STARCI I UDARCI

[Leia]

A jebiga, moj jedan ne bas blizak drug se jednog dana ubio na opste iznenadjenje, bio mlad, lijep, pametan... A jedan drugi je par puta bio hospitalizovan zbog zelje da se ubije. Mislim da ovaj drugi to ee stvarno uraditi jer se boji i jer traži pomoć. Koliko god tada može da bude naporan, ne mogu da zamislim da mu kažem nešto tako. Otkud ja znam sta se dešava u tudjim glava i ko je na granici gdje malo treba da ode tamo ili vamo.

ko se nije ubio 20 godina, nece ni 21-ve. nego samo drami i trazi paznju.

neko ko zapravo trazi konkretnu pomoc, vec je pokusavao itd. je drugi par rukava.

uostalom ni ja bas ne idem okolo predlazuci ljudima da se roknu, i vec sam se pokajala zbog tog posta pa mozda najbolje i da se izbrise, moderacija?

[Time Crisis]

ko se nije ubio 20 godina, nece ni 21-ve. nego samo drami i trazi paznju.

neko ko zapravo trazi konkretnu pomoc, vec je pokusavao itd. je drugi par rukava.

uostalom ni ja bas ne idem okolo predlazuci ljudima da se roknu, i vec sam se pokajala zbog tog posta pa mozda najbolje i da se izbrise, moderacija?

 

To baš i nema smisla, valjda se ne rađa niko sa željom da se ubije, već dobije tu ideju kasnije u nekom trenutku?

[Leia]

To baš i nema smisla, valjda se ne rađa niko sa željom da se ubije, već dobije tu ideju kasnije u nekom trenutku?

ok, mozda ovakve spekulacije ipak bolje prepustiti strucnim licima... oni su mozda bar na tragu nekakvog odgovora

[nera]

Pa dobro, valjda imaju mame/tate, babe/dede... nisu ih nasli u kupusu, cenim.

 

Mozda gresim, ali mislim da ima veze i sa tim koliko osoba ima 'iskustva' sa smrtnim slucajevima. Recimo, moj najbolji prijatelj je bio u potpunom soku pre par godina kad mu je umrla baka. Kako sam rece, tada, u svojoj 30 i nekoj godini, je prvi put doziveo da mu umre neko blizak, clan uze i sire familije, prijatelja, jako je tesko to podneo. Ja sa druge strane sam prvi susret sa smrcu osobe iz blize okoline imala sa pet godina i od tada se samo redjaju, svih uzrasta i uzroka, familija, prijatelji... Za sve ove godine sam previse puta razmisljala o tome, trazila iz pocetka uzroke, razloge, objasnjenja, itd. pa mi je ok i da pricam i da razmisljam o tome.

[Singer]

Ja sam leta provodio u malom mestu u Bosni. Tada sam prvi put video umrlice tj. tada nisam mogao a da izbegnem umrlice. Bile su svuda; po izlozima, stablima, ulazima.. gde oćeš! Druga stvar je što je i groblje bilo relativno blizu, odnosno kao mali nisi mogao da ga zaobiđeš u klinačkim tumaranjima. Tad mi se činilo da samo tamo ljudi umiru. Da ne pominjem i moju babu koja umire od kad znam za sebe na najmanji žig ili glavobolju a eno je danas gazi 86.- tu, bistra kao destilovana voda.

 

Problem™ je što sam smrt sam nekako dokučio, skapirao i u sebe spakovao, ne pamtim da sam imao ičiju asistenciju u tome mada se jasno sećam klinačkog protesta kod roditelja u kome neću da umrem, uplakan od glave do pete.

Sa pozicije roditelja razmišljam o tome i započinjem neke ludačke razgovore u glavi sa mojim detetom koje me pita gde joj je druga baka i što je nema i tome slično... onda shvatim da vođen sopstvenim strahovima i nemirima i dalje slažem verovatno nesloživo... jebala vas tema i kud je zapratih™!

