Asimilacija i integracija u Jugoslaviji

[Prospero]

Poenta Jugoslavije, glavna, valjda je bila da izbegne razgraničavanje Srba i Hrvata (i Muslimana), pa da tako možemo da imamo i sve Srbe i sve Hrvate i sve Muslimane u istoj državi, ali bez da se oni međusobno tuku i kolju oko toga.

 

Ovaj koncept, međutim, podriven je time što su komunisti napravili republike i od njih napravili ono što su napravili - nacionalne države. Onda smo od pitanja Srba u Jugoslaviji i Hrvata u Jugoslaviji prešli na pitanja Srba u BiH i Srba u Hrvatskoj, i Hrvata u BiH, jer su komunisti definisali republike kao nešto samodovoljno, nešto što prethodi Jugoslaviji i što može postojati i bez nje - i ako je realnost bila potpuno obrnuta, tj. Jugoslavija je postojala pre republika i republike su bile ,,stvorenje" Jugoslavije, a ne obrnuto. U toj podeli karata, sa republičkim granicama kakve su bile iscrtane, najviše su u raspadu imali da izgube Srbi, dok su Hrvati i Muslimani mogli da ,,tolerišu" svoje ,,gubitke" (Hrvati u BiH i Muslimani u Sandžaku). Da su granice iscrtane drugačije (tj. da se pratio neki maksimum srpskih zahteva  kao što se pratio maksimum hrvatskih kada se pravila hrvatska banovina 1939.) onda bi verovatno Srbi bili u fazonu ,,teraj ih bre u pičku materinu" dok bi Hrvati grčevito pokušavali da održe Jugoslaviju jer bi to videli kao garant svog kulturno-nacionalnog jedinstva. Međutim, to je sekundarna stvar, u odnosu na ovu prvu.

 

Opet ostaje pitanje zašto bi živeli zajedno.

 

Druga stvar, crtanje granica 45. nije imalo za cilj da akomodira buduće otcepljenje. Tvrditi da je neki KPJ hajv majnd takvu opciju imao u glavi 45. je nemoguće. Stoga ne treba uopšte tim granicama suditi po praktičnosti™ budućeg raspada, to je težak hindsight.

 

Ako bih filozoforao o tome rekao bih, IMHO, da je poenta bila drugačija - ili vlast KPJ ili zagovnavanje do balčaka, i na kraju se desilo ovo #2. 

[MancMellow]

Opet ostaje pitanje zašto bi živeli zajedno.

 

Pa delom verovatno i zato da se ne bi "razgraničavali"... Ali ja mislim da je to promašeni razlog tj "negativni" razlog i kao takav, pogrešan.

Edited October 8, 2015 by MancMellow

[Lord Protector]

Uverenje jugoslovenskih komunista, koje je preraslo u samozadovoljstvo, da je nacionalno pitanje u Jugoslaviji definitivno rešeno, temeljilo se na shvatanju da "nacije pripadaju kapitalizmu", koji "ne može da reši nacionalno pitanje". Njegovo rešenje je zadatak socijalističke revolucije, a "pošto se ona odigrala, mora se pretpostaviti da je rešila nacionalno pitanje".

 

Sve istočnoevropske zemlje održavale su ovu dogmu uz pomoć sile. Sukob 1948. godine doveo je do zakašnjenja i u Jugoslaviji. Forme koje je rešenje nacionalnog pitanja dobilo 1945. godine vezane su "za fazu u kojoj se društvo nalazilo", ali "ono što je bilo zadovoljavajuće tada, postalo je nezadovoljavajuće kasnije" Oživljavanje nacionalnih ideologija; stalni zahtevi iz najrazvijenije Slovenije za tržišnu privredu, jezičku i kulturnu autonomiju; pokreti u Hrvatskoj, među Albancima u Jugoslaviji; problemi kulturnog jedinstva srpskog naroda – razbijali su iluziju o definitivnosti postojećih rešenja. Ali, nije bilo dovoljno samo negativno se odrediti prema glavnim reakcijama na taj kraj iluzija, trebalo je stvarati i promicati alternativu. Nijedan od jugoslovenskih naroda, pa ni većinski srpski narod, ne bi mogao, smatrao je Nikezić, zaštititi svoj interes u centralistički i birokratski uređenoj zajednici; jer "svaki birokratski centralizam morao bi se osloniti na jedan najsnažniji nacionalizam ili koaliciju nacionalizama". Odnosno, na silu.

