Igr(ic)e su umetnost ili nisu, nastavlja se

[Caligula]

Наравно да има другачијих игара, је л' ти уопште и читаш шта ја пишем?

 

 

Oces da kazes da postoje i umetnicke igrice

[Прслин]

Хоћу да кажем да ни не пратиш расправу већ сваких мало поновиш свој став.

[aram]

Хоћу да кажем да ни не пратиш расправу већ сваких мало поновиш свој став.

 

az juzual

[Lord Protector]

Moderna igračka industrija AAA visokobudžetnih naslova koristi se terminologijom filmske industrije uglavnom. Tako da je ključni umetnik - režiser.

 

Takle imamo ugrubo podelu na umetnike/dizajnere i programere, s tim što se umetnici dele na zvuk i art umetnike. Evo gledam credits witchera 3. Imamo pozicije:

 

Studio Head

Executive Producer

Game Director

Lead Producer

Engine Lead

Gameplay Lead

Technical Art Director

Lead Writer

Lead Quest Designer

Lead English Writer

Lead Animator

Lead Character Designer

Cinematics Lead

Lead Environment Artist

 

Secondary direction - drugi tim, u filmu to bi verovatno bilo second unit ili tako nešto

 

Game QA Lead

Engine QA Lead

 

Gejmplej programeri x20, endžin programerix25, 10 producenata,5 pisaca, 15 quest designera, 10 game designera, UI Team x5, concept artists x3, Character artists x 10, Environment artists x 15, level designers x4, lighting artists x3, cinematic x10, character animators x10, technical artists x3, sound designers x4, lokalizacija x2, prevod na engleski jedan čovek, QA jedan, 2x gameplay koordinatori, Gameplay QA 10 ljudi....

Audio, engleski glumci x10.

 

Interesantno: animacija, Take One D.O.O. Srbin pobedio!

Slobodan Danilović, Vanja Matović, i još 10 3D animatora iz Srbije.

 

Ovde sam se smorio. Samo da napomenem : cena razvoja je 53 miliona funti/81$ milion USD.

 

To je budžet jednog solidnog filma. Uglavnom imamo vođe timova umetnika koji su podeljeni na dizajnere likove,dizajnere okruženja i animaciju likova, pisce, dizajnere igračkog iskustva™ i dizajnere nivoa. Programeri su za enžin i samu igru.

Otprilike je podela pola-pola, s tim da su kupili gotov endžin broj programera bio bi prepoplovljen.

Znači, potreban je neko ko će sve to da naslika, nacrta, animira i modelira i neko ko će to da uveže u endžin, skriptuje, debaguje, optimizuje performanse za najveći igrački ugođaj.

 

Jedan celovečernji film se gleda 2 sata. Gledalac nema dvosmerne interakcije sa onim što se dešava na platnu, on je pasivni primalac filmskog iskustva. U igrama je poenta da se igrač uključi, a pogotovo sa rastom i popularnošću open-world igara (sada kada je to tehnički moguće) igrač aktivno vrši moralne izbore i menja tok igre po svom nahođenju.

Ali to je ekstremni primer, visokobudžetnog AAA naslova.

Manje igre imaju manje timove, manje budžete ali mogu imati veći kvalitet i više umetničkog iskustva.

 

Imaš ceo taj proces razvoja i sličnu raspodelu uloga i kod ostalog industrijskog dizajna. U Italiiji je najpoznatiji Đuđaro centar, čuven po svom dizajnu automobila

 

http://www.italdesign.it/en/

 

To što je angažovan veliki broj dizajnera u dizajnu nekog industrijskog proizvoda (igrice su deo industrije zabave), ne znači da je namera tvorca igrice da bude umetničko delo nego da ima estetsku dopadljivost za igrače, samim tim je konkurentnija na tržištu.

Edited November 4, 2015 by slow

[Прслин]

Слоу, има игара које праве уметници са искључивом намером да их прикажу на изложби. Често су такве игре критика индустрије видео игара.

 

Јасно је да о играма не знаш довољно да би могао своју теорију да утемељиш на пракси. Хајде онда радије да причамо о том односу зржишта и уметника користећи примере неких теби ближих тржишта и ближих уметника, пошто ја сматрам да је та идеја - да уметност не може да настане ако је уметников мотив за прављење дела зарађивањеновац - погрешна до сржи.

