Srpski film

[korindjar]

Da podsetim 2004. je Arsenijevic bio nominovan za Oscara sa filmom (A)torzijaDa li ce ovaj momak da iscupa srpski film, u nedostatku novih kvalitetnih filmadzija?

Nece, sigurno jedan od najlosijih filmova koje sam gledao u zivotu. Al treba da vidite kako Stefan barata dijalozima, paz scenegori trafika, negde kraj filma, stvari se rasciscavaju, tip gasi trafiku pp aparatom...- [gasi trafiku, prestaje da gasi, okrece se prema anici dobri i pogleda je]- [ona pogleda njega i nesto mu smrkne nosicem]- [on napravi grimasu koja je mogla da znaci sve izmedju 'jebemi se za lubenicu' i 'ko je pisao u saksiju']- [ona se okrece i odlazi]- [on nastavlja da gasi trafiku]I tako sve funkcionise najveci deo filma, gotovo svaki dijalog izmedju glavnih likova. Oni se nesto gledaju, ona krece prema njemu onda stane, pa se vrati.Najcesci dijalog je:- ej- ovaj/ova se okrene (stoji jedno 5 sekundi i zvera u kameru, kao podigne glavu i time bihejvioralno postavi pitanje 'sta je')- ma nistai onda se razidjuJadnost humora je tek posebna stavka, ima tone bespotrebnih delova, dijaloga, likova... uglavnom sve je bespotrenoPjesma filma je 'besame mucho' se cuje jedno 800 puta, na kraju je publika pocela da se smeje kada se pri kraju pocela ponovo pustati pesmaVuk Kostic je spremio ulogu malog lokalnog krimosa ko sto bi ja sada mogao da glumim Bika Koji SediNajbolji je osecaj kada izlazis iz bioskopa i pitas se 'sta sam to pogledao, kako je mogao svaki lik da bude tako debilan, o cemu se ovde pricalo, kako nije ali bas nista mogao da izvuce iz ovoga'... ja sam bio zbunjen koliko ovo ne valjaAl to kako je napisano i zamisljeno... uzas baKustin mali je prevara :( Edited September 23, 2008 by Hustler

[Junior Bonner]

Na žalost moram da se potpišem ispod. Film je siv i sumoran do bola, nema AMA BAš NIJEDAN vedar trenutak, ništa. Svi likovi su sjebani do kraja. Prvo pitanje kad se film završio bilo mi je gde živi ovaj čovek što je ovo napravio, da li se bar malo smeje, da li ima prijatelje, devojku. Čemu napraviti ovakav film? Stvarnost nikada nije toliko siva, posebno danas kada je opet bolje nego pre nekoliko godina. I da jeste, tim pre bi humor u filmu bio potreban. Razgovori Anice i Vuka su posebna priča, naporni, razvučeni, prazni. Od Vuka Kostića na kriminalca manje liči jedino Josif Tatić i to je zapravo kriminal što on igra kriminalca. Imam utisak da mu je najteži deo uloge bio da izađe iz onih kola. Besame, besame ...

[colonelo]

U postu malo iznad sam rekao kako očekujem mnogo od filma Turneja.Srećom, očekivanja su u potpunosti ispunjena. Uspio sam sinoć da ga pogledam i još sam pod utiscima.U pitanju je snažan (anti)ratni film sa elementima road-movie-a. Autobus kao prevozno srestvo nameće asocijacije na šijanovog klasika, premda je bitan element i u prethodnom Markovićevom ostvarenju - Kordon.Kao i u dosadašnjim Markovićevim filmovima, komični i dramski (tragični) detalji se smjenjuju velikom brzinom, a scene i dijalozi su potpuno životni. Marković se ponovo fokusirao na jednu profesiju, ovaj put glumce (ranije su to bili prosvetni radnici, ljekari i sestre, pa policajci...) i kroz priču o njima dao još jednu oštru kompletnog društva. Sada su u fokusu 90-te, ratne godine i čini se da je film obuhvatio gotove sve negativne pojave vezane za taj period (umjetnost bi bila obuhvatiti pozitivne pojave iz navedenog perioda).Markovićeva ostvarenja su uvijek bila zahvalna za veliki broj glumaca, pa je tako i ovaj put. Osim glavnih glumaca, koji igraju glumce i koji su standardno dobri (Josif Tatić je, čini se, u ulozi života, Mira Furlan dokazuje zašto nostalgija za njom nije prestajala svih ovih godina, a i Kičić premašuje očekivanja), efektne su i brojne minijature - prije svih Sergeja Trifunovića, zatim Emira Hadžihafizbegovića, Baneta Popovića i Novaka Bilbije. Slavko štimac i Voja Brajević su takođe veoma dobri u nešto većim epizodama (konačno, nakon dužeg perioda, štimca gledamo u ulozi koja ne odiše patetikom).Sve u svemu, nakon punih 12 godina i Lepih sela dobili smo još jedan odličan, surovo realističan (i istovremeno karikaturalan) prikaz svog bezumlja rata u Bosni. Puno sreće u trci za Oskara, mada nisam siguran koliko će Akademija imati razumijevanja za film koji obiluje aluzijama na lokalna dešavanja.

