Privatni vs. državni fakulteti

[pacey defender]

http://www.dusanpavlovic.in.rs/mypage/Blog/Entries/2013/2/18_Beogradska_pozorista_i_trazene_renti.htmlEto o cemu pricam. Pozorista kao tragaci za rentom.Dok ne vidim blog Drzavni fakulteti kao tragaci za rentom, ovo ce za mene biti jednostavno licemerno.

[fonTelefon]

Tim studenata Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu osvojio je prvu nagradu za najbolju tužbu na takmičenju iz oblasti arbitraže i međunarodnog privrednog prava, održanom u Beču.Na jubilarnom 20. takmičenju, održanom od 22. do 28. marta, naši studenti osvojili su prvo mesto u konkurenciji više od 2.000 studenata prava sa 290 fakulteta iz 66 zemalja sveta.Tim Pravnog fakulteta činili su: Maša Mišković, Andrijana Mišović, Dragana Nikolić, Dina Prokić i Dejan Sivčev, studenti IV godine i master studija na Pravnom fakultetu, dok su Vladimir Bošković, Marija Bućković i Tamara Momirov učestvovali u izradi tužbe.Studenti su se za ovo takmičenje pripremali osam meseci pod rukovodstvom prof. dr Vladimira Pavića i doc. dr Milene Đorđević, kao trenera tima, a značajnu pomoć pružali su i asistenti Marko Jovanović i Uroš Živković.Akademci ovog fakulteta osvojili su i nagradu za jedan od najboljih odgovora na tužbu i nagradu za plasman u finalne runde usmenog dela takmičenja, navodi se u saopštenju.Takmičenje Willem C Vis International Commercial Arbitration Moot sastoji se u rešavanju zadatog slučaja iz oblasti arbitražnog prava i prava međunarodne prodaje robe.Takmičari su se između ostalog bavili dokaznom snagom pisanih izjava svedoka koji nisu u mogućnosti da pristupe usmenoj raspravi, izborom merodavnog prava odnosno domašajem autonomije volje ugovornih strana u tom pogledu.Posebno je bilo pitanje „etičkog kvaliteta” robe proizvođača za koga se naknadno otkrije da u nekim od svojih pogona koristi i dečju radnu snagu, iako je od njega ugovorom zahtevano da poštuje najviše etičke principe.U saopštenju se navodi da je kontinuitet plasmana u finalnu rundu takmičenja pravi kuriozitet, jer ga osim beogradskog Univerziteta ima samo još indijski Nacionalni univerzitet pravnih nauka iz Kalkute.Takođe, kvalitetom svoje pravne argumentacije na engleskom jeziku, ne samo usmene već i pismene, beogradski tim je osvojio prvo mesto u kategoriji za najbolju tužbu i posebnu pohvalu za odgovor na tužbu.Pobednička tužba naših studenata napisana je na 84 strane, od čega 35 strana, prema pravilima takmičenja, čini pravna argumentacija, a skoro 50 strana utrošeno je za prikaz korišćene stručne literature.Uspeh je tim veći ako se zna da izuzev naših studenata i studenata Univerziteta iz Minhena, svi drugi laureati ovih vrednih nagrada dolaze sa fakulteta na kojima se nastava odvija na engleskom jeziku (fakulteti iz Australije i Singapura). (Tanjug)

[kgmr]

[Indy]

Meni se cini da su drzavni fakulteti kvalitativno bolji jer se jos uvek vuce nasledje socijalizma.U zemlji u kojoj boravim, najstariji univerzitet i najveci univerzitet je drzavni, ali najbolji i najcenjeniji fakulteti su privatni.Pri tome privvatni fakulteti ne ganjaju samo jeftine discipline, vec ima i medicine, hemije, inzenjera.A takodje postoje privatni "garazni" i fantomski univerziteti.Dajmo jos par godina, recimo, onom kompjuterskom fakulteti, Unionu, FEFI pa da vidimo.

Koliko sam ja dosad uspeo da ukapiram, pitanje "državni vs. pritvatni univerziteti" u razvijenijem delu sveta naspram tog istog pitanja u Srbiji danas, nisu ni u kakvoj vezi.EDIT. Kao što ni ova moja rečenica nema veze sa gramatikom, ali nisam još skroz budan. Edited March 29, 2013 by Indy

[Dagmar]

Koliko sam ja dosad uspeo da ukapiram, pitanje "državni vs. pritvatni univerziteti" u razvijenijem delu sveta naspram tog istog pitanja u Srbiji danas, nisu ni u kakvoj vezi.

Upravo tako. Privatni fakulteti u Srbiji, s izuzetkom eventualnog izvesnog Računarskog, napravljeni su da bi neškolovanom kadru prodali diplome, i to izgleda kako jedino i može da izgleda.

[Dr Arslanagić]

Malo je zamrla tema Јавна делатност приватне школе

[Аврам Гојић]

uh.

[gagorder]

kul. onda i njima 25% na plate.

[pacey defender]

Upravo tako. Privatni fakulteti u Srbiji, s izuzetkom eventualnog izvesnog Računarskog, napravljeni su da bi neškolovanom kadru prodali diplome, i to izgleda kako jedino i može da izgleda.

Pravni fakultet Union je vrlo ozbiljan fakultet za standarde koji su postavili ovdašnji državni fakulteti, sudeći po kvalitetu pravnika koji izlazi sa ovog fakulteta a sa kojima sam imao priliku da sarađujem.

