas), Zatim najveća javna preduzeća EPS,EMS, Telekom, Srbijagas itd. Neka veoma značajna preduzeća su restruktuirana i sa inopartnerima postavljena na koliko toliko zdrave noge(Zastava automobili, Jat, NIS) a gde je država zadržala veliki udeo vlasništva(49%?).Pa javna komunalna preduzeća. Rekapitalizovana je Komercijalna banka gde država ima malo ispod 50% a 24% EBRD koji sigurno nije lihvar zar ne?

Jedino što nije delila akcije radnicima a zašto bi to bilo loše  sam još dužan da dodatno obrazložim. Za ozbiljnu reformu države se slažem a  šta o istoj mislim sam rekao.Naravno lakše i lepše i efektnije je govoriti o rasprodaji, kurčenju i sličnim epitetima iz repertoara Nebojše Katića(nemoj da pomisliš da te izjednačavam sa njim to bi bila uvreda).

Na kraju evo ti jedan link http://www.fren.org.rs/sites/default/files/qm/L2_5.pdf  iako sam skoro siguran da to što linkujem niko ne čita pošto se u  protivnom  ne bi ovde pisale ode o "velikim dostignućima i mukotrpnom radu" u samoupravnom socijalizmu.

Elem rad je iz 2011 ali složićemo se da od tada nije mnogo toga privatizovano . E pa za ono što jeste, dobijeno je 2,6mlrd evra(slovima: dve zarez šest milijardi evra, mogu i rimskim brojevima al bi se mučio bez potrebe). to jest oko 28% jednogodišnjeg budžeta republike Srbije. Od toga smo se dakle svih ovih godina bahatili.

O "problemu s nama 2001" takođe drugi put.

 

Vidim nešto je rekao i Prospero što sam propustio(dovedene strane banke)

 

FAM je prodat pa raskinuta privatizacija; FAP niko nije hteo da kupi i pored dva tendera; PETROHEMIJA je trebala u paketu sa NIS-om ali je Rusi nisu hteli, pa je ostala da visi; JUMKO je krčmljen na delove, prodata su četiri pogona, ovo su ostaci koje niko nije hteo; TRAYAL je prodat Bugarima pa raskinuta privatizacija, GALENIKA nije prodavana iako je bilo spekulacija da će biti prodata Paniću, POLITIKA prodavana pa raskinuta privatizacija...

 

Znači pokušalo se prvo da prodamo kolo da igramo, pa onda bilo šta. A subvencije zarad očuvanja socijalnog mira =/= rekstrukturiranje, niti je ozbiljno restrukturiranje tih firmi iko za 15 godina privatizacije pokušao da sprovede. Pokušavali su da ih prodaju, pa da se kupac posle zanima sa tim, a kad ne može onda nastavili da iz budžeta dotiraju za plate da bi kupovali socijalni mir.

 

To je taj domet i domašaj.

 

 

P.S. Oko 2,9 milijardi evra mogu samo da kažem: prodali smo tržište, koliko to vredi?

Edited March 2, 2016 by Tribun_Populi

[Braća Strugacki]

jumko je u zlatnim godinama (2002) pokušao da pokrene konzorcijum 4 strane firme, uglavnom nemačke, međutim to baš i nije bilo moguće i pored tadašnje radničke plate od 6000 dinara, bili su dovoljno blesavi da ne predvide nepredviđene troškove

 

mislili su da je dovoljno da obezbede tehnologiju, rezervne delove, sirovine i kupce, još uvek se sećam grohotnog smeha 

[Tribun_Populi]

Ma država je odatle trebala da se izmakne bez daljnjeg, da podeli akcije i da pusti, a da se s druge strane odmah u startu pozabavi sama sobom - službama, policijom i pravosuđem, da ne bi stečajevi trajali po 15 godina.

 

Eventualno je mogla da sabere to što je ostalo para u jednu domaću poslovnu banku i preko nje da dampinguje kamate na tržištu. A onda što se samoreformiše i samoproda od firmi, reformisalo se i prodalo, što ne čim nastupi stečajni razlog (poveći dug državi za doprinose i porez) stečaj pokrene pravobranilaštvo i ćao.

 

Do sada bi možda i bili normalni.

[Luther]

 

 

 

FAM je prodat pa raskinuta privatizacija; FAP niko nije hteo da kupi i pored dva tendera; PETROHEMIJA je trebala u paketu sa NIS-om ali je Rusi nisu hteli, pa je ostala da visi; JUMKO je krčmljen na delove, prodata su četiri pogona, ovo su ostaci koje niko nije hteo; TRAYAL je prodat Bugarima pa raskinuta privatizacija, GALENIKA nije prodavana iako je bilo spekulacija da će biti prodata Paniću, POLITIKA prodavana pa raskinuta privatizacija...

 

Znači pokušalo se prvo da prodamo kolo da igramo, pa onda bilo šta. A subvencije zarad očuvanja socijalnog mira =/= rekstrukturiranje, niti je ozbiljno restrukturiranje tih firmi iko za 15 godina privatizacije pokušao da sprovede. Pokušavali su da ih prodaju, pa da se kupac posle zanima sa tim, a kad ne može onda nastavili da iz budžeta dotiraju za plate da bi kupovali socijalni mir.

 

To je taj domet i domašaj.

 

 

P.S. Oko 2,9 milijardi evra mogu samo da kažem: prodali smo tržište, koliko to vredi?

