Igre

[James Marshall]

15 hours ago, Azdaja said:

Javljaj utiske.  Merkam dugo.

Prije par mjeseci sam ovdje pitao isto ima li nešto na taj fazon "letim ja po svemiru, glumim svemirskog pirata, budžim brod, švercam nedozvoljene materije, istražujem zakopane artefakte i slično", uglavnom se knjiga bila svela na par slova, Elite Dangerous, No Man's Sky i slične (nisam htio ništa tipa Stelaris, htio sam baš tog arkadnog dijela). I instaliram ja ovo i čučalo je tako par mjeseci, i ajde reko da krenem, mada me odbijalo iz svih tih YT videa taj aspekt da se mnogo više vremena provodi na nogama, na planeti, nego li u brodu.

 

Koliko ja kapiram, ovo je ful generisan svijet, tako da stvarno koliko vidim širina mu je neopisiva. 

Naravno, uvijek je kod ovakvih igara (u single player modu) pitanje koliko treba zagaziti u main quest, jer ti on otvara neke mogućnosti (alate, recepte, blueprintove) koji olakšavaju ili čine igru dodatno zanimljivom a koliko se prepustiti sandbox švrljanju, ali definitivno vrijedi preći prvih nekoliko, da bi se dobio pristup recimo "Space anomaly" (vidi ispod). 

U početku naravno djeluje sve malo konfuzno, pogotovo interakcija sa NPC likovima i to švrljanje po tim point of interest, ali ubrzo skapiraš da je sve to generisano po sličnom kodu pa se i ti pohvataš da ne moraš baš svaki budžak da obiđeš, mada ima dosta random situacija gdje te bukvalno neko sranjce nagradi nečim ili veoma skupim ili veoma rijetkim. Kad kažem da je nešto vrijedno, onda prvenstveno mislim na stvari koje šire broj slotova u inventaru, što je u početku teška patnja, svako sranjce koje pokupiš zauzima jedan slot, bilo to jedan atom ugljenika ili 50 kila uranijuma. To se budži relativno lako.

Treba malo skapirati navigaciju, za prelaz između baš udaljenih tačaka na jednoj planeti bolje se vinuti u višu orbitu ili svemir pa iskoristiti ove turbo pogone. Generalno igra se odvija na 3-4 nivoa, a od tog nivoa zavisi i brzina, to su planeta, niska orbita, otvoreni svemir i naravno warp, koji je priča za sebe, jer traži posebno i gorivo i poseban motor, ali služi za prelaz između sistema.

Inače tranzicija između tih nivoa je prelijepa, igra je generalno prelijepa, postoji mnoštvo svjetova, od ledenih, preko vrelih, pa rajskih planeta (koje imaju ok temperaturu), planeta mašina, toksičnih, radioaktivnih planeta, tropskih, flora i fauna su potpuno ludački osmišljene, naravno u ovom generičkom svijetu nema nikakvih osmišljenih dijelova sem ako nisu dio nekog bitnog questa, ali varijacija je toliko da se repetitivnost primjeti tek nakon dugo vremena.

Vrlo bitno, probati izgurati main quest makar do pojave "Space anomaly", to je neko lebdeće čudo koje se pojavljuje na poziv, a na njemu su svi najbitniji upgradeovi za kupovinu. Takođe, svaki sistem ima "space station", to je mjesto za trejd, budženje svega, misije i eventualnu kupovinu novog broda. 

Treba igrati sa kontrolerom, mnogo je komandi, ali su vrlo intuitivne. 

Borba bar za sad ne djeluje prekomplikovana, samo treba paziti da se ne bude baš outnumbered ili da se u svemirskim borbama ne dospije u situaciju kao u GTA - da nabudžiš "wanted" nivo toliko da krenu da te salijeću u rojevima gdje na kraju se pogubiš skroz. 

Interakcija sa NPC je vrlo banalna, zavisi i od broja riječi dotične civilizacije/rase koji uvećavaš tokom igre, može da donese dosta to igranje sa komunikacijom sa NPC, ali kao što rekoh, to je onako vrlo mršavo urađeno. 

