Pogodi koje je ovo motorno vozilo...

[namenski]

[Pegin]

Prvo sam trg'o na Pežo 505, al kad se bolje zagledam, da nije opet NSU, Ro 80, ima tu ukopanu haubu ?

[namenski]

8 minutes ago, Pegin said:

Prvo sam trg'o na Pežo 505, al kad se bolje zagledam, da nije opet NSU, Ro 80, ima tu ukopanu haubu ?

Ima, jebala me hauba, htedoh da je isecem…  

Bravo, tvoj red, dok se Radoye ne dokopa toplog doma...

[Pegin]

2 minutes ago, namenski said:

Ima, jebala me hauba, htedoh da je isecem…  

Bravo, tvoj red, dok se Radoye ne dokopa toplog doma...

Pa dobro, biće još prilika za zagonetanje,  evo jedne,

[Radoye]

Citroen Bijou

 

 

[namenski]

Stig'o Radoye  

[Pegin]

Bravo, iz mesta.

Neuspeli projekat  britanizacije jedne francuske višemilionske "Uspješnice" - Spačeka.

Jadnih 207 komada napravljeno manufakturno u UK, od 59-64

https://en.wikipedia.org/wiki/Citroën_Bijou

Šteta,  sima vozilo.

RR-RadoyevRed

 

Edited February 5, 2019 by Pegin

[Radoye]

Nisam stig'o, jos sam na poslu (jos cirka 4h) ali spijuniram

Nego nemam vremena traziti po netu, a kuci imam dobrih fotki...

[namenski]

Mali muzicki intermeco dok Radoye…  

Evolucija 1 logoa: firma nije skroz putnicko automobilska, ali je pravila i odlicne bas putnicke automobile:

 

 

 

I reklamirala ih kako umetnicka dela i treba da se reklamiraju...

[maheem]

A taj NSU bas lici na pezoa. Il obrnuto

[Radoye]

OK drugari sta je ovo:

 

(naravno prototip / koncept je u pitanju)

[peralozac]

GM Firebird. Guglao sam, naravno, slabo mi je opšte znanje iz ove oblasti, odala ga je ne slika već dve kupole .  Super je tema, samo nastavite!

 

Evo tvoj i još dva GM Firebird koncepta, a pitanje za pravog znalca (bez guglanja) - kako se zove čova sa slike?

 

[namenski]

2 hours ago, peralozac said:

kako se zove čova sa slike?

[peralozac]

Nisam ni sumljo . Svašta naučih danas, evo ako ima još zaostalih u razvoju - Harley Earl, car tailfin.

[namenski]

A, pa nije tako prosto : automobil, definitivno, jeste naprava, gadget, andrmolja koja je obelezila 20. vek.
Vek najburnijeg takozvanog razvoja civilizacije – zapadne i globalne.
Tehnicke, tehnoloske, kulturne, socijalne i sve ostale mudrosti na stranu, laze ko kaze da je automobil – ta metalna kutija na 4 tocka – naprava koja sluzi samo tome da osobu A prebaci od tacke B do tacke C. Jer, on je i izrazito iracionalan, a rasprave koji je bolji imaju zestinu koja se priblizava, a ponekad i nadmasuje cuvene rasprave o politici.

Takozvanu objektivnost i da ne pominjemo.

Kao takav, nadmasen je tek u zalazecem 20. veku, od jedne druge naprave - PC-a i svega sto je uz njega doslo i sto spada vec u naredni, 21. vek.

Pomerio je i demokratizovao individualnu slobodu pojedinca, putovanje i sve sto uz to ide, ali je, sa automobilske tacke gledista, obelezio – u tehnickom ali i svakom drugom smislu – borbu izmedju americkog i evropskog automobila, tacnije automobilskog dizajna.

To je bila, da je tako nazovemo, teorijska borba: Amerikancu u Evropi nije bilo mesta, ne racunajuci retke primerke koji su presli okean iz ovih ili onih razloga, narocito pedesetih godina 20. veka kada je Evropa jos uvek bila gladna i zeljna velikih, reprezentativnih automobila: razlog je bio prost - kupaca za neke druge, manje, narodne, jednostavno jos uvek i za razliku od Amerike, naprosto nije bilo.

Obrnut slucaj, da Evropljanin predje okean, pogotovo nije dolazio u obzir: mali, smesni evropski automobili nisu imali sta da traze u zemlji velicine i automobilskog mentaliteta jedne Amerike. Uz retke izuzetke, naravno, i americku slabost prema plemstvu svake vrste, da ne kazemo snobizam: James Dean jeste poginuo vozeci jedan Porsche, jos poneka zvezda se sepurila, tek onako da privuce paznju, u ponekom evropskom malisanu, a snobizam je uzeo svoj obol cinjenicom da je jedan Henry Ford, onaj numerisan kao broj 3, vozio jedan Maserati.