 

U isto vreme, za srpski narod, koji ne živi samo u Srbiji, jedina mogućnost da bude u jednoj zajednici, jeste postojanje demokratske federacije, "u kojoj su svi građani slobodni u ispoljavanju svojih nacionalnih osećanja i kulture, slobodni da se kreću i da rade u svakoj od naših socijalističkih republika".

 

Republike nisu administrativne jedinice na koje je podeljena jugoslovenska teritorija, već nacionalne države naroda koji su se udružili u jednu zajednicu. To ne znači da svaka od jugoslovenskih republika treba da ima "zaokrugljenu odvojenu privredu i društvo, već da u jedinstvenoj privredi ima iste šanse".

 

Dva, naizgled, protivrečna procesa imanentna su alternativi i birokratskom centralizmu i partikularnom nacionalizmu. Proces postepenog smanjenja neravnomernosti u razvoju republika i pojedinih regiona unutar njih. Zaostalost je činilac neravnopravnosti, ali i trajan izvor egalitarnih ideologija, državnog socijalizma, političkih diktatura. Rečju, sovjetske formule.

 

Istovremeno sa uklanjanjem razlika u ekonomskoj razvijenosti, rašće razlike između nacionalnih kultura: "Nije prihvatljivo da je mir u kući moguć samo po cenu da se svak odrekne toga da bude Albanac, odnosno Srbin, Crnogorac ili Turčin... Mora postojati stvarna mogućnost razvijanja nacionalne kulture za sve nacionalnosti". Politika unifikacije kulture, kulturnog integralizma, izazivala je uvek duboke političke nesporazume u Jugoslaviji. Ona je, zapravo, bila refleks ideje o jednom narodu, koja je postojala u građanskom periodu Jugoslavije. Tu ideju preuzeo je i komunistički pokret. I u njemu je "postojalo dosta dugo jedno stanje duha u suštini unitarističkog karaktera... pa je pravljenje nove države doživljavano kao pravljenje nove nacije". Reakcija na jugoslovenstvo kao nacionalnu ideju, bila je rezerva prema jugoslovenstvu kao državnoj ideji, bez obzira na formu vladavine. Drugim rečima, "ako smo u socijalističkoj Jugoslaviji, mnogonacionalnoj državi, postavili sebi u zadatak da stalno smanjujemo razlike u nivou ekonomske razvijenosti među regionima i među nacijama, nikakav sličan zadatak ne može se postaviti u oblasti kulture, tradicije, istorije, u svemu onom što je specifično i što čini nacionalni identitet". I što je, uostalom, neodvojivo od identiteta svakog pojedinca: jezika kojim govori i na kome pamti; vere koju ispoveda; hijerarhije vrednosti koju nasleđuje.

 

Politika razvoja nacionalnih odnosa i rešavanja nacionalnog pitanja koju je vodila KPJ nije se mnogo razlikovala od drugih istočnoevropskih i komunističkih zemalja, i onako kako su je zamišljale i postavile komunističke internacionale u svojim programskim dokumentima i ciljevima. Jugoslovenski komunisti su tu politiku nasledili i samo sproveli do paradoksalnog kraja jugoslovenske države.

Iako se često govori o centralizmu komunističkih i sovjetskih zemalja prelazi se preko činjenice da je taj centralizam bio vezan za državnu strukturu a da je po nacionalnom pitanju komunistički blok bio mnogo skloniji nekoj vrsti nacionalnog partikularizma i konfederalizma. Razlog je u osnovi ideološki, jer je komunizam od samog početka insistirao na nacionalnom oslobođenju i borbi protiv kolonijalnih vlasti kao jednom od integralnih delova komunističke revolucije. Pravo naroda na samoopredeljenje je jedan od glavnih ciljeva komunističke borbe.

Integralno jugoslovenstvo nije prihvaćeno iz tih ideoloških razloga, a ti uzroci su mnogo dublji od dinamike odnosa južnoslovenskih naroda (i narodnosti  :D , da ne zaboravim).

Edited October 10, 2015 by slow

[Tribun_Populi]

Jeste, ali je to hendikep koji je doveo do toga da u kulturnoj sferi egzistira etnopartikularizam i nacionalizam. Obaška što je kultura upravo bila oblast kroz koju se je taj nacionalizam, u nedostatku pluralizma mišljenja u političkoj sferi, i izražavao - trujući široke narodne mase koje su krčkale ispod fine glazure bratstva i jedinstva.

 

Kad se je to konačno prelilo na političku ravan dovelo je do razglavljivanja temelja zajedničke države, da bi u osvit raspada njeno spasavanje pokušao Ante Marković ne nudeći nikakav jugoslovenski patriotizam kao novi kvalitet i konkurenciju nabujalom etnonacionalizmu naroda i narodnosti - već ekonomski preporod, neku vrstu EU.