 

E sad si poćeo da vrdaš. Ja ti pokažem da niti je sve prodato, a zapravo ono najveće i najvrednije nije, da je za ono što je prodato dobijena smešno mala suma, da država radi upravo to što ti tražiš oko domaće banke i dolaska stranih ali opet nije to ono  pravo. Šta znači ovo pokušali da prodamo pa posle bilo što. Naravno da smo pokušali da nekoga prevarimo nekako prodamo sve što može ali oni koji imaju para imaju ih iz razloga što nisu baš blesavi. Mogu i oni da omanu ali ređe. Pod restrukturiranjem sam mislio na ono što je urađeno sa NIS, Zastavom i Jatom. Prve dve baš nisu male firme a država i dalje ima značajan deo. Mnogi će i tu naći zamerke ali ljudima (svim) nikad ugoditi. Ideološki sam protiv takvih kombinacija ali mi smo u tako očajnoj situaciji da uz gorak ukus gutam i takve stvari.

 

Na  kraju uvodiš u priču potpuno novi element  što za diskusiju nije dobro: prodali smo tržište. Ovaj zlokobni izraz se već drugi put pojavljuje na topiku. Prodali ste tržište mi je nekako u  rangu sa izdali ste Kosovo, ili tako nekom opakom kletvom. E sad, za mene je tržište uglavnom virtuelna stvar( ima naravno i fizičke oblike) pa me interesuje kako se to prodaje. Kao da si rekao prodata je duša ili što vole da kažu izgubljen je identitet. I jel postoje neke reference, nešto na wiki o prodaji tog tržišta, koliko to košta i kako smo to mogli da izbegnemo?

[namenski]

Šta znači "dugoročno" u demokdatiji kad su izbori na bar 4 godine? Zašto bi neka sledeća vlast morala da sprovodi ideje prethodne? Neke fundamentalne stvari se ne menjaju ali pitanja razvojne politike se menjaju. Ovde se donose strategije na 10 godina i pitanje je, ako i krenu da se sprovode, šta one predstavljaju u 5-oj ili 8-oj godini, i kako su se varijable izmenjale do tada. Čak i kad postoji kontinuitet, npr niko nije odustao od privatizacije, stvari se rade brže ili sporije, u zavisnosti od kalkulacije vlasti, kome se ne sviđa onda glasa za nekog drugog u narednom turnusu.

 

Op, tu smo: sarena laza demokratije koja je demokratija samo  zato sto imamo izbore na bar 4 godine.

Svaka demokratija koja iole drzi do sebe, koja se - da tako kazem - istorijski dokazala i odrzala - ima pre svega 1 kontinuitet u sagledavanju sopstvenih - dakle ne partijskih ili pojedinacnih interesa. Naravno da neka sledeca vlast ne mora da sprovodi ideje prethodne, ali itekako nece da dira, ne sme, u neke osnovne i zadate interese drustva i drzave koju predstavlja.

Dugorocne i strateske, pitaj bilo kog Svajcarca, Svedjanina ili, jos ponajbolje - Finca.

Ovu materiju/problematiku poznajes bolje od mene i uopste mi nije jasno zasto potezes ovo kao argument sa sve kalkulacijom    vlasti.

Sa nekim stvarima se u ozbiljnim drzavama jednostavno - ne kalkulise.

Upotrebio bih i izraz nacionalni konzenzus ali je toliko ovde izlizan da necu: ne mislim ni na takozvane vlade nacionalnog spasa, nego pre svega na dugorocno definisanje sopstvenih interesa i nacina da se oni odbrane.

Ovo zvuci kao teorija, ali nije - sustina je i to utoliko sto ni jedna jedina post-2000. garnitura nije tako necem prisla ni blizu, ni pokusala.

Gadjalo se skolama i teorijama, gadjalo se dovodjenjem ovih ili onih mladih nada, a fundamentalna pre svega ekonomska pitanja su resavana pod maskom demokratije onako kako je ti predstavljas i sluzila za pokrice svim mogucih i nemogucih pizdarija koje su ama bas svi upraznjavali.

Interes partije i pojedinca je stavljen na pijedestal i predstavljen kao vrhunski nacionalni interes, partije su postale jedine agencije za zaposljavanje koje uopste funkcionisu, takozvanom narodu su bacane razne koske, od soping centara do Kosova i bratimljenja sa Rusijom, a u medjuvremenu je bratija radila za sebe i samo za sebe i to toliko neprikriveno da je to katastrofa, sto se uostalom da i videti.

Mani me price o izborima i demokratiji: izbori su ovde samo privid, prodavan kao formalno zadovoljavanje uslova da se bude demokratsko drustvo.

Pod tim prividom, fikcijom drzave, partijski zaposljavana birokratija je metastazirala do brojke koja predstavlja respektivno biracko telo, telo za sebe, a da se niko, ama bas niko nije prihvatio posla na definisanju barem minimuma nacionalnog interesa.

Uostalom, Prospero, kad sve omane, uvek ostaje ono my country, right or wrong: Srbiji i njenim gradjanima nije ostavljen ni taj luksuz buduci da ih se posle 2000. - ponavljam - podelilo vise nego ikad i na tim se podelama igralo i igra sto je rabota itekako opasna - zna da se obije o glavu.

Uostalom, dobili smo tranzicionu politiku, kroz Zakon o radu i Zakon o privatizaciji pre svih, to nije neartikulisano već možeš da kažeš da se fundamentalno ne slažeš s tim (što si već rekao).