Igra ima lijepu progresiju, taman kad misliš "e sad ćemo da se budžimo i nabudžimo" otvore se neka nova polja, dodatne kombinacije, recepti, nacrti, tako da stalno djeluje da nisi zakucan.

Što se zvuka tiče, simpatično, ima jedna tema koja se često provlači a koja djeluje kao omaž temi iz Blejd Ranera, od mene za to može samo aplauz da dobije. 

Još jedna bitna stvar - vidjeti tutorijal na netu kako se kretati brzo, da se smanji frustracija, ima neka šema sa melee napadom plus jetpackovima, vrlo korisno. 

 

Uglavnom, može se satima besciljno lutati i da bude zanimljivo, pogotovo kad se ušemiš oko nabavke ključnih materijala, ima nečeg spejskaubojskog (mada priča u NMS za sad djeluje prilično tanko) u ovome, mada kapiram i ako je nekog smorilo. Nisam igrao nikad ranije, znam da je prije toga bilo nešto bagovito i manje smisleno, ali sad djeluje kao zaokružen proizvod. Zbog prirode same igre (ogromni brojni generisani zvjezdani sistemi) jednostavno mora biti određene repetitivnosti, ali nekako su se iskobeljali i iz toga na zadovoljavajući način. 

 

O gradnji baze/baza drugi put. 

[Azdaja]

Uopa! Lep rivju, mislim da će na wishlist. Pa da vidimo od obaveza šta možemo da uradimo.

[Miljenko]

Ja probah NMS malopre i mogu reci da uopste nisam odusevljen sto sam izginuo zbog previsoke temperature nakon 10 minuta, na samom startu.

Kapiram da me "icepa" mecka u Oblivionu, dok se setkam po sumi i skupljam pecurke; ili sabljozubi tigar u nekoj vukojebini Skyrima, posto me je uocio pre nego ja njega, no ovo malopre mi se definitivno nije dopalo. Mozda imam manje strpljenja sto sam stariji. Bolje da instaliram, X4 i oprobam se u relativno poznatom miljeu.

Da, Caligula Effect 2 je odlican JRPG (stilom totalno podseca na Persona serijal).

Edited July 1, 2022 by Miljenko

[James Marshall]

Ma to im je neka fora, i ja sam prvi put zaginuo odmah od tih enviromental hazarda, da skapiraš o čemu se radi, da valjda malo nabije adrenalin na početku, a nakon toga za 15 sati sam zaginuo još 3 puta, od toga dva puta sam sebe digao u vazduh jer sam ispalio raketu direktno ispod sebe, promašio dugme, tj. nisam provalio na kom mi je oružju.

[Filozof manijak]

Mala zanimacije za ljubitelje Skyrim-a:

 

[renne]

Ancient Enemy Base game i  Killing Floor 2 BAse game free na Epicu

[Calavera]

vi znate da sam ja ljubitelj early accessa, je li? znate, pričao sam vam to  pa, rogue legacy 2 je fin primer kako early access ima i svojih mana, recimo to što se tokom tog procesa lako može ispostaviti da pravite igru za postojeće fanove umesto za nove igrače. mislim, baš su fanovi ti koji su dovoljno zaludni da igraju nešto dok je u ea periodu, ali fidbek koji dobijate od njih će vam teško dati realnu sliku stvari koje valja doterati. u rl2 naročito imam utisak da su autori svako malo ubacivali neku novu mehaniku iz kojeg god roguelikea su igrali te nedelje jer su fanovi hteli još sadržaja. deluje da je hades bio naročito velika inspiracija (i u rl2 imate one dijaloge između prelazaka), ali tu zaista ima sve i svašta: 15 klasa s ličnim statistikama, 30 različitih gejmplej mehanika, 100 mogućih unlockova, 200 komada raznog oružja, armora i runa... sve u svemu, ako ste čekali 1.0 verziju da krenete s igrom, sva je prilika da će rl2 ostaviti dosta loš prvi utisak čisto na račun kompleksnosti svojih sistema.

