Permanentna kriza domaće ekonomije

[Luther]

Hvala, sa malim zakašnjenjem. U principu me neki podatak (moguće i netačan) na koji sam naleteo poterao da se malo raspitam, a ako se ne varam glasio je da je sadašnji BDP (valjda?) Srbije i dalje npr. 20 i kusur posto ispod cifre za tipa 1988, što mi je zazvučalo porazno na toliko mnogo nivoa da nisam bio sposoban da ga procesiram kako valja.

 

Vezano za ovo drugo pitanje, čeprkajući po nekim starim papirima naleteo sam na kovertu iz 1971 godine sa reda veličine ~7.4K dinara i dedinim payslipom na tu cifru, pa me je baš zaintrigiralo da probam nekako da saznam koliko bi to para bilo danas reda veličine. Proterao sam kroz one tabele i malo mi mnogo deluje ipak, ~450$ za 1971 ili negde ~2600$ kad se inflacija uzme u obzir. Zato sam i pitao za metode konverzije...

 

Pa jel ja stalno ponavljam MM aksiom da: ljudi ovde nisu svesni koliko smo propali pod Miloševićem.

 

Što se tiče ove konverzije ako cifra kaže tako, to je to. Međutim moraš imati u vidu sledeće:

-trebalo bi porediti recimo potrošačke korpe odnosno cene iz datih perioda. Pored cena rezličit je i kvalitet. Bitno je i recimo za koliko si plata tada ili sada mogao da kupiš neko trajno potrošno dobro tipa automobil ili frižider itd. 

-period 1970-1980 je period najvišeg standarda u SFRJ(da ne objašnjavam sada zašto i kako) Ovde imaš jedan novinarski tekst

 http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.290.html:370055-Srbi-najbolje-ziveli-70-ih koji je kao i sve u novinama površno (poredi Jugoslaviju onda i Srbiju sada što nije isto.) ali daje neku sliku.

-cifra od 450$ onda je verovatna ali treba da imaš u vidu da je taj kurs u tabelama bio za spoljnotrgovinske transakcije. Nisi mogao da uđeš u banku i razmeniš dinare ta dolare. Krajem osamdesetih je prosečna plata bila oko 800 DM. Evo sad vidim u starom statističko godišnjaku prosečna plata 1982 je bila 15.800 din što mu dođe preko 500$.

 

Pri svemu ovome moraš imati u vidu da se u tom tzv.zlatnom periodu živelo daleko preko realnih mogućnosti jer su se istovremeno gomilali dugovi. Ali to je druga i duga priča.

[Luther]

Rekoh ti u vezi ovoga, ja i ti „procenimo“ vrednost i oglasimo na prodaju, u međuvremenu čekajući privatizaciju krene „privatizacija“ transferom kapitala kroz naduvane fakture itd. pa ako se i proda, em ode ispod realne vrednosti, em se u međuvremenu dodatno olakša. Za to naravno nikad niko nigde ne odgovara. I onda posle 15 godina dođeš ti i kažeš kako to ništa nije vredelo, pogledaj cifru za koju je prodato.

 

To se zove prvobitna akumulacija kapitala.

 

 

U ovom radu pokušaćemo da dokažemo da je osnovni razlog za nizak nivo razvijenosti Srbije slom njene privrede tokom 90-ih godina prošlog veka kada je BDP smanjen za preko 50%. Pad BDP Srbije tokom 90-ih godina daleko prevazilazi tranzicionu recesiju u drugim evropskim zemljama tokom koje je BDP tipično opao za oko 20%. Tranziciona recesija je najčešće trajala 3-4 godine, nakon čega su privrede zemalja CEI počele da rastu, pa je većina zemalja CIE 2000. godine imala BDP veći nego 1989. godine. Na drugoj strani urušavanje privrede Srbije je trajalo od 1989. do 2000., odnosno 12 godina, nakon čega je BDP Srbije u 2000. godini bio niži za preko 50% nego u 1989. godini. Veći pad BDP u Srbije u odnosu na druge zemlje posledica je činjenice da je ona tokom 90-ih godina bila izložena skoro decenijskim sankcijama, hiperinflaciji i NATO bombardovanju, dok su druge zemlje već od sredine 90-ih godina išle putanjom brzog rasta.