Edited September 29, 2008 by colonelo

[korindjar]

bas mi je drago za markovica. samo jos da dodje do nasih bioskopa pa da overim.ima i treci domaci film koji je izasao za kratko vreme, milos brankovic. jel neko imao prilike to da pogleda?sada sam skinuo mlad i zdrav kao ruza, a u toku je skidanje neke zezancije sa Zagorom, koji su pravili neki moji sugradjanipogledacu ih u toku nedelje, pa javim

Edited September 29, 2008 by Hustler

[mustang]

ja sam...ali da se ne ponavljam pa cu samo c/pMILOS BRANKOVIC ili (radni naslov)Who The f.u.c.k is Milos Brankovicscenario i rezija Nebojsa Radosavljevicdirektor fotografije Milos Kodemouloge: milos vlalukin, nada sargin...za samo 300 000 evra, MB pripada onim filmovima o kojima će moći da se prica malo duže vreme.noir sa odredjenom dozom realizma i surealizma, docarava ono sto nam se desava zadnjih godina. ovo nije film za politicke korekte lutkice, jer znam da će izaci posle prvih 20 minuta. sadrzi homoseksualne scene, verovatno će biti dozivljen i kao antisemitski, zacinjen incestom i nekrofilijom, laznim umetnicima, sa otvorenim stavom o nevladinim organizacijama, a sve u cilju da nam se docara koliko je drustvo danas otislo u tri lepe. glavni junak, milos brankovic, mladi arhitekta koji treba da magistira, odrastao na vrednostima sto su retke među nama, pokusava da se suoci sa svim promenama oko njega. kako će da ih resi, pogledajte film :)

[Lezilebovich]

Nisam gledao, ali sam bas juce pricao sa drugaricom koja je gledala Milosa Brankovica. Kaze da je jedan od filmova kojima je jedini cilj da budu provokativni i da su jedva izdrzali do kraja filma. Bilo ju je sramota zbog neke dece koja se sedela pored. Preporucila je da ne bacamo pare na gledanje tog filma ... Njeno misljenje navodim jer je imala identican utisak kao Hustler za Arsenijevice film - razvucen, sa 2-3 dobra momenta (neko pistanje na aerodromu) i preteraše ga sa istom pesmom ( a ona obožava Intruder) . I dokle ce svako ko hoce da napravi depresivan film da ga metne u blokove i prikaze zgrade iz zablje perspektive i odma' depresija, ne mora da se muči ... stvarno ne znam i dokle ce Vuk Kostic da tako tragicno glumi krimose - najnoviji primer je ova serija na rtsu1... švaba iz rana , kasnije roda je bolji iljadu puta . a

[Moća]

Znaci Arsenijevicev film koji je dobio nagrade na raznim filmskim festivalima u inostranstvu ocenjen odljudi kojima je to posao ustvari jeste jedna obicna glupost koja ne zasluzuje ni da se snimi? Kakvi ste vi dokoni pljuvaci i zavidni ljudi.Jeste tacna ona da se u Srbiji uspeh najteze prasta.Cudo da neko od vas nije napisao scenario do sada kada se vec toliko dobro razumete?Sto ne napisete scenario bez rupa sa uzasno zanimljivom radnjom i jos boljim dijalozima pa da pokupite oskara? Kad vec znate sto ne krenete.Mnogo ste bre jadni!

