Vlada Divljan

[Pontijak]

u pravu je yolo, zaista.

 

pustimo svi, svako za sebe, neki snimak Vlade Divljana koji bas volimo i nemojmo vise na ovoj temi.

 

i ja da kazem, hvala mu za sve. veliki umetnik, veliki Gospodin Covek je bio

[yolo]

ko je ono devojce?

 

bojana, ex-svi na pod. divno stvorenje.

[ParaPsycho]

ne razumem zasto to pisete, majke mi.

 

dajte napisite za sledecu smrt ko sme a ko ne sme.

 

ne valjda krle, ne valja saper, sad ne valja ni bajaga.... ko valja?

 

vazno da ekran trpi sve i da je vazno da se bas sada, jos jednom neko zapljune, makar i na pogrebu.

 

vladi neka je laka zemlja.

 

 

 

 

+1

 

jel se krle pojavio danas?

novinari ga ne spominju, nema slika

[yolo]

nisam ga video. saper je bio i u domu omladine i na groblju.

 

bilo mi je drago zbog toga.

 

nadam se da razlog za krletovo odsustvo (ako se ono zaista dogodilo) nije ovaj javni linc kome je izlozen.

[ParaPsycho]

ko je ono devojce?

 

http://youtu.be/y_j7AJjcqiw

[Behemoth]

Ovih dana se osecam kao da sam nekog najblizeg izgubio, sve vrtim i preslusavam pesme koje sam ionako milion puta vec preslusao.

 

Ovaj snimak sa prethodne strane me je potpuno razbucao, bez obzira ko svira i peva.

[yolo]

Cveletov oprostajni govor:

 

 

"Mali prilog za jedan veliki život, ili šta nismo znali da postoji...

Kratko je vreme u ovoj noći što je predamnom da bi se ona mogla setiti dela ili bar trena najdužeg sopstvenog poznanstva i jednog od sveta anonimnog prijateljstva, sklonjenog od javnosti i svetala pozornica.
Na slici na čijoj poledjini ne piše ništa a rubovi belog okvira su odsečeni nazubljenim sekačem foto papira, crno beloj, dakako, okićena jelka odaje da imamo po šest, odnosno sedam meseci, majke nam Mira i Milunka izgledaju po poslednjoj modi skraja pedesetih, a nas dvojica kao pozitiv i negativ beskrajnog prijateljstva koje je započelo njegovim uplakanim licem i mojim bledim čudjenjem prema prvi put upotrebljenom foto aparatu marke Altix koji su doktor Cvetković i drug Divljan iz ruke u ruku prebacivali oduševljeno nas ovekovečivši za godine što se pružaju pred nama.
Samo 5 godina kasnije, u istoj sobi koja je činila svojom kvadraturom naš životni prostor– 3 sa 3 smo je zvali, na ekranu RR televizora postavljenom na ormar kod ulaznih vrata zapanjeno smo pratili reakcije naših roditelja na ubistvo američkog predsednika Kenedija, koji nam je zauvek ostao simpatičan, pa smo i mi bili tužni - mada smo se brzo vratili, kockici koju bi smo bacali da izadjemo iz kućice u novotariji dobijenoj kao poklon iz Ljubljane pod nazivom “Človek ne jezi se”. Mame su komentarisale da će doći Rusi, čika Ceci i tata Steva diplomirani geolog po struci, poslovično u beloj košulji sa tankom kravatom bi kao i godinama nakon toga, prevrtali očima.
Za sve te njegove rodjendane koji su uvek padali nekako pred Titov, mama Mira bi u Knez Danilovoj u isto tako nevelikom stanu po prvi put u naše živote unela gozbu koja je kasnije definisana kao švedski sto, a Vladica bi - kako su ga na istim rodjendanima slavljenički zvali redovno zauzimao mesto na onom delu stola kog su pokrivali slatkiši dopunjavajući svakom godinom svoje već dovoljno ispunjene obraze. I kad ga uhvatim da roze minjon već gura u usta sa tek ubačenom i neprogutanom čokoladnom bombicom, rumen od stida što ga hvatam kao krijumčara slatkiša, odgovorio bi na nepostavljeno pitanje, pitanjem – šta je bilo Svetice?
Tako smo i ostali.
Vladica i Svetica. 
I kad smo ispunili znake punoletstva, i putem koji nas je vodio dalje...I kad bi u sred rata zazvonio telefon sa druge strane zemljine polulopte, i kad bi se ženili, i razvodili i decu dobijali, i kad bi odlazili.... 
I tako smo se medjusobno oslovljavali...predugo za ozbiljnost koju nam zrelost nalaže, prekratko za vreme koje smo mislili da je pred nama.
Do podruma u knez danilovoj se dolazilo kroz memljive zidove preskačući barice od vode što je kapljala sa korodiranih cevi. Boža, Kiki i Zdenko su razvaljivali neki novi Zvuk Ulice, koji je pratio naše tadašnje interesovanje za Zepeline, Ten Years After ili Clark Hutchinsona, a potom bi se vratili gore na žurku i svoje underground afinitete zamenivali za main stream ples sa tajnom simpatijom uz uzdahe Serge Gainsbourga i Jane Birkin u Je t’aime!!!
A onda je čika Ceci, na jedan od tih sada već poslovičnih rodjendana doneo gitaru sa “ruskim štimom”. Sećam se kako su Srdjan i Vlada bili zatečeni i tražili da im tada već profesor otorinolaringologije objasni u čemu je tajna. Doktor Cvetković nije štedeo znanje svog omiljenog instrumenta nakon skalpera, a ova dvojica su upijala. I Zdenko potajno sa strane. Boža se bacio na tortu, a Vlada i ja na dijetu. 
Kada se pojavio snimak koji sam na svom Dualu zavrteo sa “retko te vidjam sa devojkama” moj otac baš nije mogao da usaglasi svoja očekivanja sa rezultatom svojih sledbenika ruskog štima, a pokušaj da to mesec dana kasnije na mom rodjendanu prokomentariše sa gospodinom dubrovačkog pedigrea i vaspitanja tata Stevom, završio je dobroćudnim osmehom mudrog gospara.
Sve ostalo je sada već istorija.
Najbolje godine naših života.
Najbolje godine uopšte. Vreme koga nikada nije bilo pre, koje smo živeli i verovali da će biti još bolje. Vreme koje je nosilo Novi talas. U svemu, u slobodi, radosti, radu koji ima rezultat, lepoti različitosti, sreći, perspektivi, osmehu na našim licima, umetnosti, muzici...Vreme koga više neće biti. Nikad!
A u samom srcu tog vremena i njegovim uzbudljivim damarima hrabro i slobodno u skovima koji idu zajedno sa svetom a katkad i ispred njega, sasvim sigurno nesvesno tvoreći pravi i liberalni imidž zemlje i naroda kome pripada bio je Vlada sa svojim drugarima iz podruma u knez Danilovoj. 
A kada je talasu zapretio požar koga smo bezmalo svi te generacije osetili na koži svojih protraćenih godina ratovanja, Vlada je otišao. Njegovo svojevoljno izgnanstvo bilo je trag slobode koju je želeo da sačuva. Slobode koju je u neizvesnosti sa velikom hrabrošću i vrhunskom kreativnošću uspeo da osvoji za sebe i one sa kojima je i za koje je živeo. 
Dugo i daleko, ostavljao nam je svoje poruke u delima koja ne zvuče samo u ušima, već pre svega u srcu, nogama, telu, koja blistaju suzom u našim i vašim očima.
Ostavljao nam je sebe. Svoju bol, svoju sreću, svoju ljubav. Svoju umetnost!
I začudo svojim odlaskom ali pre svega svojim delima bio nam je sve bliži, nikad se nenametajući sobom a u uvek svojim rezultatom, i ako Beograd više nije bio njegov grad, on je sobom branio duh grada koji pamtimo a koji je nepovratno nestao. 
Na svojoj potonjoj adresi, u ulici najlepšeg imena Porzelana u Beču, Dina, Stevan, Pavle i Vlada disali su za ljubav i život svoje porodice.
Nekad prevratnički Paket Aranžman danas deluje kao futuristička bajka o slobodi nekog vremena koje nećemo dostići. To jeste muzika ali i mnogo više od života samog, i mnogo dublje od trajanja koje ima ograničenje u životu. To jeste klica koja je izrodila drvo umetnosti jednog smislenog života od kog se danas rastajemo, svesni da se život Vlade Divljana nikad neće završiti.
Vidimo se Vladice, 
Tvoj Svetica..."