 

Da li je to bio nečiji cunning plan od 1945-te ili splet istorijskih okolnosti, to će već drugari istoričari utvrditi.

[Prospero]

Recimo da je Kardelj ostao na stavovima naučenim tokom 30ih, o federalizmu i razvoju partikularnih nacija kroz takvu strukturu, ono što se u marksizmu smatralo "postankom subjekta istorije" pogotovo za ne-Srbe (jer su Srbi imali državu i pre Jugoslavije pa je smatrano datim da su u tom smislu bili korak ispred ostalih), a te je stavove nadgrađivao samoupravljanjem u posleratnom periodu.

 

U tom smislu on nije bio lažac, bio je relativno konzistentan i utemeljen u stavovima koji su, kao što rekoh, primljeni iz SSSR-a i njegovih partijskih škola i preneti na praktične prilike u Jugoslaviji.

 

Da li je to bilo anti-srpski - ako uzmemo partikularni interes srpskog naroda u celini onda da, jer Srbima nije ponudio ništa bolje od onoga što su već imali pre dolaska komunista, dakle relativnu stagnaciju u najmanju ruku. A ako gledamo u odnosu na jugoslovensku ravan - well, država koju su kreirali im se raspa(da)la na oči, oni su je učinili preteškom za upravljanje i opstanak, tako da mislim da je to duplo golo.

 

 

 

Nek Arslanagić citira one svoje zapisnike CK SKJ iz 1945, pa će se po nivou elementarne pismenosti lako videti koji je to nivo političkog plana mogao tu da se izrodi.

Edited October 10, 2015 by Prospero

[bradilko]

A smetnuli su s uma jedno jednostavno pitanje - čemu onda Jugoslavija uopšte?

 

Osim neke vrste bezbednosne garancije za sve u njoj, takva država kojom su oni vladali i tako je osmišljavali je bila potpuno besmislena. Što bi se onda "regioni" ekonomski ujednačavali (a u praksu su razlike s vremenom rasle) kada su mogli da naprave 6 ili koliko socijalističkih država i da svaka od njih okuša svoju socijalističku sreću? 

 

Društvo mora da ima nešto više od ekonomske interakcije i preraspodele bogtstva, mora da ima narativ, emociju. Ako ima sreću da poživi u povoljnim okolnostima onda može i da preživljaava samo na percepciji ekonomskog blagostanja, ali kad je neka kriza sačeka iza ćoška obično sledi zemljotres.

 

Komunistička neželja da se bavi jugoslovenstvom, ne da ga uteruju pendrecima nego da puštaju da postoji i razvija se kako može, paralelno sa srpstvom, hrvatstvom itd itd (kao recimo "britishness") je jedna od najneverovatnijih dugotrajnih gluposti koje su ovdašnje elite priredile društvu, like ever. Bez obzira što im ideologija nije baš sugerisala da se bave pitanjima "izgradnje nacije" jer je to, jel ,problem buržoazije, a samoupravni rad je se to trebalo da prevaziđe..

 

 

Ali ali, oni ne samo da nisu pustili da se jugoslovenstvo razvija, kao što su puštali da se razvijaju monoetnički nacionalizmi pečatirani ustavnim koncepcijama od 63. pa nadalje, nego su mu prečesto gurali klipove u točkove.

 

Štetočinčine.

jugoslavija je stvorena i iz zanosa pobede nad okupatorom i domacim izdajnicima.nesto je bilo i pozitivno u kraljevini.i krvavi raspad kraljevine i i sfrjot su posledice svetskih lomova.zalimo za prolivenom krvlju.da se to mirno razdruzilo ne bi bi niko dao 5 para.

dirktno je jugoslavija ovisila o stanju sveta i jedna od ranjivijih drzava po tom pitanju u jevpropi.precenjuje se uloga komunista.njihove sposobnosti su bile velike kad su pratile odluke iz moskve a posle ib-a pocinju lutanja.mastodont centralne vlasti sa sve titom postaju zariste,kocnica demokratizacije.sve je veci besmisao saveznih organa.bledi pobednicki zanos,blede ciljevi,nestaje smisao velike drzave na balkanu.nazad nema gde a napred nece niko,skoro niko.i nista ne pomaze,ni populacija nenavikla na inicijativu osim nacionalnu,geografija isto,istorija..da bi imao britishness tj jugoness moras imati parametre,demokratsku tradiciju,geografske uslove,dominantni narod,ekonomsko-verske uslove,poriv nedostaje..sve to mi nismo imali.izgubio se ideoloski  razlog za diktaturu osim za ogoljenu tj sacuvati crvenoburzoaske tekovine a to je znacilo da se cekao triger.