[korindjar]

[Ulis]

ТУРНЕЈА ГОРАНА МАРКОВИЋАХистриони у босанском гротлу За разлику од млађе генерације која се бави последицама, Кустурица, Драгојевић и Марковић баве се ратом као инсценацијом дубоких конфликата у личностима самих нарцистичких и психотичних вођа и њихових следбеника, ратом као последицом отцепљења свих негативних емоција и њиховом пројекцијом на Другог

Чешка школа југословенског филма је осамдесетих изнедрила остварења која су непосредно комуницирала са гледаоцем из различитих генерација и социјалних структура. Горан Марковић, као посебан представник своје генерације, био је и тада спреман како на оштру друштвену критику тако и на жанровске искораке неспецифичне за југословенски филм. Данас је Марковић по географији српски редитељ чији јунаци узвикују ?Ја нисам Србин, ја сам глумац!? кроз својеврстан ауторски апатридски крик.Марковићеви почеци осамдесетих, ?Специјално васпитање? и ?Национална класа?, као социјална драма и комедија, са емпатијом и хумором скенирају дух времена социјализма, уз антихероје које нам Марковић представља као блиске и препознатљиве. Из сатиричног угла Марковић је третирао социјалистичку самоуправну стварност у остварењу ?Мајстори, мајстори!?, а у ?Тајванској канасти? он доноси реалистичку, али далеко оштрију сатиру о појединцу, који прихватајући правила игре постаје део једног корумпираног система. ?Вариола вера?, као антиутопијска парабола о друштвеном систему који се урушава попут ткива захваћеног галопирајућим вирусом, и ?Већ виђено?, представљају жанровски помак од социјалне комедије, драме и мелодраме ка филму катастрофе са једне и психолошком хорор-трилеру са друге стране, којима се аутор, нажалост, више неће враћати.Но, оно што ће се искристалисати у Марковићевом рукопису, како редитељском и сценаристичком, тако и у позоришном па и квазиисторијском и хроничарском, јесте покушај биопсије прошивеног везивног ткива реалности и фикције. Марковић је наговестио преплет илузије и стварности избором жанровских предложака ? ?Сабирни центар? (по комаду Душка Ковачевића) поигравао се тананом мембраном која дели живе од мртвих проблематизујући ове наизглед непомирљиве светове; то чини и поменути халуцинантни филм ?Већ виђено?. Чак и сатирично остварење с почетка деведесетих, ?Тито и ја?, иронизује одигравање једне улоге. У новом миленијуму Марковићев аутобиографски документарац ?Србија године нулте?, иако насловом доноси омаж чувеном аутору неореализма Роберту Роселинију (?Немачка године нулте?), представља изузетно интиман поглед на милошевићевску Србију и покушај ?ресетовања?, како сопственог тако и ширег, контекстуалног, друштвеног бића након петооктобарских промена. На трагу поменутог лајтмотива фикција/реалност, Марковић акцентује и положај глумца као перформера, као интерпретатора, као античког трагоса, оног који навлачи туђе коже на своја леђа, кроз лик сопственог оца, глумца Радета Марковића који контемплира у гардероби Народног позоришта у костиму из Калдероновог комада ?Живот је сан?.Коначно, дванаест година након успешног позоришног комада, играног у Атељеу 212, чија је праизведба претходила чувеним ?шетњама?, Горан Марковић исте јунаке пребацује на филмско платно. Филмска ?Турнеја? прати шест београдских позоришних глумаца (тумаче их Мира Фурлан, Гордан Кичић, Тихомир Станић, Драган Николић, Јосиф Татић и Јелена Ђокић) који се крајем 1993. упуштају у опасну авантуру ?тезгарења? у позадини ратишта, не слутећи да ће и сами бити на нишану зараћених страна. Као и у ?Кордону?, причи о грађанским протестима са оне стране огледала и пендрека, у којем лик једног полицајца представља оваплоћење чувеног драмског лика, батинаша Дропца, Марковић и у ?Турнеји? више него експлицитно цитира комад Љубомира Симовића ?Путујуће позориште Шопаловић?. Глумачка трупа овога пута није под немачком окупацијом већ у босанском гротлу, а животе им спасавају реплике Помета и Петруњеле, Стефана Дечанског, Ифигеније...