Permanentna kriza domaće ekonomije

[Tribun_Populi]

Svejedno to ne bih nazvao nedostižnim idealom savršenstva.

 

Zavisi iz kog ugla gledaš.

 

Problem je u tome sto se ovde jos od neke druge strane vodi u sustini ideoloska diskusija, a tu 'leba nema.

 

+1

[Prospero]

S obzirom na to kako se je vodila država, društvo i privreda u to vreme, da je bilo jedno bankrotstvo i par žestokih kriza, od čega druga globalna (1982-3 i 1986.), i to je nešto.

 

 

Jbt, da nije bio bankrot i mini-SEKA taj period ne bi bio pamćen kao nedostižni ideal savršenstva nego kao nešto još lepše, kao neka omni- i pleni-potentna epoha slasti.

 

Ali eto, bi i bankrot, i inflacija od po par stotina posto, i negativni rast i sve tako nešto budiboksnama, ali to ne može okrnjiti naše sećanje!

Edited February 29, 2016 by Prospero

[namenski]

Pricu o SFRJ mladci danas svedu na urodjeni samoupravljacki nerad, bonove za benzin, par-nepar i jos par floskula koriscenih 90-ih da bi se takozvanom narodu ogadio 'socijalizam', u korist ne trzisne privrede i demokratizacije, nego u korist poziva krvi i tla.

Generacijama je tih godina saopsteno da je sve sto su radile i - svidjalo se to nekom ili ne - stvorile - smuti pa prospi, da ne vredi nista, da su im zivoti potroseni uzalud, a da ce u bolju buducnost da ih povedu likovi koji su izigravali disidente sve po kazni sedeci u naucnim institutima i koji u svom zivotu nisu stvorili 1 jedini dinar.

Rezultat smo svi videli, a za njega je zasluzna takva tadasnja opozicija, koja je posle 2000. postala i vlast - uz minimalne izuzetke - isto onoliko koliko i Milosevic, u prvom redu zato sto je pristala, nasela na njegovu igru.

Srbija od '90 prakticno nije imala iole paznje - o uticaju da ne govorimo - vrednu da je tako nazovem ekonomsku opoziciju, opoziciju koja bi se okrenula pitanju svih pitanja 'od cega se zivi', a pozivanje na ratove u okruzenju se danas koristi kao alibi za propustene prilike.

Edited February 29, 2016 by namenski

[namenski]

Sace Prospero da objasni  -_-

 

Edit: Prospero na stranu, ko je bre izmislio termin 'negativan rast'??? 

Edited February 29, 2016 by namenski

[Tribun_Populi]

Jbt, da nije bio bankrot i mini-SEKA taj period ne bi bio pamćen kao nedostižni ideal savršenstva nego kao nešto još lepše, kao neka omni- i pleni-potentna epoha slasti.

 

Ali eto, bi i bankrot, i inflacija od po par stotina posto, i negativni rast i sve tako nešto budiboksnama, ali to ne može okrnjiti naše sećanje!

Yup. Ipak, bez abnormalnih socijalnih razlika, sa kolikim-tolikim investicijama u istraživanja, uz očuvanje tehnološke baze i na kraju otvaranjem tržišta prema spolja i začecima transformacije društvenog u privatni kapital "sa ljudskim likom".

 

Neki logičan sled događaja, mnijem, da nije poremećen naširoko poznatim okolnostima.

 

TT tj. CZ M57

[Prospero]

^^ Što Prospero, objasniće ti Branko Horvat:

 

 

 

 

 

Koncepcijske osnove dugoročnih rešenja 

 

Organizator: Institut ekonomskih nauka 

Mesto: Beograd 

Vreme: prva polovina novembra 1981. godine 

 

Cilj i koncepcija: Privreda se već duže vremena nalazi u krizi. Ta se kriza reperkutuje na društvene i medjunacionalne i medjurepubličke odnose. Očigledno je da se stvari ne popravljaju nego pogoršavaju. Na taj način stvara se složena, ne samo privredna, već i politička pa u izvesnoj meri i spoljnopolitička situacija. Očigledno je da nam je potreban naučno i politički fundiran celovit i konstruktivan program reformi. Umesto toga već više od godinu dana i državni organi i naučne institucije uglavnom samo sastavljaju registre propusta i neuspeha i vrše kritiku i samokritiku uz povremeno predlaganje privremenih palijativa. Iako je to neophodno kao prvi korak, nabrajanje propusta ne rešava probleme, a osim toga stvara osećaj frustriranosti i besperspektivnosti. Ukoliko su ove konstatacije tačne, inicijatori ovog skupa - organizacioni odbor i referenti - predlažu da se učini kolektivni napor na konstruktivnom sagledavanju, a zatim i izgradnji mogućih celovitijih i dugoročnijih rešenja. Cilj skupa je da se traže najpogodnija rešenja sadašnje složene ekonomske situacije, a ne da se ponavljaju već opštepoznate konstatacije i ocene. Kako rad skupa ne bi bio opterećen neizbežnim razmatranjima političkog i drugog oportuniteta, smatramo da treba da bude zatvoren i bez ikakvog publiciteta. Željeli bismo da se stvori atmosfera ničim ograničene komunikacije ideja i rezultata istraživanja. Umesto uobičajene podele na političke, naučne i privredno-praktične skupove, ta komunikacija ideja u ovom slučaju može dovesti do poželjnih rezultata samo ako sve tri komponente budu zastupljane na istom skupu. Zbog toga se pored naučnih radnika pozivaju i državni i politički funkcioneri kao i istaknuti privrednici. Da bi skup imao zaista radni karakter sa mogućnostima dijaloga i neposrednih objašnjenja, broj učesnika valja ograničiti na oko pedeset, iako je očigledno da je mnogo veći broj onih koji bi kvalificirano mogli učestvovati na ovakvom skupu. 

 

Radni naslovi referata:

 

1. Problemi i implikacije društvene svojine

2. Sociološki aspekt situacije u globalnom društvu

3. Odnos politike i ekonomije i problem drzave

4. Problem uprave i pravnog sistema

5. Samoupravljanje i država

6. Cijene i zakon o cijenama

7. Financijski sistem

8. Fiskalni i parafiskaini sistem

9. Raspodjela dohotka

10. Medjunarodni ekonomski odnos

11. Problemi tehnološkog razvoja

12. Privredni sistem, samoupravljanje i republičke privrede 

 

Napomena autora:

Iz radova koji su ušli u ovu zbirku vidi se da su jugoslavenski ekonomisti odmah uočili da je sistem institucija i politika, izgrađivan od 1971. godine na dalje, pogrešno koncipiran i da će zemlju dovesti u veoma tešku situaciju. Međutim to je znanje teško prodiralo u javnost a konstruktivna kritika je onemogućavana. Prije nekoliko godina postignut je praktično konsensus da je, ukoliko se ništa bitnije ne promijeni, ozbiljna ekonomska i društvena kriza neminovna. Prvi put je u javnosti postavljen zahtjev za neodložnom društveno-ekonomskom reformom na sastanku ekonomista u Opatiji u februaru 1980. Zahtjev je ostao bez odziva i nije zabilježen od novinskih izvjestilaca. Nešto kasnije, na moju inicijativu, jedna grupa od desetak naučnih radnika formirala je organizacioni odbor za saziv jednog zatvorenog savetovanja naučnih radnika, privrednika i političara na kome bii se iznijeli i pretresli zabrinjavajući rezultati naučnih istraživanja o priikama u zemlji i predložio program za sprečavanje krize. Upućeno je pismo predsjedavajućem  Predsjedništva SKJ drugu Lazaru Mojsovu i, nekoliko mjeseci kasnije, drugu Dušanu Dragosavcu koji ga je na istoj dužnosti zamjenio, s molbom da prime članove organizacionog odbora na razgovor. Na ta pisma, koja se u tekstu objavljuju, nije nikad dobijen odgovor niti je članovima organizacionog odbora omogućen razgovor. Dio članova organizacionog odbora i neki autori referata interpretirali su taj stav kao odbijanje podrške partijskog rukovodstva a čak i kao mogućnost da budu podvrgnuti sankcijama ako se s radom nastavi. I tako se desilo da su referati bili napisani i savjetovanje bilo pripremljeno, ali nije nikad održano. Dva rada pripremljena za savjetovanje objavljuju se u ovoj zbirci. U trenutku kada pišem ovu napomenu (lipanj 1982.) broj nezaposlenih u Jugoslaviji veći je od cjelokupne radničke klase prije prije rata i približava se 900.000, stopa inflacije dvaput je veća nego što je rezolucijom predvidjeno i predstavlja evropski rekord, a stopa privrednog rasta postala je negativna, proizvodnja se počela apsolutno smanjivati. Možda bi trebalo dodati da je u medjuvremenu formirana komisija saveznih savjeta za stabilizaciju (ne za reformu, jer nužnost reforme još uvijek nije prihvaćena). Komisija je, prema pisanju štampe, angažirala 300 stručnjaka i naučnih radnika. Autor ovog teksta nije pozvan na suradnju. Komentar izostavljam. 

 

 

-------------------------------------------------------------------------

 

ANALIZA MAJSKE ANALIZE*

 

 

Treći elemenat načina pristupa ekonomskoj politici, je usporedjivanje Rezolucije sa onim što je urađeno. Za ovu godinu je nesumnjivo utvrdjeno da poljoprivreda ima prioritet. I onda konstatiramo da je na stotine hiljada hektara ostalo neobradjeno. Da nemamo gnojiva. Da nemamo insekticida. Nemamo pesticida i nemamo goriva. Upravo sve ovo što treba za tu poljoprivredu. Ja tu govorim, malo iz vlastitog iskustva, kao poljoprivredni proizvodjač, kooperant i zadrugar. I u tom trostrukom svojstvu, nisam bio u stanju da nabavim u Općini Varaždin ni jedan kilogram umjetnog gnojiva ove godine. I sad kad gledam nasade kako mi rastu, onda vidim rezultate. Naravno, nisam ja jedini. Mojim susjedima se to desilo isto. 

 

Još nešto o poljoprivredi. Ja i ti moji susjedi, i taj kraj ima trave s kojom ne znaju šta da rade, jer se više ne gaji stoka tamo. U isto vrijeme novine javljaju, da je Bosna prošle godine, negdje sredinom godine, ostala bez stočne hrane. Naročito bez sijena. Slično se dešava ove godine zbog suše u Srbiji i nikomu nije palo na pamet da organizira kako bi se trava koja u Varaždinu nikome ne treba, pokosila i da se nekoliko vagona pošalje u Bosnu odnosno u Srbiju

 

Naša savezna i republička vlada su u toj mjeri - neko je ovdje govorio o organizacionim problemima - operativno nesposobne da čak ni takav zadatak - jednu kompoziciju sijena iz Varaždina u Bosnu ili Srbiju - ne može više da se organizuje, i to u vrijeme kad smo proklamirali da poljoprivreda ima prioritet. 

 

A ako ove godine ljetina ponese, što, naravno, svi želimo bit će to mnogo više rezultat politike sv. Petra nego naše vlade. 

 

Isto tako prvi prioritet imala je vanjskotrgovinska razmjena, a do sredine godine naša poduzeća nisu znala uvjete pod kojima će tu razmjenu vršiti. I sad ja postavljam pitanja: - Kakve veze ima Rezolucija koju Skupština donosi sa odgovornošću vlade koja dozvoljava da se ovakve stvari dešavaju, a to zapravo u izvještaju ne nailazi ni na kakav odjek? Nema nikakvog obrazloženja u izvještaju zašto se to dešava? 

 

Da spomenem samo još stanarine prema kojima smo uzeli neke medjunarodne obaveze, a nije uredjeno ništa. Te povišene stanarine su, naravno, trebalo da budu izvor sredstava za gradjevinarstvo itd., a u tom gradjevinarstvu imamo desetke hiljada nezaposlenih, i ta nezaposlenost rapidno raste. 

 

Sad postavljam pitanje: Gdje je ta ekonomska politika? Čak i u ovom uskom krugu, užasno suženom krugu mjera koje su bile predvidjene, osnovne stvari nisu uradjene da bi postavljeni ciljevi mogli da se postignu. 

 

I ako pogledamo što zapravo naša savezna vlada radi, ona se ograničila na zabrane, ona zabranjuje ovo i zabranjuje ono, ne možeš izaći iz zemlje, ne možeš u banki dići devize, ne možeš uvesti, ne možeš investirati. A, šta konstruktivno radi, osim onoga (kako jedan kolega iz savezne administracije reče to prije ovog sastanka) što nam je MMF nametnuo: praktički ništa. Mi imamo jedan program zabrana bez programa konstruktivnih mjera. Drugim riječima, naša vlada uopće nema koncepciju ekonomske politike za izlaženje iz krize i to se lijepo vidi u ovim konstatacijama iz Izvještaja da je veliki uspjeh da nije došlo do većeg pada proizvodnje! I da se ne može očekivati da će biti do konca godine bolje! Znači koncepcija ekonomske politike apsolutno nedostaje.

 

I, šta se onda radi? Onda se čeka da Kraigherova komisija završi rad - to je sad zgodna jedna isprika, pa će onda to sve biti operacionalizirano. Kakav je status Kraigherove komisije? 

 

Ona u stvari nema nikakav odredjeni status u našem pravnoinstitucionalnom sistemu, ona nije komisija ni vlade, ni Predsjedništva, ni Skupštine, ona je komisija dvaju savjeta, koji opet ne mogu drugo nego da savjetuju. Dakle, savjetodavno-savjetna komisija, je sad ključni momenat na koji vlada čeka da bi mogla nešto početi da radi, a mi smo na granici moratorija. U stvari, očigledno je da nijedan od programa tzv. prve faze stabilizacionog programa neće biti realiziran do oktobra 1983. g. kako je predviđeno. A kad se bude postavilo pitanje poštovanja rokova, vlada će nam održati novo predavanje.