najzalosniji je primer rankovica.verni pas dobija po njusci.srbi ga zale,ostali se raduju.tito i beogradska bulumenta savezne administracije odnose jos jednu pobedu.dobilo se jos paranoje a i vreme tece a ne revolucija..jos gori kadrovi se sele u bg.to postaje kletva.posalji ga u bgd i tamo ce se utopiti.dolazi maspok i srb liberali i sta ce tito i savezna administracija nego da seku to koliko su u mogucnosti.treba sad braniti pozicije,dedinje,vracar,kupare,vikendice i preko reda kod lekara sa borackom legitimacijom.naposletku je dosao sloba kao naslednik i posledica dragog druga draze,stambolica,ljubicica,ckrebica i slicnih.cuvar beneficija i deda mraz koji deli beogradske kvadrate za par desetina maraka.prevazisao tita.ko bi se bunio zbog nekog rata,tamo daleko oko 100 milja kad se vraca taj "narativ,jedinstvo i emocija" posle toliko godina a malo manje solidarnost, al sta sad?

a i cudi me naivnost nikezica.ili nadmenost.zar su mislili da ce tita "iskoristiti"?

      :)  :torbica:

prastajte

[Prospero]

Što da praštam, dobar si. :D

[hazard]

Opet ostaje pitanje zašto bi živeli zajedno.

 

Druga stvar, crtanje granica 45. nije imalo za cilj da akomodira buduće otcepljenje. Tvrditi da je neki KPJ hajv majnd takvu opciju imao u glavi 45. je nemoguće. Stoga ne treba uopšte tim granicama suditi po praktičnosti™ budućeg raspada, to je težak hindsight.

 

Ako bih filozoforao o tome rekao bih, IMHO, da je poenta bila drugačija - ili vlast KPJ ili zagovnavanje do balčaka, i na kraju se desilo ovo #2. 

 

Nisam ni tvrdio da su 45. republike bile zamisljene kao zasebne nacionalne drzave, ocigledno je da nisu. Granice '45. imale su internu politicku logiku i glavni cilj tih granica bio je ucvrscivanje vlasti KPJ. Trebalo je da nova Jugoslavija - nesto zapravo a nesto naizgled - ,,ispravi greske" prvi kako bi pre svega ne-Srbi u njoj bili zadovoljni (ali i Srbi delimicno, npr. ispravljanjem granica Hrvatske u odnosu na 1939.). Ima ono kada se Srbi iz Bosne zale zasto su odvojeni od Srbije, a Tito kaze ,,pa to su samo administrativne granice". Pricao sam o onome u sta su se republike kasije, pod komunistickom vlascu, pretvorile. A one jesu postale prvo proto-nacionalne drzave pa i onda ,,ful" nacionalne drzave nakon 1974. u sustini. Sve osim BiH tj., mada su i nju Muslimani na taj nacin shvatali.

[hazard]

Taj je radio recenziju jednog mog članka.

 

Nisam imao priliku da pročitam celu knjigu već samo predgovor. Šta znam, čini mi se da je u liniji sa starim tvrdnjama da je integralno jugoslovenstvo zapravo samo maskirano velikosrpstvo. Svejedno bih voleo da pročitam, Nielsen je zapravo jedan od retkih stranih istoričara koji se bavi Jugoslavijom a koji je istraživao u našim arhivama.

 

Procitao sam knjigu u avionu. Redux je otprilike boldovano - mislim ne bas, ne potencira on da je to bas velikosrpstvo (na pocetku knjige razlikuje srpstvo i velikosrpstvo), vec samo srpstvo, ali se moze ucitati i to sto kazes. U sustini sam razocaran knjigom, jer mi je obecavala na osnovu naslova i uvoda vise nego sto je dala. Nisam istoricar, ali sam dosta citao o nasoj istoriji i nisam ovde nasao nista epohalno novo - ni u smislu podataka ni u smislu nekih novih teza ili objasnjenja. Istoricari koji se bave ovim periodom svakako treba da procitaju knjigu, ali za laike nije - realno mi je bolji Lampe od ovoga, ako gledamo literaturu na engleskom.