Глумци на своју злокобну турнеју полазе камионетом, са аветињски празног Трга Републике, испред Народног позоришта, у зиму 1993. Плато испред Позоришта је значењем бременит топос ? ту је започео 9. март, а са балкона националног театра демонстранте је обраћањем подржала тадашња управа. Велико морално питање за све глумце било је да ли музе заиста треба да заћуте док преко Дрине грувају топови. И док је кулминативну сцену у позоришној ?Турнеји? чинио монолог најмлађе глумице у муслиманском заточеништву, попут андрићевске овчице Аске, монолог саможртвујуће Еурипидове Ифигеније која поносно гине за Хеладу да би својом смрћу зауставила Варваре (а јасно је, при томе, које то Варваре ?прозива? Марковић као писац), у филмској верзији свог текста аутор додаје далеко потреснију, иконичну сцену. Маестрални, дијаболични Сергеј Трифуновић, као вођа злогласних Арканових ?тигрова?, присиљава заробљеног хрватског војника да хода минским пољем, пред очима глумачке трупе, док поје ?Кукавицу?. Та ?Кукавица? као да је опело нама који смо допустили смрт и који смо умирали нечињењем. Тај крупни план Сергеја који грли констернирану Миру Фурлан, тај сатанистички ритуал, представља кадар читљив и онима који никада нису ни чули за Цецу или Аркана, јер та сцена је парадигма тријумфа зла. Глумци се враћају за Београд, али више никада неће бити исти.Три пута јунаци Марковићеве филмске ?Турнеје? вечерају за столом ? једном са заповедницима српске војске у Србобрану, други пут у треш мотелу локалног моћника и, коначно, за сценским столом на празној великој сцени Народног позоришта, своји на своме, обедујући тако стварну а никад горчу реквизиту преосталу од ?Госпође министарке?. Сценска светла се гасе. Над јунацима наступа тама. Не као филмско затамњење, већ каратама која гута својом гравитацијом. Ниједна вечера није ?последња?. Тај репетитивни мотив којег аутор подвлачи као да опомиње да ни катарзичног ускрснућа још увек неће бити.Хистриони, јокулатори, минстрели (Горан Марковић непрестано ?подвлачи? кроз музички скор ренесансне мотиве) крхка су бића на граници јаве и сна, али ово је омаж не само глумцима већ и свим суптилним природама које постају жртвама насиља. И то даје одговор на питање да ли је ?Турнеја? филм о глумцима (коначно ? посвећен је ауторовим родитељима, великанима југословенског глумишта, Оливери и Радету Марковићу), или о распаду Југославије. Мало је, заправо, нових домаћих филмских ратних мелодрама ? Кустурица у ?Подземљу? такође кроз метафикцију и илузију третира крваве покоље, а на ратном фону одиграва се и ?Живот је чудо?. Драгојевић, пак, кроз изузетно иронијски дискурс вивисецира зараћене стране у ?Лепим селима?. За разлику од млађе генерације која се бави последицама, Кустурица, Драгојевић и Марковић баве се ратом као инсценацијом дубоких конфликата у личностима самих нарцистичких и психотичних вођа и њихових следбеника, ратом као последицом отцепљења свих негативних емоција (агресије, мржње, зависти) и њиховом пројекцијом на Другог и то на Другог који им је поприлично налик. И у том безумљу, нарцистички се трага за оним малим разликама које једне одвајају од других, не би ли се одржала илузија јединствености, непоновљивости, посебности, супериорности. Симилис симили гаудет ? слично се сличном можда радовало у антици, а двадесети је век показао врхунце у безумљу инсистирања на разликама. ?Нарцизам малих разлика?, тај Фројдов термин којим се описује урођена агресија у међуетничким конфликтима (такође једна од реплика у ?Турнеји?) покренуо је и балканску кланицу деведесетих.Коначно, и сама глумачка професија није лишена нарцизма, напротив, она се храни туђим дивљењем. Но, тај нарцизам далеко је од фаталног. Хистриони жонглирају емоцијама, но фикција никада не продире у реалност толико колико реалност у фикцију. Марковић позива сваког од нас на сопствену интимну турнеју по својим моралним начелима, јер сваки је чин, свако је чињење, наша сопствена реплика чији смо ми неприкосновени аутори.Весна Перић