 

 

Dakle sadašnji nizak nivo razvijenosti i nizak nivo standarda građana nisu dominanto posledica ekonomske politike i reformi (privatizacija, liberalizacija i dr.) koje su sprovođene u Srbiji nakon 2000. godine, nego kraha privrede Srbije tokom 90 ih godina. Indirektan dokaz da navedeni faktori nisu presudno uticali sa sadašnji nivo razvijenosti i standard u Srbiji je u tome što su slične politike i reforme (privatizacija, liberalizacija i dr.) sprovele sve zemlje CIE, a one su sada na znatno višem nivou razvijenosti nego što su bile pre početka tranzicije, a uz to su znatno razvijenije od Srbije. Naravno ovo ne znači da nije bilo grešaka u ekonomskoj politici i reformama nakon 2000. godine, nego da je uticaj ih grešaka na stanje privrede znatno manji od uticaja kraha privrede 90-ih godina. Generalno, ekonomska politika i reforme nakon 2000. godine su odgovorni za rast privrede u tom periodu i njima bi se moglo pripisati odgovornost za neuravnotežen rast u periodu 2005-2008. i stagnaciju privrede u periodu 2009-2015.

 

 

U tom periodu stvarni BDP je naglo opao nakon uvođenja sankcije dok je potencijalni BDP postepeno opadao tokom čitave decenije, usled ekonomskog obezvređivanja faktora proizvodnje i zastarevanje tehnologije.

 

 

Ljudski kapital zavisi i od znanja i veština zaposlenih, koja se najčešće aproksimiraju prosečnim brojem godina školovanja zaposlenih, a ponekad se u obračun uključuje i kvalitet obrazovanja. Tokom 90-ih je sasvim izvesno došlo do zastarevanja inženjerskih i menadžerskih znanja, majstorskih veština i dr. jer veći deo privrede nije radio, a kontakti sa svetom su usled sankcija bili onemogućeni. Inače, u svetu su 90-te godine bile period snažne ekspanzije privrede i brzog tehničkog progresa, zbog čega su brzo zastarevala znanja i veštine zaposlenih. Srbija je ostvarila dodatni gubitak ljudskog kapitala iseljavanjem iz zemlje velikog broja kvalifikovanih majstora, inženjera i menadžera. Sa obzirom na to da se rad u sivoj ekonomije delimično potire sa gubitkom kapitala po osnovu zastarevanja znanja i veština zaposlenih i odlaskom radne snage u inostranstvo ocenjujemo da kretanje formalne zaposlenosti predstavlja prihvatljivu aproksimaciju kretanja ljudskog kapitala.

 

 

Sa obzirom na to da je pad broja formalno zaposlenih bio znatno manji od pada proizvodnje i pada vrednosti kapitala formirana je visoka neravnoteža u privredi - postojao je veliki broj radnika koji su bili formalno zaposleni, ali su njihova radna mesta bila neproduktivna26. Produktivnost je tokom 90-ih godine opala za oko 40%, iz čega bi se moglo proceniti da je minimalni višak zaposlenih iznosio oko 40% od ukupnog broja zaposlenih u 2000-oj godini (2,1 milion), odnosno da je višak zaposlenih iznosio oko 830 hiljada

 

 

Podsećamo da je nakon pada BDP za 60% u periodu 1989-93. za vraćanje na nivo iz 1989. godine bio potreban rast BDP od čak 150%. Analogno, BDP je u 2000. godini bio za 53% niži nego u 1989. godini, što znači da je za dostizanje BDP iz 1989. godine bilo neophodno da se BDP iz 2000. godine poveća za 113%

 

 

Kretanje potencijalnog BDP ubedljivo demantuje popularne objašnjenja prema kojima su privatizacija, otvaranje privrede prema svetu i druge liberalne reforme glavni uzroci niskog nivoa razvijenosti, zaposlenosti i životnog standarda. Druge zemlje Centralne i Istočne Evrope su sprovodile slične reforme i sličnu ekonomsku politiku, pa je sada njihov BDP za oko 60% veći nego 1989. godine, dok je u Srbiji još uvek za 25% niži nego 1999. godine. Glavni razlozi zaostajanja Srbije za zemljama CIE su pad njenog proizvodnog potencijala tokom 90-ih godina. Proizvodni potencijal je samo u periodu 2004-2008 obnovljen uz problematičnu strukturu izvora finansiranja i problematičnu sektorsku strukturu rasta BDP. Nakon 2008. godine stvarni i potencijalni BDP su izjednačeni, pa je rast moguć samo po osnovu novih investicija, ali u ovom periodu investicije su približno bile jednake amortizaciji. Razlog za to je što je priliv stranog kapitala opao, a domaće štednja nije porasla.

 

 

Brži rast od ostvarenog nakon 2000 moguć je bio samo pod uslovom da je domaća štednja bila na znatno većem nivou od ostvarenog. Međutim, uslov za brži rast domaće štednje bio je sporiji rast potrošnje građana i države. U kontekstu političke ekonomije to je bilo teško ostvarivo jer su građani nakon 2000. godine zahtevali visok rast tekuće potrošnje, kao neku vrstu nagrade za podršku političkim promenama koje su ostvarene tokom 2000. godine. Široke koalicione Vlade koje su postojale u periodu 2001-2012. godina uglavnom nisu bile u stanju da se suprostave takvim zahtevima, osim u periodima kada su postojala spoljna ograničenja u obliku sporazuma sa MMF. U vladajućim koalicijama postojale su stranke koje su tvrdile na štednja nije ni potrebna, nego da će domaća privreda može pokrenuti rastom domaće potrošnje i prilivom stranog kapitala. Međutim, u uslovima kada nisu postojali neiskorišćeni konkurentni proizvodni kapaciteti, rast domaća tražnje doveo je do rasta uvoza i enormnog povećanje spoljnog deficita, umesto do povećanja stvarnog i potencijalnog BDP. Rezultat toge je da je privrede Srbija u periodu 2005-2008. godine bila “pregrejana”, što znači da je visok rast domaće traženje više uticao na rast spoljnog deficit i inflaciju nego na rast BDP.

 

Rekoh i ja: učiti, učiti i samo učiti! http://www.ekof.bg.ac.rs/wp-content/uploads/2014/10/%D0%A0%D0%B0%D0%B4-2.pdf

Zapravo bi ceo tekst trebalo kopirati u fontu 800 pa vući avionima preko neba ne bi li se shvatile neke stvari a razvejale brojne zablude.

 

Prvobitna akumulacija je obavljena takođe devedesetih, nisu čekali tebe i mene da posle 2000 privatizujemo. Svi tzv. tajkuni su nastali 90ih. I opet da ponovim: bilo je naravno i grešaka i lopovluka ali, brojke su nemilosrdne, to nisu glavni ni pretežni uzroci sadašnjeg stanja ekonomije.

[Tribun_Populi]

Naravno da nisu, niti je prvi put da ti kačiš Arsićev članak. Suština moje replike tebi je bila da nije sve posle 2000-te bilo propalo kako uporno tvrdiš i da je mnogo toga od tad do sad mnogo loše odrađeno, ne da je celokupan povod i razlog za stanje privrede u tom periodu.

 

Naravno da je koren katastrofe, da ga tako nazovem, u devedesetim. Ali period posle dvehiljadite mogu slobodno da nazovem propuštena šansa, to je to. U tom smislu, tvrdnja kako je tada sve već bilo propalo je bullshit totalni, izgovor za lopovluk koji je ciljano prihvaćen jer šatro nije moglo bolje.

 

Poslato sa HUAWEI VNS-L21 uz pomoć Tapatoka

[eumeswil]

Izgleda ti teško pada činjenica da je i ljudski rad roba pa podleže zakonima ponude i tražnje. Država može da propiše bilo koju minimalnu nadnicu i to onda ima sledeće posledice:

-ako je ona blizu tržišne ništa se ne dešava, to je kao placebo pilula.

-ako je znatno viša od tržišne sledi manje zapošljavanja, otpuštanja i odlazak u sivu ekonomiju. Ne možeš naterati preduzetnike da svesno prave gubitak i idu u bankrot.

-ako je znatno niža od tržišne niko neće da radi za taj novac pa preduzetnik mora da plaća znatno više od propisane minimalne cene rada. U tvom primeru niko ne bi radio za 8000 jer bi pronašao alternativni posao gde dobija više.

 

 

Pa neće biti da je ljudski rad roba u nekom default prirodnom stanju ili kao neka naučna činjenica kao što možda želiš da predstaviš. Ništa na svetu nije roba tako, ni subjekti (ljudi) ni objekti bilo oni konkretni ili više apstraktni (ideje npr). Postaje roba samo kada se prisvoji i ogradi i prođe kroz robno-novčane odnose tržišne razmene. Ili ćeš da tvrdiš da su npr. geni roba pa je tako na primer sasvim prirodno i očekivano imati patentirana semena i genetske testove. Tu je oskudica dobara veštačka, sa ciljem primoravanja ljudi da ih tretiraju kao i svaku drugu robu, nametuta od strane onih koji imaju moć da to urade a to su država i kapitalisti čije pravo privatne intelektualne svojine država legalno štiti, Jel se slažeš ili ne? Postoji i simbolički odnosi između ostalog. Na primer, ako ti kroz svoj rad učiniš uslugu nekome bez nadoknade, na primer članu porodoce ili komšiji, taj tvoj rad onda nema oblik robe za razliku od onog u kompaniji u kojoj radiš.

 

Koliko bi u Srbiji iznosila tržišna cena po nekoj tvojoj analizi na primer i kako se ona određuje?

[laser lotus]

-cifra od 450$ onda je verovatna ali treba da imaš u vidu da je taj kurs u tabelama bio za spoljnotrgovinske transakcije. Nisi mogao da uđeš u banku i razmeniš dinare ta dolare.

 

 

Ovo je, čini mi se, ključna stvar - mogao si i tada na crno da kupiš devize (mada ne na svakom ćošku kao 90tih), naravno po sasvim drugačijem kursu.

[Luther]

Naravno da nisu, niti je prvi put da ti kačiš Arsićev članak. Suština moje replike tebi je bila da nije sve posle 2000-te bilo propalo kako uporno tvrdiš i da je mnogo toga od tad do sad mnogo loše odrađeno, ne da je celokupan povod i razlog za stanje privrede u tom periodu.

 

Naravno da je koren katastrofe, da ga tako nazovem, u devedesetim. Ali period posle dvehiljadite mogu slobodno da nazovem propuštena šansa, to je to. U tom smislu, tvrdnja kako je tada sve već bilo propalo je bullshit totalni, izgovor za lopovluk koji je ciljano prihvaćen jer šatro nije moglo bolje.

 

Poslato sa HUAWEI VNS-L21 uz pomoć Tapatoka

 

Nigde i nikada nisam rekao da nije moglo bolje, ma kako to bolje neko zamišljao,da je do 2001 sve propalo, niti opravdavam evidentan lopovluk. Samo svari smeštam u realne okvire i proporcije. Evo na brzinu jedna gruba računica: ako nam je BDP sada oko 38 mlrd $ a još nismo dostigli onaj iz 1988 pretpostavimo da je tada bio 40 mlrd $. Onda je pao za više od 50% što zači da je godišnji gubitak bio 20 mlrd pa puta 10 godina = 200 mlrd $. Ako računamo da bi svejedno bio tranzicioni pad od recimo 20%, nakon 5-6 godina bi krenuo rast kao u drugim CIE zemljama pa bi se to ispeglalo. E sad ovih 200 mlrd $ uporedi sa ukupnom sumom dobijenom svim mogućim privatizacijama koja nije veća od 5 mlrd $. Eto to su proporcije. Ne postoje trikovi sa modelom privatizacije ilii superpoštenim vlastima koji su mogli dodatno da donesu više od 10-20% što je opet ništa. Tako da nikakvu veliku šansu nismo propustili.  

[namenski]

Ovo je, čini mi se, ključna stvar - mogao si i tada na crno da kupiš devize (mada ne na svakom ćošku kao 90tih), naravno po sasvim drugačijem kursu.

Sa jednim dodatkom/apsurdom: mogao si da imas devizni racun, uplacujes sa njega na racune u inostranstvu - ne znam tadasnje zakonske okvire/ogranicenja, ali pretplate na casopise, knjige, delove za automobile, automobile, elektroniku - zatim primas uplate iz inostranstva, kako od stranih firmi, tako i od domacih koje rade napolju.

Automobili i ostala uglavnom tehnicka roba se prodavala sa takozvane konsignacije, sta god to znacilo: dakle, sa svog deviznog racuna ili deviznom gotovinom, uplatis domacem zastupniku cenu auta u devizama, a dinarski deo, dakle porez, carinu i ostale dazbine, uplatis u dinarima.

I cene su se davale, zvanicno, u devizama i dinarima.

Honorari i stipendije iz inostranstva su takodje uplacivani na domace devizne racune.

Ali, ima nesto drugo: slucajno znam, samo primera radi: 1984. je domaci televizor kostao cirka 1,500 - 2,500 DEM.

Novi SHARP se na 'crno' dovozio iz inostranstva i prodavao za cirka 1,000 - 1,200 DEM.

Ko prati, setice se ili ce znati da proveri: u doba euforije oko Yugo America pokusaja, cena Juga za Amerikance je bila oko 4,000 US$: u Jugoslaviji je cena Juga bila preko 8,000...

Edited May 7, 2017 by namenski

[Luther]

Pa neće biti da je ljudski rad roba u nekom default prirodnom stanju ili kao neka naučna činjenica kao što možda želiš da predstaviš. Ništa na svetu nije roba tako, ni subjekti (ljudi) ni objekti bilo oni konkretni ili više apstraktni (ideje npr). Postaje roba samo kada se prisvoji i ogradi i prođe kroz robno-novčane odnose tržišne razmene. Ili ćeš da tvrdiš da su npr. geni roba pa je tako na primer sasvim prirodno i očekivano imati patentirana semena i genetske testove. Tu je oskudica dobara veštačka, sa ciljem primoravanja ljudi da ih tretiraju kao i svaku drugu robu, nametuta od strane onih koji imaju moć da to urade a to su država i kapitalisti čije pravo privatne intelektualne svojine država legalno štiti, Jel se slažeš ili ne? Postoji i simbolički odnosi između ostalog. Na primer, ako ti kroz svoj rad učiniš uslugu nekome bez nadoknade, na primer članu porodoce ili komšiji, taj tvoj rad onda nema oblik robe za razliku od onog u kompaniji u kojoj radiš.

 

Koliko bi u Srbiji iznosila tržišna cena po nekoj tvojoj analizi na primer i kako se ona određuje?

 

Pojma nemam o čemu ti pričaš, kakva prirodna stanja i ostale metafizike, ovo je topik o ekonomiji i to robno-novčanoj ekonomiji 21. veka a ne ekonomiji neandertalaca i njihovih prethodnika.

 

Tržišna cena se ne određuje, nema ko da je odredi, pošto tržište predstavlja desetine hiljada nezavisnih transakcija različitih subjekata koji u njima učestvuju. I ti učestvuješ u tom tržištu recimo kada  kao poslodavac zoveš vodoinstalatera da ti otpuši odvod iz sudopere pa se pogađaš oko cene njegovog rada ("jel može to jeftinije majstore nisam nešto pri parama?").

 

RZS može na osnovu isplaćenih plata za najmanje složene poslove da izračuna koliko se prosečno za te poslove dobija pa je to recimo osnova za MCR. A i to grubo pošto ne može da prati transakcije iz sive ekonomije. Ali on samo beleži ono što je na tržištu već postignuto.

[eumeswil]

Pojma nemam o čemu ti pričaš, kakva prirodna stanja i ostale metafizike, ovo je topik o ekonomiji i to robno-novčanoj ekonomiji 21. veka a ne ekonomiji neandertalaca i njihovih prethodnika.

 

Ma kakva ekonomija neandertalaca, čemu takva učitavanja s visine, nikakve veze moj post nema s tim, niti se ovo "default prirodno stanje" odnosi na čuveno Hobsovo prirodno stanje. 

 

Ti napišeš da je ljudski rad roba i zbog toga podleže zakonima ponude i tražnje, kao nekakav fakt koji važi oduvek i svuda. Ja onda odgovorim da je roba samo u određenim uslovima i dam primer gde nije roba i pitam te jel to tačno ili nije. Jel rad u feudalizmu bio roba ili su vladali neki drugi društveni odnosi, netržišni i ne-robni?

 

Što se tiče tržišnih cena rada, evo konkretno pitanje. Zašto se plate u javnom školstvu (nastavnika u osnovnoj školi na primer) u Srbiji i Finskoj toliko razlikuju? Koje to sve tržišne i netržišne sile deluju da je položaj ovog prvog malo iznad preživljavanja, a drugi uživa udoban srednjoklasni život. I kako to što je država Srbija na periferiji evropskog kapitalizma utiče na tu situaciju.

Edited May 7, 2017 by miki.bg

[Tribun_Populi]

Tako da nikakvu veliku šansu nismo propustili.  

 

Ja sam jedan momenat u diskusiji više puta naglašavao, ali taj momenat oku koje gleda samo makroekonomske pokazatelje redovno izmiče. Radilo se o transformaciji celokupnog društva, jedinom procesu koji je (skoro) doveden do kraja a koji je imao strašno velike posledice po čitavo društvo. Shodno tome, i političke i pravne i demografske i obrazovne i bezbednosne i šta god hoćeš...

 

Tako da jesmo mnogo veliku šansu propustili.

[Luther]

Sa jednim dodatkom/apsurdom: mogao si da imas devizni racun, uplacujes sa njega na racune u inostranstvu - ne znam tadasnje zakonske okvire/ogranicenja, ali pretplate na casopise, knjige, delove za automobile, automobile, elektroniku - zatim primas uplate iz inostranstva, kako od stranih firmi, tako i od domacih koje rade napolju.

Automobili i ostala uglavnom tehnicka roba se prodavala sa takozvane konsignacije, sta god to znacilo: dakle, sa svog deviznog racuna ili deviznom gotovinom, uplatis domacem zastupniku cenu auta u devizama, a dinarski deo, dakle porez, carinu i ostale dazbine, uplatis u dinarima.

I cene su se davale, zvanicno, u devizama i dinarima.

Honorari i stipendije iz inostranstva su takodje uplacivani na domace devizne racune.

Ali, ima nesto drugo: slucajno znam, samo primera radi: 1984. je domaci televizor kostao cirka 1,500 - 2,500 DEM.

Novi SHARP se na 'crno' dovozio iz inostranstva i prodavao za cirka 1,000 - 1,200 DEM.

Ko prati, setice se ili ce znati da proveri: u doba euforije oko Yugo America pokusaja, cena Juga za Amerikance je bila oko 4,000 US$: u Jugoslaviji je cena Juga bila preko 8,000...

 

Jeste, tačno si opisao tadašnji sistem. Samo mi se čini da je cena tv-a preterana za domaće. Grundig kupljen na tzv konsignaciji baš u vreme koje navodiš je bio u tom cenovnom rangu. Još je poluživ u vikendici  :). Domaći su bili mislim jeftiniji. Inače konsignacije sa stranom robom su mogle da drže spoljnotrgovinske firme koje izvoze pa onda za vrednost tog izvoza mogu da uvoze tehničku robu. Budući da se na izvozu uglavnom gubilo to se peglalo uvoznim cenama koje su bile paprene. No budući da je uvoz tehničke robe bio generalno zabranjen to je bio gotovo jedini način da se kupi nešto kvalitetnije od domaćih krševa. Postojali su i komisioni ali je tu izbor bio slab. Takođe tzv. povratnici iz inostranstva su imali pravo da uvezu tehničku robu i automobile. Onda su oni to pravo prodavali. Tržište se stvori gde ga najmanje očekuješ.

 

Inače ovo ne pišem samo zbog "during the war" sindroma nego i da pokažem kako je teško shvatiti raniju epohu samo iz statističkih podataka kao što su bdp ili prosečne plate itd. 

[namenski]

Jeste, tačno si opisao tadašnji sistem. Samo mi se čini da je cena tv-a preterana za domaće. Grundig kupljen na tzv konsignaciji baš u vreme koje navodiš je bio u tom cenovnom rangu. Još je poluživ u vikendici  :). Domaći su bili mislim jeftiniji. Inače konsignacije sa stranom robom su mogle da drže spoljnotrgovinske firme koje izvoze pa onda za vrednost tog izvoza mogu da uvoze tehničku robu. Budući da se na izvozu uglavnom gubilo to se peglalo uvoznim cenama koje su bile paprene. No budući da je uvoz tehničke robe bio generalno zabranjen to je bio gotovo jedini način da se kupi nešto kvalitetnije od domaćih krševa. Postojali su i komisioni ali je tu izbor bio slab. Takođe tzv. povratnici iz inostranstva su imali pravo da uvezu tehničku robu i automobile. Onda su oni to pravo prodavali. Tržište se stvori gde ga najmanje očekuješ.

 

 

Za tacne cene ne stojim, naravno, od nekud mi se sacuvao odnos Sarpa, 37 cm, i domaceg televizora, komsija je valjao organizovano,  :D

I nisam siguran da ne masis konsignaciju i spoljnu trgovinu: kada su, na primer, automobili u pitanju, strani proizvodjaci su imali regularne, zvanicne sastupnike, a pojedine firme su se bavile iskljucivo time.

Neki zastupnici specijalizovanije tehnicke opreme, ESAB, Sandvik, na primer, itd, itd, takodje...

Spoljna trgovina jeste bila vezana izvozom, pa se tako moglo da dogodi - i dogadjalo masovno - da recimo izvoznik neke sirovine ili cega vec, uveze ili proda pravo uvoza neke tehnicke robe sto je objasnjenje relativno dobre snabdevenosti ondasnjih prodavnica uvoznom robom, narocito tehnickom. 

Ovo samo hvatanja parametara radi, sumnjam da iko danas moze da korektno rekonstruise tadasnje privredne/robne tokove^tm rascepljene izmedju trzisne i planske privrede.

Ima jedna pojedinost od znacaja, obaska sto je ilustrativna: i ondasnje TV gledaoce su nervirale - reklame, a samo postojanje reklama itekako govori u prilog cinjenici da je ondasnja privreda u velikoj meri funkcionisala na trzisnim principima.

 

Odnosi su cudna stvar: recimo ушур koji su turski organi^tm naplacivali na tursko-irackoj granici od jugoslovenskih autobusa, praznih ili punih, koji su vozili radnike u Irak ili se vracali, bio je okruglo i bez rasprave 500 US$.

Americke pomorske kompanije su ondasnje polaznike pomorskih skola u SFRJ stipendirale sa 700 US$ i nikada nisu mogle da popune broj.

Plata u Geozavodu lika sa srednjom strucnom spremom, neka geologija, jebemliga, bila je 2,500 DEM, bez terena i dnevnica...

Opet, prvog privatnog Porsea je Beogradom provezao neki Boris Bakrac - ako nisam zaboravio pravo ime - i to kupljenog na sajmu automobila 1968, inace vlasnik velike metalske radionice koja je do pre nekoliko godina mogla da se vidi na izlasku iz Beograda ka Nisu, sa desne strane.

Doduse, tada je i beogradski SUP kupio 6 komada, za presretanje 

U Save Kovacevica je dugo bila parkirana Lamborginijeva Espada, vlasnistvo nekog advokata...

