NATO

[ObiW]

Tvom narativu fali cinjenica da prijateljstva i neprijateljstva nisu fiksna.

 

Englezi i Francuzi su se sibali vekovima, po postali saveznici pocetkom 20. veka; Nemci su se sibali sa Francuzima isto tako pa i sa Englezima pa su sada vec 50 godina svi saveznici, a franko-germanski savez je osovina EU. Ovo sto Prospero spominje nijen nikakav hipi-frendi-golaki mir u svetu dogovor kakvim ga predstavljas, vec jedno stratesko prestrojavanje kakvo se vec desavalo na slicnim primerima ranije u istoriji. Kao sto su Zapadni Evropljani odlucili da prestanu da budu medjusobni rivali, tako su mogli Evropljani uopste (zajedno sa Rusima), tj. fakat je da je posle kraja Hladnog rata propustena velika prilika da se za Zapad Rusija pretvori u trajnog saveznika. Ironija je veca jer bi tadasnja Rusija, za razliku od danasnje, to oberucke prihvatila.

 

Prijateljstva su prolazna, a strateski interesi (sirovine, teritorija) ostaju... sve dok se sirovine ne iscrpe ili ljudi proteraju.

 

Kako je mogao zapad da propusti veliku priliku da Rusiju pretvori u trajnog saveznika ako nikada nije postojala saglasnost zapada i Rusije oko toga koliko zemlje oko Rusije (a najpre Ukrajina) treba da budu nezavisne, a koliko treba da budu ruski vojni i ekonomski vazali?

[iDemo]

to pricas o unutrasnjem neprijatelju?

Vishe o lovu u mutnom.

 

Sent from my GT-I9505 using Tapatalk

[apostata]

Nema sta da se spekulise kad postoje podaci:

 

 

By the late summer of 1941 the world watched,

(...)

 

 

Ebga tek sam sada vidio da je odgovor u spojleru - izvinjavam se!

Evo da ne bih spamovao i ja svoj stavljam u spojler.

 

 

Ovo Andurile teško da može proći!

Odkud Hilu da je RKKA imala pred kontraofanzivu pod Moskvom 670 tenkova???

Gdje to našao?

 

Opšte poznata stvar je da je tenkova bilo 774.

 

Drugo, po sovjetskoj kategorizaciji Matilda je srednji, a Valentajn laki tenk. Stoga onaj odnos koji (najvjerovatnije) Hil daje

nikako ne pije vode.

 

Treće, u sastavu 3 od 4 fronta koji su učestvovali u Moskovskoj kontraofanzivi bilo je 29 Valentajna i 28 Matildi:

 

Zapadni front:

- 146. t.brig. - 4 Valent.

- 136. t. bat. -  3 Matil.; 9 Valent.

-   23. t.brig. - 5 Valent.

-   20. t.brig. - 2 Valent.

 

Sjevero-Zapadni front:

- 170. t. bat. - 13 Matil.

 

Kalinjinski front:

- 171. t. bat. - 12 Matil.; 9. Valent.

 

No ... ove jedince nisu otpočele kontraofanzivu -136. t. bat. uveden je u borbu 10.12. (povučen je nakon što je desetak sovjetskih  tenkova bilo teže oštećeno, a više od polovine engleskih se pokvarilo - u sovjetskom bataljonu inače ima 31 tenk);170 t.bat. nešto prije katoličkog Božića, a za ostale ne znam tačno.

Onda npr. 171. t. bat. bio je (i ostao) među frontovskom rezervom, kao i 23. t brig.

 

No ima tu i drugih stvari - osnovni problem sa engleskim tenkovima je bio kao prvo to što su isporućeni sa ljetnim gusjenicama, što znači da su bili praktički nesposobni za borbu u zimskom periodu; kao drugo ulja i masti motora su bili predviđeni za znatno, znatno toplija podneblja, te su zato u sistemu za hlađenje i podmazivanje jednostavno ledili; osim toga za razliku od benzinskog Lejland motora, dizelni motori AEC, koji su bili ugrađeni na dobrom broju i Matildi i Valentajna, pokazali su se kao nepouzdani i kao treće  to su bili tenkovi rađeni za potpuno drugačiju tehničku kulturu, većina sovjetskih vozača, poslije  skraćene i ubrzane obuke, te su tenkove pokušali voziti kao sovjetske ... kasnije se to sve sredilo, ali je u početku imalo posljedice.