 

Било би тешко снимити филм о овом рату. Сви исто изгледају, истим језиком говоре...?, део је монолога који у једном тренутку изговара београдски доктор на испомоћи на ратишту (глумац и продуцент Светозар Цветковић), а с којим сценариста и редитељ Горан Марковић, можда и најпрецизније у филму ?Турнеја?, исказује свесност тежине посла којег се дохватио и то после пристојне историјско-временске дистанце.И за љубав и за рат је потребно минимум двоје, мада је сасвим могуће и једно и друго радити ?у тројку?. То је, нажалост, и доказано током ратова у Југославији, конкретно ? у Босни, јер о том рату је у овом филму реч, а на Марковићу је било да се определи како ће о томе казивати, свестан чињенице да свака страна има неку своју истину. И определио се. За политичку коректност, за што равноправније третирање све три стране у сукобу: и српске и хрватске и муслиманске. С тим, што су шамари српској страни нешто снажнији, и самим тим болнији. Али, није ли уосталом пристојно прво погледати себе, завирити у сопствено зло, па тек онда критиковати и осуђивати туђе?И док доктор, отупелог погледа, по ко зна који пут заредом одсутно пере руке од крви, јер му тако налаже подсвест у којој је дубоко ипак нотирано да се трагови и мирис смрти никада посве не могу отклонити, Марковић уз помоћ њега резимира, не само апсурдност и ужасну трагедију једног времена, већ и сав бесмисао рата уопште.Да би овако тежак садржај филма учинио доступним и разумљивим и домаћим и иностраним гледаоцима, Марковић се опредељује за форму трагикомедије, уз помоћ које му је било најефикасније да пренесе поруку и уједно забави публику на прилично неконвенционалан начин. Овакав поступак, додуше, није само Марковићева специјалност, већ је то терен по којем најчешће корачају наши аутори, али и редитељи из региона.У најкраћем, Марковићев трагикомични роуд филм о слабостима људи и хаотичности рата, посвећен је његовим родитељима? глумцима (Оливери и Радету Марковићу), јер је управо њихову професију употребио као спроводник свеколике ратне драме и људске мизерије и комичности.Чланови једне београдске позоришне трупе, охрабрени могућношћу да на брзину организованој турнеји, ?тезги? у ратом разореној Српској Крајини 1993. године, у време најгоре инфлације у Србији зараде по коју девизу, крећу у авантуру која ће их заувек променити.Намера им је да обневиделе мештане опкољених села, исцрпљене припаднике разноврсних оружаних снага (војници ЈНА, борци локалне Територијалне одбране, ?Бели орлови?, ?Тигрови?...) и рањенике, забаве извођењем Фејдоове ?Бубе у уху?, али им домаћин ?предлаже? да хонорар поклоне Колу српских сестара, а репертоар промене у нешто патриотскије (Стерија), што би подигло морал војницима на нестабилним линијама фронта.Тада све креће наопако, и наивна, и потпуно несвесна дружина глумаца, који су читав живот и иначе попут неодрасле деце, без помоћи возача Ђуре (децентан а моћан Славко Штимац), почиње да лута залеђеном шумом, између српских, хрватских и муслиманских линија, на сваком кораку се суочавајући са опасностима и смрћу, непрестано оптужујући вођу турнеје Станислава (изврстан Тихомир Станић, уједно и продуцент), за сав чемер с којим се суочавају.Детињастост, лежерност и наивност самољубивих глумаца уваљује их у тешке невоље, али их истом мером из невоља и вади. Но, једно је сигурно: ниједан од њих није способан да побегне од оног што око себе види, сви се на овом путу и исказују и мењају. И заводник Лале (упечатљива улога Гордана Кичића), и од алкохола обневидели Жаки (громада од Јосифа Татића), и Мишко (добро одмерени Драган Николић који заправо игра самог себе), и огорчена Соња, глумачки секс-симбол једне генерације и бивша Жакијева жена (драмски импресивна Мира Фурлан) и студенткиња глуме која је ?ускочила? у турнеју жељна свог простора (глумачки моћна Јелена Ђокић).И узалуд ће Лале у наступу искреног беса и понижења, док их Хрвати терају да ?чисте? минско поље, узвикнути: ?Ја нисам Србин, ја сам глумац!?. Од припадности нацији у рату се не може побећи, чак и ако си и Талијин миљеник, потпуно за рат незаинтересован, за његов почетак ниси крив, нити си у могућности да га зауставиш. За своју националну припадност сносиш свој део одговорности, кроз глумачку игру и дијалоге, поручује Марковић.Фурланова и Ђокићева блистају, а филму посебну моћ и снагу дају глумачки перформанси Бранимира Поповића који тумачи лик муслиманског капетана (све емоције су сабране у очима овог врсног црногорског глумца), Војислава Брајовића као ?ратног хушкаша? ? помпезног песника Љутића, Емира Хаџихафизбеговића као локалног српског моћника и профитера Данила, Сергеја Трифуновића који је, јасно је то и без потцртавања певањем Цецине песме ?Кукавица?, у улози лидера ?Тигрова? Аркана...Хаотична атмосфера и сва суровост рата, прилично су уверљиво реконструисани на свим нивоима и сви технички елементи у овом филму су добро укомпоновани. Уосталом, Марковић је око себе окупио проверени тим. Ту је сценографски бард Вељко Деспотовић, иза камере сигурно око Радослава Владића, костимограф Љиљана Петровић, композитор Зоран Симјановић, чија ренесансна музика доприноси свеукупном утиску да је филм ?Турнеја?, повремено и прави ратни водвиљ.Нема шта, Горан Марковић је направио сасвим добар филм. Окупивши сјајне глумце и искусан ауторски тим ишао је на сигурно, не упуштајући се у велике ризике. Заправо, остварио је сан да сними филм према сопственом истоименом драмском комаду, који је премијерно био изведен још 1996. године у режији Милана Караџића. Штета што тај сан Марковић није досањао много година пре. Или, барем годину пре Оскара за ?Ничију земљу? Даниса Тановића. Тада је био млађи, сигурно и снажнији и храбрији, а и свеукупан ефекат филма би био још бољи и моћнији.Дубравка Лакић

Edited October 11, 2008 by Ulis

[ubuntu]

Znaci Arsenijevicev film koji je dobio nagrade na raznim filmskim festivalima u inostranstvu ocenjen odljudi kojima je to posao ustvari jeste jedna obicna glupost koja ne zasluzuje ni da se snimi? Kakvi ste vi dokoni pljuvaci i zavidni ljudi.Jeste tacna ona da se u Srbiji uspeh najteze prasta.Cudo da neko od vas nije napisao scenario do sada kada se vec toliko dobro razumete?Sto ne napisete scenario bez rupa sa uzasno zanimljivom radnjom i jos boljim dijalozima pa da pokupite oskara? Kad vec znate sto ne krenete.Mnogo ste bre jadni!

"Ljudi kojima je to posao?" Pa nije film snimljen za njih nego za nas! I nije zaslužio da bude snimljen. Ne podcenjuj prosečnog gledaoca, vidi on dobro šta je smeće. Kao što vidi i da Anica po godinama može da bude keva Vuku Kostiću, da ona nema pojma šta igra i da među njima ne samo da nema ljubavi, nego nema ni običnog medjuljudskog kontakta kakav se spontano uspostavi na stanici dok čekaš bus.Ali da bih bio pošten prema Arsenijeviću moram da kažem da 50% krivice nosi grobar novijeg srpskog filma - scenarista Srđan Koljević, po opredeljenju radio-dramski pisac koji ič nema poverenja u sliku, već samo u izgovorenu reč: sve što bi trebalo da se kaže slikom izgovori se i to se izgovori odmah na početku scene, da ne bi bilo dileme ili ne daj Bože neke napetosti i iščekivanja kod gledalaca.1. Anica dolazi kod bivšeg dečka, on kaže, nismo se dugo videli, a ona, pa da, otkad smo raskinuli.2. Vuk Kostić dolazi kod Dušice žegarac, otpeva joj obaveznu muzičku numeru i kaže:Vuk: šalje me Milutin.Dušica: Zar posle 17 godina?Vuk: 17 godina i 3 meseca! Cela priča je krcata datumima, sve vrvi od mesečnica i obljetnica kad je Vuk prvi put video Anicu, pa kad ju je video drugi i treći put i šta je pritom pomislio i uradio i ko je tada bio s njim, a taj što je bio s njim sad drži teretanu u Cirihu... i tako u nedogled. O ostarelim bosovima iz blokova koji jedan drugom na najsuroviji način likvidiraju kućne ljubimce ne želim ni da govorim.Ljubavna priča (po kojoj se film zove) je potpuno izostala, a nikakve druge priče nema.Zašto je ljubav (nepostojeća) ubrojana u zločine nisam shvatio. Edited October 12, 2008 by ubuntu