 

e, onda se malo udubite u dešavanja i skapirate da je cela stvar samo 1 veliki grind. da, rogue legacy 2 je još jedan roguelike s agresivnom metaprogresijom jer je danas očito nezamislivo da igrate nešto pola sata i ne postignete ništa sem što ste se fino zabavili  mislim, nemam ja ništa protiv metaprogresije kad je implementirana s merom, dakle kad skupljate poene/pare da otključate nove iteme/oružje ili već nešto što produbljuje gejmplej u širinu™, ali metaprogresija u rl2 prelazi sve granice dobrog ukusa. ovde sem par zabavnih unlockova poput novih klasa uglavnom trošite teško zarađene pare na minorna poboljšanja statistika koje vas pojačavaju za buduće prelaske. ovi apgrejdovi su na početku limitirani pa deluju podnošljivo, no uz pomoć nekih DRUGIH sistema je moguće eliminisati te limite i apgrejdovati, recimo, strength (za više štete glavnim oružjem) više od 500 puta. ukratko, rl2 je igra koju vašu veštinu ceni daleko manje od vremena koje uložite u nju. dopuštam da ovo u praksi nije toliko bitno jer vam za prvi uspešan prelazak neće dugo trebati, no ceo taj koncept me neprijatno podseća na mikrotransakcije, samo što ovde za jačanje svog lika umesto para trošite vreme. plus, rl2 ovim fokusom na budženje statistika implicitno priznaje da je igru praktično nemoguće preći iz prvog pokušaja, što je isto bezveze.

 

grind na stranu, rl2 ima i problema s balansom generalno. po standardnom roguelike principu, na raspolaganju vam je ukupno šest bioma, s tim što je bosa svakog bioma dovoljno upokojiti samo jednom i neće vas smarati u sledećim prelascima. dakle, ideja je verovatno da se na početku svakog prelaska teleportujete direktno u biom gde vas čeka sledeći bos umesto da stalno krećete od prvog bioma. s druge strane, biomi koje ste već prešli su i dalje tu i još skrivaju razne bonuse koje bi vam mogle pomoći u daljim putešestvijama, tipa relikvije za solidne +max hp bonuse. znači, ipak je najbolje krenuti od početka? ne, jer je krivulja težine dovoljno strma da ranije biome praktično možete da spidranujete jer sve gine od jednog metka/udarca. ovo je klasičan izbor između dve loše odluke: ili ćete proći kroz svaki biom da se maksimalno nabudžite i usput se živi smoriti ili ćete preskočiti potencijalno bitne apgrejde da biste izbegli to smaranje. većina igrača će ovde odabrati drugu opciju bez da mnogo razmišljaju o tome, ali ja ovaj žanr između ostalog volim i zbog tog min/max potencijala. ima ona stara izreka da je autoru igre 1 od glavnih zadataka da zaštiti igrače od samih sebe, a rl2 to prosto ne radi.

 

imajući sve ovo gore u vidu, kao i mnoge sitnije probleme koje nisam ni STIGAO da pomenem (mali broj relikvija i neprijatelja, slabe sinergije, zaboravljiv soundtrack), moglo bi vas začuditi što sam u rl2 ipak slupao oko 40 sati i što sam u većini tog vremena pošteno uživao  zapravo, stvar je prosta: kao i dead cells pre njega, rl2 većinu svojih nedostataka nadomeštava kvalitetom samog gejmpleja. platformisanje je precizno i udobno, borba je prijatno mesnata™, odnos borbe i istraživanja je dobro odmeren, a spomenuću i izvrsne zvučno-vizuelne efekte, vazda potcenjene igračke elemente koji roguelike naslovima često daju ono nešto™. od 15 klasa, skoro sve su priča za sebe (a neki su, poput astromancera i njegovog ispaljivača crnih rupa, i cela KNJIGA za sebe), i to je ono što igri daje najveći deo riplejabilitija. dovraga, ima i ta metaprogresija svojih aduta, zabavno je razmišljati o tome šta ćete sledeće apgrejdovati ili koji ćete armor ili runu poneti sa sobom u sledeći prelazak. da je ng+ sistem malo bolje osmišljen, vrlo je moguće da bih ja ovo igrao i mnogo duže, ovako sam batalio kad je postalo jasno da su jedine promene par novih neprijatelja i jedan malo izmenjen bos.

