jalova generacija

[Yoda]

viš, isto sam godište, a srednja u kojoj su mahom bili iz džure džakoviča, drinke, pp age i tako tih škola je bila žešće sranje, tako da ni tada nisam pripadao nikakvoj grupi, svi su bili ili smradovi ili sisice, i kad sam se tukao uvek je bilo sa grupom, na fejsu nemam ime i prezime zato što su isti krenuli da šalju zahteve za prijateljstvo, kakva drskost, na dočeku jedne ng sam se pobio sa onim što vodi safarije sad i ne mogu ga ufate, da se nisam zaljubio u pred maturu posrao bi se na komplet sve što sam imao u toj prvoj jebenoj, nije nas rat usrao, bar ne samo ovaj poslednji, we 're the flowers in the dustbin i tako dalje bre

 

Braco, drzim da je to bio fajt vrlo visokog posledicnog rizika i u to vreme...

[Sestre Bronte]

e tu sam dobio batine ko bela lala

[Yoda]

Super, bolje tad, posle bi sve bilo mnooogo skuplje...

[le petit nicolas]

kod nas se nekretnine posmatraju kao neka neunovciva aktiva tj cesto ih ljudi ne vide kao kapital, sto je smijesno, ali u jednacinu treba ubaciti i cijenu iznajmljivanja

to ne vazi u mladjoj generaciji, mada svakako usitnjavanje roditeljskih nekretnina smanjuje pritisak na iznajmljivanje. sto opet nesto govori o sfrj.

ono sto treba dodati je i alternativna upotreba novca od prodaje nekretnine. kod nas je rizik ulaganja mnogo veci.

ali svakako jeste nuzno ono sto je kori udovicki prizivala u dva svoja mandata: nekretninom raspolagati kao bilo kakvim drugim kapitalom, viskove prodavati i upotrebljavati za lagodniji zivot.

ništa se ne razumem u ekonomiju, pa su mi možda termini pobrkani, ali, čekaj: ako imaš jedan stan, kuću gde živiš, onda on nije kapital (kojim se raspolaže, ulaže...) nego tvoja imovina koju koristiš svakodnevno, kao šporet.

 

ako ostavimo po strani one koji žive od nekretnina, šta petar petrović može da uradi sa svojim stanom? ako je dovoljno velik, da ga proda, kupi dva manja, pa jedan izdaje? ali. velike stanove su dobijale porodice s najmanje dvoje dece. koja su u međuvremenu odrasla i često imaju svoje porodice. onda se veći proda, pa se narod rasporedi u manje. to je usitnjavanje koje pominješ, pretpostavljam.

druga varijanta, rasprostranjena kod nas je odlazak penzionera u vikendice koje su nekontrolisano gradili u bolja vremena. i to rešava stambeni problem, ali opet privremeno i delimično. stariji u nekom trenutku moraju da se vrate zbog lekara, ili, naprosto, starosti. onda deca čekaju da oni umru, da bi unuk/a opet dobio/la svoju sobu. surovo? poznato. znam samo jedan obrnut slučaj sina koji je otišao s porodicom da živi u roditeljskoj vikendici u ralji. i putovali za beograd na posao i u školu.

 

još jedno ali, koje je uočila još moja sestra kad je imala šest godina. tad je roditelj hteo da prodaje neke drače i lomine u zavičaju: "nemoj sve da prodaš, treba nešto i ja da ostavim svojoj deci ".

dolazi treća generacija, pp-ovi unuci. i oni treba negde da žive, a sitnije od već sitnog ne može. a mama i tata nisu stvorili nove stanove, znamozašto. tako je pritisak samo provremeno i prividno smanjen. ustvari, živimo kao neme slike, kao oni pospali u dvorcu trnove ružice. zaustavljeni u pokretu.

 

kori je žena iz lagodnijeg života, pa zato tako lupa. ko normalan prodaje stan da bi otišao u manji, a razliku nepovratno spiskao? kakav višak? višak je valjda kad imaš više u odnosu na ono što si imao, zarada. šta je pp zaradio transakcijom iz prve rečenice, pa da ga uzdravlje potroši na kaprice i delikatese?

opet, možda to rade ovi fonovi nemci iz pesme ajde jano kuću da prodamo.