[Miralem]

bas mi je drago za markovica. samo jos da dodje do nasih bioskopa pa da overim.

ne cini to, ociju ti.

[Sludge Factory]

...grobar novijeg srpskog filma - scenarista Srđan Koljević...

Apsolutno. Film u Srbiji ce se preporoditi onog dana kad on bude prestao da ima bilo kakve veze sa istim. A nazalost, to se nece desiti skorije, kako stvari stoje. Svaki njegov scenario mora da dobije podrsku ministarsta kulture, Euroimaza, sredstva iz fonda Vlade Srbije ili cega vec, itd.

[korindjar]

Pogodite ko snima novi film

Srđan Koljević sprema novi filmTri ljubavne pričeAutor: M. Čule | 12.10.2008. - 00:02Tri ljubavne pričeLjubavna priča sa beogradskih ulica, novi film ?žena sa slomljenim nosem? poznatog reditelja i scenariste Srđana Koljevića, proteklog vikenda počeo je da se snima u Beogradu. Glumačku ekipu pomenutog filmskog ostvarenja čine Branka Katić, Nebojša Glogovac, Anica Dobra, Vuk Kostić, Nada šargin, Nikola Rakočević, Jasna žalica.? ?žena sa slomljenim nosem? je ljubavni film o nekoj pozitivnoj energiji koja spašava ljudske živote, čak i kada je u pitanju nemoguća ljubav ? priča Srđan Koljević.Glavni junaci njegovog novog filma su profesorka, taksista, apotekarka, gimnazijalac? Njihove ljubavne priče se paralelno prepliću i događaju se na neobičnim i neočekivanim mestima.? Nebojša Glogovac igra taksistu, a Nada šargin tumači upravo tu ženu sa slomljenim nosem. Njih dvoje su jedna ljubavna priča. Potom, Anica Dobra tumači lik profesorke, a Nikola Rakočević igra gimnazijalca. Oni su druga ljubavna priča. Treća priča su Branka Katić i Vuk Kostić. Nadam se da će to biti pozitivan ljubavni film, iako se bavi nemogućim ljubavima koje se rađaju na nemogućim mestima ? navodi Srđan Koljević.Profeorsku čija ljubavna priča se odvija sa gimnazijalcem koje tumači Nikola Rakočević, tumači Anica Dobra.- Po mom mišljenju, ovo je Srđanov najiskreniji scenario ? rekla je naša slavna glumica koja će se u novom Koljevićevom ostvarenju prvi put pojaviti zajedno sa Brankom Katić na filmu.- Anica i ja smo imale par proba i bilo nam je veoma zabavno. Mislim da imamo lepu šansu da na platnu ostvarimo jedno naizgled neuobičajeno prijateljstvo ? ističe Branka koja je stigla iz Los Anđelesa u Beograd kako bi snimala ovaj film.? Srđan mi je ulogu ponudio još prošle godine dok sam snimala seriju ?Mile protiv tranzicije?. Dirljiva i neobična priča koju je reditelj napisao i odlična glumačka ekipa učinili su da prihvatim ovu ulogu ? ističe Branka Katić.Tri glavne ljubavne priče Srđanovog novog filma tematski su povezane.- Te tri prepletene priče se na kraju na neki način spajaju u jednu, tematski su povezane na Brankovom mostu. Svi ti likovi prolaze kroz emotivnu tranziciju, nose svoje životne ožiljke i spas i neku vrstu oslobođenja od svega toga pronalaze u ljubavi ? navodi naš poznati reditelj i scenarista, i ističe da je film specifičan po vrsti pouke koju nosi.? Izlaz iz svega se nalazi u ljubavi. Likovi u filmu na kraju kroz ljubav pronalaze svoj put. Cela ta priča je prvenstveno bazirana na mom osećanju, na mom verovanju u to da u ljubavi leži spas. Upravo ljubav mi je bila povod i inspiracija za jednu takvu romantičnu priču kao što je ?žena sa slomljenim nosem?. Kod nas se decenijama taložila loša energija i znam da mora da dođe do provale pozitivne energije. Stoga sam rešio da se pozabavim nemogućim ljubavima koje ipak daju rezultate i na kraju oplemenjuju te likove ? kaže Koljević, i otkriva kakva je atmosfera na snimanju.? Atmosfera je odlična, svi se odlično zabavljaju. Branka nas najviše zabavlja svojim pričama o Džoniju Depu ? otkriva Koljević.Snimanje u Beogradu i NemačkojFilm ?žena sa slomljenim nosem? snimaće se dva meseca u Beogradu i u Nemačkoj.? Dva meseca ćemo raditi u Beogradu i sedam dana u Nemačkoj. Scenario je dobio sredstva od našeg Ministarstva kulture, Sekretarijata za kulturu grada Beograda, RTS-a, na nemačkom MDM konkursu i od televizije ARTE, a sve će raditi u produkciji ?Baš-Čelika? ? kaže Srđan Koljević.