 

ukratko, ako ste manje gadljivi na metaprogresiju i beskonačni grind od mene (a jeste), rl2 će vam verovatno biti u najužoj konkurenciji za roguelike godine. čak i ako delite moje nezadovoljstvo u vezi ove igračke filozofije, rl2 nudi sasvim dovoljno da vas fino zabavi neko vreme. evo malo gejmpleja, krtzi™ mog omiljenog kanađanina:

 

 

 

igrao sam i golf story, switch naslov koji je svojevremeno dao svoj skromni doprinos trijumfalnoj prvoj godini switcha na tržištu. ko što da zaključiti po imenu, radi se o igri gde igrate golf, mada je cela stvar umotana u rpg sistem, pa ga zamislite kao modernu iteraciju matorih 2d rpg klasika s golf štimungom. vi ste u ulozi glupavog dobrodušnog nesrećnog glupavog protagoniste koji nakon dvaes godina protraćene mladosti i propalog braka želi da se vrati svojoj jedinoj pravoj ljubavi: golfu. doduše, narativ je skroz nebitan jer je golf story IPAK pre svega komedija gde u slobodno vreme tražite skriveno zlato, spasavate svet od smorenih tinejdžera koji pokušavaju da samonuju armiju kostura, jurite bandite koji su maznuli knjigu golfa i tako to. humor za moj ukus nije rđav, ume tu i tamo da izmami osmeh, mada je meni konjoseru™ prosek uspešnih fora po količini teksta bio prilično nizak. no ipak, rpg golf komedija, čak i s pomalo kilavim humorom, to je ipak dovoljno potentna kombinacija da zavredi svačiju pažnju.

 

to jest, tako bi bilo da su rpg elementi malo bolje implementirani. tu pre svega mislim na razne sporedne questove na koje nailazite tokom igre, koji su mahom neinspirativni i služe tek da igri veštački produže trajanje. dosta tih questova ima neke približne veze s golfom, tipa pogađanje rupe iz peska iz određenog broja pokušaja, no ima tu i nekih potpuno levih mini-igara kao što su natjecanje u bacanju (ručno navođenog!) frizbija ili vožnja rc autića. sad kad sam ovo odigrao, malo mi je jasnije zašto se u predstojećem sports storyju (duhovnom nasledniku ove igre) forsira više sportova, autorima se prosto ne da ograničavati na 1 žanr  od rpg elemenata imate i apgrejdovanje vaših pet golferskih osobina, s tim što svaki drugi apgrejd najbitnije osobine (snage udarca) automatski snižava ostale četiri. dakle, jedini način da kreirate balansirano golfersko iskustvo je da jednako investirate u svih pet osobina, što sve zajedno rezultira jedva primetnim efektom na gejmplej. imate i opciju da kupujete nove palice koje nude neke zanimljivije efekte, tipa jači spin ili veća otpornost na vetar, no igra se da preći i s osnovnim kompletom palica koji dobijate na početku za dž, tako da...