 

Дакле: Достојевски, Дали, Хичкок. :)

[Ariel]

Ima tu još jedan momenat koji promiče...umetnost ima prevashodno ulogu da pobegne od vremenske uslovljenosti i datosti, da otrgne pravu vrednost iz razarajuće bujice temporalnog ništavila, da je postavi nasuprot vremena, da je ovekoveči. Umetnost ukida vreme kao što svetlost ukida prostorno-vremenski kontinuum u modernim fizičkim teorijama. Igra je neozbiljan borac, protivnik dosade, a dosada je samo izraz pogrešne percepcije vremena. Igrama fali ozbiljnost umetnosti, jer se umetnost bavi krucijalnim stvarima i  krajnjim svrhama, što igra sama po sebi nikad neće moći.

Nije problem u komercijalizaciji, nelinernosti...svega toga ima u pravoj umetnosti...problem je u početku stvaranja, motivu tvorca igre da svome delu da krajnju svrhu koja u startu ne preskače prag vanvremenskog. Tvorac igre zaključava svojom namerom svoje delo. Konzument tu ne može ništa da doda, autor je odredio sudbinu svoje tvorevine u samom početku. Namera tvorca je sve, početna ideja koja se materijalizuje, realizacija je ''samo'' majstorska operacionalizacija. To što je neki motiv u igrici estetski dopadljiv i što su primenjene druge umetničke tehnike u stvaranju igrice ne čini je umetničkim delom jer to i nije bila namera tvorca igrice. Estetski osećaj nije sve u umetnosti, to što nešto ima dopadljivu formu i majstorsku izradu nije dovoljno da bude umetničko delo.

 

Ja stvarno nisam video suvisao argument da igre nisu umetnost na celom topiku, a izdvajam ovaj post jer je za sada poslednji koji pokušava da pruži argument. Na stranu, khm, nadahnuto izražavanje Krampino, probaću da i ja malo odgovorim bez pretencioznog jezika i teoretisanja, mada Prslinu to za sada izuzetno dobro ide, ali eto i ja sam malo fakultetski teoretisao baš na ovu temu, da se pohvalim (a miki.bg će se obradovati da čuje da sam puno čitao icycalma baš na tu temu, i mada nisam baš saglasan sa njim po svim pitanjima, mislim da taj pretenciozni drkadžija ubada mnogo stvari izuzetno tačno, naravno pozivajući se na Bodrijara pre svega).

 

Uloga bežanja od vremenske uslovljenosti: poenta igranja je baš to, igra (kao glagol) kao nestruktuirana aktivnost se razlikuje od igračke baš u tome što se sastoji od beskonačne reinterpretacije i nije zarobljena ničime osim maštom. Video igre su i igra i igračka, i to malo zbunjuje, zato je teško (između ostalog) kategorisati ih. Ali dobre igre su baš one koje postižu to što Krampa priča - i to tako što, po defaultu, time kako su koncipirane tj. kako im je "dizajniran mehanizam igranja" omogućavaju igračevu interpretaciju, tačnije, kojima je poenta da igrač može da ih interpretira. To postižu tako što pružaju polazni sistem i okvire (mehaniku igranja, ono što se pogrešno naziva gameplay - da citiram, gameplay je blesav termin jer je to kao kada bi za knjigu rekli da ima dobar bookread, ne znači ništa po sebi). U okviru toga sistema i takvih zadatih parametara onda igrač može da "ispriča" svoju priču, mada bi tačnije bilo da oblikuje svoje iskustvo. Minecfraft je odličan primer, ali je primer i FIFA i PES, kao i Heroji i CS - svuda gde ne postoji lienearnost ali se postoji mogućnost da se dogodi nešto što je vredno prepričavanja, da tako kažem, a preciznije, gde postoji sled događaja koji je jedinstven i koji "izranja" iz početnih parametara a prevazilazi ih. Ljudi jebote pišu priče o tome šta im se dogodilo u Dwarf Fortressu, i to dobre.

 

Kako to misliš da se igre ne bave krucijalnim stvarima? Ako govoriš o tematici, tu smo opet u domenu narativnog, a tu primera ozbiljne tematike u igrama ima gomila. Ako govorimo o doživljaju i značaju za "iskustvo" "konzumenta", onda igre i po tom pitanju ispunjavaju kriterijum, jer nekim ljudima donose iskustva kojih se sećaju celog života (nebitno da li su nolajferi i nejebači, jer nećemo valjda diskriminisati po tome ko i kakav konzumira nešto da bismo odredili da li je to nešto umetnost). Nekome recimo igre donose suze, evo recimo bigvladi, baš kao i njegovi argumenti što meni teraju suze na oči, pa bih ga molio da više ne brani "našu" stvar, ako može, naročito kada bupne da PC igre jesu umetnost a konzolarne nisu. A to šta je namera tvorca, to mi tek zvuči kao "šta je pisac teo da kaže", nivo rezonovanja iz osnovne - ako te dobro razumem, ti pričaš klasičnu priču da nešto ne valja jer je u startu zamišljeno kao "komercijala", samo za zabavu, kao da to čini razliku da li je rezultat takvog napora umetnost ili ne. Pa ne, to ne čini razliku. Jesu mnogo manje šanse da iz takvih namera ispadne umetnost, ali uopšte nije nemoguće, imaš bezbrojne primere u svetu filma npr.

 

Sada pričam i Kauboju: zar ne znaš, kao neko ko radi u reklamnoj industriji, da je jedan od uslova za kreativnost tj. stvaranje umetnosti to da budeš nekako ograničen, medijem ili alatom ili formom? Bar čovečanstvo do sada nije smislilo kako da stvori umetnost bez tih ograničenja. Samim tim ne vidim kako može da se "ograničenost" na skriptu, na "skučen svet" koristi kao argument da nešto nije umetnost? Knjige nude skučen, linearan svet, filmovi takođe, a to da li si ti drugačiji svaki put kada čitaš,  pa ne znam što ne bi bio drugačiji svaki put kada igraš. A ako te nijedna igra nikad nije dovela do toga da nešto osetiš ili da o nečemu razmisliš, da osetiš da si drugačija osoba, onda nisi igrao igre koje to mogu, prosto. Ali nemoj podizati svoje anegdotalno iskustvo na nivo opšteg pravila. 

 

Mada, mislim da vidim šta si propustio - i to je ujedno najvažniji argument da igre nepobitno mogu biti umetnost (kažem "Mogu biti" samo zato što nisu sve igre umetnost, kao što nisu ni svi filmovi ni knjige ni predstave) -  nisu sve igre umetnost i niko to ne tvrdi. Poenta koja izmiče svima koji nisu ozbiljno razmizlili o tome šta su zapravo video igre je ovo: suština "umetničkog" u igri nije u tome da li ima jedinstvenu, stilizovanu ili estetski prijatnu grafiku, kakvu ima muziku, nije čak ni u tome da li ima vrhunsku (granajući ili nelinearnu ili linearnu) priču niti kako su joj režirane cut-scene. Igre koje imaju neku od tih pobrojanih stvari se mogu svrstati u umetnosti, ali samo zato što uspešno koriste elemente drugih umetnosti. Što je sve kul.

 

Ali, umetnost po sebi su pre svega one igre koju su dobre kao igre. (neki bi rekli imaju dobar gameplay hahah, ali to nije dovoljno) Jer suština doživljaja koji samo video igra može da pruži je u tom iskustvu koje te zabavlja, ali koje te može i obogatiti kao čoveka (i tu je i opasnost, jer kao zabava, dobra igra je adiktivna i upropštava ti društveni život, eto ti Stendalov efekat za moderno doba) jer ćeš ga se sećati i želeti da ga doživiš ponovo, da ga variraš i reinterpretiraš, da igraš Fallout po šest puta i otkrivaš pristupe, dijaloge i lokacije koje nikad nisi i da rešavaš probleme na skroz drugačije načine, da opet upališ PES i probaš da pobediš Real sa Totenhemom, da vidiš da li na neki novi načim možeš da poraziš sve Kolose u Shadow of the Collosus i da pritom stojiš na litici 5 minuta i gledaš zalazak sunca, da izvališ neku skroz novu foru kako da sjebeš šefa u Demons Souls i da se izgubiš u muzici dok se peglaš s njime... To je vanvremenski doživljaj. To je i izazovno i zabavno i to tera na razmišljanje. To je doživljaj. To je katarza. To je jebote umetnost.

 

(Takođe bih napomenuo da su video igre jako verovatno konačna forma umetnosti, jer objedinjuju apsolutno sve "prethodne" umetnosti, ne bih išao tako daleko kao icycalm da tvrdim da su samim tim i superioran oblik umetnosti, ali jako je verovatno da će pojesti sve druge forme - ako se obistine predviđanja Kurcvajla, transhumanista i futurista, a kako stvari stoje, ako nas ne sjebe katastrofa ili rat, idemo ka tome da ćemo svi biti u VRu i downloadovani. Ili bar svi koji to žele - a to su listom oni koji imaju takav senzibilitet da se lože na umetnost pre nego na lov, ratarstvo ili građevinu. Ali o tome možemo drugi put). 

[Lord Protector]

Слоу, има игара које праве уметници са искључивом намером да их прикажу на изложби. Често су такве игре критика индустрије видео игара.

 

Јасно је да о играма не знаш довољно да би могао своју теорију да утемељиш на пракси. Хајде онда радије да причамо о том односу зржишта и уметника користећи примере неких теби ближих тржишта и ближих уметника, пошто ја сматрам да је та идеја - да уметност не може да настане ако је уметников мотив за прављење дела зарађивање новац - погрешна до сржи.

 

Дакле: Достојевски, Дали, Хичкок. :)

 

Prvo što si naveo može da bude umetnički performans, ali samo zato što je kritika i što autor time iskazuje svoj stav.

 

 

Drugo, ja se sticajem čudnih okolnosti, ničim izazvan, profesionalno bavim nekakvom informatikom  tako da nisam fasciniran svetom igara jer znam njegove limite. Na okorele gejmere gledam kao što doktor za bolesti zavisnosti gleda svoje pacijente. Ima i doktora za bolesti zavisnosti koji se drogiraju ali je to malo ređe... ^_^ 

 

 

Treće, u potpunosti se slažem sa tobom da motiv za zaradom ne negira umetnost, to je sasvim normalno, umetnost živi od velike love i mecenstva, ali kod umetnika to nikad nije bio jedini motiv.

Edited November 4, 2015 by slow

[Meazza]

^

 

Cekaj, sad ispade PES umetnost ako sam dobro shvatio.

[Ariel]

Da.

[Lord Protector]

Pitanje: zašto je jedan kvalitetan crtani film na DVD-u umetnost a kvalitetna igrica na istom takvom DVD-u nije?

 

Imamo skoro sve identično, može čak da izađe iz istog studija, da bude od istih autora, da se primene iste tehnike u izradi, a ipak jedno jeste umetnost a drugo nije. Znači otpadaju komercijalni argumenti, argumenti koji zahtevaju jedinstvenost i orginalnost umetničkog dela (mi realno imamo jednu od milion kopija crtanog filma, nije original, ali je ipak umetničko delo, mini digitalni pop-art).

kad se sve sabere i oduzme osnovni problem je namera umetnika, tj simbolička ravan umetničkog dela, umetnikova poruka i eventualno interaktivnost. Interaktivnost je problem ako narušava nameru umetnika. Ako umetnik kontroliše performans in situ to nije problem (Marina Abramović i slični derivati). Marina je jednom prilikom rekla da je prekinula performans kada se stvar otela kontroli, kad više nije mogla da ga kontroliše i usmerava.

Edited November 4, 2015 by slow

[Ariel]

Ako si pročitao moj post, odgovaram ti na to - igre prevazilaze potrebu za "namerom umetnika", to uopšte nije značajno za njihovo definisanje kao umetnosti. Mada, ima i igara koje imaju jasno umetničku nameru i simboličku ravan. Recimo, Braid mi pada na pamet, izuzetna igra, sjajno izazovna i kreativna po pitanju mehanike, u svakom svom aspektu (od grafike, preko priče, do mehanike igranja) prožeta istom, jasno prisutnom ali teško odgonetljivom "porukom".

[Meazza]

Da.

Onda je sve u zivotu umetnost.

[Caligula]

Хоћу да кажем да ни не пратиш расправу већ сваких мало поновиш свој став.

 

 

Raspravu o tome da li je sirotinjsko igraliste (ciji je btw. osnovni koncept ogranicenost na vise nivoa) umetnost?

 

Jebes takvu raspravu, to je kao kada bi raspravljali da li su pesme Cece Raznatovic umetnost. Prosto, o nekim stvarima se ne raspravlja. btw. nisam ja "ponavljao" svoj stav nego argumente koji se nekim cudom divno preklapaju sa Krampinim i Slowovim.

Edited November 4, 2015 by Caligula

[Takeshi]

pre bi trebalo redefinisati umetnost™ nego igre gurati u staru kategoriju (jedva su strip primili).

[Ariel]

plus milijun