[Sludge Factory]

Snimanje u Beogradu i NemačkojFilm ?žena sa slomljenim nosem? snimaće se dva meseca u Beogradu i u Nemačkoj.? Dva meseca ćemo raditi u Beogradu i sedam dana u Nemačkoj. Scenario je dobio sredstva od našeg Ministarstva kulture, Sekretarijata za kulturu grada Beograda, RTS-a, na nemačkom MDM konkursu i od televizije ARTE, a sve će raditi u produkciji ?Baš-Čelika? ? kaže Srđan Koljević.

Ledja, kafa svima pobrojanima! Edited October 12, 2008 by Sludge Factory

[pp34]

Nece, sigurno jedan od najlosijih filmova koje sam gledao u zivotu. Al treba da vidite kako Stefan barata dijalozima, paz scenegori trafika, negde kraj filma, stvari se rasciscavaju, tip gasi trafiku pp aparatom...- [gasi trafiku, prestaje da gasi, okrece se prema anici dobri i pogleda je]- [ona pogleda njega i nesto mu smrkne nosicem]- [on napravi grimasu koja je mogla da znaci sve izmedju 'jebemi se za lubenicu' i 'ko je pisao u saksiju']- [ona se okrece i odlazi]- [on nastavlja da gasi trafiku]I tako sve funkcionise najveci deo filma, gotovo svaki dijalog izmedju glavnih likova. Oni se nesto gledaju, ona krece prema njemu onda stane, pa se vrati.Najcesci dijalog je:- ej- ovaj/ova se okrene (stoji jedno 5 sekundi i zvera u kameru, kao podigne glavu i time bihejvioralno postavi pitanje 'sta je')- ma nistai onda se razidjuJadnost humora je tek posebna stavka, ima tone bespotrebnih delova, dijaloga, likova... uglavnom sve je bespotrenoPjesma filma je 'besame mucho' se cuje jedno 800 puta, na kraju je publika pocela da se smeje kada se pri kraju pocela ponovo pustati pesmaVuk Kostic je spremio ulogu malog lokalnog krimosa ko sto bi ja sada mogao da glumim Bika Koji SediNajbolji je osecaj kada izlazis iz bioskopa i pitas se 'sta sam to pogledao, kako je mogao svaki lik da bude tako debilan, o cemu se ovde pricalo, kako nije ali bas nista mogao da izvuce iz ovoga'... ja sam bio zbunjen koliko ovo ne valjaAl to kako je napisano i zamisljeno... uzas baKustin mali je prevara :(

hahaha bravo ... ni ja ne bih bolje napljuvao ovo GOVNO od filma ... tuga jbt ... izmedju svake recenice (vecina ih je prosta ili prostoprosirena) je 5 sekundi ... likovi koji lupaju reket trafici koja prodaje jaja u sred bloka ???? hahahahaha ... takodje trafika, na sred puta, koja prodaje meso ??? pa jel on nas zajebava ? i sta moze prosecan stranac da pomisli o srbiji ako nekom greskom odgleda ovo smece ?