November 21, 201411 yr Nona Belavina-ona nije urbana ,ona je dete beogradske kaldrme: Београд Да’ л ћу се вратити? Видећу ли скороплаветило твојих препелтених река И обезумљени, ослепео град, Где била сам срећнија од свих? Н. Б., 1944. Поновно лутам познатим улицама, Оним које ми је некад одузео рат… Како је лепо! Овде сам – своја.Код куће сам. И као да су ми младост вратили назад. Какав залет имају ове успомене. И колико година стане у један трен. У овај парк сам журила на састанак… А у овај дом по свежањ нових књига. Овде сам дрхтећи трчала на испит, А тамо је сијао строги храм уметности… Тугу за њим сам носила годинама По свим непотребним и туђим стазама. Улице ми пружају руке, Дочекују своју заблуделу кћи, Али после дуге и потпуне раздвојености Не могу да препознам свакој кући лице. Знам, прошлости повратка нема, Али ипак душом пуном топлоте, Ја тражим прозор кроз који је некад Љубав тад још непрепозната ушла. Отворен је као и некад. Заувек! (Као што је неизмерна срећа двоје…) А тамо доле загрљене реке У плаветилу незамисливом свом. И стари парк, и цркве, и „Споменик“… О, граде мој опрости ми, опрости! Јер нисам крива у својој издаји, Рат је измешао све моје стазе. Ја нисам твоја! Страница је окренута. Са другом земљом везала ме судбина. Ал’ увек, читав живот ћу да те сањам. И у срцу мом да чувам као звезду. (Нона Белавина, 1977. г.)
Create an account or sign in to comment