 

Argumentacija je svodi otprilike na sledece:

 

- Srbima iz Kraljevine Srbije su hrvatski zahtevi za nekom posebnoscu i kontinuitetom hapsburskih institucija bili cudni i anahroni u najboljem slucaju, a u najgorem cist separatizam i negiranje srpskih zrtava. Srbija je prokrvarila, Srbija je pobedila, Srbija je jugoslovenski Pijemont i sa te tacke gledista najprirodnije je bilo da se drzavni aparat i koncept Kr. Srbije prosiri na celu Jugoslaviju; on ovo stanoviste kritikuje kao nesprovodivo i kao bez sluha za potrebe precana (naglasava da elita Kr. Srbije nije odbila od sebe samo Hrvate vec i sve precane, tj. ex-hapsburske gradjane) ali to je vise konstatacija nego osuda; pokazuje razumevanje za takav stav srbijanaca imajuci u vidu okolnosti 1918.

- iz prve tacke izlazi vidovdanski ustav za koji smatra da je prvi ekser u kovcegu, posle koga je bilo jako tesko popraviti stvari, ali ne i nemoguce; krivicu za taj ustav najvise spusta na ledja srbijanske elite, prvenstveno radikala

- Radica pokazuje kao nekoga ko je savrseno artikulisao hrvatske proteste i teznje spram nove drzave; naglasava da je zbog gresaka sa srpske strane uspeo da prodre i u Hrvatske gradove (HSS je na prvim izborima imao samo 6-7% u Zagrebu), ali ga apostrofira kao i vrlo teskog za saradnju, nesklonog kompromisu, navodi par situacija kako je nepromisljenim ispadima torpedovao saveze sa srpskom opozicijom koja je bila vrlo rada da sa njim saradjuje protiv radikala i kako prakticno ,,prizivao" hapsenje od strane vlasti

- Aleksandra u periodu SHS pokazuje kao presklonog mesanju u parlamentarni zivot, i previse prosrpski nastrojenog, sto je po njemu razumljivo ali je bilo jako lose po politicku dinamiku

- na kraju period parlamentarizma, pored svih nedostataka i velikog problema zvanog vidovdanski ustav, ne gleda kao na nesto sto je nuzno strukturno bilo osudjeno na propast, nego zauzima stanoviste da su konkretni akteri sa svih strana propustili nekoliko prilika da stanje unaprede i da se sklone s nizbrdice ali da to svesno nije uradjeno jer su ti akteri ili bili nespretni ili im je nesto drugo bilo prece; jako se potencira klijentelizam i moderno receno partokratija radikala i njihova teznja da taj sistem prosire na celu novu drzavu

- generalno mislim da vise stoji na pro-hrvatskim i pro-muslimanskim stanovnistima; npr. navodi neke hrvatske stavove bez da daje objasnjenje ili da navede bar u fusnoti kontra-stav (npr. jednostavno kaze kruna je zamenjena za dinar po losem kursu i kraj - sto opet zavisi od ugla gledanja), na nekoliko mesta spominje nasilje paravojnij tj. cetnickih grupa nad muslimanima posle 1918. bez da ulazi u pozadinu sukoba (suckori itd.) vec samo ispada eto Srbi divljali itd.

 

Za deo o diktaturi:

 

- glavni problem je u tome sto to jugoslovenstvo koje je propagirano nije bilo definisano; Aleksandar jeste bio iskreni Jugosloven, mada ni on nije umeo bas najbolje da objasni sta to znaci, ono jeste koristilo srpstvo kao bazu sto je imajuci sve u vidu bilo razumljivo (ako ne nuzno i pozeljno), ali nije problem bio u tome koliko u maglovitosti jugoslovenstva samog

- drzava je, opet razumljivo, gledala na Srbe kao na najlojalniji element i oslanjala se na njih - a to je, zajedno sa nedefinisanim jugoslovenstvom proizvodilo situaciju da su ljudi ,,na terenu", drzavni sluzbenici koji su bili Srbi, jugoslovenstvo ,,sprovodili" jednostavno kao srpstvo jer su znali sta je to

- primer je pokusaj da se od dana Sv. Save napravi jugoslovenski skolski praznik tako sto bi se Sv. Sava ,,sekularizovao" i sto bi bila naglasivana njegova prosvetiteljska a ne verska dimenzija - i onda, i ako je drzava davala instrukcije u tom smislu, na terenu su nastavnici u skolama to i dalje tretirali kao srpski verski praznik, i svelo se na to da su recimo muslimanska i katolicka deca bila izlagana pravoslavnim sluzbama itd., sto je stvaralo ogroman otpor

- smatra da je zabrana hrvatskih nacionalistickih organizacija samo gurnula Hrvate u narucje katolicke crkve