 

što se samog golfa tiče, on je, eh, solidan? mislim, golf smo uglavnom viđali samo u multiplejer igrama tako da ja ovo nemam s čime da uporedim, no deluje da se radi o kompetentnoj adaptaciji. pri svakom udarcu valja uzeti u obzir razne parametre tipa položaj loptice, vrstu palice, vrstu podloge, silinu zamaha, smer vetra, nagib trave, mogućnost spina, dužinu nosa i pritisak atmosfere. terena pak ima ukupno osam i razlikuju se onoliko koliko biste to i očekivali od 1 nintendo naslova: jedan je na snegu, drugi u praistoriji, treći normalan, četvrti sa zombijima... dakle, ima tu dovoljno varijacija da vas ne smori tokom pomalo neočekivano dugačkog trajanja igre. jedino što mi je malo žao je što ovo nisam igrao na joyconima, s obzirom da sam čuo da golf story od svih switch igara nudi najbolju implementaciju hd vibracije koju split pad ne podržava. onomad sam mislio da me neće mrzeti da zamenim split pad sa joyconima samo za ovu igru kad mi jednom dođe na red, no u međuvremenu sam se toliko suživeo s split padom da mi je i sama pomisao na drndave joycone postala neprijatna 

 

enivej, meni je golf story bio pristojna zabava, no daleko od neke obavezne lektire, moram priznati da sam ipak očekivao malo više. trejler:

 

[Chika Spale]

Meni se Golf Story bas svideo, mada cinjenica je da je to bila prva igra koju sam igrao na Switchu

 

Dobro me podseti sada, sta se desava sa tim nastavkom Sports Story, oce li biti toga i kada? Poslednje sto sam cuo o toj igri je bilo tamo negde 2020te, od tada sam joj izgubio trag skroz...

[Calavera]

ništa se ne zna, trebo je još pre dve godine da izađe. mada, nintendo je to, znaju oni da izbace igru bez neke velike pompe...

[renne]

Wonder Boy: The Dragon's Trap free na Epic

[renne]

 

[goofs]

Penalim se jako poslednjih dana za AoE IV, igrao neko? Kakvi su utisci, kakav je u poredjenju sa dvojkom?

[renne]

Igra moja gospodža svakodnevno

Vrlo je zadovoljna

[renne]

Evo i u ovom trenutku igra

[Calavera]

watch dogs: legion je, sećamo se, pre dve godine podobijao prilično razočaravajuće ocene, no na kraju sam ga ipak overio jer je koncept igre gde igrate kao bilo ko ipak bio previše izazovan za odoleti. istina je: u legionu zaista nema jednog protagoniste već upravljate grupom agenata u koju možete da regrutujete bukvalno svaku osobu koju vidite na ulici. uostalom, ubisoft je još u prvim prikazima igre sa zadovoljstvom naglašavao kako i random babe mogu biti tajni agenti pod uslovom da vam ne smeta što se sporo kreću. s druge strane, nedostatak protagoniste znači i da vaši agenti nemaju personaliti™, te se pored svog izgleda i voice actinga razlikuju samo po crticama iz biografije i ličnim traitovima i gedžetima. jasno, ovi detalji su skroz randomizovani, pa je tako recimo moj nežni i IZRAZITO beli doktor dylan sa svojih metar i žilet nekako završio s glasom rahmetli barryja whitea  nema potrebe naglašavati da je meni ovo ogroman plus i napredak u odnosu na standardnu GALERIJU smarača koje ubisoft stavlja u glavne uloge svojih igara. dakle, koliko god ja budem kenjao na račun legiona u narednom tekstu (biće!!!), mora se prvo pribeležiti da je ovaj igraj-kao-bilo-ko pristup možda najbolja ideja koju je ubisoft realizovao u proteklih nekoliko godina. doduše, ovaj dašak originalnosti nije toliko iznenađenje ako se zna da je ovo radio clint hocking (far cry 2), za šta sam ja saznao tek nakon pređene igre, inače bih joj dao šansu i ranije.

