Strah od smrti

[Time Crisis]

Hm... ne brine me moja smrt, koliko smrt onih koji su oko mene. Doduše, moguće da ću drugačije razmišljati nekih 30 ili 40 godina kasnije, tj. ako me u međuvremenu ne strefi neki retrovizor (što je već mnogo opipljiviji strah, taman su u nivou glave).Verujem da smrt nije "kraj priče", ili bar želim da verujem. :) Mislim da bi me saznanje da je život besmislen, odnosno da ima smisla otprilike koliko i život jedne bakterije ili bubašvabe zabrinjavalo više nego sama smrt. Inače ne verujem u reinkarnaciju, ne deluje mi kao održivo rešenje što bi rekli političari :P

[Miralem]

naravno da smrt nije konacna- kad umres jebaces 72 device i ziveti u zemlji dembeliji. ne znam sto se uopste i mucimo sad, kad mozemo da lepo crknemo i udri brigu na veselje.

[Lucia]

Osim šoka kad sam saznao da mi je uz terapiju ostao još max. 2 godine života, što je najnormalnija reakcija, uopšte o smrti i ne razmišljam. Radim šta mi se prohte, bolje reći ono što mi zdravstveno i finansijsko stanje dopušta. A bogami i dosta preko toga.

Jedino bih volela da izbegnem da se opteretim nečijim "oročavanjem" mog života. Gledala sam tatu koji je svojih poslednjih deset godina proveo u iščekivanju te najavljene smrti. Mi smo dosta različiti pa me je uvek čudila njegova znatiželja kada će umreti. Pitala sam ga zašto mu je to bitno i šta bi uradio da zaista može unapred znati tačan datum (nije imao odgovor, samo me je gledao), pametovala mu što ne misli kako će do tada živeti (a životario je, činilo mi se kao da je jako kasno u životu postao svestan svoje smrtnosti), tešila ga da ne postoji "red u umiranju", da ja mogu otići pre njega... Ipak sam se ponekad poigravala pitanjem šta bih da me doktori tako obeleže svojom prognozom (inače ih se klonim na svaki način i skeptična sam) ili ranije češće zamišljala da sam osudjena na smrt. Pretpostavljam da bih u slučaju doktorskog oročavanja tek tada prestala da se ležerno odnosim prema životnom vremenu (kao da mi treba velika pretnja da me trgne), da bih nešto suštinski promenila napr. prestala da idem na posao i krckala uštedjevinu, krenula na put oko sveta i samo išla, išla... I ovako radim šta mi se prohte, ne osećam stege osim svakodnevne rutine koju pokušavam svesno da razbijam, ali opet to je neko stalno kruženje... Možda bih postala hrabra, odlučila se na skok padobranom ili neke druge life hazard aktivnosti koje mi sad ni ne padaju na pamet... ili bih jednako odživotarila ostatak kopneći u tihoj tuzi kao i tata... ili bih ignorisala, bila spokojna i ne bih ništa bitno promenila... iapk ne poznajem sebe, po iskustvu znam koliko umem da se iznenadim.

[ivy]

nije, ne u mom slucaju. jahala konja, on se propeo i poceo da divlja. ja na konju, drzim se da ne padnem. odjednom je svet utihnuo, postao prigusen, iako su svi vristali. vreme kao takvo prestaje da postoji, imas osecaj usporenog snimka, potpun svestan sta se desava i sta ce najverovatnije da se desi. i sasvim ti je svejedno. imas vremena da razmisljas i da odlucis sta ces da ucinis povodom toga, ako ces ista da ucinis. u isto vreme si vrlo racionalan i nemas bas nikakav strah. ne mislis ni na koga osim na sebe. ja sam bila odlucila da se pustim u nekom blatu, jer je konj jurcao ka betonu na kome mi je bilo jasno da cu se losije provesti. iako je ovo sve u realnosti trajalo jako kratko, imala sam vreme da smireno porazmislim o tome sta mi je ciniti. slicno iskustvo je imala moja drugarica dok je sletala sa autoputa brzinom od 180 na sat.

da,ovo je sve potpuno tačnoali to sa gledanjem smrti u oči nema veze,to je samo adrenalin tj. tvoj mozak i tvoje telo su uradili to upravo da bi smrt izbegli..dakle to je sve bilo mnooogoo trenutaka pre smrti..bar ja,posle 4 takve situacije na to sve tako gledam

[Mostly harmless]

smrt nije strašna. kada ti si tu, nje nema. kada ona dođe, tebe nema.

Sjajno rečeno. Ipak, imam utisak da ljudi (me included) imaju veći strah od samog trenutka kada smrt nastupa i spoznaje da je kraj neminovan, nego od smrti same. Meni je teško da zamislim kako i šta oseća čovek u trenutku kada se smrt dešava. Na primer, u toku srčanog udara ili tokom kulminacije neke teške bolesti...@cmrlj> tnx za lepo opisan trenutak

[Đipalo Junuz]

Ipak, imam utisak da ljudi (me included) imaju veći strah od samog trenutka kada smrt nastupa i spoznaje da je kraj neminovan, nego od smrti same. Meni je teško da zamislim kako i šta oseća čovek u trenutku kada se smrt dešava. Na primer, u toku srčanog udara ili tokom kulminacije neke teške bolesti...

To je valjda jedan od uzroka nastanka religije... Odgovor na The Pitanje. Šta je sa druge strane? Kako izgleda prelazak/odlazak? Da li je sa druge strane Veliko Sve ili Veliko Ništa? U tom trenutku se valjda sazna koji deo onog fazona sa Bogom i Ničeom je višak...

