Permanentna kriza domaće ekonomije

[Tribun_Populi]

Osim ako nisam privatnik-milioner™, fino kapitalizovan itd itd, a nisam, onda smo isto, believe you me.

Ma nisam na to mislio, više na generacijsku razliku, ako ne grešim.

 

TT tj. CZ M57

[Prospero]

M1981

[Tribun_Populi]

Onda grešim, zaboravi.

 

TT tj. CZ M57

[Eraserhead]

Nije dovoljno.

 

Sklonio sam Miloševića ali ne i njegove repove, koji su em mutirali em avanzovali, i to nauštrb nas.

 

Takoreći, podvalilo mi, i ekstrabonus - ogadilo kapitalizam. Jbg.

 

TT tj. CZ M57

 

Nije to u Srbiji videlo kapitalizma.

[Braća Strugacki]

Sve zavisi kog.

[Prospero]

Malo ehoa sa stranica Bolikite:
 

Конкуренција изнад свега
Новија емпиријска истраживања показују да конкуренција није штетна за привредни раст сиромашних земаља
Аутор: Борис Беговић четвртак, 25.02.2016. у 08:15


Да ли сте чули за израз „замка средњег нивоа развијености”? Ради се о следећем: привредни раст земље на ниском нивоу развијености заснива се на инвестицијама, пре свега у физички капитал, док се раст земље на високом нивоу развијености заснива на иновацијама и расту продуктивности као њиховој последици. Стога, како сиромашна земља напредује и њена привреда расте, како достиже средњи ниво развијености, тако њен дотадашњи модел раста, онај заснован инвестицијама, више не функционише. Уколико се земља не прилагоди и не омогући успостављање новог модела привредног раста засниваног на иновацијама, почиње да стагнира и остаје заробљена на средњем нивоу развијености – попут Србије, чији је ниво бруто домаћег производа изражен у еврима још увек испод нивоа забележеног 2008. године.

Како се прелази са једног модела раста на други? Не постоји универзална истина у том погледу. Као одговор на то питање, група (врхунских) економиста развила је теоријски модел чији је налаз да конкуренција није увек добра. Према њима, на високим нивоима развијености, на којима се привредни раст заснива на иновацијама, конкуренција је пожељна, будући да конкурентски притисак ствара подстицаје за иновације – учесник на тржишту не може да преживи уколико не иновира. Насупрот томе, на ниским нивоима развијености, што значи у сиромашним земљама, конкуренција није (толико) пожељна, будући да конкурентски притисак елиминише високе приносе инвестиција, па тиме и подстицаје да се инвестира. Другим речима, потребно је пазити на инвеститоре, штитити их од конкуренције, неговати их и гајити, можда чак и субвенционисати. А све то не због самих инвеститора него због земље у целини.

Вероватно да се, макар делимично, на овим налазима заснивају или барем оправдавају политике високе царинске заштите, бриге о националним шампионима, државне помоћи и свега онога што омогућава политичарима у сиромашним земљама да отворе још један погон или барем да положе још један камен темељац. Знају, наравно, политичари шта раде, и тако све то чине само због рејтинга, а економски модели их превише не интересују. Но, проблем лежи у томе што новија емпиријска истраживања показују да конкуренција није штетна за привредни раст сиромашних земаља. Напротив, показало се да, што је виши ниво економских слобода, што је слободнија спољна трговина, што су мања ограничења конкуренције на домаћем тржишту, то су више стопе привредног раста. Није, дакле, конкуренција луксуз који себи могу да приуште богати, него је она неизоставни састојак пута ка богатству.

Објашњење овог емпиријског налаза релативно је једноставно. Конкуренција ствара подстицаје за ефикасност. Уколико је конкурентски притисак снажан, свако даје свој максимум, а успевају само они чији је максимум довољан. Због тога у условима конкуренције ефикасним стечајем нестају неефикасна предузећа, а производни фактори које су она „заробила” ослобађају се и могу се употребити на ефикасан начин. Још пре осам деценија један од економских нобеловаца јасно је изрекао свој суд: „Најслађи од свих монополских профита јесте – миран живот.” Конкуренција поткопава управо тај миран живот и омогућава привредни напредак.

Омогућава конкуренција и одговарајућу селекцију инвестиционих подухвата. Златна времена самоуправног социјализма, за којима многи жале, времена су у којима се јако много инвестирало, само што се заборавља какви су то инвестициони промашаји били, како је огромна већина тих фабрика пословала са губицима, чак и у условима строге контроле спољне трговине и веома ограниченог увоза. Они који жале за временима у којима је „Србија нешто производила” (мисле на индустријске производе) заборављају колико су ти производи били (не)конкурентни.

И какав је данас однос већине у Србији према конкуренцији? Велика већина тражи неку заштиту, на једном или на другом тржишту. Тражи неки специјални статус. Тражи миран живот, онај горе описан. Да се забрани или бар ограничи увоз, да се додељују дозволе (оне које можемо да прибавимо), да не могу неки нови да се баве оним чиме се ми већ бавимо или да, на пример, за напредовање у академској каријери, не морамо да објављујемо у светским већ у домаћим часописима.

Може и тако. Само нам се онда смеши замка не средњег, него ниског нивоа развијености. И не треба да се чудимо како изгледа земља у којој живимо, како изгледају наши животи, на које се, што се материјалног богатства тиче, стално жалимо. За велику већину, то су врло мирни животи.

 
 
Ne bojte se, tu je dr Ćira, dežurni na braniku vaskolike solidarnosti, da odbrani šut  
 

У име Хајека и тачеризма и светога капитала

Поводом текста „Конкуренција изнад свега”, od 25. фебруара
Аутор: Зоран Ћирјаковић уторак, 01.03.2016. у 08:15

 

Као деца и унуци самоуправног социјализма остали смо сумњичави према тржишту, али наука, истраживање, раст и слобода су неке од речи које редовно везујемо за оно што је добро, слику бољег и хуманијег живота.

Борис Беговић нам у „Политици” поручује да „новија емпиријска истраживања показују да конкуренција није штетна за привредни раст сиромашних земаља”. Утицајни научник тврди да „што је виши ниво економских слобода, што је слободнија спољна трговина, што су мања ограничења конкуренције на домаћем тржишту, то су више стопе привредног раста. Није, дакле, конкуренција луксуз који себи могу да приуште богати, него је она неизоставни састојак пута ка богатству”.

Нажалост, слобода о којој пише Беговић није наша слобода – то је слобода капиталиста да мешетаре. Ни раст који помиње одавно није раст који осећа већина становника једне земље – већ, све чешће, првенствено један одсто најбогатијих. Уосталом, Беговић се одавно профилисао као не само заговорник неолиберализма као краја економије већ и један од оних научника који сугеришу да представља религију спасења – уместо Исуса треба да чекамо „други долазак” капитала, тржиште ослобођено друштвених и моралних обзира.

Ха Џун Чанг, јужнокорејски економиста, сугерише да Беговићеви аргументи не стоје чак ни када је реч о најсветлијим развојним тачкама врлог турбокапиталистичког света, поретка чији је интелектуални отац био Фридрих Хајек, а политичка бабица Маргарет Тачер.

Да се држао Беговићеве тврдње и „новијих емпиријских истраживања”, Сингапур би данас био блатњаво острвце на коме, заједно са ројевима маларичних комараца, живе јако сиромашни људи. Да је конкуренција стварно изнад свега, Јапан би био сиромашнији од Србије, а Тајланд од Гане. Да су јужнокорејски тајкуни били слободни ова земља би вероватно била 113, а не 13. најјача светска економија.

Наиме, ако је веровати Чангу, један од темеља источнозијског економског чуда био је заштита, често неконкурентне, домаће производње праћена драконским ограничењем слободе капиталиста да профит износе из земље или потроше на луксуз. Други важан стуб била је строга контрола страних директних инвестиција. Како пише, од свих „азијских тигрова” само су у Јапану стране паре имале помена вредну улогу.

Обе политике су имале исти циљ – да натерају (и добре и лоше) капиталисте да новац инвестирају код куће. Да слободе богатих деценијама нису биле драстично ограничене, грађани ових земаља би остали сиромашни.