 

dobro, šta je problem s tim legionom? pa, glavna stvar je što vaši agenti pored ličnih gedžeta i traitova imaju pristup i agencijskoj kolekciji gedžeta. ista uključuje neuništivog robotskog pauka, nevidljivi plašt i gomilu drugih korisnih stvarčica koje možete otključati i apgrejdovati u toku igre, što specijalizovane gedžete vaših agenata čini simpatičnim ali ultimativno nebitnim dodacima. ovo je, naravno, klasičan problem u ovakvim igrama, znamo kako recimo u novim deus exovima u SVAKOJ misiji i u SVAKOJ situaciji imate minimum tri validna rešenja: računare za hakere, ventilaciju za fizikalce i rambo pristup za oružane specijalce. i dok je to u deus exu 1 neophodnost jer adam jensen ne sme da dođe u poziciju da nešto ne može da uradi jer je uložio exp poene u pogrešne skilove, u legionu ne bi bilo nikakve frke da se za svaku misiju jednostavno prešaltate na drugog agenta s odgovarajućim skilsetom. no, ubisoft ne želi igračima da priušti ni taj minimum nelagodnosti, tako da ovde svi agenti mogu da odrade svaku misiju na sve moguće načine. zapravo, ako ste u tom fazonu (i kad se malo izveštite), cenim da biste komplet igru mogli da pređete isključivo blejanjem van opasnih zona i slanjem pauka da onesvesti sve što se miče. tu i tamo ćete naći neke agente koji nude neke zanimljive varijacije na temu, poput pčelara koji, je li, može da pujda pčele na neprijatelje, no čemu zajebancija s tim kad bilo koji agent može prosto da im se prišunja i nokautira s leđa? 

 

što se samog gejmpleja tiče, watch dogs je i dalje open world stealth igra, i to prililčno kvalitetna. sve ono što se očekuje od dobrog stealth naslova je tu: udobno šunjanje, gomila načina za rešavanje™ protivnika, hakovanje kamera u cilju infiltracije, mogućnost privlačenja pažnje, opcija skrivanja tela, itd. ako vas ipak nekako otkriju, tu je i opcija napucavanja koje je takođe kompetentno, mada sam ja forsirao stealth sve do zadnjih par misija koje ubacuju obavezne pucačke deonice. ai neprijatelja ne blista i zna da dovede do nekih potpuno blesavih situacija, no to se ipak donekle i podrazumeva u ovakvim igrama. ono što mi jeste malo smetalo je što su skoro sve misije na isti kalup, odete na neku lokaciju koja vrvi neprijateljima i provlačite se kroz nju dok ne nađete tajne spise, zarobljenog taoca ili zbog čega ste već tu. to jeste najbolji deo igre, ali malo raznovrsnosti ipak ne bi škodilo. zapravo, lažem, tu je i neka hakerska mini-igra koja se stalno ponavlja, to su mogli komotno da zamene bilo čime drugim. radi se o rotiranju nekakvih točkića tako da budu u pravoj poziciji, s tim što su isti uvek rašireni po sobi, hodniku ili čak fasadi zgrada, pa vazda morate da se iscimate da biste videli celu sliku. zagonetka koja je ovoliko laka za rešiti ne bi smela biti ovako naporna, i ne znam zašto su u ubisoftu mislili da će ovo ikome biti zabavno kao redovan dodatak misijama.

 

open world je pak prijatno umeren za ubisoft naslov, moram priznati da se popravljaju na tom planu. nema kula na koje se treba ispentrati da bi se dobila mapa okoline, nema previše nebitnih kolektiblsa za otkriti, neprijatelji nemaju nivoe, čak su i ikonice na mapi svedene na razumnu meru. ima i vožnje, koja na početku deluje sumanuto neprecizna i odaje utisak da je svaki auto specijalizovan za drift trke, ali posle nekog vremena se ipak naviknete. stvarno su mogli da ubace i poneku vozačku misiju u glavni narativ jer je vožnja osetno zapostavljena, imate kolekciju sporednih dostavljačkih misija i to je to. inače, cela stvar je smeštena u prilično verno predstavljeni london bliske budućnosti (dronovi, samovozeća kola, itd.), što legion čini finom opcijom i za nas koji uživamo u virtuelnom turizmu. naravno, nije to ceo london, morali su dosta da zgusnu™ sve najbitnije atrakcije da bi stale u desetak kvadratnih kilometara, no opšti utisak je pozitivan.