 

E sada ovo dalje Andurile izvini, ali neću analizirati ... nije da ja nemam ni tu šta prigovoriti, ali dovoljno je i ovo jer neće ništa promjeniti (znam te-znaš me).

 

Cijela ova priča počela je sa ovim

 

 

Edited May 17, 2016 by apostata

[apostata]

Pricalo se o tome da Rusija treba da podigne svoj GDP, obrazovanje, smanji korupciju, reformise politicki i pravni sistem, zdravstvo i ostale izmerive parametre gde i pored bogatstva kaska za razvijenim svetom.

Civilizovati ima sasvim drugu konotaciju...

 

 

Čekaj, ozbiljan si za obrazovanje?

Za obrazovanje je  u pravu - u banani je, totalana katastrofa.

[kobni zelaya]

Za obrazovanje je  u pravu - u banani je, totalana katastrofa.

 

U banani je u odnosu na sovjetsko obrazovanje, u odnosu na američko nikako. Kad to kažem posmatram obrazovanje kompletno, ne samo ono koje se tiče stvaranja fah idiota potrebnih kapitalu.

[namenski]

ali dovoljno je i ovo jer neće ništa promjeniti...

 

Nece  -_-

 

 

 

Prvi komad hardvera koji je avgusta 1941. svecano urucen velikom savezniku i to od strane delegacije na najvisem nivou.

Tenkovi sa oznakom D (Demokratija) su dosli posle i spasli CCCP neminovne propasti.

 

 

[Gojko & Stojko]

Taj scenario je jednako moguć kao da se cijela ekipa odlučila 1991., zajedno s Kinom: ''Ljudi, ej, ajmo se raznukeoružati, ovo više nema smisla. Sing some songs, be merry...!''

 

Mislim, how yes no.

 

Stvari uvijek treba svesti na taj najjednostavniji nazivnik, a to je da još od 1950ih pa sve do dana današnjeg živimo u jednom te istom svijetu u kojem se MAD-capable ekipa for kicks & prestige lagano šiba preko svojih ultimate fajtera na sporednim ringovima, sama sakrivena na svojim meneđerskim kaučima  iza svojih neprikosnovenih i neoborivih štitova. Kina ordinira talasokratiju do Bornea, Ameri ga umaču posvuda, Ruje kinje svoju susjednu pravoslavnu i muslimansku braću. Svako prema svojim mogućnostima i inklinacijama.

 

I tako će biti do odumiranja civilizacije ili do nečije žute minute, whichever occurs first.

 

Kratko i jasno - u to ime, šta na ovu temu kažu sami Rusi (izdajnici doduše, ali Rusi) negde 2014 povodom zbivanja na drugoj strani sveta;

 

Julija Latinjina 28/11/2014

Rođenje supersile

 Ruski mediji danima raspravljaju zašto Vladimir Putin nije dočekao kraj samita G20 u Australiji i da li je na samitu APES-a u Pekingu napravio diplomatski faux pas ogrnuvši velikom maramom gola ramena supruge Si Đinpinga. Budući da je najvažniji rezultat samita Dvadesetorice konačno svrstavanje Kine u red svetskih supersila, sama pojava ovih rasprava svedoči o teškom provincijalizmu u koji se Rusija srozala u poslednje vreme.

 

Si Đinping je bio nesporna zvezda oba samita, a događaj s Putinom je toliko jadan, ne zato što se on pridržavajući maramu Peng Lijuan dotakao tela prve dame Podnebesne i time ozbiljno ogrešio o pradavni kineski običaj – već zato što je naš predsednik, u trenutku dok su njen suprug i Barak Obama o nečemu živo razgovarali, tim gestom pokušavao da skrene pažnju na sebe.

 

Obama je sa Si Đinpingom na samitu G20 potpisao novi sporazum o viznom režimu između Kine i SAD. Kineska viza je američkim građanima i do sada bila lako dostupna, ali od sada će i zainteresovani Kinezi moći da dobiju desetogodišnju višekratnu vizu za ulazak u SAD. Primena ovog sporazuma će u Ameriku privući milione novih turista i kupaca pokretne i nepokretne imovine, uništiti korupcioni biznis s američkim vizama i uneti duh slobode u odnose između dve zemlje – toliko različit od našeg malograđanskog i paranoičnog „zabrani i ne puštaj“, koji je gotovo sasvim ovladao odnosima Rusije sa ostatkom sveta.