Ghibli.

Priznavalo se da, recimo, niko kao Francuzi ne ume da napravi udobna sedista, Evropa je izbacivala svoje novotarije i sluzila se novotarijama pristiglim iz Amerike, ali je zadrzala nadmocan, odmahni rukom prezriv stav prema ogromnim i sjajnim americkim automobilima: zaboravljalo se pri tom, ili namerno guralo u stranu da je automobil postao to sto jeste upravo u Americi: tehnicka naprava koja je celu jednu kulturu postavila na cetiri tocka i, mozda – to ce se jos videti – provozala.
Primera je bezbroj: evropski vozaci su se decenijama sluzili takozvanim manuelnim menjacem smatrajuci ga i producirajuci manje ili vise umesno baratanje istim kao znak muskosti i tehnicke superiornosti. Amerika je usvojila automatski menjac i koristila se njime sledeci prosto pravilo koje su Evropljani precutkivali: zasto raditi nesto sto se ne mora, sto olaksava voznju i zivot, sto je – u krajnjoj liniji nepotrebno i zamarajuce.
Ogromne, napravljene uz utrosak materijala kojim bi se napravila 2, a mozda i citava 3 evropska automobila, radne zapremine koja se u Evropi smatrala vise nego dovoljnom za teske kamione i autobuse, mekog vesanja, americke – kako losi novinari vole da ih zovu – drumske krstarice su bile cudno, ali za evropske pojmove, konzervativne: hiljade kubika zapremine su davale smesno malo snage, rucni menjaci – dok ih je bilo - su bili po pravilu trostepeni, napravljeni da se krene i vozi bez ikakvih salterskih egzibicija…

Bile su, s druge strane, opremane svakom zgodom potrebnom za udobnost: od klima uredjaja do vec pomenutog automatskog menjaca, ne racunajuci brojne i sustinske tehnicke inovacije, jer – ne sme se nikako zaboraviti – one su dolazile iz zemlje koja je, zaista, umela da pravi automobile, koja ih je pravila najvise na svetu i u kojoj se, ovako ili onako, zivelo u automobilu.

A prica o Amerikancima i njihovoj necu reci tehnickoj nadmoci, jer tehnika ipak delimicno govori razlicite jezike odnosno zadovoljava razlicite potrebe i zahteve, mada isti tehnicki problemi namecu ista ili slicna tehnicka resenja, moze da se, recimo, isprica kroz nepotpunu listu inovacija sa kojima je americka automobilska industrija stupila u godine prosperiteta posle Drugog svetskog rata.
Pa kaze:
1. Klima uredjaj. Prvi put uveden kod Packard-a, 1940. godine, sistem je bio skup i prepun problema pa je kao takav brzo napusten. Tek 1953. je GM predstavio model prihvatljivo niske cene, smesten, doduse, u prtljazniku, da bi se 1954. pojavio Pontiac sa klimom smestenom ispod poklopca motora. 1956. se nadovezao Rambler i sve to dopunio precistacima vazduha za unutrasnjost automobila koji su mogli da se koriste, pa su i korisceni, nezavisno od klima uredjaja.
2. Sigurnosni pojasevi: prvi put 1950. kao opcija kog jednog Nash modela, mada je Tucker nudio nesto slicno jos 1948.: radilo se o modi preuzetoj iz tada popularne avio problematike, ali su automobili dobili jedno sredstvo cija je korisnost tek trebala da bude dokazana; nogu je povukao Ford u kampanji vezanoj za povecanje sigurnosti, 1956. godine.
3. Elektricni podizaci prozora; ono sto je u Evropi razvijano za ekskluzivne – citaj skupe – u Americi je imalo smisla jedino ako je postalo dostupno – uz doplatu, jer tada se to jos nije zvalo opcija – sto vecem broju kupaca: Daimler Benz ih jeste razvio 1948, ali su siroko nudjena opcija postali 1955. u Americi i standard kod skupljih automobila. Prvobitno hidraulicno pokretani postali su elektricni 1953. godine i to ostali do danas.
4. Farovi koji prate okrete volana, odnosno slede krivine na putu: pokusavano jos davnih dvadesetih, ideja je kod skupljih automobila povremeno bila primenjivana kao modni detalj – ne treba ih mesati sa onim prelepim farom poznatim kao trazilac koji je bio smesten spolja, na dohvat ruke vozaca. 1948. godine pojavo se jedan Tucker sa trecim farom smestenim u sredini i koji je, mehanicki povezan za upravljacem, pratio put i krivine na njemu.

 

 

Tucker, model Torpedo i izvedenice, 1948. godina: Citroen ce tek sezdesetih da pokusa nesto slicno, petljao je i BMW, ali Tucker ima pedigre, itekakav: Cord.
Zaboravljen i sahranjen: preko 5000 ccm, motor pozadi, nezavisno vesanje sva 4 tocka, nema opruga, Tucker je to resavao gumenim torzionim suspenzerima, Cord je dao automatski menjac...
Pet i po metara duzine, 2 metra sirine i skoro 2 tone tezine...
 

5. Automatsko zatamnjivanje retrovizora odnosno zastita od zaslepljivanja svetlima automobila koji se krece iza; Chrysler u svojim modelima za 1959. i napustanje ponude posle nekoliko godina. Zbog slabog interesovanja.
6. Serijske disk kocnice: slava pripada Chrysler-u i Crosley. Chrysler ih je nudio uz masivni Crown Imperial, a Crosley uz sve svoje modele. Bilo kako bilo, Chrysler ih od 1952. nudi uz sve svoje modele. Crosley sa svojim resenjem nema uspeha i vraca se proverenim dobos kocnicama.
7. Ventili u glavi motora. I znatno povecan stepen kompresije, kolateralno. V8 motor. Oldsmobil i sezona 1948, prva ugradnja u model 88 1949; V8 OHV motor postaje za dugo godina, sve do danas u stvari, standard kada je o Americi rec. Chevrolet 1955. smanjuje odnosno olaksava blok motora i – to je to. Sve dok devedesete nisu donele neke nove materijale, ali – princip je isti, sve su ostalo nijanse.
8. Sedista sa memorijom: Mercury, 1958. i Seat-O-Matic. Sistem je pamtio nekoliko podesavanja sedista vozaca. Brze bolje su ga se docepao i Lincoln.
9. Takozvana Cruise Control: opet Chrysler Corporation, opet 1958. i opet model Imperial. Sledio je, 1959, GM sa cim bi drugim nego Cadillac-om.
10. Podesavanje jacine zvuka radio aparata u automobilu zavisno od brzine kretanja vozila. Opcija u Thunderbird-u za 1959. godinu, ne bas narocito dobro prihvacena; vreme elektronike je tek dolazilo, ali:
11. Trip computer: Mercury Turnpike Cruiser je 1957. ponudio izracunavanje i prikaz prosecne brzine i jos po nekog parametra.

 

 

 

Ovo je takozvana ofrlje lista: nepotpuna i manje ili vise nebitna za razvoj automobila, jer bi se svako od ovih resenja pojavilo pre ili kasnije kod ovog ili onog proizvodjaca. Ali, odnos izmedju takozvanih tehnickih resenja i resenja vezanih za udobnost u voznji mozda najbolje pokazuje ono sto je karakteristika takozvanog americkog pristupa automobilu: udobnost, shvacena naravno na americki nacin pre svega.
Uostalom, treba se setiti i onog cuvenog prednjeg sedista iz jednog komada, klupe u stvari i rucice menjaca postavljene uz volan, da ne smeta, u vremena kada je Evropa pakovala svoje vozace u prostore razdvojene svim i svacim, pa i rucicom menjaca smestenom na onaj nikome potrebni tunel izmedju sedista; vremena poprecno postavljenog motora tek su imala da dodju, a vlasnici skupih automobila i danas imaju problem da dodirnu suvozaca.
Nesto jace i da ne pominjemo. 

 

Socijalno, ogromni americki automobili su u Evropi pomenutih gladnih 50-ih bili zastitni znak kriminalaca i uopste problematicnih tipova: takozvane elite su jos uvek imale na raspolaganju jos po neku staru prezivelu marku, od Rolls-a, preko jos uvek nezavisnog Bentley-a, zaboravljene Humber-e da ne pominjemo, a i Mercedes se polako ponovo pridizao, sve se kao bajagi stideci svog do juce najuglednijeg putnika i njegovih brkova.

Dizajni su se definitivno razisli, Evropljani su polako postajali platezno sposobni, ali se americki dizajn definitivno nije primio u Evropi.

Paradoksalno, ali samo na prvi pogled, primio se tamo gde bi se to najmanje ocekivalo: macani iz Politbiroa su preferirali americki dizajn, potvrdjujuci mozda Hauzerovu tezu da te dve civilizacije - americka i sovjetska - imaju mozda mnogo toga zajednickog, i ako se to na prvi pogled bas i ne da videti.