- na kraju je bila situacija gde nisu bili zadovoljni ni srpski nacionalisti (koji su gledali jugoslovenstvo kao nekakvo razvodnjeno srpstvo) ni ne-Srbi (koji su gledali jugoslovenstvo kao jednostavno, srpstvo)

- kaze da je diktatura promasena sansa, jer je zbog nepopularnosti prethodne situacije postojala ogromna inicijalna podrska diktaturi i u Hrvatskoj i Sloveniji, ali to se promenilo kada se videlo 1) da u novim vladama sedi dosta starih faca i 2) da od decentralizacije vlasti na nivo banovina nema nista u sustini. Ipak, i van Srbije je sve vreme kralj bio popularniji od srpskih politicara, tj. Hrvati su veci problem videli u srbijanskom establismentu nego u samom kralju

 

 

Jedina vrednost knjige po meni su anegdote iz arhivskog materijala, koje jesu interesantne. Tu ima raznih primera tipa, kako je tajna policija pratila ovog ili onog zbog ,,anacionalnih aktivnosti", kako su Hrvati eskivirali da prikazuju privrzenosti drzavi (npr. ode hrvatski hor na neko takmicenje u Poljsku, kada ovi kazu aj svi pevamo himne, vi otpevajte vasu himnu Jugoslavije oni kazu - ne znamo, nikada nismo naucili), kako se vrsio pritisak na prosvetni sistem da se deca ubacuju u sokolske organizacije, itd.

 

Kazem namerno anegdote jer autor sam kaze da je zbog loseg stanja arhiva nemoguce napraviti neku statisticku analizu, sto onda meni ostavlja utisak da opet mozes onda da cherry-pick-ujes sta oces i da ostavis utisak kakav tebi odgovara (a koji ne odgovara nuzno celoj realnosti). Tako da mi je taj deo bio jako interesantan ali opet sam ga citao sa sumnjom - ne sumnjajuci u sam sadrzaj tih anegdota koje jesu arhivski materijal, nego sumnjajuci u to da li su te anegdote zaista reprezentativne.

 

Na kraju, ostavlja se slika jednog represivnog sistema koji je vrlo licio na ono sto je doslo kasnije u SFRJ, ali nesumnjivo bio daleko liberalniji i daleko manje efektivan u smislu indoktrinacije, ali vrlo efektivnog u smislu generisanja otpora i prema drzavi i prema jugoslovenstvu kao konceptu. Takodje, smatra da je bas to razlog sto komunisti nikada posle nisu pokusali da sprovedu nekakvo integralno jugoslovenstvo.

[MancMellow]

 

 

Jedina vrednost knjige po meni su anegdote iz arhivskog materijala,

 

Iz kog arhivskog materijala :D pročitao sam ovaj deo o 20-tim (zahvalan :) ) errrm, čovek je realno prepisao Banca, dodao malo Gligorijevića i Biondicha i začinio Goldsteinom. Za tu dekadu ima maksimum 20-25 dokumentarnih izvora, a od toga pola britanskih u kojima je, pošto znam te papire, baš onako udarnički čeripikovao ono što mu treba za (hipo)tezu. 

 

Iznervirao je 1 mene koji generalno mislim da su radikali i Pašić usrali motku 20-tih više nego bilo ko drugi. 

Edited October 12, 2015 by MancMellow

[Dr Arslanagić]

Procitao sam knjigu u avionu. Redux je otprilike boldovano - mislim ne bas, ne potencira on da je to bas velikosrpstvo (na pocetku knjige razlikuje srpstvo i velikosrpstvo), vec samo srpstvo, ali se moze ucitati i to sto kazes. U sustini sam razocaran knjigom, jer mi je obecavala na osnovu naslova i uvoda vise nego sto je dala. Nisam istoricar, ali sam dosta citao o nasoj istoriji i nisam ovde nasao nista epohalno novo - ni u smislu podataka ni u smislu nekih novih teza ili objasnjenja. Istoricari koji se bave ovim periodom svakako treba da procitaju knjigu, ali za laike nije - realno mi je bolji Lampe od ovoga, ako gledamo literaturu na engleskom.

 

Argumentacija je svodi otprilike na sledece:

 

- Srbima iz Kraljevine Srbije su hrvatski zahtevi za nekom posebnoscu i kontinuitetom hapsburskih institucija bili cudni i anahroni u najboljem slucaju, a u najgorem cist separatizam i negiranje srpskih zrtava. Srbija je prokrvarila, Srbija je pobedila, Srbija je jugoslovenski Pijemont i sa te tacke gledista najprirodnije je bilo da se drzavni aparat i koncept Kr. Srbije prosiri na celu Jugoslaviju; on ovo stanoviste kritikuje kao nesprovodivo i kao bez sluha za potrebe precana (naglasava da elita Kr. Srbije nije odbila od sebe samo Hrvate vec i sve precane, tj. ex-hapsburske gradjane) ali to je vise konstatacija nego osuda; pokazuje razumevanje za takav stav srbijanaca imajuci u vidu okolnosti 1918.