 

još 1 problem s open worldom, a ovo je stvarno sitnica, je što je malo zajebano naciljati ono što želite da hakujete jer london vrvi od hakabilnih™ kamera, dronova, vozila, a kasnije možete hakovati čak i ljude da ih ošamutite. ovo nije toliki problem dok se vozikate uokolo, ali u žaru borbe je vrlo lako slučajno hakovati kameru iza neprijatelja koji drži uperenu sačmaru u vas umesto njega samog. fora je u tome što legion ima permadeath mod, pa ovakve jeftine pogibije znaju malo da iznerviraju jer se taj agent automatski seli u večna lovišta. dobro, nekad ih usere da budu samo ranjeni pa ih onda čekate da se oporave, mada je to u mom prelasku bila dosta retka pojava. permadeath mod nije uključen po defaultu jer ubisoft, ali svakako preporučujem da igrate s njim jer legion inače ne nudi nikakvu motivaciju da budete iole pažljivi u misijama. plus, rekli smo već da je agente relativno lako regrutovati i da svi rade sve, tako da je permadeath ipak više gimmick nego nešto što bi vas ozbiljno ukanalilo.

 

dakle, legion je igra s dosta mana, no vredi ga odigrati na račun izvrsnog osnovnog koncepta. evo jedne rane infiltracione misije s mojom superkul indijskom špijunkom u štiklama jen sarai, fin primer da legion zna da bude kvalitetno iskustvo kad sve fercera kako treba.

 

 

igrao sam i neon white, opojnu mešavinu parkur naslova i pucačine iz prvog lica uz dodatak kartaških elemenata. znam šta mislite: OPET ovaj s kartama, dajte nešto da se roknem, no uveravam vas da su karte ovde tek apstraktna reprezentacija oružja koje nosite sa sobom, nema nikakvog deckbuildinga ili ičega sličnog  imate, recimo, kartu s pištoljem kojim možete da terorišete obližnje demone, a možete ga i, što bi naš narod reko, discardovati u zamenu za mali skok koji bi vas mogao preneti na inače nedostupno mesto. arsenal oružja u igri je nevelik, no skoro svako ima taj dvojni mod standardnog korišćenja i nekog parkur bonusa, što je pre svega 1 izuzetna ideja. mislim, koncept igre koja je u isto vreme i pucačina i parkur naslov u kojoj se oba moda igranja vrte oko korišćenja istog gejmplej elementa (karte/oružje) je prosto genijalan, te neon vredi igrati samo da biste to videli u akciji.

 

jasno, ko što se vidi iz gornjeg primera, sjajan koncept je manje bitan ako nije praćen odgovarajućom egzekucijom, te mi je drago da primetim da u neonu takvih problema nema. ovde je cela poenta da su nivoi dovoljno kratki (pri početku se prelaze za negde oko 10-15 sekundi) da će se čak i oni koji nisu profesionalni spidraneri navući na ovo. motivacija je ista kao i u nečemu poput trackmanije, konstantno ponavljanje istog nivoa da biste srezali koju desetinku prethodnog najboljeg vremena besomučnom optimizacijom idealne trase vas ubacuje u vrlo prijatnu zonu. i ovde imate element jurenja duha koji predstavlja vaš najbolji prelazak, četiri moguće medalje za najbolje vreme (i tajnu petu, tj. high scoreove autora bena esposita), kao i globalni leaderboard/steam friends listu da vidite valjate li nešto u odnosu na konkurenciju. pored svega toga, neon white je očigledno rad čoveka koji je upoznat sa spidranerskim konvencijama, tako da skoro svaki nivo nudi poneku warp ili sequence break opciju. ja sam u više navrata NAIVNO pomislio da sam odradio nivo skoro savršeno samo da bih odmah potom na leaderboardu video da me profesionalci šiju i za dobrih pet do deset sekundi. jebiga, valjda se zato ne bavim spidraningom  u svakom slučaju, sve medalje je moguće osvojiti i klasičnim pristupom, tako da se može reći da ovde imamo najbolje od oba sveta.