 

I, u tom smislu, ja mislim da je ovaj Izvještaj apsolutno nezadovoljavajući i on pokazuje zapravo kako smo mi u ovu situaciju došli i pokazuje nam, naravno, i šta će nam se desiti. 

 

Da kažem još nešto. Iako nije uradjeno ono što je trebalo uraditi, Kraigherova komisija i pored svih ograničenja nešto je pozitivno uradila. Makar se vrlo često radi o kompromisu kompromisa, nešto je pozitivno uradjeno. I to što je pozitivno uradjeno nailazi sada na opstrukciju. Imam utisak da politički funkcioneri u mojoj Republici prednjače u toj opstrukciji, iako ni drugi mnogo ne zaostaju, kod čega stvari ostaju anonimne, i zato ih ne možemo dokumentirati. Ja slučajno znam neke stvari, ali to je jedna slučajna informacija. Mi nemamo jedan javni proces gdje oni koji vrše sistematsku opstrukciju ovog vrlo ograničenog rada Kraigherove komisije, da ih istjeramo u javnost, da vidimo koji su to argumenti. 

 

Tu i tamo se nešto u javnosti i pojavi i ja bih mogao da navedem nešto što izgleda sasvim nevjerojatno. Onaj početni dokument Kraigherove komisije - polazne osnove koji je ušao i u zaključke Kongresa - taj je u Hrvatskoj napadnut od čovjeka koji sjedi u Predsjedništvu Partije, a branio ga je netko ko sjedi ovdje s nama na ovoj sjednici. 

 

To je sasvim grubo ocrtan prilaz ekonomskoj politici. Uz ovakav prilaz, što god mi ovdje rekli, kako god naučne modele izračunavanja i statistike, koje predlažu Čičin-Šain, Kovač i drugi, pripremili sve je to irelevantno. Jer, ovaj način rada će sve to upropastiti. 

 

Ja bih sada prešao na drugu poentu mog izlaganja i htio bih da napravim samo tri konstatacije. U vodjenju privredne politike nema potrebe da uzmete u obzir sto raznih komponenti. Obično nekoliko komponenti obrazovnom ekonomistu dostaje. Tih nekoliko komponenti tačno ocrtava situaciju u jednoj zemlji, u jednoj privredi, u jednom društvu. Ja mislim da su to u ovoj našoj sadašnjoj situaciji ove tri komponente: Prvo, pripremljena je jedna ravnodušna i nonšalantna analiza, kao da ju je izradio OECD za neku afričku zemlju a ne naš Savezni zavod za planiranje koji sjedi na žeravici. Umjesto toga ja bih očekivao jednu eksploziju angažiranosti i prijedloga. Medjutim, sasvim hladnokrvno se konstatira da imamo 920.000 nezaposlenih, i sa sadašnjom stopom povećanja tog broja, mi ćemo do proljeća imati preko milion, a to je dobrano više nego što je bila cijela radnička klasa ove zemlje prije revolucije. Šta sad to znači? Od tih milion nezaposlenih pola su omladinci koji nikad još nisu bili zaposleni. To znači da mi tu našu omladinu, i to ne 5 %, 2 %, 1 %, nego polovinu, stavljamo u jednu situaciju krajnje demoralizacije. Ne mora čovjek da bude sociolog ili psiholog da zna šta znači za jednog mladog čovjeka, koji je završio nekakav zanat, nekakvu školu, hoće sad da krene u život, da nešto u tom životu uradi, da se oženi, da ima djecu, da formira porodicu itd., a ne može prvi korak uraditi jer ne može da se zaposli. To je takav jedan stupanj demoralizacije koji se više do kraja života ispraviti ne može, da ne govorimo o tome, kako ti ljudi ne stiču radne navike, nego obrnuto - stiču navike špekuliranja, simuliranja itd., nema više nikakvih normalnih kriterija koji važe. I da podsjetim na jednu televizijsku emisiju, prije nekih godinu i po, koja je mene prestravila. Prestravila me je po onome što je rečeno i po onome kako na to niko nije reagirao. TV reporter je pozvao nekoliko mladih djevojaka i žena, koje su bile nezaposlene, i one su mu ispričale da je način zapošljavanja, kroz krevet rukovodilaca poduzeća. I na to niko nije reagirao! I to se dešava u socijalizmu, sa socijalističkim moralom, sa revolucionarnom tradicijom. 

 

Evo, to znači tih milion nezaposlenih. Da li mi to možemo sebi dozvoliti a da ne riskiramo raspad ovog društva? To je pitanje koje ja postavljam, a koga u izvještaju nema. 

 

Druga negativna konstatacija je čisto ekonomska. Mi, naime, imamo ne mali porast produktivnosti, nego negativni porast produktivnosti - minus 2 %, minus 3 %, negativni porast tehnološkog progresa. U vrijeme kad smo programirali da ćemo se uključivati u svjetsku privredu, sad ćemo mi konkurirati s 20 % povećanja realnog izvoza u konvertibilno područje uz negativnu produktivnost i negativni tehnološki progres! Dalje o tome ne treba govoriti.

 

Prema tome, mi smo u jednoj situaciji privredne i tehničke regresije. 

 

I treća konstatacija. Vidim u Planu koji nam je institucija Miloša Sindjića priredila predvidja se da će realni lični dohoci do 1985. godine padati. I da ćemo 1985. godine imati niže realne lične dohotke nego 1970. godine. To prevedeno na narodni jezik znači da planiramo da ćemo upropastiti 15 godina razvoja ove zemlje i ovog društva, od 1970. do 1985. 15 godina genijalnih inovacija u našem privrednom sistemu od OUR-izacije i nacionalnih proletarijata i nacionalnih platnih bilanci pa na dalje. 

 

Kakve su konsekvence toga? Je li mi to možemo podnijeti? 

 

I tu bi jednu komparaciju trebalo napraviti. Mi nismo Engleska sa jednim stabiliziranim sistemom koji je kroz generacije prihvaćen i gdje uz 10 % nezaposlenosti ljudi ipak biraju konzervativce na vlast. Mi nismo takva zemlja, iako moram u prilog konzervativaca reći da su oni u medjuvremenu dobili jedan rat i da realni lični dohoci u Engleskoj ipak rastu. Mi smo u medjuvremenu dobili Kosovo a naši realni lični dohoci padaju. 

 

I osim toga ne ponašamo se kao Engleska nego bliže kao nekakva Poljska. Prema tome, šta se kod nas dešava? Šta ta ekonomska politika koja ima ove karakteristike koje sam naveo predstavlja? Ona predstavlja, po mom mišljenju, sistematsko pripremanje društvenog i političkog bankrota. I to nije dramatizacija. 

 

I sad se tu postavlja ključno pitanje za nas kao ekonomiste i za nas kao gradjane ove zemlje? Zar nema alternative? Zar je zaista tačno što piše ovdje u izvještaju da ne možemo povećati proizvodnju, ne možemo zaposliti ljude itd? Zar zaista nema alternative? 

 

Moj odgovor je naravno da ima, objektivno ima, stvar je u tome da se ta alternativa odabere i sprovede. Odgovor se zapravo svodi na to da alternativa nije sitno krpanje i nekakvo mijenjanje nekakvih pojedinačnih mjera itd. Alternativa je jedna opća društvena mobilizacija. Ja gledam pred sobom ovu sliku ovdje (borci u jurišu na zidu dvorane Beograd -u Palači Federacije gdje se održavala sjednica) i čini mi se da ona personificira ono što bismo mi morali uraditi. A ono što mi radimo to je jedna slika koju niko ne bi imao hrabrosti da objesi na ovaj zid u Saveznom izvršnom vijeću. 

 

I dozvolite da konkretiziram kako ja zamišljam tu društvenu mobilizaciju, da ne ostane na paroli. 

 

Prvo, očigledno je, da isto kao što je radila partija prije rata i rukovodstvo u NOB trebalo bi uraditi i sada, naime, mobilizirati najbolje kadrove iz cijele zemlje na najodgovornija operativna mjesta i mjesta gdje se donose privredne odluke. Šta mi umjesto toga imamo? Imamo na mjestima nekim, da pojedinačno ne pominjem, ljude koji nemaju elementarno znanje ili sposobnosti za vršenje poslova koje njihov resor zahtijeva. 

 

Pričaju se u Beogradu anegdote o neznanju pojedinih naših pregovarača sa MMF u dobijanju zajmova. To je u vrijeme kad bismo morali imati zaista briljantne ljude na tim pozicijama kako bismo se mogli nositi sa »gorilama« iz svjetske privrede i da se nekako izvučemo. 

 

I kad postavite pitanje zašto je to tako, onda dobivate nehajan odgovor, pa to je po ključu. Po ključu ćemo tačno napraviti neizmjerne štete o kojima sam govorio. Prema tome to je prvo pitanje. Radi se o kadrovskoj promjeni. Nam~ sad više nisu dovoljni samo adekvatni kadrovi, nama su zaIsta sada potrebni izuzetni kadrovi na ključnim mjestima da bismo mogli privredu da pokrenemo i da razbijemo ovu letargijU, nevJencu I demoralizaciju do koje je u zemlji došlo. 

 

Drugo, očigledno je potrebno eliminirati anonimnost u donošenju odluka. Potrebno je znati zašto neka odluka nije sprovedena. Ko je bio taj koji se protivio da neki program ne može da se prihvati itd. 

 

A da bi to mogli da uradimo, potrebno je očigledno da uradimo ono što je ključno za jednu federativnu državu, naime, da Skupština postane centar javne diskusije u ekonomskoj i drugoj politici. Ne nekakvi savjeti, pa savjeti savjeta, pa nekakve komisije, pa grupe itd. To je tačno put za neodgovornost i za omogućavanje anonimnim grupama i pojedinCima da manipuliraju i nameću svoje interese. Nego Savezna skupština u Beogradu sa svojim Odborima. Ništa ne može da se sprovede a da nije bilo diskutirano na tim odborima (Glas: Ne sa ovim delegatima, ne znaju ljudi ništa). U to ne bih sad ulazio, nadam se da će i to biti na dnevnom redu jedanput. 

 

Sa jednom praksom koja postoji u normalnim političkim demokracijama u svijetu, naime, da ti odbori (pretpostavljam da pravno mogućnost imaju, ali da to sad postane i praksa) počnu sa sistematskim saslušavanjem najkompetentnijih ljudi o problemima koji su na dnevnom redu. Ako se radi o stambenoj izgradnji da se onda urbanisti, inžinjeri, ekonomisti i arhitekti jedan za drugim javno ispitaju na odgovarajućem odboru Skupštine šta oni misle o stambenoj izgradnji u zemlji. Ako se radi o energetici, ako se radi o stranim kreditima, itd. da se povede ispitivanje i materijali publiciraju. I na osnovu toga Skupština donosi odluke, a ne da se odluke donose na osnovu toga što iz nekakvog republičkog centra 20 anonimnih pojedinaca daje svoje mišljenje i sad je to mišljenje za nekog obavezno. Takva anonimna mišljenja bi morala biti potpuno neobavezna u jednoj samoupravnoj socijalističkoj privredi. 

 

Treće, ta reformirana vlada gdje bi bili skupljeni najbolji kadrovi kojima zemlja trenutno raspolaže, morala bi izaći sa svojom koncepcijom. Ne nekom drugom ili savjetodavnom, nego svojom koncepcijom za koju preuzima onda i obavezu izvršenja kad je Skupština jedanput usvoji. A to znači da preuzima i punu odgovornost. I ako nakon tri mjeseca ili pet mjeseci, kao recimo ova Majska analiza, ustanovimo stereotipnom frazom da se predvidjeni uvjeti ne ispunjavaju itd. onda iza te fraze treba da slijedi i ostavka te vlade. Bez toga očigledno ne možemo očekivati efikasnost organizacije. 

 

Naravno, u toj najavljenoj koncepciji apsolutno ne može da stoji stagnacija proizvodnje ili povećanje nezaposlenosti ili pad ličnih dohodaka do 1985. Vlada koja bi izašla sa tom koncepcijom pala bi prije nego što bi bila izabrana.

 

I na koncu, ne na koncu po redosljedu, nego po ovim mojim bilješkama, potrebna je brža korekcija, ustvari brza, jer se skoro nikakva korekcija i nije vršila, najtežih promašaja u pogrešnoj koncepciji privrednog sistema i sistemskih rješenja od 1974. na dalje. 

 

Mislim tu na sistemske zakorie kojima se ovaj Savjet svima odreda protivio makar su oni kasnije bili sprovedeni. To su zakoni o planiranju, cijenama, proširenoj reprodukciji itd. Mislim takodjer na OUR-izaciju o čemu je bilo govora na prethodnom savjetu itd. Bez takve korekcije institucionalnog sistema očigledno ni jedna vrlo odgovorna i kompetentna vlada ne bi bila u stanju da nas izvuče iz ovih teškoća. 

 

Ja, očigledno nisam naveo sve uvjete za izlazak iz krize. Ljubiša Adamović je spomenuo pitanje delegatskog sistema. Ima i drugih problema iz okvira političkog sistema. Ali, ja sam, nadam se, naveo ono što matematičari nazivaju minimalnim skupom za egzistenciju rješenja. Mi ne možemo politički sistem promjeniti iz mjeseca u mjesec. To je jedan proces koji je dugotrajan. 

 

Ono što sam ja ovdje naveo, to možemo relativno brzo uraditi - ako hoćemo. I tu je taj kondicional koji je ključan. 

 

Mislim da je to minimalni skup preduvjeta za koji bi trebalo sasvim jasno reći ako bilo koji od njih nije ispunjen nema govora o izlaženju iz krize, a ta kriza ako ostanemo u njoj ima užasno opasan rizik društvene katastrofe. 

 

Ako racionalno gledamo na čitavu stvar, mi alternative ustvari nemamo. Ili ćemo ostvariti te uvjete za izlazak iz krize, ili da se pripremimo na velike potrese - ja ne vidim treće mogućnosti. 

 

---

 

 

*Izlaganje na sjednici Saveznog ekonomskog savjeta u junu 1983. g. u vezi s Izvještajem Saveznog izvršnog vijeća od 31. maja 1983. g. Skupštini SFRJ o ostvarivanju društvenog plana 1981-1985. s ocjenom mogućnosti razvoja u 1984.  

[Tribun_Populi]

I sve bi to bilo u prilog tvojim dosadašnjim argumentima da nema jedne zajebane kvake - da je dobrim delom razlog za takvo ponašanje ležao u konstrukciji SFRJ od 1971-ve naovamo tj. van same privrede na mikroplanu (nivou preduzeća). Počev od sudbine Krajgerove komisije pa nadalje. Ovde čovek prosto vapi za funkcionalnom federacijom.

 

Što će reći da su za našu dosadašnju priču to babe i žabe.

 

TT tj. CZ M57

[namenski]

:D

 

Prospero, sinko, imas cistu 5.

Daj danas stranku sa ovakvim programom i eto nama levice, a ne kao ova danasnja borkova i ferveksova...

 

BTW, sto se totalitarizma tice, ovaj govornik robijao?

Gde je govor odrzan?

Negde u sumi, u dubokoj ilegali?

[čekmeže]

 

BTW, sto se totalitarizma tice, ovaj govornik robijao?

Gde je govor odrzan?

Negde u sumi, u dubokoj ilegali?

 

 

 

Problem je u tome sto se ovde jos od neke druge strane vodi u sustini ideoloska diskusija, a tu 'leba nema.

[namenski]

+1

 

Sto je i trebalo dokazati  :)

Medjutim, ovde, barem sto se mene tice uopste ne treba dokazivati u kakvim se sve sranjima valjala SFRJ narocito u finalnom periodu, jedno 100x sam samo na ovom topiku to ponovio.

Ono sto treba imati u vidu je da su na raspolaganju bili - kakvi-takvi, pa ma i gori i manji od bugarskih - izvesni i to ne mali potencijali koji su uludo skrljani i umesto kojih se nije dobilo iole sredjeno trzisno i demokratski uredjeno drustvo na nivou cak i najzaostalijih IE zemalja, nego jedna mesavina svega i svacega koju imamo danas.

Od zala za destilovanim komunizmom, do zala za Dusanovim carstvom, sa svim sto izmedju ide, a obaska sto smo sto se ekonomije tice dobili jedan provizorijum u kome smo izgubili i ono malo prednosti koje smo imali, ubili ne bas zanemarljive proizvodne kapacitete, devastirali sistem u osnovama, da bi se sad gadjali stopama rasta i visinom prosecnih zarada koje ama bas nista ne znace.

Apsurdno je da Srbija cak nije iskoristila ratni intermeco 90-ih, period u kome su, inace, IE privrede stajale na noge na novim osnovama i prolazile kroz razne oblike tranzicije, da se necem nauci od drugih: 2000. su na izvolte bila sva iskustva iz IE, losa i dobra, postojala je i neka vrsta naklonosti i spremnosti takozvanog sveta da Srbiji pomogne, pa su cak i te pogodnosti bile pustene niz vodu, a linija Milosevicevog modela   razvoja privrede zadrzana, u vecini slucajeva cak i sa istim akterima.

[Muwan]

Svejedno to ne bih nazvao nedostižnim idealom savršenstva.

 

On to svakako nije per se (naprotiv), zato sam i napomenuo da tako izgleda kada se poredi sa dva perioda od 1989-te pa nadalje.

 

Stvar je vrlo jednostavna. SFRJ, onakva kakva je bila, imala je neku industrijsku proizvodnju i neke školovane kadrove u privredi. Još važnije, imala je velike sisteme koji ne bi svi preživeli prelazak na tržišnu privredu ali dosta toga bi opstalo i u novom sistemu povuklo mreže kooperanata - tako se dobija preduzetnički sloj. Hoću da kažem, postojala je osnova na kojoj je nešto moglo da se gradi, naravno uz dosta pameti i pomalo sreće. Tu osnovu su nam preci ostavili u amanet a napravili su je bukvalno iz ruševina i razvalina (da parafraziram namenskog) i to nije mala stvar. Eto, 2000-te je na nas došao red da napravimo neku novu osnovu iz neuporedivo manjih ruševina, i šta smo napravili? Igralište za pljačkaše, probisvete i nitkove svih mogućih fela. I onda se tešimo time što smo imali solidan rast BDP u prvim godinama dizanja iz blata dočim je SFRJ u svojoj poslednjoj deceniji ozbiljno stagnirala. To su potpuno neuporedive kategorije.

 

Nije sporno da je posle Miloševića išlo nekih 6-7 godina rasta. Problem je samo u tome što taj rast nije ostvaren mukotrpnim radom već prodajom tržišta. Slaba tačka tog pristupa je što rasteš dok imaš šta da prodaš, a posle toga drži se dobro.

[Prospero]

Preci, amanet, mukotrpni rad... kult predaka kao podloga ekonomske istorije. Zanimljivo.

 

----

 

I sve bi to bilo u prilog tvojim dosadašnjim argumentima da nema jedne zajebane kvake - da je dobrim delom razlog za takvo ponašanje ležao u konstrukciji SFRJ od 1971-ve naovamo tj. van same privrede na mikroplanu (nivou preduzeća). Počev od sudbine Krajgerove komisije pa nadalje. Ovde čovek prosto vapi za funkcionalnom federacijom.

Što će reći da su za našu dosadašnju priču to babe i žabe.

TT tj. CZ M57

 

 

Teza je da su 80te bile vrhstra, tehnološki superiorne, uključenost u svet nikad veća, ekonomija kidala i omogućavala progres društva - tako sam vas razumeo.

 

Sad odjednom nije kriva ekonomija za loše rezultate nego politika. 

 

Pa otkuda, prvo, loši rezultati, ("privredna i tehnička regresija" po Horvatu) kad to nije bila teza, i drugo, kako se ono loše otpisuje na politiku a dobro na ekonomiju, i kako si to tako hirurški razdvojio?

 

Horvat kaže da "ekonomske politike nema". Ko je onda kriv, ili zaslužan? Nevidljiva ruka tržišta?

 

---

 

@čekmeže

 

Kakva ideološka diskusija kad citiram Horvata a ne recimo Stiva Pejovića?

[Tribun_Populi]

Preci, amanet, mukotrpni rad... kult predaka kao podloga ekonomske istorije. Zanimljivo.

 

----

 

 

 

Teza je da su 80te bile vrhstra, tehnološki superiorne, uključenost u svet nikad veća, ekonomija kidala i omogućavala progres društva - tako sam vas razumeo.

 

Sad odjednom nije kriva ekonomija za loše rezultate nego politika.

Pa nisi nas razumeo kako valja, ili pokušavaš da menjaš teze. Evo ti namenski i beowl u zadnja dva posta, toeto.

 

TT tj. CZ M57

[Muwan]

Preci, amanet, mukotrpni rad... kult predaka kao podloga ekonomske istorije. Zanimljivo.

 

Više je jednostavno nego zanimljivo. Da je moguće izvući se iz ekonomske bule rasprodajom preostalih resursa i trange-frange politikom, svi bi to radili sa uspehom i uživali u rezultatima. Na žalost, takav pristup nigde nije dao rezultate a svi koji su od raspadnog stanja prešli neki razvojni put do srednjeg nivoa razvijenosti to su učinili tako što su prvo rmbačili kao volovi i pitali da li ima još nešto da se uradi. Pa kada su napravili neku osnovu onda su dobili luksuz da malo eksperimentišu i sa trange-frange varijantama. Srbija je prilično ilustrativan primer društva u kojem je malo ko hteo da radi naporno i ne zahteva juče ono za šta su potrebne godine odricanja. Svi su hteli da trguju i skidaju kajmak, i svi su ubeđivali jedni druge da to tako može u beskonačno. Sada se plaća cena tog slepila pri čemu slepilo kao takvo ne jenjava, tako da će ozbiljne naplate tek da stižu.

[Prospero]

A, ti imaš problem sa celom tranzicijom u IE posle 1991, ne samo sa srpskom? Pošto se srpska, u načelima, smernicama i primenjenim rešenjima ne ističe posebno u odnosu na ostale, tj. jasan je pripadnik tog tranzicionog skupa, niti se srpski radnik nešto bitno razlikuje od rumunskog, bugarskog, poljskog itd.

 

 

Možeš da radiš naporno tako što ćeš lopatom kopati zemlju 15 sati dnevno a rezultati biti - trivijalni i slabo plaćeni. Nije valjda cilj da izginemo na poslu nego da sa što manje posla ostvarimo i što bolje rezultate i što veći profit?

 

Ne razumem stoga kako kvantifikuješ "rmbanje", a iskren da budem, zvuči pomalo i veberovski.

Edited March 1, 2016 by Prospero