- iz prve tacke izlazi vidovdanski ustav za koji smatra da je prvi ekser u kovcegu, posle koga je bilo jako tesko popraviti stvari, ali ne i nemoguce; krivicu za taj ustav najvise spusta na ledja srbijanske elite, prvenstveno radikala

- Radica pokazuje kao nekoga ko je savrseno artikulisao hrvatske proteste i teznje spram nove drzave; naglasava da je zbog gresaka sa srpske strane uspeo da prodre i u Hrvatske gradove (HSS je na prvim izborima imao samo 6-7% u Zagrebu), ali ga apostrofira kao i vrlo teskog za saradnju, nesklonog kompromisu, navodi par situacija kako je nepromisljenim ispadima torpedovao saveze sa srpskom opozicijom koja je bila vrlo rada da sa njim saradjuje protiv radikala i kako prakticno ,,prizivao" hapsenje od strane vlasti

- Aleksandra u periodu SHS pokazuje kao presklonog mesanju u parlamentarni zivot, i previse prosrpski nastrojenog, sto je po njemu razumljivo ali je bilo jako lose po politicku dinamiku

- na kraju period parlamentarizma, pored svih nedostataka i velikog problema zvanog vidovdanski ustav, ne gleda kao na nesto sto je nuzno strukturno bilo osudjeno na propast, nego zauzima stanoviste da su konkretni akteri sa svih strana propustili nekoliko prilika da stanje unaprede i da se sklone s nizbrdice ali da to svesno nije uradjeno jer su ti akteri ili bili nespretni ili im je nesto drugo bilo prece; jako se potencira klijentelizam i moderno receno partokratija radikala i njihova teznja da taj sistem prosire na celu novu drzavu

- generalno mislim da vise stoji na pro-hrvatskim i pro-muslimanskim stanovnistima; npr. navodi neke hrvatske stavove bez da daje objasnjenje ili da navede bar u fusnoti kontra-stav (npr. jednostavno kaze kruna je zamenjena za dinar po losem kursu i kraj - sto opet zavisi od ugla gledanja), na nekoliko mesta spominje nasilje paravojnij tj. cetnickih grupa nad muslimanima posle 1918. bez da ulazi u pozadinu sukoba (suckori itd.) vec samo ispada eto Srbi divljali itd.

 

Za deo o diktaturi:

 

- glavni problem je u tome sto to jugoslovenstvo koje je propagirano nije bilo definisano; Aleksandar jeste bio iskreni Jugosloven, mada ni on nije umeo bas najbolje da objasni sta to znaci, ono jeste koristilo srpstvo kao bazu sto je imajuci sve u vidu bilo razumljivo (ako ne nuzno i pozeljno), ali nije problem bio u tome koliko u maglovitosti jugoslovenstva samog

- drzava je, opet razumljivo, gledala na Srbe kao na najlojalniji element i oslanjala se na njih - a to je, zajedno sa nedefinisanim jugoslovenstvom proizvodilo situaciju da su ljudi ,,na terenu", drzavni sluzbenici koji su bili Srbi, jugoslovenstvo ,,sprovodili" jednostavno kao srpstvo jer su znali sta je to

- primer je pokusaj da se od dana Sv. Save napravi jugoslovenski skolski praznik tako sto bi se Sv. Sava ,,sekularizovao" i sto bi bila naglasivana njegova prosvetiteljska a ne verska dimenzija - i onda, i ako je drzava davala instrukcije u tom smislu, na terenu su nastavnici u skolama to i dalje tretirali kao srpski verski praznik, i svelo se na to da su recimo muslimanska i katolicka deca bila izlagana pravoslavnim sluzbama itd., sto je stvaralo ogroman otpor

- smatra da je zabrana hrvatskih nacionalistickih organizacija samo gurnula Hrvate u narucje katolicke crkve

- na kraju je bila situacija gde nisu bili zadovoljni ni srpski nacionalisti (koji su gledali jugoslovenstvo kao nekakvo razvodnjeno srpstvo) ni ne-Srbi (koji su gledali jugoslovenstvo kao jednostavno, srpstvo)