Ne znam da li se više društvo ideologizovalo ali hvala bogu d se više podelilo po kojekakvim linijama, od nekih bitnijih političkih izbora - pro/kontra EU, šta s Kosovom, i milijarda drugih tema.

Ko da hapsi kriminalce - JSO? Legija? Ko da im sudi? Oni imuni na mito?

 

Tranziciona politika nam je, mislim, boli glava: pod malim Bozom, Dinkicem i drustvom...

Uostalom, pretresana je ovde onoliko, a rezultate upravo gledamo i bojim se tek cemo.

Ne postoji hvala bogu za bilo koju podelu: na odgovornoj politici je da podele nivelise, da radi na kompromisima, ali i pre svega da odgovorno i odlucno pokusa da definise minimume/optimume i da ih sprovodi, ponekad i uprkos takozvanom birackom telu, jer ono sto je moglo da boli malo tamo negde 2003-4, bolece za koju godinu mnogo, mnogo vise.

Pa jebote, ima li veceg popisavanja na glavu postpetooktobarcima od cinjenice da 1 Vucic sada povlaci poteze koji su se njima nuzno nametali jos pre 10 godina?

A sto se tice nemogucnosti hapsenja nasledjenih od Milosevica i ovih novih, pa jebiga: sta ste radili citavu deceniju?

Mislim na one koji su - sto je tvom srcu tako milo - demokratski birani svakih nekoliko godina.

Bar je hapsenje, lustracija i rasciscavanje sa takozvanim sluzbama bilo u dohvatu konsenzusa, ako to vec nije bio slucaj sa Kosovom, EU..., barem tu nije trebalo da bude nikakvih neslaganja.

Ili je ipak bilo?

Sa nekog etatističkog stanovišta, posle 7-8 godina od prodaje NISa ta prodaja ne izgleda nužno loše, uložene su relativno ozbiljne pare u proizvodnju (to ste hteli, zar ne) i što je možda i bitnije od same cene prodaje (a domaće mućke sa računovodstvom tamo nećemo pominjati). Na stranu političke implikacije i ono što DSS sada radi - kuka protiv prodaje Telekoma pod krinkom "strateškog preduzeća" a prodali su NIS koji je bio par redova veličina strateškije™ preduzeće.

Ne vidim šta će tačno Srbija tek da plati zbog NISa.

 

 

Izvini, a sto da ne pominjemo domace mucke sa knjigovodstvom?

Da ih mozda nije sprovodila SDK?  :P

NIS je ispricana prica: nacionalna naftna industrija je pustena niz vodu, poklonjena Rusiji zarad nekih kao bajagi i mogucih dobitaka u buducnosti, ruske podrske, tralalala...

Nista od toga, NIS puca, Rusi menjaju ekipu koja je imala zadatak da изпијавичари firmu, dovode drugoligase koje treba udomiti do penzije i koji ce usput da komiranog odrzavaju na zivotu tek da se Vlasi ne sete i dok im se ne ukaze prilika da nam prebace nezahvalnost i puste nas niz vodu.

Sa sve NIS-om.

 

 

 

Oukej

Очень хорошо  -_-

[Luther]

Evo sad nešto za one koji tvrde da u  Srbiji u tranzicionom periodu nije bilo strategije ekonomskog razvoja i da je upravo to ono što nam je nedostajalo. Greška!

Da smo mogli da izvozimo strategije trgovinski bilans bi nam bio mnogo povoljniji:

 

1. Privreda i finansije

 

Strategija i politika razvoja industrije Republike Srbije za period od 2011. godine do 2020. godine

Strategija razvoja javnih nabavki u Republici Srbiji

Strategija razvoja i promocije društveno odgovornog poslovanja u Republici Srbiji za period od 2010. do 2015. godine

Strategija razvoja interne finansijske kontrole u javnom sektoru u Republici Srbiji

Strategija povećanja izvoza Republike Srbije za period od 2008. do 2011. godine

Nacionalna strategija privrednog razvoja Republike Srbije od 2006. do 2012. godine

Strategija razvoja trgovine Republike Srbije

Strategija regionalnog razvoja Srbije za period od 2007. do 2012. godine

Strategija upravljanja akcijama banaka u vlasništvu Republike Srbije za period od 2009. do 2012. godine

Strategija razvoja konkurentnih i inovativnih malih i srednjih preduzeća za period od 2008. do 2013. godine

Strategija podsticanja i razvoja stranih ulaganja

Strategija razvoja turizma

Strategija dugoročnog ekonomskog razvoja srpske zajednice na Kosovu i Metohiji

Strategija održivog opstanka i povratka na Kosovo i Metohiju

Strategija dugoročnog ekonomskog razvoja juga Srbije - opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa

Strategija tržišnog nadzora

Strategija razvoja slobodnih zona u Republici Srbiji za period od 2011. do 2016. godine

 

Ovo je sa sajta vlade Srbije http://www.gs.gov.rs/lat/strategije-vs.html i odnosi se samo na ekonomski deo bez poljoprivrede koja se posebno tretira i  drugih delatnosti iz okvira nadležnosti vlade. Klikćite i uživajte u strategijama.