 

zaključak s grunfove majice: ako ništa ne zaradiš, ništa nećeš ni imati. pre ili kasnije. a ovde se već dugo ništa ne može zaraditi osim za manje ili više štedljivo tekuće mesečno održavanje.

 

još samo nešto o rentijerima: u bgd-u je hit kratkotrajno iznajmljivanje. ima i agencije koje brinu o svemu, pa rentijer ne mora sam da menja čaršave i peškire nego samo pokupi zaradu .

 

 

okolnosti su bile takve kakve su bile, nije se imalo i cao. a fakat je da je mnogima u ex-yu bilo mnogo gore nego nama u beogradu.

ama ne mislim daj sta das, nego bori se za ono sto mislis da ti pripada i ne kukaj.

razlika drasticna :D

 

ovako je lepo razgovarati, da kroz diskusiju modifikujemo stavove. odlika je zrelosti kad osoba razlikuje doslednost od zaguljenog istrajavanja :)

 

usput smo savladale i pripremu za plivanje: prvo umesto "nema i ćao" upitaš sebe zašto. nema. pa se boriš protiv nema i onih koji čine da nema.

pitanje je majka plivanja. doduše i davljenja, ali to je druga tema ;).

 

 

Jako puno ljudi ima jako ozbiljne a nerešive probleme, materijalne, porodične i zdravstvene, dok im se podskup onoga na šta mogu da utiču ograničava na kućne radove i neku šetnjicu ili tako nešto. Kakvom akrobacijom mogu da fokusiranjem na takve stvari izbace iz fokusa one prve? Dalje, i za proaktivnost treba povremeni pozitivan efekat na uloženi trud, da bi se održao neophodan entuzijazam i energija, a treba i nekih urođenih osobina koje ne mogu tek tako da se izgrade prostom rešenošću. Ja sam makar svojevremeno mislila da moje savladavanje svih ciljeva potiče od fantastične organizacije i discipline (svakako jesam bila i jako organizovana i vrlo vrlo disciplinovana). Ali kako se to samo izlomilo kad su mi u životu naleteli neki problemi koji su mi bili izvan moći delovanja, a onda potrajali dobrih nekoliko godina. A šta tek o tome mogu da kažu neki ljudi u poodmaklijim godinama od mene, koji su jako dugo prolazili i prolaze i kroz mnogo teže stvari. Za uspešno savladavanje problema ti treba malo genetike, neokrnjena psiha i malo sreće kad ti je najpotrebnija. OK, jedno 5% ljudi će i uz sve ovo biti prosto lenji da dignu dupe, ako i toliko.

sve se slažem.

o prikupljanju posle polupavanja, a s obzirom na protok vremena, sam pisala na primeru Institucije.

 

eto, sad sam vam rekla sve što sam htela, a mnogo sam htela :D

 

poz

Edited August 8, 2014 by le petit nicolas

[Time Crisis]

ništa se ne razumem u ekonomiju, pa su mi možda termini pobrkani, ali, čekaj: ako imaš jedan stan, kuću gde živiš, onda on nije kapital (kojim se raspolaže, ulaže...) nego tvoja imovina koju koristiš svakodnevno, kao šporet.

 

ako ostavimo po strani one koji žive od nekretnina, šta petar petrović može da uradi sa svojim stanom? ako je dovoljno velik, da ga proda, kupi dva manja, pa jedan izdaje? ali. velike stanove su dobijale porodice s najmanje dvoje dece. koja su u međuvremenu odrasla i često imaju svoje porodice. onda se veći proda, pa se narod rasporedi u manje. to je usitnjavanje koje pominješ, pretpostavljam.

druga varijanta, rasprostranjena kod nas je odlazak penzionera u vikendice koje su nekontrolisano gradili u bolja vremena. i to rešava stambeni problem, ali opet privremeno i delimično. stariji u nekom trenutku moraju da se vrate zbog lekara, ili, naprosto, starosti. onda deca čekaju da oni umru, da bi unuk/a opet dobio/la svoju sobu. surovo? poznato. znam samo jedan obrnut slučaj sina koji je otišao s porodicom da živi u roditeljskoj vikendici u ralji. i putovali za beograd na posao i u školu.

 

Ma to je glupost. Jedino ako neko ima nekretnine na tzv. atraktivnoj lokaciji™, ali neka kuća u manjem gradu ili ne daj bože selu, neka je i na tri sprata, to se užasno teško prodaje i ako uopšte ode, neće biti neke velike pare. To sa vikendicama je još zeznutije, dobar deo njih verovatno uopšte nije za svakodnevni život.

Edited August 8, 2014 by Time Crisis

[le petit nicolas]

Ma to je glupost. Jedino ako neko ima nekretnine na tzv. atraktivnoj lokaciji™, ali neka kuća u manjem gradu ili ne daj bože selu, neka je i na tri sprata, to se užasno teško prodaje i ako uopšte ode, neće biti neke velike pare. To sa vikendicama je još zeznutije, dobar deo njih verovatno uopšte nije za svakodnevni život.

da, tako je danas. ali, ovi obrasci/primeri datiraju iz perioda od devedesetih na dalje.

vikendice zidane šezdesetih, sedamdesetih, pa i osamdesetih su, u više slučajeva koje znam, bile veće, konfornije i solidnije od matičnih stanova i stančića njihovih vlasnika. rodna mesta, pa grocka, gladnoš, čortanovci. kao i cg primorje.

 

poz

Edited August 8, 2014 by le petit nicolas

[расејан]

Ma to je glupost. Jedino ako neko ima nekretnine na tzv. atraktivnoj lokaciji™, ali neka kuća u manjem gradu ili ne daj bože selu, neka je i na tri sprata, to se užasno teško prodaje i ako uopšte ode, neće biti neke velike pare. To sa vikendicama je još zeznutije, dobar deo njih verovatno uopšte nije za svakodnevni život.

 

Да... кад сам купио ту башту, рекао сам после комшији "мене срамота колико сам платио". Тип што ми је продао био срећан, брзо је продао и добио колико је тражио. А у питању је солидна сеоска кућа са стандардним банатским плацем.

 

А то за викендице, како која. Има их које су комплетне куће, са струјом водом канализацијом... сад, телефон и интернет већ не бих знао, ал' не бих се чудио да их доста има, са оним варијантама на антену тањирачу. И знам неколико случајева где су родитељи тамо. А знам и један обрнут, мој први комшија, узео плац четири пута већи од мог и кренуо да зида на једној страни, а на другој само ударио темељ за будућу синову кућу. Па су одустали од куће за сина, него ће он и госпоја на село а сину да оставе кућу. Завршило се тако што је син отишао на село и кренуо да развија газдинство, а они остали овде, без друге шансе да некако дочекају пензију до да се он региструје као пољопривредник на том плацу, уплаћује себи и тако дочека.

[Time Crisis]

da, tako je danas. ali, ovi obrasci/primeri datiraju iz perioda od devedesetih na dalje.

vikendice zidane šezdesetih, sedamdesetih, pa i osamdesetih su, u više slučajeva koje znam, bile veće, konfornije i solidnije od matičnih stanova i stančića njihovih vlasnika. rodna mesta, pa grocka, gladnoš, čortanovci. kao i cg primorje.

 

poz

 

To jeste, mada i pitanje u kakvom je sada stanju vikendica iz šezdesetih ili sedamdesetih, pogotovo ako nije bilo previše para za njeno održavanje kasnijih godina. Plus ako u njoj treba živeti cele godine, onda tu treba dodati i solidan trošak za grejanje - ako uopšte i imaju rešeno grejanje i još svašta nešto.

[le petit nicolas]

što kaže paće, kako koja.

ipak, kad ideš starim novosadskim od inđije, ili zrenjaninskim putem, već od čente, ima dosta vikend-kuća koje su... kuće. uđeš, živiš.

svi troškovi koje pominješ su podnošljivi jer nisu odjednom. svakako su znatno manji od kupovine stana u gradu.

 

sad, ispade da zagovaram seobu u roditeljske vikendice :D .

 

ostaje da su generacije rođene kasnih sedamdesetih, osamdesetih, o kasnije da ne govorim, u većem procentu uskraćene za ono što je pomenula morgana: svoj prostor za život i duže školovanje.

sad, s mega-sega univerzitetima, školarinama na rate, mnogi obični ljudi se zadužuju. šta će, da se dete ipak iškoluje. e, i zato treba miću&co obestii za klikere.

 

poz

[Prospero]

Pa to prosto nije tačno, u mom gradu su za te smešne pare ljudi keširali kućerine od placa do ukrovljavanja, a njihova fakultetski obrazovana deca koja rade u struci imaju za iznajmljivanje ali sobičeta, stana ne, da nešto grade eventualno nešto montažno ovi sa jačim platama.

 

Kamate su bile uglavnom niže od inflacije tokom '70ih i '80ih, opštine su držale niske takse (otuda delom i mahom sjebana i nasumična urbanizacija prostora) tako da to nije preterano začuđujuća stvar. Plus je zbog demografske situacije tada bila veća potreba za stambenim prostorom.

[le petit nicolas]

e, da. zaboravila sam da se uvredim, u ime roditelja koji su decenije proveli u kreditima. koje im nisu oprastali, obezvredjivali.. nego su uz malo svakodnevnog ekonomisanja mogli da ih otplaćuju.

a bila i kasa uzajamne pomoći koja je roditeljki pomagala da nam dolije neki dinar za zimovanje/letovanje ili za vanredno odevno izvoljevanje. ^_^

 

poz

[Leia]

 

ovako je lepo razgovarati, da kroz diskusiju modifikujemo stavove. odlika je zrelosti kad osoba razlikuje doslednost od zaguljenog istrajavanja :)

 

usput smo savladale i pripremu za plivanje: prvo umesto "nema i ćao" upitaš sebe zašto. nema. pa se boriš protiv nema i onih koji čine da nema.

pitanje je majka plivanja. doduše i davljenja, ali to je druga tema ;)

 

poz

ma naravno, nego pomoglo bi i da sam napomenula da pod cao zdravo okolnostima podrazumevam i to da sam u tom periodu bila student/izdrzavano lice i da me je nekako bilo blam da iskam pare za letovanje dok kucni budzet puca po svim savovima.

a da bi se doslo u situaciju da se bori za nesto bolje trebalo je prvo zavrsiti taj prilicno skup (iako formalno besplatan) i vremenski zahtevan fakultet, uz koji je bilo nemoguce i raditi i zaraditi.

tako da sam imala ja i pitanja i odgovore samo mi je malo falila logistika za realizaciju :D

a davljenje uvek postoji kao opcija, i kad si na obali samo drmne cunami i cao :)

[Ravanelli]

kako da niko ne pomene sve generacije od prelaska karpata do sada?

[Aće]

u zemlji je preko 2,1 milion porodica u objektu koji je njihovo vlasnistvo (u zemlji koja broji oko 7 Meleona) uglavnom svi imaju krov nad glavom i beograd ima maksimalnu kolicinu automobila koju moze da primi. nemati nekretninu u svom vlasnistvu je ozbiljan razlog za kukanje u srbiji. o mnogobrojnim napustenim objektima ne vredi ni pricati. ko zivi ovde od vas i nema stan u svom vlasnistvu nek razmisli gde je izgubio vreme i novac.

 

vecina ima nasledjene stanove koje su matorci dobili od drzave mufte i/ili otkupili za hiljadu dve dojce maraka. 

 

kad se setim akcije "imas kucu vrati stan"

[hazard]

Kamate su bile uglavnom niže od inflacije tokom '70ih i '80ih, opštine su držale niske takse (otuda delom i mahom sjebana i nasumična urbanizacija prostora) tako da to nije preterano začuđujuća stvar. Plus je zbog demografske situacije tada bila veća potreba za stambenim prostorom.

Bilo bi interesantno videti koliko su raznorazni periodi inflacije zaključno s hiperinflacijom uticali na sposobnost otplaćivanja kredita. Nekoliko puta sam čuo priču tipa ,,to smo uzeli na kredit, do 90 i neke smo otplatili otprilike pola, a onda je rata spala na 2 marke mesečno pa smo onda s jedno 300 maraka u cugu otplatili sve ostalo" itd.