 

vredi spomenuti da nivoi, pored tog standardnog parkur moda gde treba samo stići do cilja što je moguće brže, funkcionišu i kao zagonetke. naime, skoro svaki od njih skriva po 1 poklon van utabane trase do kojeg obično treba stići maštovitom upotrebom karata koje trenutno imate na raspolaganju. ovo je fina razonoda kad oćete malo da odmorite od konstantnog jurenja highscorea, a u isto vreme nudi i dodatni mod igranja za one koji bi radije forsirali mozak nego prste. sjajno! inače, te poklone darivate svojim ortacima u hubu gde blejite između nivoa (više o tome kasnije), a u zamenu za njih često dobijate sporedne questove koji ubacuju neku caku u standardnu formulu. i u njima je cilj stići do kraja, no umesto da jurite najbolje vreme imate recimo nivoe gde karte sadrže samo primarni mod napucavanja, što te nivoe, je li, pretvara u klasičnu pucačinu. dakle, još 1 super ideja koja ionako već obiluje istima.

 

avaj (ZNALI ste da dolazi i to avaj ), uz sve svoje kvalitete, neon white nije savršena igra. jedna stvar koja mi je prilično smetala je da su nivoi sve duži kako se igra bliži kraju, pa od prvobitnih slasnih minijatura od desetak sekundi na kraju dolazimo do behemota za koje vam u najboljem slučaju treba bar 45 sekundi. naravno, što je nivo duži i što više prepreka imate pred sobom, cela stvar sve više deluje kao lista stvari za odraditi a manje kao zabavna prilika da optimizujete svoje vreme. to je posebno izraženo u (istina retkim) bosfajtovima koji su em preglomazni (za jedan treba i TRI I PO minuta!) em pred vas stavljaju i dodatnu prepreku u vidu samog bosa koji non-stop puca na vas, što vam drastično smanjuje marginu greške te forsira dodatno ponavljanje tih nivoa. od zamerki ću spomenuti i da pred kraj igre dobijate pristup najboljem oružju u igri koje je u suštini ekvivalent god modu i omogućava vam da se teleportujete i ujedno usmrtite bilo kog neprijatelja ako vam je isti u vidnom polju, pa makar bio i na drugom kraju mape. s obzirom da je takvo oružje VRLO lako zloupotrebiti, ovde igra decidno prelazi iz balansirane zabave u spidranerske bahanalije, što se vidi i po sve skandaloznijim vremenima na leaderboardu.

 

ako se umorite od svog tog jurcanja uokolo, možete svratiti u gorepomenuti hub, gde igra prelazi u vizuelnu novelu u kojoj provodite slobodno vreme blejeći s ortaćima i poznanicima. ovaj deo igre nije baš idealan dodatak parkuru, naročito stoga što dijalozi variraju od loših do užasnih. s obzirom da je ostatak igre ovoliko kvalitetan, primamljivo je pomisliti da se ovde radi o nekakvog parodiji dating simova, nešto u fazonu doki dokija onomad. avaj², tamo gde su u doki dokiju ovi dijalozi služili pre svega da pripreme teren za predstojeći horor twist na pola igre, dijalozi u neonu zaista nemaju drugu svrhu osim da stvore odgovarajući ~vajb~, i kao takvi su pravi festival krindža. mislim, nemam ja ništa protiv dating simova, samo ne vidim zašto bih ja to morao da gledam na ulici u svojim igrama  na sreču, sve je ovo moguće premotati ili ignorisati. plus, ako ništa, audio-vizuelna komponenta je izvrsna, paradise killer estetika + steve blum u ulozi protagoniste + machine girl na soundtracku = 1 spektakl.

 

enivej, neon white je sjajna igra koja ipak malo posustaje kako se bliži kraju i iz nekog razloga dolazi u paketu s drugom, daleko slabijom igrom. ipak, ti nedostaci nisu dovoljni da joj ne date šansu ako vas koncept privlači. u to ime, evo trejlera: