Permanentna kriza domaće ekonomije

[Muwan]

Stoga su bila na raspolaganju dva puta:

1. sve rasprodati pošto-zašto, kurčiti se time dok ima para i dok traje žurka a posle kud koji.

2. Prodati po nešto da se namakne kinta, dovesti strane banke sa svežim kapitalom a istovremeno rekapitalizovati bar jednu domaću, uz restruktuiranje firmi ili prenošenje akcija, pa i sudbine, radnicima, kao i ozbiljnu reformu države.

 

Izabralo se prvo, jer je bilo brže i jednostavnije za političare i državu u kratkom roku, jer je drugi put bio i duži i teži.

 

 

Razlika je u tome što drugi put ima neku dugoročnu perspektivu a prvi garantuje katastrofu čim se orgija završi. Otprilike na to sam mislio kada sam govorio o napornom radu i strpljivom podizanju standarda nasuprot divljim trange-frange varijantama.

 

Elita je birala između Poljske i Ukrajine i naravno izabrala je Ukrajinu.

Edited March 2, 2016 by beowl

[Tribun_Populi]

I time nas osakatili barem koliko i Zlobimir, ako ne i više, jer njemu i pored sve travestije nije padalo na pamet da rasproda zemlju ili da je razdeli svojim podrepašima.

 

Ruku na srce, drugovi oponenti Prospero i Luther :P su u pravu u jednom - bilo je vraški teško u to vreme tako nešto izvesti. Mislim, lako je iz ove perspektive pričati sa naknadnom pameću, u to vreme je na unutrašnjem planu zemlja bila poprilično nestabilna. Ipak, a to je Namenski lepo elaborirao, nije bilo povoljnijeg trenutka da se sa tako nečim krene, niti će ga više biti, u svakom smislu. I u smislu podrške širokih narodnih masa, kao i podrške spolja.

 

Ako sam ja kao klinac u srednjoj ekonomskoj to mogao da prepoznam, bez sumnje su i oni u vrhu morali. Obaška jedinstvena prilika da se ispita poreklo novca (konverzija dojčmarke u evro).

 

Problem je, mnijem, bio ideološke prirode, a onaj citat iz Savićevićevog intervjua tu sumnju samo potvrđuje.

[Muwan]

Problem je bio i ostao pilićarsko-razbojničke prirode. Sudbina zemlje i naroda je u rukama pilićara iz političkih stranaka i razbojnika iz bezbednjačkih struktura.

[ljakse]

Ali najboljih do sada

[Prospero]

Izabralo se treće, tj amalgam ove dve opcije koje si postavio.

 

Niti je sve prodavano (gomila stvari je ostala do don danas u drzavnim rukama, Telekom kao vredna firma recimo, NIS je prodat tek 8 godina ponpocetku reformi, itd itd), dovedene su i strane banke a na kraju prvog talasa reforme ostala je jedna velika vanka sa vecinskim donacim kapitalom (Kombank, koja se u kreditnoj politici ponasala kao i bilo koja druga banka pa je stoga upitno sta domace vlasnistvo nad kapitalom donosi) i nesto manjih banki tipa AIK, Cacanska (prodata i ona skoro) itd itd. Milijarde evra subzadnjih 15 godina otisle na restrukturiranje firmi i slicne poslove. Radnicima jeste transferisan samo manji/manjinski deo kapitala, i tu stoji primedba sa ideoloske tacke ali ne i sa tacke razvoja i efikasnosti.

 

Naravno da 5.10. nije bio prilika svih prilika nego podvlacenje crte nad nekim problemima. Uostalom, nije na vlast dosla ratnicka druzina i pistoljem zatukla svakog protivnika te na kraju progurala svoju konkretnu viziju nego heterogena ekipa okupljena s jednim prvenstvenim ciljem (rusenje Milosevica) koja se nije slagala oko mnogih poliickih i socijalno-ekonomskih tacaka.

 

Verujem da je drustvu naviklom na tesku ruku vlasti, autoritarnost i gazdinsko/domacinsko/saborni etos bilo i ostalo smor da gleda tzv neslogu, tzv nejedinstvo, razlike u misljenima ali je eto dobilo priliku da bira i leba za tri dinara i Dinkarine subvencije i Karicev kupus i Djindjicevo preskakanje stepenika. To je bila cena pluralistickog i ciljno-heterogenog rusenja Milosevica i s tim vezanih izazova srpske demokratije.

 

by Tapatalk

[Luther]

I sve je to tačno.

 

Problem sa nama 2001-ve godine je u tome što nije bilo para ni da se ljudski pokrene proizvodnja.

 

Stoga su bila na raspolaganju dva puta:

1. sve rasprodati pošto-zašto, kurčiti se time dok ima para i dok traje žurka a posle kud koji.

2. Prodati po nešto da se namakne kinta, dovesti strane banke sa svežim kapitalom a istovremeno rekapitalizovati bar jednu domaću, uz restruktuiranje firmi ili prenošenje akcija, pa i sudbine, radnicima, kao i ozbiljnu reformu države.

 

Izabralo se prvo, jer je bilo brže i jednostavnije za političare i državu u kratkom roku, jer je drugi put bio i duži i teži.

 

A i bio je komunjarski u očima premijera, jbg.

 

TT tj. CZ M57

Ovaj, država je uradaila upravo ovo što je boldovano a što ti tvrdiš da nije. Tako su ostala  neprodata preduzeća u tzv.restruktuiranju(Na spisku od 17 strateški značajnih preduzeća, koja su do 31.maja izuzeta od obaveze izmirivanja dugova prema poveriocima nalaze se: AD Fabrika maziva Fam Kruševac, FAP Priboj, AD Petrohemija iz Pančeva, PKB Korporacija, Preduzeće za podzemnu eksploataciju uglja Resavica, pamučni kombinat Jumko iz Vranja, proizvođač guma Trajal iz Kruševca, AD Galenika, AD Politika, AD Ikarbus, RTB Bor, Prva petoletka Trstenik, Prva iskra Barič, PPT-servoupravljači Trstenik, Grupa zastava vozila Kragujevac, PPT-zaptivke Trstenik i Holding industrija kablova Jagodina.-iz današnjeg broja lista Danas), Zatim najveća javna preduzeća EPS,EMS, Telekom, Srbijagas itd. Neka veoma značajna preduzeća su restruktuirana i sa inopartnerima postavljena na koliko toliko zdrave noge(Zastava automobili, Jat, NIS) a gde je država zadržala veliki udeo vlasništva(49%?).Pa javna komunalna preduzeća. Rekapitalizovana je Komercijalna banka gde država ima malo ispod 50% a 24% EBRD koji sigurno nije lihvar zar ne?

Jedino što nije delila akcije radnicima a zašto bi to bilo loše  sam još dužan da dodatno obrazložim. Za ozbiljnu reformu države se slažem a  šta o istoj mislim sam rekao.Naravno lakše i lepše i efektnije je govoriti o rasprodaji, kurčenju i sličnim epitetima iz repertoara Nebojše Katića(nemoj da pomisliš da te izjednačavam sa njim to bi bila uvreda).

Na kraju evo ti jedan link http://www.fren.org.rs/sites/default/files/qm/L2_5.pdf  iako sam skoro siguran da to što linkujem niko ne čita pošto se u  protivnom  ne bi ovde pisale ode o "velikim dostignućima i mukotrpnom radu" u samoupravnom socijalizmu.

Elem rad je iz 2011 ali složićemo se da od tada nije mnogo toga privatizovano . E pa za ono što jeste, dobijeno je 2,6mlrd evra(slovima: dve zarez šest milijardi evra, mogu i rimskim brojevima al bi se mučio bez potrebe). to jest oko 28% jednogodišnjeg budžeta republike Srbije. Od toga smo se dakle svih ovih godina bahatili.

O "problemu s nama 2001" takođe drugi put.

 

Vidim nešto je rekao i Prospero što sam propustio(dovedene strane banke)

Edited March 2, 2016 by Luther

[Korki]

Та предузећа нису приватизована, говорим о тих 17, зато што их је теже приватизовати, осим евентуално Галенике, а њиховим уништавањем још би више пукли индустријски и плус би имао пуно више незапослених социјалних случајева који би скоро све покупили од добити на страни престанка дотирања тих фабрика из буџета.

Да би се спровело то што ти замишљаш треба да се деси оно што ја говорим. Да се омогући јефтин новац за инвестирање који неће искључиво дођи споља, као што се лепо и види у твом примеру, већ мора да се створи унутрашње тржиште и домаће фирме које су довољно способне да преузму део радника из ликвидараних предузећа.

[namenski]

Izabralo se treće, tj amalgam ove dve opcije koje si postavio.

Niti je sve prodavano (gomila stvari je ostala do don danas u drzavnim rukama, Telekom kao vredna firma recimo, NIS je prodat tek 8 godina ponpocetku reformi, itd itd), dovedene su i strane banke a na kraju prvog talasa reforme ostala je jedna velika vanka sa vecinskim donacim kapitalom (Kombank, koja se u kreditnoj politici ponasala kao i bilo koja druga banka pa je stoga upitno sta domace vlasnistvo nad kapitalom donosi) i nesto manjih banki tipa AIK, Cacoanska (prodata i ona skoro) itd itd. Milijarde evra subzadnjih 15 godina otisle na restrukturiranje firmi i slicne poslove. Radnicima jeste transferisan samo manji/manjinski deo kapitala, i tu stoji primedba sa ideoloske tacke ali ne i sa tacke razvoja i efikasnosti.

Naravno da 5.10. nije bio prilika svih prilika nego podvlacenje crte nad nekim problemima. Uostalom, nije na vlast dosla ratnicka druzina i pistoljem zatukla svakog protivnika te na kraju progurala svoju konkretnu viziju nego heterogena ekipa okupljena s jednim prvenstvenim ciljem (rusenje Milosevica) koja se nije slagala oko mnogih poliickih i socijalno-ekonomskih tacaka.

Verujem da je drustvu naviklom na tesku ruku vlasti, autoritarnost i gazdinsko/domacinsko/saborni etos bilo i ostalo smor da gleda tzv neslogu, tzv nejedinstvo, razlike u misljenima ali je eto dobilo priliku da bira i leba za tri dinara i Dinkarine subvencije i Karicev kupus i Djindjicevo preskakanje stepenika. To je bila cena pluralistickog i ciljno-heterogenog rusenja Milosevica i s tim vezanih izazova srpske demokratije.

by Tapatalk

Lepo je sto ti to tako vidis, jos lepse sto verujes, ali nije to bilo uvodjenje Srbije u demokratiju i slobodu izbora, nego populisticko podilazenje svemu i svakome, politikantstvo u najgorem vidu.

Bilo je vremena za sve, osim za ekonomiju u kojoj je svima odgovaralo da se baskare i bahate u Milosevicevom nasledju.

Pa smo tako umesto artikulisane i jasno definisane dugorocne ekonomske politike/strategije, dobili veronauku, rehabilitacije, itd, itd, sve ortopedska pomagala kojima se takozvanom narodu skrece paznja i zamazuju oci glede onog od cega se zivi.

Srpsko drustvo se, paradoksalno, vise ideologizovalo i podelilo posle 2000 nego za Milosevog vakta, a najubitacnija je lakoca kojom su se novodosli prisljamcili starim lopuzama i kriminalcima (moze i obrnuto) u cerupanju ostataka srpske privrede.

Muka mi je kad bilo ko pomene privatizaciju NIS-a: privatizovan je politicki, politickije nego ista u bilo koje doba novije srpske istorije, poklonjen zarad tlapnji jedne grupe o tome kako se vodi spolj a politika i parira medjunarodnom okruzenju i odnosu snaga u njemu.

Pa barem da je to uradjeno profesionalno, nego ekstremno amaterski, jajarski, i to po ceni koju ce Srbija tek da plati.

[Lord Protector]

 

 

A ŠTA AKO STRANCI NE DOĐU? 

19/05/2010 Nebojša Katić

Srpski tranzicioni teatar već deset godina igra samo jednu predstavu – „Čekajući strance“. Domaća ekonomska politika počiva na nadi da će se priliv inostranih investicija nastaviti i da će to spasiti posrnulu domaću ekonomiju.

U ekonomskom sistemu kakav je nastajao na razvalinama socijalizma, država nije umela da stvori nove i drugačije mehanizme kojima bi upravljala sopstvenim razvojem. Tranzicione države nemaju autonomni model razvoja i oslonjene su na tržišnu doktrinu, na strani kapital i investicije. Drama ekonomskog razvoja Srbije upravo je u tome što zavisi od volje i interesa stranaca da u nju investiraju. Ako tog interesa nema, svejedno iz kojih razloga, nema ni razvoja, ni budućnosti.

Deset godina domaće tranzicije pokazalo je sterilnost ekonomskog sistema i nemoć ekonomske politike. Uprkos desetinama milijardi dolara koje su se slile po raznim osnovama (krediti, prodaja državne imovine, donacije), broj ljudi koji u Srbiji radi je sve manji, nijedna ozbiljna investicija nije realizovana, a socijalni sistem je na ivici pucanja. Regionalne i socijalne razlike dramatično rastu, a spoljni dug ulazi u zonu neodrživog.

Vredi se podsetiti – i ona Jugoslavija je dobijala pomoć, zaduživala se, prečesto neracionalno trošila i živela preko mogućnosti. Ali je pri tome i investirala i gradila, ulagala u regionalni razvoj, obrazovanje, zdravstvo, kulturu. Sistem je iza sebe ostavio dugove, problematične radne navike takođe, ali i imovinu mnogo veću od dugova. Tranzicija, kako sada stvari stoje, iza sebe ostavlja samo dugove. Ovo nije pohvala socijalizmu, ovo je pokuda tranziciji, najvećoj i najdužoj ekonomskoj krizi modernog vremena.

U središtu tranzicione stagnacije je finansijski sistem, ali i opsesivna potreba društva da se prečicom stigne do višeg standarda. Pod takvim pritiskom, i u želji da se odmah pokaže superiornost novog sistema, tranzicione države su napravile fatalnu grešku. Umesto strpljivo, kroz rast zaposlenosti, kroz veću produktivnost i viša primanja, ka boljem standardu se hitalo kroz eksplozivno zaduživanje države i građana. Ovim kreditima je finansiran uvoz inostrane robe, direktno na štetu domaće, ionako slabe industrije. Simbolički, ali ne samo simbolički, građani voze sve bolje inostrane automobile, ali ih potom lome po lošim domaćim putevima koje nema ko da popravlja i čiju izgradnju nema ko da organizuje i kada se novac pozajmi.

Ključna pouka svih uspešnih razvojnih modela, od nemačkog do azijskih, zaboravljena je – bez domaćih banaka, bez domaće štednje, bez simbioze domaće industrije i banaka, kao i bez državnog podsticanja investicija, ne može biti dinamičnog i zdravog razvoja. Tome nasuprot, domaći bankarski sistem je prepušten strancima, pa je proces dezinvestiranja dodatno olakšan i stimulisan. Iz krajnosti socijalizma u kome su banke služile isključivo održavanju preduzeća i socijalnog mira po svaku cenu, tranziciona Srbija je stigla u drugu, goru krajnost – banke služe isključivo interesu svojih vlasnika. U interesu je banaka da finansiraju građane, jer tako mogu naplatiti ogromne kamate, u interesu im je i da finansiraju ulaganja u nekretnine, jer se njima najlakše obezbeđuje hipoteka. Sve dok novac tako mogu plasirati, banke neće rizikovati da finansiraju uvek rizične industrijske investicije, a verovatno ni da finansiraju konkurenciju preduzećima svojih matičnih država.

Interes finansijskog sektora nije nužno i interes ekonomije kao celine, a često je i direktno suprotstavljen interesima ekonomskog sistema. Ako do juče to nije bilo jasno, sada bi moralo postati. Domaći ekonomski sistem zahteva temeljnu reformu, a temeljna reforma traži viziju, znanje, planiranje i konsenzus političke i ekonomske elite. Dok se to ne dogodi, nešto bi se moglo uraditi bez čekanja.

Prva mera koju bi trebalo sprovesti jeste ukidanje gotovinskih kredita, odmah, bez oklevanja, bez koještarija o tome kako ti krediti podstiču ekonomiju. Proces tonjenja stanovništva u dugove se mora zaustaviti i taj deo novca se mora osloboditi za privredu i investicije. Građani moraju naučiti da svoju potrošnju samere primanjima danas, kako ih život ne bi brutalno samerio već sutra.

Istovremeno, država mora napraviti razvojnu banku i mora pokušati da upravlja razvojem i usmerava investicione procese. Razvojna banka nije čarobni štapić i ta ideja se može upropastiti i pre nego što se izgovori nacionalni–investicioni–plan. Svejedno, nešto se mora pokušati.

Ono malo državnih preduzeća što je preostalo nije teret, već potencijalna, možda i jedina, poluga razvoja u narednoj deceniji. Samo je pogubna kadrovska politika smetnja da se takav razvoj i ostvari. Promenom kadrovske politike Srbija može učiniti više nego upornim uzimanjem novih kredita i iščekivanjem stranaca. Stranci će možda doći, a možda i neće. Kreatori ekonomske politike bi se morali zapitati – a šta ako stranci ne dođu?

Edited March 2, 2016 by slow

[Braća Strugacki]

Ključno pitanje za kraj teksta je zašto bi stranci došli? Domaće tržište je isuviše malo da bi bilo razlog i daleko veća se zatvaraju distributivnim kanalima. Jeftina radna snaga nije razlog, ima je dovoljno na raznim stranama. Specijalni status na nekim stranim tržištima ne možemo da iskoristimo u velikom broju slučajeva. Na primer FTA sa Rusijom nam ništa ne znači ukoliko proizvod nije dominantno domaći, a za to su nam potrebne domaće sirovine koje više nemamo, delimično zbog primenjenog tržišnog rešenja. Imao sam skoro situaciju gde je bilo poređenje mogućnosti za plasman određenog poluproizvoda iz Egipta i iz Srbije. Tu smo potučeni po svim osnovama. Imamo skuplju radnu snagu, manje domaćih sirovina, manje stručne ljude na nivou inženjera i sličnih, logističku noćnu moru zato što nam je drumski prevoz bio skuplji i manje efikasan, sa druge strane Egipat je takođe imao FTA, domaće sirovine. jeftine prevoze uz lak pristup lukama i pomorskom saobraćaju za isporuke, jednostavno, da ne nabrajam, nismo interesantni.

 

Možemo da prepakujemo nešto za region, kao što se već radi u par "investicijia" kojima je zatvorena proizvodnja i čime su izgubljene važne škole, ali to ne vidim kao bilo kakvu mogućnost za razvoj.

[Prospero]

Lepo je sto ti to tako vidis, jos lepse sto verujes, ali nije to bilo uvodjenje Srbije u demokratiju i slobodu izbora, nego populisticko podilazenje svemu i svakome, politikantstvo u najgorem vidu.

Bilo je vremena za sve, osim za ekonomiju u kojoj je svima odgovaralo da se baskare i bahate u Milosevicevom nasledju.

Pa smo tako umesto artikulisane i jasno definisane dugorocne ekonomske politike/strategije, dobili veronauku, rehabilitacije, itd, itd, sve ortopedska pomagala kojima se takozvanom narodu skrece paznja i zamazuju oci glede onog od cega se zivi.

Srpsko drustvo se, paradoksalno, vise ideologizovalo i podelilo posle 2000 nego za Milosevog vakta, a najubitacnija je lakoca kojom su se novodosli prisljamcili starim lopuzama i kriminalcima (moze i obrnuto) u cerupanju ostataka srpske privrede.

Muka mi je kad bilo ko pomene privatizaciju NIS-a: privatizovan je politicki, politickije nego ista u bilo koje doba novije srpske istorije, poklonjen zarad tlapnji jedne grupe o tome kako se vodi spolj a politika i parira medjunarodnom okruzenju i odnosu snaga u njemu.

Pa barem da je to uradjeno profesionalno, nego ekstremno amaterski, jajarski, i to po ceni koju ce Srbija tek da plati.

 

Šta znači "dugoročno" u demokdatiji kad su izbori na bar 4 godine? Zašto bi neka sledeća vlast morala da sprovodi ideje prethodne? Neke fundamentalne stvari se ne menjaju ali pitanja razvojne politike se menjaju. Ovde se donose strategije na 10 godina i pitanje je, ako i krenu da se sprovode, šta one predstavljaju u 5-oj ili 8-oj godini, i kako su se varijable izmenjale do tada. Čak i kad postoji kontinuitet, npr niko nije odustao od privatizacije, stvari se rade brže ili sporije, u zavisnosti od kalkulacije vlasti, kome se ne sviđa onda glasa za nekog drugog u narednom turnusu.

 

Uostalom, dobili smo tranzicionu politiku, kroz Zakon o radu i Zakon o privatizaciji pre svih, to nije neartikulisano već možeš da kažeš da se fundamentalno ne slažeš s tim (što si već rekao).

 

Ne znam da li se više društvo ideologizovalo ali hvala bogu d se više podelilo po kojekakvim linijama, od nekih bitnijih političkih izbora - pro/kontra EU, šta s Kosovom, i milijarda drugih tema.

 

Ko da hapsi kriminalce - JSO? Legija? Ko da im sudi? Oni imuni na mito?

 

 

Sa nekog etatističkog stanovišta, posle 7-8 godina od prodaje NISa ta prodaja ne izgleda nužno loše, uložene su relativno ozbiljne pare u proizvodnju (to ste hteli, zar ne) i što je možda i bitnije od same cene prodaje (a domaće mućke sa računovodstvom tamo nećemo pominjati). Na stranu političke implikacije i ono što DSS sada radi - kuka protiv prodaje Telekoma pod krinkom "strateškog preduzeća" a prodali su NIS koji je bio par redova veličina strateškije™ preduzeće.

Ne vidim šta će tačno Srbija tek da plati zbog NISa.

[namenski]

Odmah da ti kazem, u NIS je ulozen kurac, sarena laza, nista...

Skoro pa ubiven.

 

O ostalom, potom, pa ne mogu ja bas svaku tvoju iluziju da razbijam u roku od odmah :P

[Luther]

Та предузећа нису приватизована, говорим о тих 17, зато што их је теже приватизовати, осим евентуално Галенике, а њиховим уништавањем још би више пукли индустријски и плус би имао пуно више незапослених социјалних случајева који би скоро све покупили од добити на страни престанка дотирања тих фабрика из буџета.

Да би се спровело то што ти замишљаш треба да се деси оно што ја говорим. Да се омогући јефтин новац за инвестирање који неће искључиво дођи споља, као што се лепо и види у твом примеру, већ мора да се створи унутрашње тржиште и домаће фирме које су довољно способне да преузму део радника из ликвидараних предузећа.

Nije ih Korki teže privatizovati nego nemoguće. Evo iz vlade kažu da inopartner traži 30 miliona evra za FAP. Sad ja tm likovima ne verujem mnogo ali da je FAP dobra udavača neko bi ga do sada privenčao. RTB-Bor je recimo još gori slučaj no, i o tome drugi put.

 

To što bi pukli industrijski je nebitno pošto te firme ionako prave gubitak jer da prave profit očas posla bi ih neko kupio. Problem jeste pre svega socijalni i mora se vrlo lagano i oprezno rešavati. Problem je kako piše u Danas-u: "U 17 preduzeća u restrukturiranju ne samo da radi 22.000 ljudi, već je reč o firmama od kojih faktički "žive" gradovi u kojima privređuju". I ne samo u tim gradovima. Npr. za RTB-Bor vezani su Majdanpek, Prahovo kao luka i sijaset drugih firmi  proizvođača, transportera i servisera koji su u taj lanac uključeni. Ja jesam libertarijanac ali nisam sulud da ne vidim da naglo povećanje socijalnih slučajeva ne može da dovede do pucanja društva.

 

 Nigde nisam rekao kako ja zamišljam rešenje ovih problema niti mislim da ih znam a ni da su laki pa ne znam šta mi spočitavaš.. Da mislim da mogu brzo i bezbolno da se reše napisao bih elaborat , poslao u Nemanjinu i postao slavan i bogat i sve što uz to ide.

 

Tvoja ideja "da se obezbedi jeftin novac za investiranje" je veoma lepa i plemenita, ali si dužan da nam objasniš i sledeće:

1.Ko,  u kojem roku i na koji način  to treba da obezbedi taj neko.

2.Kome će da se da taj jeftini novac i  u šta će taj neko da investira kao i kolika je izvesnost povraćaja tog novca.

Osim tog ideja ti je odlična.  

[Prospero]

 

A ŠTA AKO STRANCI NE DOĐU? 

19/05/2010 Nebojša Katić

...

Tranzicione države nemaju autonomni model razvoja i oslonjene su na tržišnu doktrinu, na strani kapital i investicije. Drama ekonomskog razvoja Srbije upravo je u tome što zavisi od volje i interesa stranaca da u nju investiraju. Ako tog interesa nema, svejedno iz kojih razloga, nema ni razvoja, ni budućnosti.

 

Ne može ovako da stoji. Ako "tranzicione države nemaju autonomni model razvoja" a Srbija je u košu tih zemalja jer kao i druge "zavisi od ekonomske volje stranaca", srpski nedostatak autonomnog modela razvoja nije specifični problem Srbije nego jedan širi problem (ako je uopšte problem, donošenje autonomne odluke ne garantuje da će odluka biti dobra).

Dakle, kritika Srbiji (ili xyz tranzicionoj zemlji) se može uputiti što nije iskočila ispred svih ostalih, što nije u neku ruku "briljirala na testu", a ne da se kritikuje što je bila onako osrednja u jednom širem društvu. Uviđa širi problem ali ostaje pri lokalnom rešenju, što je načelno problematično. 

 

 

Sistem je iza sebe ostavio dugove, problematične radne navike takođe, ali i imovinu mnogo veću od dugova.

 

 

Možda, ali samo možda, do 1990/91, savezna država je ionako do marta 1991. bila u bankrotu. Posle 10 narednih godina ostao je i ogroman gubitak izvoznih tržišta (koji bi se delom desio i bez Miloševića usled kolapsa ostalih komunističkih sistema i prestankom mogućnosti robne razmene sa IE...), stvaranje novih komercijalnih kanala (šverc) itd itd.

 

Drugo, možemo gubiti vreme na tvrdnje da nešto vredi onoliko koliko je ulagano (minus amortizacija...), a možemo reći da nešto vredi onoliko koliko neko treći ponudi za to nešto kroz okončanu transakciju.

To što neko ozida neku fabriku za 100 miliona ne znači da ta fabrika vredi 100 miliona. A pogotovo onaj ko nema keš a ima dugove koji stoje na računu nema mnogo mogućnosti da postiže ne znam kakavu cenu za svoju imovinu.

 

 

tranziciona Srbija je stigla u drugu, goru krajnost – banke služe isključivo interesu svojih vlasnika.

 

Za razliku od mesare gde vlasnik služi interesu svog komšije i kućnog saveta.

 

 

Interes finansijskog sektora nije nužno i interes ekonomije kao celine

 

A čiji je interes jednak interesu ekonomije kao celine? Ima li takvih igde i ko definiše interes ekonomije kao celine?

 

 

Prva mera koju bi trebalo sprovesti jeste ukidanje gotovinskih kredita, odmah, bez oklevanja, bez koještarija

...

Građani moraju naučiti da svoju potrošnju samere primanjima danas

...

Istovremeno, država mora napraviti razvojnu banku i mora pokušati da upravlja razvojem i usmerava investicione procese.

 

Sounds like a plan.

 

Svejedno, nešto se mora pokušati.

 

Nešto. 

 

Samo je pogubna kadrovska politika smetnja

 

Dajte te mase pametnih i poštenih koji čekaju svoju priliku da neopterećeni političkom zbiljom i društvenim gibanjima urade nešto prema svojim plemenitim zamislima dok narod strplivo i razumno čeka.

[Luther]

 

A ŠTA AKO STRANCI NE DOĐU? ..................

 

 

Jel ti nas zavitlavaš upornim bombardovanjem tekstovima ovog Katića koji oseća veliku duševnu bol što je "uništena  služba društvenog knjigovodstva", ta perjanica svake prosperitetne tržišne ekonomije? Pa da je sinteza Kejnza i Hajeka mnogo je.

 

Edited March 2, 2016 by Luther