A ima i onih koje nisu vlade srbije:http://indicator.sepa.gov.rs/slike/pdf/o-indikatorima/nacionalna-strategija-odrzivog-razvoja-srbije

pa onda http://www.kss.org.rs/doc/1102_makroekonomska_proj__razv_Srbije_2011-2020.pdf pa me mrzi dalje da linkujem. Kao da se ovde ništa drugo ne radi nego se prave "strategije" i kao da će samo postojenje papira koji se zove strategija i predstavlja samo spisak lepih želja doneti novu vrednost. Nismo mnogo odmakli od Domanovića. Pritom su u izradi svega toga učestvovali mnogi ugledni ekonomisti, svetlosnim godinama bolji od "Velikog Meritokratora" Katića.

 

Šta je sa druge strane prava ekonomska privredna strategija i prave reforme pokazala je Nemačka Agendom 2010.(" Nemačka medicina je najbolja na svetu!")

[Lord Protector]

Jel ti nas zavitlavaš upornim bombardovanjem tekstovima ovog Katića koji oseća veliku duševnu bol što je "uništena  služba društvenog knjigovodstva", ta perjanica svake prosperitetne tržišne ekonomije? Pa da je sinteza Kejnza i Hajeka mnogo je.

 

 

Ne, ne zezam se sa Katićem, Katić je jedan fini gospodin koji zna znanje. Kada primetim da neko nešto zna ja ga sa zadovoljstvom saslušam. Mislim da povremeno ubacivanje Katićevih tekstova daje dinamiku ovom topicu, trudim se da ne preterujem, kad primetim da topic zamire ja postujem tekst koji se nadovezuje na najnovije postove, time dajem impuls diskusiji. Ubaciću i Mencingera uskoro...

Edited March 2, 2016 by slow

[Prospero]

Op, tu smo: sarena laza demokratije koja je demokratija samo  zato sto imamo izbore na bar 4 godine.

Svaka demokratija koja iole drzi do sebe, koja se - da tako kazem - istorijski dokazala i odrzala - ima pre svega 1 kontinuitet u sagledavanju sopstvenih - dakle ne partijskih ili pojedinacnih interesa. Naravno da neka sledeca vlast ne mora da sprovodi ideje prethodne, ali itekako nece da dira, ne sme, u neke osnovne i zadate interese drustva i drzave koju predstavlja.

Dugorocne i strateske, pitaj bilo kog Svajcarca, Svedjanina ili, jos ponajbolje - Finca.

...

 

 

 

Ti sad kao Anduril, nije demokratija ako nije ona praaava, istorijski dokazana, tj ako nisi u 1 političkoj generaciji postigao kumulativne uspehe Švajcaraca, Šveđana i Finaca onda nemaš pravo ni da giljaš dalje, bolje da se ne trudiš, sve je uzaludno i svi ćemo pomreti na kraju.

 

Opet - teško je polemisati sa paušalnim ocenama datim na bazi širokog resentimana, možda si ti sve u pravu (teško, al ajde) samo se iz tvojih postova to ne vidi.

 

 

 

Ma država je odatle trebala da se izmakne bez daljnjeg, da podeli akcije i da pusti, a da se s druge strane odmah u startu pozabavi sama sobom - službama, policijom i pravosuđem, da ne bi stečajevi trajali po 15 godina.

 

Eventualno je mogla da sabere to što je ostalo para u jednu domaću poslovnu banku i preko nje da dampinguje kamate na tržištu. A onda što se samoreformiše i samoproda od firmi, reformisalo se i prodalo, što ne čim nastupi stečajni razlog (poveći dug državi za doprinose i porez) stečaj pokrene pravobranilaštvo i ćao.

 

Do sada bi možda i bili normalni.

 

Teturanje rešenja od minarhizma do intervencionizma, uz uverenje da bi i tako bitno različite opcije vodile ka istom ishodu koji je, naravno, to je bitno zarad ove rasprave, nužno bolji od postojećeg... 

 

Jel to zagovaraš čistotu forme (ili se državo ne mešaj ništa ili se mešaj "u fulu")?

[Lord Protector]

Kako je sprovedena privatizacija u Srbiji, Dr Mlađan Kovačević

 

 

Propagatori neoliberalne dogme i model privatizacije

 

 

Drugi element neoliberalizma koji je nakon navedenih sporazuma sa MMF, došao brzo na red - bila je privatizacija. Centar za demokratsko-liberalne studije je već 2000. godine objavio rad Novi model privatizacije u Srbiji, čiji su autori Boris Begović, Boško Mijatović i Boško Živković, pa je u javnosti on nazvan “Model tri B”. Pri izboru materije za doktorske disertacije ni jedan od njih se nije opredelio za temu koja ima neke veze sa privatizacijom, iako je ona u to vreme bila vrlo aktuelna u mnogim zemljama. Ni jedan od njih nije našao za shodno da se opredeli za temu koja se, na primer, odnosila na teoriju neoliberalizma ili primenu šok terapije u zemljama Latinske Amerike, ili na metode i efekte privatizacije u Velikoj Britaniji, ili na probleme privrednog sistema Jugoslavije i sl. Naprotiv, sva trojica su izabrali, bar za mene, teme sa vrlo čudnim naslovima. Kao što smo napomenuli, B. Begovićeva tema je glasila“Optimalna veličina grada, mreža gradova i efikasnost privrede Jugoslavije” (odbranjena 1990.). I tema B. Živkovića je, bar za mene, bila čudno formulisana “Reforma privrednog sistema SSSR-a i Strategija urbanog rasta sa posebnim osvrtom na sistem cena” (odbranjena, 1988). Dodajmo da je doktorska tema B. Mijatovića glasila “Efekti poreske politike SFRJ - pristup opšte ravnoteže” (1990). Nije mi poznato kada su se ovi ekonomisti opredelili za oblast neoliberalizma, odnosno privatizacije, ali na savetovanjima koja je u tim godinama organizovalo Naučno društvo ekonomista, koliko znam - nisu učestvovali.