Наравно, ниједан економски модел не може бити пресликан у другачијим околностима, али бојим се да у Србији неки од разлога зашто нам се, како предвиђа Беговић, „смеши замка не средњег, него ниског нивоа развијености” леже у вишку а не у мањку капиталистичких слобода.

Како је то прегнантно изразио Беговићев „учитељ”, професор Љубомир Маџар, ни наши неолиберали нису „присталице теорије о претераној похлепи и моралној изопачености пословних људи, чак и кад су њихова примања баснословно велика... Добру банку не чине сви запослени него њено најуже управљачко језгро, често један једини човек”.

Оно што делује тужно јесте да ови угледни економисти не виде проблем у систему који производи ову перверзију – већ у „манипулацијама” злих политичара, наивном бирачком телу које „тражи политике које резултат дају данас и сада” и социјалној правди, коју Маџар чак изједначава са „дегенеративним социјалним процесима”.

„Крајње је време да се схвати да САД нису парадигма либералног модела него његова негација, земља која се крупним корацима социјализује, уз познате хазарде колективистичких, недавно урушених система”, речи су којима је Маџар „необавештеном свету” представио узроке светске економске кризе која је почела 2008. године. Другим речима, није крива изопаченост америчког економског либерализма већ издаја „доброг”, правог либерализма.

Нажалост, не постоји „објективно” добра економска политика која одговара свима – ни унутар држава ни глобално, у светској заједници. Штавише, неолиберални мит о политици која је „добра за све” представља најопаснију догму данашњег, месијанског капитализма.

Важна последица ове капиталистичке антиполитичке машине јесте чињеница да су се гласања широм света свела на избор за мис (односно мистера) фотогеничности или демагогије. Оно што бирамо сваке четири године су мање или више допадљиви и корумпирани егзекутори исте матрице, чувари једне од (националних) капија за авантуре транснационалног капитала. Добили смо демократију испражњену од садржаја и глобалну фикцију политичких слобода.

У оваквом свету, у коме изнад свега нису људске потребе и друштвена солидарност, остаје нам да у хору са привилегованим „олтарским дечацима” неолибералне цркве отпевамо – амин. На то се свела наша слобода у времену капитализма наметнутог као јеванђеље спасења, религије чија је прва заповест похлепа.

Edited March 1, 2016 by Prospero

[Tribun_Populi]

Opet sudar ideoloških titana.

[eumeswil]

Raste, mi ti se klanjamo.

 

 

[Muwan]

Umesto toga, stalno se insistira na pricama o komitetima koji komanduju direktorima sto je obicna zamena teza ili nepoznavanje problema.

 

Tako je ostalo zapisano u nekoj poluzvaničnoj a uskoro i zvaničnoj istoriji, jbg.

 

Ko je jednom u životu posetio na par sati firme kao što su bili Energoprojekt, Energoinvest, Inex, Končar, Genex, Yugoexport... njemu je jasno kakav potencijal i ljudski kapital su ti sistemi imali. Ko ih nije video, taj naravno priča o radničkim savetima na kojima su samoupravljači onako iz dosade komandovali i radili šta god im je bio ćef.

[namenski]

Nemoj, inace ce Prospero opet da se zalaufa  :D

 

 

Edit: mislim, dosta vise sa tim sentimentalnim crticama  -_-

To se vise ne vazi.

Edited March 1, 2016 by namenski

[Prospero]

Ko je jednom u životu posetio na par sati firme kao što su bili Energoprojekt, Energoinvest, Inex, Končar, Genex, Yugoexport... njemu je jasno kakav potencijal i ljudski kapital su ti sistemi imali. 

 

http://www.youtube.com/watch?v=uoeJ_TvHw1E

 

:P

[namenski]

http://www.youtube.com/watch?v=uoeJ_TvHw1E

 

:P

To smo onda gledali u bioskopima*, ono, kupis kartu, udjes, sednes, utuli se svetlo, taj rad... 