[Nikodije]

Smrt je dobra stvar jer ne osetis nista. A sta je zivot ako ne prost zbir patnji, bola, svih ostalih strahova, gresaka, losih izbora, razocaravanja, apatije, i nesto seksa, sporta, hrane i filmova izmedju toga :) Neko sklon depresiji tako treba da gleda na smrt, a optimiste i tako boli uvo, niti razmisljaju o smrti, niti otvaraju ovakve topike :)

[Mostly harmless]

To je valjda jedan od uzroka nastanka religije... Odgovor na The Pitanje. Šta je sa druge strane? Kako izgleda prelazak/odlazak? Da li je sa druge strane Veliko Sve ili Veliko Ništa? U tom trenutku se valjda sazna koji deo onog fazona sa Bogom i Ničeom je višak...

Ne. Nisam mislio na The After. Lično, zabole me tuki da li i šta dolazi posle. Mislio sam na onaj trenutak očaja kad shvatiš da više nećeš videti svoje dete, slušati omiljenu muziku ili jesti majin index, recimo.

[Time Crisis]

Mislio sam na onaj trenutak očaja kad shvatiš da više nećeš videti svoje dete, slušati omiljenu muziku ili jesti majin index, recimo.

Kao što je pomenuto, to možeš shvatiti bilo kada, ne nužno 5 sekundi pred smrt :)

[Mostly harmless]

Tacno ali ta spoznaja nema ni priblizno istu tezinu/jacinu sada, dok se guzvam u gsp-u i u samrtickoj postelji...

[kim_philby]

naravno da smrt nije konacna- kad umres jebaces 72 device i ziveti u zemlji dembeliji. ne znam sto se uopste i mucimo sad, kad mozemo da lepo crknemo i udri brigu na veselje.

kaurine, ti se nemas cemu radovati!nego nazad na temu:duchampov grob

[burekdzija]

'ladno.. koja tema. meni je zanimljiva iz specificnog razloga. skoro da uopste nisam imao priliku da pitam ljude za slicna iskustva a da to ne bude awkward. nije mi ni sad prijatno da ovde pitam, al jbg.. "zgodna" tema. ...kapiram da svi, kako tako, prodjemo kroz to. ono sto mene zanima je da li je jos neko kroz to prosao tako rano? stvarno nemam pojma gde bih drugo pitao, a oduvek me interesovalo.edit: slova

Mislim da je puno ljudi imalo isto/slicno iskustvo, ali o tome ne prica. Recimo ja sam u tim godinama imao gotovo identicnu pricu (nisam bas kod psihologa zavrsio), al sad da me ubijes (pun intended) ne mogu da se setim kako sam strah savladao. Verovatno kad sam resio da necu umreti. Te odluke se eto cvrsto drzim do danas.

[MarlaSinger]

Uopste se me bojim sopstvene smrti, mogla bih eto sada da umrem. Bojim se zivota, agonije i ludila koju donose ljubav i mrznja. Bojim se ljudi, bojim se srece , jer posle srece dodju suze, bojim se zuza i tuge jer traju dugo. Cak i kad traju kratko meni je to dugo. Sta je smrt naspram toga? Nista. Smrt je izvesna, od nje se ne moze pobeci. Problem je kako ziveti do smrti. Gde se uci kako savladati patnju? Sidarta je napustio zenu i dete i otisao da meditira, sedeo ispod smokvinog drveta danima i danima. Sta moze obican covek da uradi? Ne moze da ostavi sve i da pobegne od svega, da pobegne od sebe. Kako da se jedu te jagode bez da se misli o tome kako ces ih jednog dana biti zeljan...dok si jos uvek ziv.

Edited November 7, 2011 by MarlaSinger

[burazer]

Evo jedne ozbiljne teme...................................Povremeno se, čovek, ipak seti da će jednog dana krkljati na odru, poplavele kože i hladnih udova, i videti stvari kojih nema, i posle nekoliko sati se preseliti u nepoznato.Da li imate aktivan strah od tog trenutka,....................................

ja ocekivala neku tranksacionu dubinsku analizu, a ti tako <_<sad ozbiljno, mislim da ovde nije do straha vec do, simply, neverovanja u smrt, tj. nemogucnosti da sustinski i istinski shvatim ogranicenost egzistencije, odnosno, da sutra mene fakat nece biti. Ja to vise vidim kao neki ego trip nego strah

..komplementarna transakcija, (ipak): roditelj - dete, dete - roditelj smrt se nas ne tice. force majeure

[burazer]

Evo jedne ozbiljne teme...................................Povremeno se, čovek, ipak seti da će jednog dana krkljati na odru, poplavele kože i hladnih udova, i videti stvari kojih nema, i posle nekoliko sati se preseliti u nepoznato.Da li imate aktivan strah od tog trenutka,....................................

.......

zato sto se bojis smrti.

.....

ja ocekivala neku tranksacionu dubinsku analizu, a ti tako <_<sad ozbiljno, mislim da ovde nije do straha vec do, simply, neverovanja u smrt, tj. nemogucnosti da sustinski i istinski shvatim ogranicenost egzistencije, odnosno, da sutra mene fakat nece biti. Ja to vise vidim kao neki ego trip nego strah

..komplementarna transakcija, (ipak): roditelj - dete, dete - roditelj smrt se nas ne tice. force majeure Edited November 7, 2011 by burazer