 

Osim toga, Si Đinping je sa premijerom Australije Tonijem Ebotom potpisao sporazum o slobodnoj trgovini, koji je po svom sadržaju i opsegu međudržavni ugovor bez presedana. Njime je u sledeće četiri godine na ogromno kinesko tržište, bez carine i dažbina, dozvoljen uvoz praktično svih australijskih proizvoda, a za uzvrat će Kini biti date široke mogućnosti investiranja u Australiji. Napominjem da takvu politiku (bez dažbina na uvoz) sebi može da dozvoli samo zemlja koja je uverena u svoju ekonomsku nadmoć, kao recimo Britanija u 19. veku. Ona je zato bila glavna zagovornica slobodne trgovine toga doba. Ali značaj ovog sporazuma je mnogo veći od proste demonstracije snage kineske ekonomije. Njegovom realizacijom Kina (a ne SAD i Evropa) postaje prva ekonomska saveznica Australije, te zaista velike i veoma razvijene demokratske zemlje na Pacifiku. I ne samo ekonomska. Si Đinping je prilikom potpisivanja sporazuma rekao da je kucnuo čas ostvarenja njegovog davnog „azijsko-pacifičkog sna“. Isti sporazum Kina je potpisala i sa Južnom Korejom.

 

I sada uporedite ove sporazume sa neprestanim mlečno-carinskim i voćno-jogurtno-gasnim ratovima koje već godinama vodi Kremlj, iskreno verujući da su ti nezreli mangupluci, nalik dečijim igrama u pesku – ozbiljna geopolitička igra koja dolikuje odraslim ljudima.

 

Istovremeno sa potpisivanjem viznog sporazuma sa SAD i trgovinskih sporazuma sa Australijom i Južnom Korejom, Kina je pod geslom „Jedna zona – jedan put“, oglasila i svoj „Maršalov plan“ za Srednju Aziju o obnavljanju drevnog Puta svile. Početni kapital u osnivačkom fondu ovog zamašnog projekta iznosi 40 milijardi dolara.

 

„Jedna zona – jedan put“ je plan o kineskoj putnoj infrastrukturi kojom će cela Azija biti povezana sa evropskim kontinentom, uz sve neizbežne geopolitičke posledice. U „igri velikih“ koju su u 19. veku igrale Britanija i Rusija, a u 20. veku SSSR i SAD, bez učešća drugih igrača – u 21. veku pobediće Kina. Istovremeno, Kina je obavestila svetsku javnost o osnivanju Asian Infrastructure Investment Bank sa sedištem u Pekingu. AIIB će finansirati izgradnju i sve prateće objekte novog Puta svile i tako postati azijska alternativa Svetskoj banci i MMF-u. Međutim, za razliku od ovih finansijskih ustanova čiji su osnivači najrazvijenije zemlje sveta, koje ove institucije (nasuprot ruskim teorijama zavere) ne koriste za postizanje geopolitičkih ciljeva – nema sumnje da će Kina ovu novoosnovanu banku upotrebiti i za te svrhe.

 

Konačno, Si Đinping je u Kamberi sa SAD potpisao i sporazum o uticaju na svetske klimatske promene. Kinu ovaj sporazum obavezuje samo na ono što će se i inače dogoditi. Njen ekonomski rast je praćen povećanom emisijom ugljeničnih gasova u atmosferu, pa je Kina obećala da će vrhunac emitovanja biti dostignut 2030. godine. Za zemlju koja sve brže ovladava visokotehnološkim procesima proizvodnje i štednjom energije, sve što u sporazumu piše je zapravo niz uslova i zahteva koji se poklapaju sa ritmom njenog razvoja.

 

Ovaj u osnovi bezvredni papir je izazvao provale oduševljenja u zapadnom ekološkom lobiju. „Evo, dali smo im zvečku da prestanu da plaču“ – verovatno su pomislili pragmatični Kinezi, već čuveni po veštim manipulacijama sa eko-fundamentalistima u trgovinskim ratovima širom sveta. Tako se u siromašnim i zagađenim afričkim državama „zeleni“ ministri bore protiv evropskog i ruskog okeanskog ribolova, a kineske ribarske brodove koji češće krše ekološke norme i usvojene svetske standarde za očuvanje životne sredine – nikad ne pominju.

 

Da li sam nešto propustila? Da, Si Đinping je na poslednjem samitu APES-a normalizovao odnose sa Japanom, koji su u poslednje dve godine bili zategnuti zbog teritorijalnih pretenzija obe zemlje na sićušni arhipelag Senkaku. A ovog proleća, kada su povodom postavljanja kineske naftne platforme u spornim vodama Južnog kineskog mora – u Vijetnamu počeli antikineski pogromi, velika Kina protiv svog suseda nije započela krimsko-donbaske igre, niti je zaglupljivala svoje stanovništvo pričama da „iza Vijetnamaca stoje Amerikanci koji žele da nas ponize“. Ne, tiho su spakovali svoju platformu i mirno otišli kući.