Edited October 30, 2014 by Singer

[namenski]

Ja sam leta provodio u malom mestu u Bosni. Tada sam prvi put video umrlice tj. tada nisam mogao a da izbegnem umrlice. Bile su svuda; po izlozima, stablima, ulazima.. gde oćeš! Druga stvar je što je i groblje bilo relativno blizu, odnosno kao mali nisi mogao da ga zaobiđeš u klinačkim tumaranjima. Tad mi se činilo da samo tamo ljudi umiru. Da ne pominjem i moju babu koja umire od kad znam za sebe na najmanji žig ili glavobolju a eno je danas gazi 86.- tu, bistra kao destilovana voda.

 

Problem™ je što sam smrt sam nekako dokučio, skapirao i u sebe spakovao, ne pamtim da sam imao ičiju asistenciju u tome mada se jasno sećam klinačkog protesta kod roditelja u kome neću da umrem, uplakan od glave do pete.

Sa pozicije roditelja razmišljam o tome i započinjem neke ludačke razgovore u glavi sa mojim detetom koje me pita gde joj je druga baka i što je nema i tome slično... onda shvatim da vođen sopstvenim strahovima i nemirima i dalje slažem verovatno ne složivo... jebala vas tema i kud je zapratih™!

O tome sam i pokusao da pricam, ali nije islo: u gradu se smrt krije, prikriva, civilizacija jebem li ga, dok se u selima ili manjim mestima s njom zivi, tu je kao svakodnevna pojava.

Seosko dete od malih nogu gleda kako se usmrcuju zivotinje, kolju svinje, zivina, itd, itd.

Clanovi porodice cesto umiru kod kuce, tako da je suocavanje sa smrcu nesto sto - a tako itreba da bude - nesto prirodno, skoro kao zivot.

Nema u uglu ekrana one napomene 'nije za mladje od 16 godina'.

[ToniAdams]

ko se nije ubio 20 godina, nece ni 21-ve. nego samo drami i trazi paznju.

neko ko zapravo trazi konkretnu pomoc, vec je pokusavao itd. je drugi par rukava.

uostalom ni ja bas ne idem okolo predlazuci ljudima da se roknu, i vec sam se pokajala zbog tog posta pa mozda najbolje i da se izbrise, moderacija?

uf, nemoj, pliz.

[Leia]

uf, nemoj, pliz.

pa rekoh vec, bolje prepustiti strucnim licima, uprkos neporecivom prirodnom talentu :D

ili ludoj sreci, kako god...

[Time Crisis]

O tome sam i pokusao da pricam, ali nije islo: u gradu se smrt krije, prikriva, civilizacija jebem li ga, dok se u selima ili manjim mestima s njom zivi, tu je kao svakodnevna pojava.

Seosko dete od malih nogu gleda kako se usmrcuju zivotinje, kolju svinje, zivina, itd, itd.

Clanovi porodice cesto umiru kod kuce, tako da je suocavanje sa smrcu nesto sto - a tako itreba da bude - nesto prirodno, skoro kao zivot.

Nema u uglu ekrana one napomene 'nije za mladje od 16 godina'.

 

Samo u teoriji rekao bih. :) Kao mali sam se često igrao blizu groblja/sto puta prolazio kroz groblje, sankao se niz padinu, a svinje se klale za svaki 29. nov. i tako to, pa opet mi to ništa nije pomoglo kad sam imao smrtni slučaj u porodici, a na to groblje nisam više nikad otišao. 'beš to.

[namenski]

Samo u teoriji rekao bih. :) Kao mali sam se često igrao blizu groblja/sto puta prolazio kroz groblje, sankao se niz padinu, a svinje se klale za svaki 29. nov. i tako to, pa opet mi to ništa nije pomoglo kad sam imao smrtni slučaj u porodici, a na to groblje nisam više nikad otišao. 'beš to.

Ma zlo i naopako da je pomoglo: pokusao sam samo da skrenem paznju na odnos drustva prema smrti, kultura, tako nesto.

Naravno da je svacije iskustvo sa smrcu nekog ko je blizak ekstremno individualna stvar i da zavisi od mnogo cega i da se menja u razlicitim periodima zivota, okolnostima, itd...

Vidjao sam, a ima ih sigurno i na forumu koji su imali slicno iskustvo, mrtve, poginule u saobracajnim nesrecama, ratne mrtve, sve su to neka iskustva koja se slazu negde i koja - bas kao i vecina drugih iskustava - nimalo ne pomazu kad se sam suocis sa sopstvenom smrcu, mogucnoscu sopstvene smrti ili smrti nekog ko ti je blizak.

Interesantan je, mozda, i odnos prema takozvanom saucescu: koliko god nam bio blizak neko koga je zadesila neka nesreca, mislim najpre na smrt nekog bliskog, i koliko god razumom saucestvovali u njegovoj nesreci/gubitku, ipak to nije to, da se ne lazemo.

[Leia]

mozda da se splituje ova smrt i samoubistvo u zaseban topik, a da pustimo ljude kao geprat koji su radi da pricaju o tome kako bi ziveli pod stare dane, a, hm?

[đorđe geprat]

ne mora. stariji ljudi su imali viče suočavanja sa smrću, prirodno je to, pa mogu i o tome kako sam doživeo nečije umiranje.

 

nedavno, umro mi je šurak. čovek koga sam znao 40+ godina, generacijski blizak, obojica elektroinženjeri, vlasnici nekretnina u prirodi, spretni sa alatima. u komunikaciji prijatelji, korektni...... kada je naišao kancer, bilo mi je jasno da neće dugo. posećivao sam ga, vozio u bolnicu.

 

sada, ovde u selu, kad god nešto radim, vrzma mi se po glavi da ga pitam za savet. kada je suptila elektronika u pitanju, za koju je on bio car a ja sluga, nemoćan sam. mislim daće mi se dugo motati po glavi, duže nego bilo ko drugi uključujući roditelje.

 

inače, moj prvi susret sa smrću je bio u jesen '58 kada je majka došla po mene u školu da me odvede jer je umro deda. posle je išlo uglavnom po redu. bio sam i u prilici da vidim i kako je kada ne ide po redu. tada se plače. i muka ti je.

[Nicol]

@ indy pa zar nije sa forumom kao i sa svim psihoaktivnim supstancama - kad si jednom bio ovisan, nema vise umjerene potrosnje i rekreativne upotrebe? kod mene je u svakom slucaju. sto se prije s tim pomirimo to ce nam bit lakse :)

nedavno, umro mi je šurak. čovek koga sam znao 40+ godina, generacijski blizak, obojica elektroinženjeri, vlasnici nekretnina u prirodi, spretni sa alatima. u komunikaciji prijatelji, korektni...... kada je naišao kancer, bilo mi je jasno da neće dugo. posećivao sam ga, vozio u bolnicu.

sada, ovde u selu, kad god nešto radim, vrzma mi se po glavi da ga pitam za savet. kada je suptila elektronika u pitanju, za koju je on bio car a ja sluga, nemoćan sam. mislim daće mi se dugo motati po glavi, duže nego bilo ko drugi uključujući roditelje.

geprate, super je ova vinjeta. zvuci kao soulmate, koji ti je uz to jos bio i u familiji. 

 

edit: meni se zanimljivo kako je prakticni pristup smrti razlicit u razlicitim drustvima...na balkanu je uobicajeno stedit za nadgrobne spomenike, pripremat sebi crninu i sl., skoro kao reziser vlastitog sporovoda sa familijom kao glumackom postavom.  dok zapadna drustva vise idu na ovu varijantu  negacije, aktivnost do zadnjeg dana, a sve oko smrti se delegira profesionalcu (bolnici, hospiciju, pogrebniku). makar idemo i mi sve vise u tom pravcu...

Edited October 30, 2014 by Nicol

[đorđe geprat]

a tek u japanu! ako je kao u onom nedavno prikazanom filmu na RTS2 "Departures" :ziga:

[Dagmar]

Ja se ne sećam kad sam shvatila da ljudi umiru, očigledno ništa me tu nije toliko potreslo, ili makar nisam pomislila da to znači da će svi ljudi (pa i ja) da umru nekad.

Ali recimo brat se nešto skoro setio kako se kao mali istraumirao kad je saznao da ljudi umiru, i da posle toga nema ništa, i kako je plakao, a interesantno je da, dok su ga sestra i mama gledale u stilu svašta s tobom, tata onda ispričao kako je to izgledalo kad je on prvi put saznao da ljudi umiru i šta je to, i kako je ceo taj dan izašao za ovcama plačući   Eto, možda je koincidencija, a možda muškarci to nekako bolje i skapiraju, za razliku od ženskog pola koji je neuništiv.