- kaze da je diktatura promasena sansa, jer je zbog nepopularnosti prethodne situacije postojala ogromna inicijalna podrska diktaturi i u Hrvatskoj i Sloveniji, ali to se promenilo kada se videlo 1) da u novim vladama sedi dosta starih faca i 2) da od decentralizacije vlasti na nivo banovina nema nista u sustini. Ipak, i van Srbije je sve vreme kralj bio popularniji od srpskih politicara, tj. Hrvati su veci problem videli u srbijanskom establismentu nego u samom kralju

 

 

Jedina vrednost knjige po meni su anegdote iz arhivskog materijala, koje jesu interesantne. Tu ima raznih primera tipa, kako je tajna policija pratila ovog ili onog zbog ,,anacionalnih aktivnosti", kako su Hrvati eskivirali da prikazuju privrzenosti drzavi (npr. ode hrvatski hor na neko takmicenje u Poljsku, kada ovi kazu aj svi pevamo himne, vi otpevajte vasu himnu Jugoslavije oni kazu - ne znamo, nikada nismo naucili), kako se vrsio pritisak na prosvetni sistem da se deca ubacuju u sokolske organizacije, itd.

 

Kazem namerno anegdote jer autor sam kaze da je zbog loseg stanja arhiva nemoguce napraviti neku statisticku analizu, sto onda meni ostavlja utisak da opet mozes onda da cherry-pick-ujes sta oces i da ostavis utisak kakav tebi odgovara (a koji ne odgovara nuzno celoj realnosti). Tako da mi je taj deo bio jako interesantan ali opet sam ga citao sa sumnjom - ne sumnjajuci u sam sadrzaj tih anegdota koje jesu arhivski materijal, nego sumnjajuci u to da li su te anegdote zaista reprezentativne.

 

Na kraju, ostavlja se slika jednog represivnog sistema koji je vrlo licio na ono sto je doslo kasnije u SFRJ, ali nesumnjivo bio daleko liberalniji i daleko manje efektivan u smislu indoktrinacije, ali vrlo efektivnog u smislu generisanja otpora i prema drzavi i prema jugoslovenstvu kao konceptu. Takodje, smatra da je bas to razlog sto komunisti nikada posle nisu pokusali da sprovedu nekakvo integralno jugoslovenstvo.

 

:ziga:  za review

 

Uzeću da pročitam svakako, voleo bih da se razgovaram ali neću dok ne pročitam. Samo ću par kratkih crtica.

 

Lempi ti je stari četnik, teško ćeš naći zapadnog istoričara koji je skloniji Srbima od njega.

 

O diktaturi preporučujem knjige i članke Ivane Dobrivojević.

 

U pravu je za to da je zabrana delovanja nacionalnih organizacija gurnula Hrvate (i Slovence) u klerikalizam i naručje RKC, to se može lepo ispratiti na primeru Sokola i kasnije Orlova (katoličkog pandana Sokolima) i Fantova. Takođe, to je u velikoj meri uslovilo da je mreža paralelnih instiutcija koje je stvorila HSS imala gotovo apsolutnu podršku Hrvata.

 

Za arhive ovo što kaže, stvar je percepcije. Dobro poznajem naše arhive i arhivsku građu, mogu reći da je Arhiv Jugoslavije i generalno građa iz perioda SHS/KJ u dosta dobrom stanju. Nešto je bolje sačuvano, nešto manje dobro ali materijala svakako ima. Verujem da je u Danskoj bolje ali jebiga.

[hazard]

Kao šti rekoh drugi deo je ,,meso" knjige, ovo o 20tim je samo preprič kao što kažeš. U 2. delu vadi te stvari iz policijskih arhiva itd.

[hazard]

Btw to za arhive je mislim rekao za arhive u BiH i Hrvatskoj gde su arhivirana kako sam shvatio dokumenta banovinskih vlasti, na sam AJ se nije toliko žalio. Jebiga, nije više knjiga kod mene pa pišem iz sećanja

[Dr Arslanagić]

E da, zanima me koliko je koristio Ljubu Dimića?

[Dr Arslanagić]

Btw to za arhive je mislim rekao za arhive u BiH i Hrvatskoj gde su arhivirana kako sam shvatio dokumenta banovinskih vlasti, na sam AJ se nije toliko žalio. Jebiga, nije više knjiga kod mene pa pišem iz sećanja

 

Ima sve sačuvano u Zagrebu, bolje nego ovde, verovatno nije znao gde da traži (hint, arhiv Hrvatskog instituta za povijest). Za BiH verujem da je u totalnom kurcu.