 

Ovo danas kod vas  :P - uzivo:

 

 

 

 

*) bioskopi su inace u ta smutna vremena bili velike dvorane sa puno sedista u kojima su radni ljudi i gradjani gledali filmove, pojedinacno, u parovima ili organizovano^tm.

U Beogradu ih je bilo najmanje 20-ak, a svaka srpska palanka je imala barem po 1, neke i vise.

Danas ni jedna srpska palanka nema bioskop, a ono sto je ostalo u Beogradu se jedva moze tako nazvati.

 

 

Edit: ej, zaboravio sam da ti kazem u vezi bioskopa u Beogradu - svi su uspesno privatizovani, tako da mozes da budes miran, u sigurnim su preduzimackim rukama  :P

Edited March 1, 2016 by namenski

[Tribun_Populi]

http://www.youtube.com/watch?v=uoeJ_TvHw1E

 

:P

 

/OT

Na 05:38 ovo ostvarenje domaće kinematografije meni dade naširoko zlorabljeni citat :D

[Lord Protector]

 

 

Strane investicije i klopka srednje razvijenosti

24/04/2012  Nebojša Katić

Srbija mašta o srećnoj budućnost koju će joj obezbediti strani investitori. Ta maštanja su u domenu naivnih i pojednostavljenih tranzicionih ideja. Sve i da investitori dođu, i to baš onako kako ih političke stranke u svojim propagandnim snoviđenjima najavljuju, ta vrsta budućnosti nije tako svetla kao što domaći političari i ekonomisti misle.

Model razvoja na kome se u Srbiji danas insistira, uveo bi naciju u stanje koje se u ekonomskoj teoriji naziva „klopka srednje razvijenosti“. To je model slepe ulice u kome se posle perioda kraćeg i dinamičnog rasta, ulazi u stanje stagnacije iz koga se više ne može uteći. Zaposlenost je relativno visoka, ali su plate i životni standard na trajno niskom nivou.

Strani investitori dolaze u nerazvijene zemlje zbog njihovog tržišta, niske cene rada, povoljnog poreskog ambijenta i različitih podsticaja koje države daju. U sasvim gruboj podeli, postoje dva dominantna motiva za inostrane ulagače, iako se motivi često mogu i preklapati.

Investitori dolaze kako bi uspostavili kontrolu na novom tržištu, uklonili domaću konkurenciju ili sprečili njen rast i razvoj. Domaće tržište i njegov profitni potencijal su osnovni motiv ovih investicija. Da bi se tržište eksploatisalo i kontrolisalo, na njemu se mora biti fizički prisutan. Banke, pivare, cementare, telefonija, trgovinski prodajni lanci na primer, ilustracija su takvih investicija. One se realizuju jeftinom ili relativno jeftinom kupovinom lokalnih kompanija. Budući da je poslovna infrastruktura već tu, dodatna ulaganja nisu previše velika.

Ove investicije u pravilu ne povećavaju zaposlenost, naprotiv, ali u prvom koraku podižu standard i kvalitet proizvoda i usluga. U drugom koraku i postupno, povećavaju se cene. Kako je tržište kontrolisano, monopolizovano ili kartelizovano, strani investitor može zaposlene dobro platiti, pogotovo u poređenju sa primanjima u ostatku privrede. Teret dobrih plata se ovde lako prevaljuje na potrošače, pa solidne plate ne ugrožavaju planirani profit investitora.

Dobra primanja pacifikuju svaki potencijalni otpor koji bi mogao biti uperen protiv stranih vlasnika. Malo tržište je zauvek osvojeno, konsolidovano, i niko više ne može ugroziti takvu konstelaciju odnosa i moći. Posle prvih sretnih godina, plate počinju trajno da stagniraju, čak i da padaju. Rast produktivnosti i efekti kontrolisanog tržišta se prelivaju samo u profit.