[April]

kako bih voleo da mogu da premotam zivotni film jedne letnje veceri pre dve godine i da mogu da se vratim tamo, ostalo je toliko stvari koje sam hteo da ga pitam.... a sve kao da ga ne smaram, da ne bude kao zvezda, nego da budemo vise kao drugari, uz rebarca i vino. jbga.

 

 

Uh, to je večita klackalica. Stotinu puta sam se posrao na svoju decentnost. Neki divni podsticajni razgovori su zamirali zbog nje.

[wayfaring stranger]

ajj.. mulavi Momcilo

Ne ulazim u to zasto je Bajaga uopste na sceni, ali od svih ljudi tamo, on bi poslednji trebalo da peva. Na stranu to sto ne zna.

 

Da su odsvirali jos jednu, mislim da bi svi bili u suzama do kolena. Vidi se da ih je pogodilo. A koga i nije? Pa i Koja. Ma da ne lupam vise. Mnoooogo emocija na sceni.

[morgana]

a zasto da bajaga ne pjeva, nije na izboru za prvi glas srbije niti je tu da bi gledaoci po njemu mogli da izmjere sopstveni nivo muzicke kulosti i radosno obznane koeficijent

ne zezajte

[Papovac]

Ovih dana se osecam kao da sam nekog najblizeg izgubio, sve vrtim i preslusavam pesme koje sam ionako milion puta vec preslusao.

 

Ovaj snimak sa prethodne strane me je potpuno razbucao, bez obzira ko svira i peva.

plus milion,  neki se bas glupiraju ovde.

hvala majstore jer je uz tvoje pesme nastao moj vukan.

pocivaj u miru i neka ti je vecna slava

Edited March 10, 2015 by Papovac

[Haralampije]

Ne ulazim u to zasto je Bajaga uopste na sceni, ali od svih ljudi tamo, on bi poslednji trebalo da peva. Na stranu to sto ne zna.

 

Da su odsvirali jos jednu, mislim da bi svi bili u suzama do kolena. Vidi se da ih je pogodilo. A koga i nije? Pa i Koja. Ma da ne lupam vise. Mnoooogo emocija na sceni.

Ako su bili prijatelji ok ali koliko me secanje sluzi njih dvojca nisu bas imali mnogo toga zajednickog.Strcao je tamo danas

[morgana]

u 12 i po na hrt2 ici ce repriza garaze iz 2012. u kojoj je ucestvovao i divljan

[ParaPsycho]

Ne ulazim u to zasto je uplakani Bajaga uopste na sceni, ali da udjem, on bi poslednji trebalo da peva. Na stranu to sto ne zna.

 

 

samopromocija...tek da vidis kako je mali venac odneo na groblje

[wayfaring stranger]

a zasto da bajaga ne pjeva, nije na izboru za prvi glas srbije niti je tu da bi gledaoci po njemu mogli da izmjere sopstveni nivo muzicke kulosti i radosno obznane koeficijent

ne zezajte

 

Iza Baje su bili ljudi koji su sa Vladom proveli skoro citav njegov muzicki zivot (Gile, Kolar......), sa nekima je saradjivao (Vaske, Eva Braun, devojka na bini....). Proverio sam cd Unplugged i na njemu se zahvaljuje Bajagi, ali se ne secam da se ikada u nekom intervjuu ili prici spominjao Bajaga u bilo kakvom kontekstu. No dorbo, da ne sirim pricu. Moje misljenje je da nije trebalo, ali sta je bilo, bilo je.

 

samopromocija...tek da vidis kako je mali venac odneo na groblje

 

Velicina venca nije merilo bilo cega. Vise je bitna paznja i namera. Meni bi skup na bini bio savrsen da Baje nije bilo tamo ili da je bio na mestu Kolara ili iza udaraljki. Mogao je da shapuce pratece vokale i bilo bi savrseno.