Fenomen 'privatnickih' opstina kao sto je bila Stara Pazova da ne pominjem, ali i masovno registrovanje radnji srpskih privatnika^tm po Hrvatskoj i Sloveniji.

I, na primer, lika koji je dobio 9 godina zbog - neopravdane razlike u ceni, cak mislim da je to bila zakonska formulacija, a koji je kupio jeftino, a prodao skupo.

Plasticne kese 

 

Inače ovo ne pišem samo zbog "during the war" sindroma nego i da pokažem kako je teško shvatiti raniju epohu samo iz statističkih podataka kao što su bdp ili prosečne plate itd.

 

+1

Edited May 8, 2017 by namenski

[Luther]

Ma kakva ekonomija neandertalaca, čemu takva učitavanja s visine, nikakve veze moj post nema s tim, niti se ovo "default prirodno stanje" odnosi na čuveno Hobsovo prirodno stanje. 

 

Ti napišeš da je ljudski rad roba i zbog toga podleže zakonima ponude i tražnje, kao nekakav fakt koji važi oduvek i svuda. Ja onda odgovorim da je roba samo u određenim uslovima i dam primer gde nije roba i pitam te jel to tačno ili nije. Jel rad u feudalizmu bio roba ili su vladali neki drugi društveni odnosi, netržišni i ne-robni?

 

Što se tiče tržišnih cena rada, evo konkretno pitanje. Zašto se plate u javnom školstvu (nastavnika u osnovnoj školi na primer) u Srbiji i Finskoj toliko razlikuju? Koje to sve tržišne i netržišne sile deluju da je položaj ovog prvog malo iznad preživljavanja, a drugi uživa udoban srednjoklasni život. I kako to što je država Srbija na periferiji evropskog kapitalizma utiče na tu situaciju.

 

Jeste, ljudski rad je roba uvek tamo gde postoji podela rada, privatna svojina i robno-novčani odnosi ukoliko izlazi na tržište rada. Pa tako postoji kao roba i u feudalizmu i u robovlasništvu. Primer koji daješ je dobrotvorni rad a to nije rad koji ti obezbeđuje egzistenciju niti je izašao na tržište rada.

 

Što se tiče drugog pitanja, plate u javnom sektoru u Srbiji i Finskoj se razlikuju iz istih razloga iz kojeg se razlikuju i plate u Srbiji i nekog plemena u Amazonu. A ti sam otkri zašto, samo se mani Valerštajna i njegove pseudonauke.

 

Pošto po običaju stalno menjaš fokus diskusije( počeli smo od minimalca u Srbiji i Lj.Madžara), a da tvoje sledeće pitanje ne bude : gde zeka pije vodu, podsećam te da je ovo topik o ekonomiji u Srbiji, pa ako imaš nešto o tome ok ako ne onda ništa.

[eumeswil]

Nisam mislio na Valerštajna, niti sam upoznat s njegovom teorijom, mada evo sad vidim da on ima veze s tim. Eto postavio sam pitanje u vezi jednog dela domaće ekonomije, a dobijem odgovor da sam otkrijem zašto. :trumpsad:

 

Malo smanji taj saću ja njemu/njima nemačima pojma da objasnim pristup diskusijama i sve je ok.

Edited May 8, 2017 by miki.bg

[Luther]

Nisam mislio na Valerštajna, niti sam upoznat s njegovom teorijom, mada evo sad vidim da on ima veze s tim. Eto postavio sam pitanje u vezi jednog dela domaće ekonomije, a dobijem odgovor da sam otkrijem zašto. :trumpsad:

 

Malo smanji taj saću ja njemu/njima nemačima pojma da objasnim pristup diskusijama i sve je ok.

 

Pa sad ako zvučim grubo to je zato što mislim da me, a i druge, zajebavaš pitanjima tipa zašto i kako nastaje razlika u visini dohotka u različitim državama ili da li postoji tržište rada u feudalizmu. Mislim da ovo sigurno nije mesto gde o tome treba da se diskutuje niti ja za to imam vremena i volje.