 

Velike države se ne bave dečijim igrama u pesku. Tako da se bojim da ljutnju predsednika Putina, koji je pre završetka samita napustio Brizbejn, većina ostalih učesnika prosto nije primetila. Ovome treba dodati još tri zaključka.

Prvi je da priče o takozvanoj „rusko-kineskoj osovini“, o ekskluzivnim geopolitičkim odnosima Kine i Rusije kao posledici potpisivanja rusko-kineskog gasnog sporazuma –nemaju nikakve veze sa stvarnošću. U čitavom setu kineskih međunarodnih sporazuma, naš gasni sporazum po svojoj važnosti deli mesto sa ostalim snabdevačima Kine sirovinama, kao što su zemlje Afrike ili Južne Amerike. Pretpostavljam da rusko-kineski sporazum za Kinu ima manji značaj od trgovinskog sporazuma sa Australijom. Kineski birokrati nisu naivni i sigurno su uočili kako pripadnici ruske kleptokratije isplaženih jezika trče da joj, čak i po cenu gubitaka, prodaju ruski gas da bi se što pre dočepali lakog novca za izgradnju gasovoda „Snaga Sibira“. To je plen koji im je, izgleda zajedno sa čitavim projektom, umakao na izgradnji gasovoda „Južni tok“.

 

Drugi zaključak je da je u demokratskim političkim sistemima, nasuprot apokaliptički nastrojenom Kremlju koji živi u alternativnoj realnosti – geopolitika izgubila na značaju. To samo po sebi nije ni dobro ni loše. To je prosto činjenica. Otvorite bilo koje američke novine i videćete da prosečnog američkog birača zanimaju ekonomija, ObamaCare, nezaposlenost, plate i tome slično. Njega ne zanima geopolitika, a ono što u demokratskoj zemlji ne zanima birača ne zanima ni predsednika. Nasuprot demokratskim zemljama, Kina se bavi geopolitikom, ali ne na nivou kamenog doba kao Kremlj, već u kosmičkoj eri, kako joj i priliči. Kineski činovnici razmišljaju o milenijumima, a kremaljski o uvredama i dolarima.

 

I poslednji, treći zaključak kojim završavam. Za Podnebesnu Kinu, geopolitika je prirodan produžetak ekonomije, a napredna ekonomija neophodna baza za uspešnu geopolitiku. Sve što na planu geopolitike čini Podnebesna, u potpunoj je suprotnosti sa svime što čini Kremlj. Sav taj užasni provincijalizam i negovanje sitničavog odbrambenog palanaštva odlično oslikavaju rasprave o rezultatima samita G20, u kojima se ne raspravlja o pojavi nove supersile u političkoj areni sveta, već o tome zašto Putin u Brizbejnu nije ostao na doručku.

 

Новая газета, 21.11.2014.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 27.11.2014.

 

U međuvremenu su na toj strani Kinezi završili nasipanje više atola u Južnokineskom moru, na njima izgradili aerodrome na kojima su se prošlog meseca pojavili i vojni avioni, i kao šlag na torti prošlog meseca testirali interkontinentalni balistički projektil DF41, koji su ovog puta ispalili baš u to more (dosadašnje testove svojih projektila su uvek radili tako što su rakete ispaljivali sa istoka na zapad, u unutrašnjost Kine). DF41 ima duži domet (vrh dometa na 15000 km) od svih postojećih projektila iz arsenala US i Rusije.

 

Oko tih atola se trenutno tuže sa Filipinima na sudu u Hagu, ali je novoizabrani čvrstorukaš predsednik Filipina izjavljivao da ga tribunal mnogo ne interesuje i da će on da se bilateralno dogovori s Kinezima (svaka sličnost sa Donaldom je slučajna). Šta će da uradi sa paktom koji je filipinski vrhovni sud odobrio početkom godine a koji US trupama daje širok pristup filipinskim bazama, nije pominjao, uglavnom očekuje se da generalno promeni stanje stvari oko sukoba u korist Kine.

 

Interesantna činjenica oko problema u Južnokineskom moru je da usled sukoba Kine sa Vijetnamom oko naftne platforme (u međuvremenu su Kinezi ponovo instalirali naftnu platformu zbog koje se buni Vijetnam koju u članku pominje Latinjina, samo na drugom mestu) dolazi do vojne saradnje između US i komunističkog Vijetnama - prošle godine su Amerikanci delimično podigli decenijama star embargo na isporuke oružja i vojne opreme Vijetnamu i posle posete ministra vojnog Kartera prodali im patrolne brodove za par desetina miliona zelembaća.

 

Share & Enjoy

[Budja]

Prijateljstva su prolazna, a strateski interesi (sirovine, teritorija) ostaju... sve dok se sirovine ne iscrpe ili ljudi proteraju.

 

Kako je mogao zapad da propusti veliku priliku da Rusiju pretvori u trajnog saveznika ako nikada nije postojala saglasnost zapada i Rusije oko toga koliko zemlje oko Rusije (a najpre Ukrajina) treba da budu nezavisne, a koliko treba da budu ruski vojni i ekonomski vazali?

 

I onda je, usled tolike brige za sirovine zapada, dosla 1 Kina i pokupovala Afriku i Juznu Ameriku.

[ObiW]

I onda je, usled tolike brige za sirovine zapada, dosla 1 Kina i pokupovala Afriku i Juznu Ameriku.

 

Podebljacu ti deo kljucni deo da bi lakse razumeo poentu:

 

 

 

 nikada nije postojala saglasnost zapada i Rusije oko toga koliko zemlje oko Rusije (a najpre Ukrajina) treba da budu nezavisne, a koliko treba da budu ruski vojni i ekonomski vazali

[Eraserhead]

U banani je u odnosu na sovjetsko obrazovanje, u odnosu na američko nikako. Kad to kažem posmatram obrazovanje kompletno, ne samo ono koje se tiče stvaranja fah idiota potrebnih kapitalu.

To sovjetsko/rusko obrazovanje u Srbiji ima isti onaj magicni prizvuk kao recimo "ruska medicina". Ostaje pitanje kako zemlja sa takvim obrazovanjem ne ume nista da napravi osim tenka.

 

Moj uvid u rusko obrazovanje se meri kroz ljude koje sam ovde u skoli upoznao. Pametni ljudi svakako kao i svi ostali u klasi, ali nikako kao grupa ne odudaraju od Amera, ljudi iz juzne amerike ili azije.

[ObiW]

 Pametni ljudi svakako kao i svi ostali u klasi, ali nikako kao grupa ne odudaraju od Amera, ljudi iz juzne amerike ili azije.

 

Ne slazem se. Mogu daleko vise da popiju, i mnogo smesnije djuskaju.

[Sestre Bronte]

To sovjetsko/rusko obrazovanje u Srbiji ima isti onaj magicni prizvuk kao recimo "ruska medicina". Ostaje pitanje kako zemlja sa takvim obrazovanjem ne ume nista da napravi osim tenka.

 

Moj uvid u rusko obrazovanje se meri kroz ljude koje sam ovde u skoli upoznao. Pametni ljudi svakako kao i svi ostali u klasi, ali nikako kao grupa ne odudaraju od Amera, ljudi iz juzne amerike ili azije.

 

Ne znam ko je pametniji, ali postoji značajna razlika u pristupu obrazovanju. Na žalost, iz nekoliko različitih oblasti sam morao da učim paralelno. Na primer, kod toplotnih cevi u knjizi ruskog autora je objašnjeno sve od početka do kraja, uz postupno izvođenje formule koja ti je potrebna, do koje dolaziš na kraju balade. U paraleli, u udžbeniku amerikanskom, nemaš ništa od toga, osim same krajnje formule, koja ti je jedina realno i potrebna. Ovo spada valjda u mašinstvo, što nije moja struka, ali, moralo se. Na iste slučajeve sam nailazio i u elektrohemiji, hem. inženjerstvu, a što je više tema industrijski fokusiranija i što je više bežala od čiste nauke, američki udžbenici su bili fokusiraniji i praktičniji. Nisi naučio sve, niti si imao u glavi razvoj teme, ali si zato imao zaključak, koji ti je potreban. Doduše, ne mislim da je ova razlika u pristupu jedino prisutna ovde.

[MancMellow]

I onda je, usled tolike brige za sirovine zapada, dosla 1 Kina i pokupovala Afriku i Juznu Ameriku.

 

Ne funkcionise to tako. Kina time samo postaje ranjivija i zavisnija od ultimativnih nosilaca "bezbednosne moci" na ta dva kontinenta. A to nije Kina i ne moze da bude sve dok nema jasan i slobodan izlaz na svetska mora i mnogo razvijeniju mornaricu. 

[Muwan]

To sovjetsko/rusko obrazovanje u Srbiji ima isti onaj magicni prizvuk kao recimo "ruska medicina". Ostaje pitanje kako zemlja sa takvim obrazovanjem ne ume nista da napravi osim tenka.

 

Prave oni mnogo štošta i to ga dobro prave. Ali ono što ne prave, ne umeju i ne mogu da naprave, i nikada neće znati niti hteti da prave, to su FMCGs sa posebnim akcentom na consumer electronics i slične stvari čiji brendovi su statusni simboli i gde je bilo kakav kineski, ruski ili indijski proizvod stvar promptne sprdnje. Na tom terenu zapad suvereno dominira i svako ko pokuša da se tu nešto gura poginuće kao grlica. Rusija (i ne samo Rusija) svoju šansu ima u tržišnim segmentima u kojima brend i reklama nemaju nikakvu težinu već se prevashodno gleda da li skalamerija može ili ne može nešto da obavi. Naravno to je ograničen broj tržišnih segmenata koji ne uključuje automobile, robote i još svašta nešto. U svakom slučaju, malkice je arogantno prebacivati zemljama koje nemaju Apple ili Sony da "ništa ne umeju da naprave". U krajnjoj liniji i taj tenk koji pominješ, nije samo gomila gvožđa već u njemu postoje svakojaki sistemi koji se zasebno prave i koje treba znati napraviti. A probaj da zamisliš šta sve od tih sistema ide npr. u jedan nuklearni ledolomac ili nuklearnu podmornicu ili "najobičniji" nuklearni reaktor.

[Lord Protector]

Kratko i jasno - u to ime, šta na ovu temu kažu sami Rusi (izdajnici doduše, ali Rusi) negde 2014 povodom zbivanja na drugoj strani sveta;

 

 

Julija Latinjina 28/11/2014

 

Rođenje supersile

 Ruski mediji danima raspravljaju zašto Vladimir Putin nije dočekao kraj samita G20 u Australiji i da li je na samitu APES-a u Pekingu napravio diplomatski faux pas ogrnuvši velikom maramom gola ramena supruge Si Đinpinga. Budući da je najvažniji rezultat samita Dvadesetorice konačno svrstavanje Kine u red svetskih supersila, sama pojava ovih rasprava svedoči o teškom provincijalizmu u koji se Rusija srozala u poslednje vreme.

 

Si Đinping je bio nesporna zvezda oba samita, a događaj s Putinom je toliko jadan, ne zato što se on pridržavajući maramu Peng Lijuan dotakao tela prve dame Podnebesne i time ozbiljno ogrešio o pradavni kineski običaj – već zato što je naš predsednik, u trenutku dok su njen suprug i Barak Obama o nečemu živo razgovarali, tim gestom pokušavao da skrene pažnju na sebe.

 

Obama je sa Si Đinpingom na samitu G20 potpisao novi sporazum o viznom režimu između Kine i SAD. Kineska viza je američkim građanima i do sada bila lako dostupna, ali od sada će i zainteresovani Kinezi moći da dobiju desetogodišnju višekratnu vizu za ulazak u SAD. Primena ovog sporazuma će u Ameriku privući milione novih turista i kupaca pokretne i nepokretne imovine, uništiti korupcioni biznis s američkim vizama i uneti duh slobode u odnose između dve zemlje – toliko različit od našeg malograđanskog i paranoičnog „zabrani i ne puštaj“, koji je gotovo sasvim ovladao odnosima Rusije sa ostatkom sveta.

 

Osim toga, Si Đinping je sa premijerom Australije Tonijem Ebotom potpisao sporazum o slobodnoj trgovini, koji je po svom sadržaju i opsegu međudržavni ugovor bez presedana. Njime je u sledeće četiri godine na ogromno kinesko tržište, bez carine i dažbina, dozvoljen uvoz praktično svih australijskih proizvoda, a za uzvrat će Kini biti date široke mogućnosti investiranja u Australiji. Napominjem da takvu politiku (bez dažbina na uvoz) sebi može da dozvoli samo zemlja koja je uverena u svoju ekonomsku nadmoć, kao recimo Britanija u 19. veku. Ona je zato bila glavna zagovornica slobodne trgovine toga doba. Ali značaj ovog sporazuma je mnogo veći od proste demonstracije snage kineske ekonomije. Njegovom realizacijom Kina (a ne SAD i Evropa) postaje prva ekonomska saveznica Australije, te zaista velike i veoma razvijene demokratske zemlje na Pacifiku. I ne samo ekonomska. Si Đinping je prilikom potpisivanja sporazuma rekao da je kucnuo čas ostvarenja njegovog davnog „azijsko-pacifičkog sna“. Isti sporazum Kina je potpisala i sa Južnom Korejom.

 

I sada uporedite ove sporazume sa neprestanim mlečno-carinskim i voćno-jogurtno-gasnim ratovima koje već godinama vodi Kremlj, iskreno verujući da su ti nezreli mangupluci, nalik dečijim igrama u pesku – ozbiljna geopolitička igra koja dolikuje odraslim ljudima.

 

Istovremeno sa potpisivanjem viznog sporazuma sa SAD i trgovinskih sporazuma sa Australijom i Južnom Korejom, Kina je pod geslom „Jedna zona – jedan put“, oglasila i svoj „Maršalov plan“ za Srednju Aziju o obnavljanju drevnog Puta svile. Početni kapital u osnivačkom fondu ovog zamašnog projekta iznosi 40 milijardi dolara.

 

„Jedna zona – jedan put“ je plan o kineskoj putnoj infrastrukturi kojom će cela Azija biti povezana sa evropskim kontinentom, uz sve neizbežne geopolitičke posledice. U „igri velikih“ koju su u 19. veku igrale Britanija i Rusija, a u 20. veku SSSR i SAD, bez učešća drugih igrača – u 21. veku pobediće Kina. Istovremeno, Kina je obavestila svetsku javnost o osnivanju Asian Infrastructure Investment Bank sa sedištem u Pekingu. AIIB će finansirati izgradnju i sve prateće objekte novog Puta svile i tako postati azijska alternativa Svetskoj banci i MMF-u. Međutim, za razliku od ovih finansijskih ustanova čiji su osnivači najrazvijenije zemlje sveta, koje ove institucije (nasuprot ruskim teorijama zavere) ne koriste za postizanje geopolitičkih ciljeva – nema sumnje da će Kina ovu novoosnovanu banku upotrebiti i za te svrhe.

 

Konačno, Si Đinping je u Kamberi sa SAD potpisao i sporazum o uticaju na svetske klimatske promene. Kinu ovaj sporazum obavezuje samo na ono što će se i inače dogoditi. Njen ekonomski rast je praćen povećanom emisijom ugljeničnih gasova u atmosferu, pa je Kina obećala da će vrhunac emitovanja biti dostignut 2030. godine. Za zemlju koja sve brže ovladava visokotehnološkim procesima proizvodnje i štednjom energije, sve što u sporazumu piše je zapravo niz uslova i zahteva koji se poklapaju sa ritmom njenog razvoja.

 

Ovaj u osnovi bezvredni papir je izazvao provale oduševljenja u zapadnom ekološkom lobiju. „Evo, dali smo im zvečku da prestanu da plaču“ – verovatno su pomislili pragmatični Kinezi, već čuveni po veštim manipulacijama sa eko-fundamentalistima u trgovinskim ratovima širom sveta. Tako se u siromašnim i zagađenim afričkim državama „zeleni“ ministri bore protiv evropskog i ruskog okeanskog ribolova, a kineske ribarske brodove koji češće krše ekološke norme i usvojene svetske standarde za očuvanje životne sredine – nikad ne pominju.

 

Da li sam nešto propustila? Da, Si Đinping je na poslednjem samitu APES-a normalizovao odnose sa Japanom, koji su u poslednje dve godine bili zategnuti zbog teritorijalnih pretenzija obe zemlje na sićušni arhipelag Senkaku. A ovog proleća, kada su povodom postavljanja kineske naftne platforme u spornim vodama Južnog kineskog mora – u Vijetnamu počeli antikineski pogromi, velika Kina protiv svog suseda nije započela krimsko-donbaske igre, niti je zaglupljivala svoje stanovništvo pričama da „iza Vijetnamaca stoje Amerikanci koji žele da nas ponize“. Ne, tiho su spakovali svoju platformu i mirno otišli kući.

 

Velike države se ne bave dečijim igrama u pesku. Tako da se bojim da ljutnju predsednika Putina, koji je pre završetka samita napustio Brizbejn, većina ostalih učesnika prosto nije primetila. Ovome treba dodati još tri zaključka.

Prvi je da priče o takozvanoj „rusko-kineskoj osovini“, o ekskluzivnim geopolitičkim odnosima Kine i Rusije kao posledici potpisivanja rusko-kineskog gasnog sporazuma –nemaju nikakve veze sa stvarnošću. U čitavom setu kineskih međunarodnih sporazuma, naš gasni sporazum po svojoj važnosti deli mesto sa ostalim snabdevačima Kine sirovinama, kao što su zemlje Afrike ili Južne Amerike. Pretpostavljam da rusko-kineski sporazum za Kinu ima manji značaj od trgovinskog sporazuma sa Australijom. Kineski birokrati nisu naivni i sigurno su uočili kako pripadnici ruske kleptokratije isplaženih jezika trče da joj, čak i po cenu gubitaka, prodaju ruski gas da bi se što pre dočepali lakog novca za izgradnju gasovoda „Snaga Sibira“. To je plen koji im je, izgleda zajedno sa čitavim projektom, umakao na izgradnji gasovoda „Južni tok“.

 

Drugi zaključak je da je u demokratskim političkim sistemima, nasuprot apokaliptički nastrojenom Kremlju koji živi u alternativnoj realnosti – geopolitika izgubila na značaju. To samo po sebi nije ni dobro ni loše. To je prosto činjenica. Otvorite bilo koje američke novine i videćete da prosečnog američkog birača zanimaju ekonomija, ObamaCare, nezaposlenost, plate i tome slično. Njega ne zanima geopolitika, a ono što u demokratskoj zemlji ne zanima birača ne zanima ni predsednika. Nasuprot demokratskim zemljama, Kina se bavi geopolitikom, ali ne na nivou kamenog doba kao Kremlj, već u kosmičkoj eri, kako joj i priliči. Kineski činovnici razmišljaju o milenijumima, a kremaljski o uvredama i dolarima.

 

I poslednji, treći zaključak kojim završavam. Za Podnebesnu Kinu, geopolitika je prirodan produžetak ekonomije, a napredna ekonomija neophodna baza za uspešnu geopolitiku. Sve što na planu geopolitike čini Podnebesna, u potpunoj je suprotnosti sa svime što čini Kremlj. Sav taj užasni provincijalizam i negovanje sitničavog odbrambenog palanaštva odlično oslikavaju rasprave o rezultatima samita G20, u kojima se ne raspravlja o pojavi nove supersile u političkoj areni sveta, već o tome zašto Putin u Brizbejnu nije ostao na doručku.

 

Новая газета, 21.11.2014.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 27.11.2014.

 

 

 

U međuvremenu su na toj strani Kinezi završili nasipanje više atola u Južnokineskom moru, na njima izgradili aerodrome na kojima su se prošlog meseca pojavili i vojni avioni, i kao šlag na torti prošlog meseca testirali interkontinentalni balistički projektil DF41, koji su ovog puta ispalili baš u to more (dosadašnje testove svojih projektila su uvek radili tako što su rakete ispaljivali sa istoka na zapad, u unutrašnjost Kine). DF41 ima duži domet (vrh dometa na 15000 km) od svih postojećih projektila iz arsenala US i Rusije.

 

Oko tih atola se trenutno tuže sa Filipinima na sudu u Hagu, ali je novoizabrani čvrstorukaš predsednik Filipina izjavljivao da ga tribunal mnogo ne interesuje i da će on da se bilateralno dogovori s Kinezima (svaka sličnost sa Donaldom je slučajna). Šta će da uradi sa paktom koji je filipinski vrhovni sud odobrio početkom godine a koji US trupama daje širok pristup filipinskim bazama, nije pominjao, uglavnom očekuje se da generalno promeni stanje stvari oko sukoba u korist Kine.

 

Interesantna činjenica oko problema u Južnokineskom moru je da usled sukoba Kine sa Vijetnamom oko naftne platforme (u međuvremenu su Kinezi ponovo instalirali naftnu platformu zbog koje se buni Vijetnam koju u članku pominje Latinjina, samo na drugom mestu) dolazi do vojne saradnje između US i komunističkog Vijetnama - prošle godine su Amerikanci delimično podigli decenijama star embargo na isporuke oružja i vojne opreme Vijetnamu i posle posete ministra vojnog Kartera prodali im patrolne brodove za par desetina miliona zelembaća.

 

Share & Enjoy

 

Ovo što si dodao o zatezanju odnosa između Kine i susjeda na kraju je u suprotnosti sa tekstom Julije Latinjine, tj pokazuje da je Latinjina bila u krivu glede vanjske politike Kine.

Edited May 18, 2016 by slow