I sticajem raznih okolnosti, „cunami“ zvani neoliberalizmi svom silinom je mlatnuo po glavama jedan, ne mali broj ekonomista u Srbiji koji su, kako jednom prilikom reče prof. dr Lj. Madžar, znatno više od ostalih ekonomista, čitali stranu literaturu (a tu, naravno spada i on) i oni postaju ostrašćeni propagatori te ideologije, ili dogme. Tu su se našla i trojica navedenih ekonomista. I naravno, pošto je u toj ideologiji državna, društvena, pa i zadružna svojina potpuno neprihvatljiva i pošto su u Srbiji u tim godinama to bili, uzeto u celini, dominantni oblici svojine i pošto je tada „božija zapovest“ ili „zavet“ M. Fridmana upućena zemljama u tranziciji bila „privatizujte, privatizujte i samo privatizujte“ i navedeni „trio magnifiko“ predložio je taj novi model privatizacije, a iza njih je stajao, u to vreme široj javnosti nepoznati, Centar za liberalno-demokratske studije.

Teško je bilo razumeti šta su to „liberalne“ ili šta su „demokratske studije“? Jasno je da su kumovi naziva tog Centra želeli da kažu da će raditi samo „studije“. I to one, ako sam dobro razumeo, koje promovišu i unapređuju demokratiju i liberalizam. I našli su za shodno - ili ih je neko, kao podobnu grupu građana angažovao - da urade „studiju“ pod nazivom Novi model privatizacije, jer je ona (privatizacija) bitan element neoliberalizma i to sa ciljem da („studija“) posluži kao osnova za novi zakon kojim će se obaviti brza i sveobuhvatna privatizacija.

Naravno, kako i sami kažu, prihvatili su sugestije stručnjaka Svetske banke. Oni posebno naglašavaju da „opšte iskustvo sa državnim vlasništvom vrlo je negativno“ (CLDS, str.199). I oni ističu da je „Model prodaje društvenog i državnog bio odabran sa idejom da se pokušaju naći pravi kupci u smislu onih koji će iz preduzeća koje se privatizuje (ekonomskih resursa) izvući najviše. Jer, standardan rezon u ekonomskoj nauci je, da onaj ko plaća i da onaj ko najviše plati najverovatnije ume najbolje sa tim resursima. A to donosi efikasnost“ (CLDS, str.189).

Nekoliko meseci nakon pojave ove studije formirana je prva demokratska vlada Srbije, a ministar za privredu i privatizaciju postaje asistent u Ekonomskom institutu Srbije, Aleksandar Vlahović koji se u tom Institutu do tada bavio konsultantskom delatnošću. Direktor Agencije za privatizaciju postaje dr Mirko Cvetković koji je doktorirao, za mene, na čudnoj temi „Prilog metodologiji projektovanja energetskog sektora Jugoslavije“ (1987.). U Rudarskom institutu i Ekonomskom institutu se bavio takođe nekom konsultantskom delatnošću. Dakle, ni jedan ni drugi nisu se bavili problematikom privatizacije, kako u zemljama u tranziciji, tako ni u SR Jugoslaviji ili zemljama nastalim na području bivše SFRJ.

Normalno je pretpostaviti da je ova petorka imala odlučujuću ulogu u formulisanju nacrta zakona o privatizaciji koji je na sva zvona promovisan u proleće 2001. godine. Međutim, mora se napomenuti da je u nacrtu tog zakona bilo niz elemenata koji nisu bili u skladu, a ponekad su bili suprotni stavovima u „studiji“ Centra.

 

Izgradnja privatnog sektora i likvidacija banaka

Na savetovanju ekonomista koje je organizovalo Naučno društvo ekonomista SR Jugoslavije, krajem marta 2001. ministar za privredu i privatizaciju A. Vlahović podneo je uvodni referat „Novi koncept privatizacije Vlade Srbije“[1]. I naravno on je obećavao da će usvajanjem ovog nacrta zakona, poteći „med i mleko“. On je odmah naglasio da  „Naš zadatak je jednostavan – izgradnja privatnog sektora“ (str.15). On je istakao da će zakon o privatizaciji „Biti socijalno prihvatljiv. Prvi put u privatizaciji će biti uključeni ne samo zaposleni i penzioneri već i građani – čak i nezaposleni. Imamo čitavu armiju nezaposlenih – 800.000 plus veliki broj punoletnih građana koji po svemu zaslužuju da aktivno participiraju u privatizaciji. Ovaj zakon mora da bude podržan od svih koji će sutra participirati u njegovom sprovođenju, zbog toga što ni najbolji zakon o privatizaciji ne može da bude uspešan ukoliko nema podršku onih koji učestvuju u njegovom sprovođenju“ (str.15). On je istakao da su ciljevi privatizacije: a) efikasnost, b) što veći priliv stranog kapitala, c) jako korporativno upravljanje, d) građenje liberalne i otvorene privrede i sl. Smatram da je važno naglasiti da je on tada rekao da „fiskalni prihod nije ključni za odabir strateških partnera pri privatizaciji“ i „da nije dobro otvarati pitanje restitucije na početku procesa privatizacije neke firme zato što bi to zaustavilo privatizaciju, a obeštećenje starih vlasnika, kada su u pitanju, nacionalizovana preduzeća, treba da se uradi u novcu“ (str.15). I on je tada najavio da se u nacrtu zakona predviđa da je privatizacija obavezna i da je oročena na četiri godine.

Drugi referent na tom savetovanju bio je guverner Narodne banke SR Jugoslavije i tu je u kratkom, ali i konfuznom referatu posvećenom finansijskom stanju banaka, on pored ostalog, rekao:

„Tempo i strategija rehabilitacije bankarskog sistema koja će biti izabrana, zavisi pre svega od raspoloživih finansijskih sredstava. To znači da je broj alternativa u slučaju naših banaka ograničen i u velikoj meri zavisi od spremnosti svetskih finansijskih institucija pre svega Svetske banke da učestvuje i podrži ovaj projekat“ (Dinkić, 2001, str.22, a podvukao M. K.). Uz to, on konstatuje da „u okviru tehničke saradnje sa USAID (podvukao M.K.). – Narodna banka Jugoslavije trenutno sprovodi još detaljniju analizu u tridesetak banaka“. Posebno naglašava da „Bez brze akcije u sferi bankarstva, oporavak cele privrede se dovodi u pitanje“ a da „Hipoteza o tome da bi likvidacija velikih banaka mogla dalje da pogorša finansijsku situaciju preduzeća – praksa ne potvrđuje“ (str.22, podvukao M.K.). Ne znam na koju je praksu on mislio (jer je nije ni bilo), ali je jasno da je on ovim najavio mogućnost ukidanja četiri velike banke.

I kao najvažnija, prezentirana je na ovom savetovanju „studija“ koja je nosila naziv „Novi model privatizacije u Srbiji“, a njeni autori su, naravno, bili Boris Begović, Boško Živković i Boško Mijatović. Dakle, isti naslov, kao i naslov referata A. Vlahovića, samo što je on u naslov ubacio reč „Vlade“. U toj, za tadašnje prilike vrlo obimnoj „studiji“ (na 44 gusto kucane stranice) ističe se da su ciljevi privatizacije svih mogućih sektora: a) stvaranje efikasne privrede, b) unapređenje finansijskog stanja privrede i c) ukidanje stalnog favorizovanja društvenog i državnog sektora na račun autohtonog privatnog (str.27).

Ovaj trio ističe da je cilj privatizacije jačanje privatne svojine kao temelja liberalno-demokratskog poretka, jačanje srednjeg sloja, depolitizacije privrede i društva i sl. (str.27). Oni ističu da privatizacija nije sveopšti lek, ali da je njen osnovni cilj – „povećanje efikasnosti preduzeća, proistekle iz zdravih motiva poslovanja, a kroz smanjenje troškova, finansijsku rekapitulaciju, nove investicije“ i sl. Uz to, oni ističu da je drugi cilj poboljšanje finansijske pozicije države i to na tri načina: a) od prihoda od privatizacije, b) od gašenja subvencija državnim i društvenim preduzećima, c) od povećanja poreskih prihoda iz veće ekonomske aktivnosti“ (str.25). U ovoj „studiji“ ističe se poželjnost uključenja kvalitetnih stranih investitora u proces privatizacije i navodi se masa „argumenata“ za to. Oni ističu potrebu donošenja posebne strategije infrastrukturnih delatnosti: telekomunikacija, elektroprivrede, prenos gasa, železnice, putne privrede, pa čak komunalnih delatnosti i vodosnabdevanja (str.39). To bi se obavilo preko „privatizacije kapitala preduzeća i time bi se ostvarili snažni efekti“. Oni ističu da bi pre pristupanja privatizaciji ovih delatnosti, trebalo ostvariti znatno povećanje cena (električne energije, vode i sl.).

Međutim, oni žestoko kritikuju ranije obavljenu prodaju dela Telekoma (49%). Navodno zbog prodaje tog dela bez tendera, ostvaren je prihod (milijarda, šest stotina miliona DEM) koji je „daleko manji od prihoda dobijenih privatizacijom telekomunikacija u drugim istočnoevropskim zemljama, a to je bila posledica sumnjivih kvaliteta angažovanih stranih konsultanata i želje tadašnjih političara da se preko finansiranja budžetske potrošnje – stiču kratkoročne politike popularnosti“ (str.40). I na bazi tih nalaza, zaključuju da je to „opasno ugrozilo dalji razvoj ove infrastrukturne delatnosti“ (str.40). Kasnije se pokazalo da su sve te konstatacije bile, najblaže rečeno vrlo problematične.

Pošto su sva tri autora iz Centra koji u svom nazivu imaju i reč „demokratsko“, oni su samo uz put napomenuli „da bi privatizacija bila uspešna, ona mora imati jaku političku podršku.... i konsenzus građana, dakle svih onih koji će imati koristi od privatizacije“ (str.28).

Na kraju, vredi istaći stavove ovih ekonomista vezane za privatizaciju bankarstva. Oni se zalažu za privremeno podržavljenje banaka, a zatim, nakon restruktuiranja, one bi se u roku od 3-5 godina prodale. Oni ističu da je „odlaganje privatizacije kod svih zemalja u tranziciji izazvalo velike štete i da iskustva tih zemalja, posebno Mađarske, pokazuje da su postignuti daleko bolji rezultati u stranih strateških investicija“ (str.57).

 

Uzaludna upozorenja

Već na samom savetovanju na kome su podneti navedeni radovi, iznet je niz primedbi na račun predloženog novog modela privatizacije. Poznati profesor iz Slovenije, jedan od najistaknutijih „arhitekata“ slovenačke privatizacije, Janez Prašnikar je rekao, „Želim da uspete i nisam ovde došao da vam solim pamet, ali nisam siguran da ste izabrali dobar put“. On dalje konstatuje „da su političari i vrhunski ekonomisti Slovenije, posle svestrane i dugotrajne rasprave, početkom poslednje decenije dvadesetog veka, došli do zaključka da treba odustati od ideje o prodaji društvenih, državnih i javnih preduzeća zbog njihovog ubeđenja da je malo verovatno da će u zemlju doći solidni strani strateški partneri i da se može očekivati dolazak špekulativnog kapitala od koga bi bilo više štete nego koristi, pa su zbog toga odlučili za tzv. insajdersku privatizaciju“[2]. Ako se dobro sećam, bio sam jedan od malobrojnih učesnika na tom savetovanju koji je u diskusiji podržao ove njegove sumnje, ali je bilo nekoliko učesnika koji su njega (a time i mene kritikovali) zbog tih sumnji.

Prof. dr Božidar Cerović je istakao zabrinutost zbog činjenice da se o predloženom modelu, u poslednje vreme, govori prilično nekritički – samo se ističu njegove dobre strane, a zanemaruju problemi usled čega bi moglo da dođe do nepotrebnih razočarenja u ne tako dalekoj budućnosti. On dalje ističe da se „izbegava rasprava o nekim iskustvima i proverenim i dokazanim ograničenjima pomenutog modela“ (Cerović, 2001, str. 108). I on je izrazio „sumnju da će strani strateški partneri pokazati veći interes za ulaganje u Srbiju, a da su rasprave i pohvale novom modelu gurnule u drugi plan pitanje ambijenta i institucionalnog okruženja u kome će model biti primenjen“ (str. 109). I na kraju, on je naglasio da je u modelu i u uvodnim referatima donekle izostala, za privatizaciju vrlo važna problematika, institucionalnog okruženja kao činioca uspešne transformacije državnog i društvenog u privatno vlasništvo (str.110).

Na istom skupu prof. dr Milić Milovanović je izneo niz primedbi i problema koji će iskrsnuti ako se model prihvati, a posebno je istakao da će njegova primena biti praćena povećanjem korupcije (sem ako se ne uvedu vrlo opsežne mere predostrožnosti (Milovanović, 2001, str.119).

 

Netačnosti iz „studije“

U prethodno navedenoj uvodnoj „studiji“ daju se neke konstatacije koje jednostavno rečeno nisu tačne. Tako je, na primer, navedena konstacija da je odlaganje privatizcije banaka kod svih zemalja u tranziciji izazvalo velike štete. Slovenija je tada bila najbolji primer da ta konstatacija nije tačna. Čak je, glavni „arhitekta“ slovenačke tranzicije tadašnji rektor Ljubljanskog univerziteta, profesor Jože Mencinger jednom prilikom rekao:

„Ja se još uvek ponosim time što imamo vlastiti bankarski sistem. Negde oko 20% banaka, odnosno kapitala je u stranim rukama, a to je odnos koji važi u bilo kojoj zapadnoevropskoj zemlji, maloj ili velikoj, izuzev Luksemburga koji nema svoj bankarski sistem. Slovenija ga ima i to ćemo pokušati zadržati, dok su sve istočnoevropske već izgubile bankarski sistem. Ja za to ne vidim nikakvog razloga. Tu se postavlja pitanje nacionalnog interesa da se poseduje sopstveni bankarski sistem. I u zapadnoevropskim zemljama bankarski sistem je pretežno u domaćim rukama“ (Mencinger, 2001, str.).

Prošlo je deset godina od pisanja ove „čuvene“ trojke ekonomista koji su se zalagali za potpunu privatizaciju banaka, a u tom međuvremenu ukinute su četiri velike domaće banke i došao je vrlo veliki broj stranih banaka, tako da je preko 80% banakrstva u rukama privatnog kapitala – uglavnom stranih banaka. I verovatno, na zaprepašćenje ovog „tria magnifika“, Komercijalna banka, koja je još uvek u većinskom državnom vlasništvu, po međunarodnim kriterijumima, jeste jedna od najboljih, a po nekima i najbolja banka u Srbiji.

Iako je konkurencija na domaćem tržištu vrlo jaka, kamatne stope za kredite namenjene privredi i stanovništvu su bile i ostale na vrlo visokom nivou – navodno zbog velikog rizika. Nije bilo jasno, bar do eskalacije svetske finansijske krize, u uslovima kada su privreda i stanovništvo uredno servisirali svoje kreditne obaveze, zašto su kamate za kredite bile i ostale tako visoke, što je teško pogađalo privredu. Podsetimo se da nobelovac Dž. Stiglic jednom prilikom u razgovoru sa novinarom Politike rekao:

„Precenjena domaća valuta i visoka kamatna stopa su recept za propast“ (Politika, 15. 10. 2001).

Strane banke na teritoriji Srbije su isforsirale davanje kredita uz vrlo problematičnu, opasnu deviznu klauzulu koja je njih zaštitila, ali mnoge korisnike „u crno zavila“. Navedeni „trio B“ je isticao da će privatizacijom poverenje stanovništva i privrede u banke brzo porasti, što se i nakon desetak godina nije desilo. Poverenje stanovništva u većinsku državnu Komercijalnu banku je neuporedivo jače nego u većinu privatnih, stranih banaka na teritoriji Srbije.

Ako je poverenje u banke bilo bitno povećano, kako objasniti da je država 2009. donela odluku da garantuje za svaki devizni ulog do 50.000 evra, bez obzira u kojoj su banci oni deponovani. Ili, kako objasniti činjenicu da u uslovima opšte nelikvidnosti i zaduženosti privrede – bankarstvo u celini ostvaruje profit. I, na kraju, neoliberali Srbije, ni ova trojka ekonomista, nisu našli za shodno da bilo šta kažu povodom onoga što se desilo sa Mađarskom i njenim bankarstvom koje su oni isticali kao uzoran primer, kao ni o nacionalizaciji brojnih banaka u razvijenim zemljama do čega je došlo u periodu 2008-2011.

S obzirom da je trio ovih autora, vrlo verovatno, bio idejni tvorac novog zakona o privatizaciji iz 2001, a pre toga su postali ostrašćeni neoliberali, jasno je zašto su se u ovom radu opredelili za privatizaciju gotovo svih delatnosti. Oni samo napominju da rudnici uglja i deo železničkog saobraćaja ne bi bili brzo privatizovani ali samo zato što, po njihovoj proceni, ne bi bilo interesa za njihovu kupovinu.

Edited March 2, 2016 by slow

[Luther]

Ne, ne zezam se sa Katićem, Katić je jedan fini gospodin koji zna znanje. Kada primetim da neko nešto zna ja ga sa zadovoljstvom saslušam. Mislim da povremeno ubacivanje Katićevih tekstova daje dinamiku ovom topicu, trudim se da ne preterujem, kad primetim da topic zamire ja postujem tekst koji se nadovezuje na najnovije postove tako da da impuls diskusiji. Ubaciću i Mecingera uskoro, tako da ćeš moći još više da uživaš. 

 

Dobro, radi šta ti je volja. Znam dobro koje stavove zastupa Katić, znam da je Dana Popovič u Politici brisalaa pod Katićem http://www.politika.rs/scc/clanak/54373/%D0%91%D0%B5%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D0%BB%D0%B0%D0%BA%D0%B8%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%BA%D0%B0-%D0%BA%D0%B0%D0%BA%D0%BE-%D0%B4%D0%B0-%D0%BD%D0%B5

pročitao sam i debunkovao(po sopstvenom skromnom mišljenju) uvodni tekst topika koji si postavio, pogledao sam na nesreću i prvi youtube o Katiću koji si okačio i tu se za mene priča završava. Nema šanse da više i jedan sekund potrošim na ono što taj čovek "smatra". Neki naučnici kažu da je svemir star oko 14mlrd godina i po nekoj teoriji postojaće jo 50 mlrd pre nego što se dezintegriše. U tom, za ljudski um nezamislivom vremenskom rasponu nalazi se moj životni vek sa beznačajnih manje od sto godina. Trošiti tako dragocen i nepovratan resurs na Katićeva pisanja je luksuz koji niko normalan ne može sebi da dopusti. Usput on se predstavlja kao kosultant. Da li se zna u kojij konsultantskoj firmi radi i šta mu je specijalnost?

[namenski]

...ako nije ona praaava, istorijski dokazana, tj ako nisi u 1 političkoj generaciji postigao kumulativne uspehe Švajcaraca, Šveđana i Finaca onda nemaš pravo ni da giljaš dalje, bolje da se ne trudiš, sve je uzaludno i svi ćemo pomreti na kraju.

 

Prospero, ne smeta meni to sto nismo kumulativno uspeli da u 10-ak godina postanemo Svajcarci/Svedjani/Finci, smeta mi sto smo kumulativno survani u katastrofu, a to nije isto: da bi postao Svajcarac/Svedjanin/Finac, potrebne su decenije i decenije, ali da bi sjebo i ono nesto decenija koje si s teskom mukom ушпарао, bilo je dovoljno da u Srbiji osnujes politicku partiju i upises se u demokrate...

 

I ne vadi se na pausal: ni na jednu od mojih primedbi nisi odgovorio, pokusao barem.

Ma i pausalno.

[Braća Strugacki]

Tim člankom u Politici mogla je samo da obriše pod pod Katićem.

[Prospero]

 ali da bi sjebo i ono nesto decenija koje si s teskom mukom ушпарао, bilo je dovoljno da u Srbiji osnujes politicku partiju i upises se u demokrate...

 

[namenski]

Opet se izvlacis  -_-

Znas kako se kaze: nije keva Muju sto se kockao, nego sto se vadio  :P

 

Vidis, prema Slobi i pratecim pojavama i ti i ja delimo sentiment^tm tu nema ni zbora ni spora, medjutim, za razliku od tebe, ja imam problem sa ovim:

 

https://www.youtube.com/watch?v=PfnYqQfs6Z4

 

Ili nam je i ovo sledovalo u postepenosti, jer ne moze se sve preko noci, a?