Drugi razlog za investiranje u tranzicionu zemlju više je vezan za jeftinu radnu snagu, povoljan poreski sistem i povlastice koje država daje strancima – direktna novčana davanja, besplatno zemljište, povlašćene cene energenata, slabija ekološka zaštita, itd.. Ukratko, svi direktni i indirektni troškovi poslovanja su znatno niži nego u razvijenim zemljama, ili u zemljama koje se ubrzano razvijaju, a svojim razvojem same upravljaju. Ova vrsta investicija je najčešće okrenuta izvozu i države ih rado stimulišu. Obično je reč o novim pogonima, pa zaposlenost raste i efekti ovakvih investicija su jasno i brzo vidljivi.

Iz stanja siromaštva, u procesu koji može trajati deceniju ili dve, domaća ekonomija ulazi u stanje srednje razvijenosti. U njemu ostaje zauvek, jer tu se ekonomska klopka zatvara. Svi ključni segmenti ekonomije su u stranim rukama, a naspram moćnih stranaca stoji mala, slaba, korumpirana i pasivna država.

U tom okamenjenom privrednom ambijentu plate više ne mogu rasti, budući da ugrožavaju velike profite na koje su stranci naviknuti. Strani investitori će ostati samo ako su plate niske, ili niže od plata u drugim nerazvijenim državama. Pretnja da će proizvodnja biti iseljena je stalna, a često se traže i novi, dodatni ustupci da bi se proizvodnja nastavila.

Iz istog razloga i zbog iste pretnje, ni preniski porezi na profit se ne mogu povećavati. Moćni investitori manipulišu svojim poreskim bilansom i na razne načine iz zemlje iznose neoporezovani profit. Nejaka država nema ni primisao da se tim procesima suprotstavi.

Kako od poreza na dobit država dobija jako malo, kako plate ne rastu, ne rastu ni porezi i doprinosi koji su vezani za plate. Budžetska kasa je uvek siromašna. Država nema dovoljno sredstava da podiže opšti standard građana, uprkos činjenici da svi rade i da rade mnogo. Iako bruto domaći proizvod raste, ono što od njega u zemlji ostaje, uglavnom stagnira.

Najbolji domaći kadrovi postaju „dobro“ inostranih kompanija i vrlo često odlaze u druge zemlje u kojima strani investitor ima svoje pogone i prisustvo. Domaća poslovna elita se tako otuđuje, služeći isključivo strancima i sebi.

Primeri ovog scenarija su poznati i jasno vidljivi na velikoj ekonomskoj sceni. Daleki istok je najbolja ilustracija ovih procesa. Države poput Tajlanda ili Indonezije na primer, nisu umakle klopci srednje razvijenosti. Na drugoj strani, Južna Koreja, Tajvan ili Singapur na primer, jesu. Primeri ovih uspešnih država jasno pokazuju da bez rasta i razvoja koji bazira na jačanju domaćih kompanija, na sprezi domaćih banka i privrede, na konstruktivnom savezu domaćih poslovnih elita, nema uspešnog i trajnog razvoja.

Nije za čuđenje da Srbiji, iz današnjeg stanja sunovrata, ideja o ulasku u „klopku srednje razvijenosti“ izgleda čak veoma privlačno. Klopka srednje razvijenosti je svakako bolja od klopke nerazvijenosti. Ipak se ne bi smelo zaboraviti da sunovrat nije idealan ambijent za ozbiljno vrednovanje dugoročnih alternativa – ako se o alternativama u Srbiji uopšte i razmišlja.

Edited March 2, 2016 by slow

[Tribun_Populi]

I sve je to tačno.

 

Problem sa nama 2001-ve godine je u tome što nije bilo para ni da se ljudski pokrene proizvodnja.

 

Stoga su bila na raspolaganju dva puta:

1. sve rasprodati pošto-zašto, kurčiti se time dok ima para i dok traje žurka a posle kud koji.

2. Prodati po nešto da se namakne kinta, dovesti strane banke sa svežim kapitalom a istovremeno rekapitalizovati bar jednu domaću, uz restruktuiranje firmi ili prenošenje akcija, pa i sudbine, radnicima, kao i ozbiljnu reformu države.

 

Izabralo se prvo, jer je bilo brže i jednostavnije za političare i državu u kratkom roku, jer je drugi put bio i duži i teži.

 

A i bio je komunjarski u očima premijera, jbg.

 

TT tj. CZ M57