[kapetanm]

I ja mislim da je Union dobar, kako sam čuo, znam i neke predavače o kojima imam visoko mišljenje

[Braća Strugacki]

ps dobro, to je pravni fakultet, to može privatno može državno, ne treba im tamo cern

[Dr Arslanagić]

Prasići se valjaju u blatu

 

 

Саопштење Деканског колегијума и Деканског савета Филозофског факултета у Београду

Декански колегијум и Декански савет Филозофског факултета с индигнацијом одбацују недавну изјаву нашег колеге др Ивана Ивића, редовног професора у пензији, који је на Радио-телевизији Србије говорио о раду запослених у високошколским установама као о бесавесном »тезгарењу« за превелик новац. Далеко је од истине да универзитетски наставници по правилу имају радни ангажман »у неколико школа и факултета«. Изјава Ивана Ивића зато представља увреду за огромну већину наставника нашег Универзитета, а поготову је недопустиво у јавности говорити о високој школи језиком пијаце и жуте штампе. Жалосно је што један дугогодишњи члан академске заједнице допушта да буде искоришћен у дневнополитичке сврхе, доводећи у питање свој углед и свој интегритет.

 

Šta je tačno rekao Ivić?

[boshoku]

filozofski je bastion netrpeljivosti spram idiotluka, tipa, oduvek, ako se izuzme 5 sprat (nema ljutnje), te je odgovor ovom pokondirenom alchajmeru, umereno-primeran spram gluposti koje je pravio za svog vakta

[Prospero]

 

 

ПОГЛЕДИ СА СТРАНЕ Јелена Ђорђевић Поносни што исправљамо неправду

Увођењем солидарног пореза млађим наставницима на универзитету шаље се порука: идите у приватни образовни сектор или у иностранство

Кад једна влада одлучи да неселективно спроводи реформе и наводно исправља социјалну неправду, морамо да се запитамо који су принципи селекције. A нарочито, који мотиви наводе да се у целини друштва изузму одређене (професионалне) групе и именују или као кривци за сиромаштво и мањак у буџету, или као „ спаситељи” чија жртва ће значајно побољшати посусталу српску економију и финансије. Ово друго је инкорпорирано у идеју солидарног пореза, да боље и „друштвено одговорно” звучи. Онда се чини да је сасвим логично да две посебно значајне и одговорне области и њихови носиоци – професори и лекари – буду опорезовани на такав начин да будућност те две области постаје потпуно неизвесна. Штавише, извесно је да ће ово што је влада замислила довести до тоталног урушавања високог образовања и медицинских установа. Али ког високог образовања и којих медицинских установа? Наравно, државних.

Одатле се сам по себи намеће одговор на питање који мотиви леже иза ових драконских мера. Говорићу, пре свега о универзитету,ј ер њему припадам, али се опорезивања у медицини још више плашим. Као што је већ неколико пута поновљено, одлука да се буџетски субјекти опорезују и у оним деловима зараде појединаца и установа који припадају заради на тржишту, то јест који су изван буџетских извора, правно је неодржива. Јасно је да је ова мера предузета да би се све преточило на „слободно тржиште” и у приватне руке. Овај ултранеолибералистички гест сасвим је у складу са захтевима светских финансијских центара моћи.    Слепо прихватање ових захтева не само да значи небригу о националним интересима већ, нарочито у случајевима малих и свакојако немоћних држава, значи уништавање самог друштвеног ткива. И то је управо оно што нам доноси будућност чији су правци назначени данас у мерама небрижне владе (тренутно у оставци, сутра сличне на власти).

Неселективни удар на институцију државног универзитета који опслужује око 16.000 професора и другонаставно особље, где се школује око 200.000 студената – значи удар на групу која не само да има изузетно значајну друштвену улогу већ припада професионалној категорији која је на непрекидној проби и која мора да се потврђује сваких пет година на поновљеним изборима. С друге стране, та иста категорија која треба да сноси бреме реформи мора бити укључена у националне и међународне пројекте који су такође опорезовани, а који представљају, у многим дисциплинама, sine qua non опстанка самих дисциплина. Могу да закључим да је овим законом извршен својеврстан удар на аутономију државних универзитета.

Новим законима се апсолутно демотивишу и старији професори и млађи наставници. Кад је реч о овим другима,јасно се даје упутство: идите у приватни образовни сектор или у иностранство, где ћете искористити своје знање и капацитете. Србија, иначе биолошки остарела, опустошена пресељењем стотина хиљада образованих људи деведесетих година, постаје земља пензионера, политичких опортуниста, „способних” бизнисмена, необразоване масе и осталих очајних, апатичних појединаца. Постаје и земља разорених породица лишена генерацијског континуитета. Са таквом структуром она је подесна за владање. Упркос декларативним и сентименталним изјавама љубави народу, историјско искуство нас учи да вође воле само оне делове народа који их беспоговорно слушају. Зато је увек упутно да се утиша, онеспособи и онемоћа критички оријентисан, образован слој који неће беспоговорно да се клања вођама верујући у њихову љубав и непогрешивост. А ми јесмо увелико на путу где се тек створене демократске структуре замењују пророчким и обавезујућим гласом вође.

И управо због тога што јесмо на том путу, целокупна академска заједница се ућутала, забринута за свој опстанак. Не желим да помислим да се ради о страху, што је, како кажу, то случај са медијима. Та заједница, понижена и увређена, изгледа да полако пристаје да буде само још један од фактора који учествују у губљењу достојанства државе као институције целокупног друштва и њеном неумитном паду пред моћи капитала, на основу одлука тренутних власти. Популистичко удварање најсиромашнијим слојевима тиме што бреме пуњења буџета и постизање економске стабилности треба да сносе такозвани средњи слојеви, у које спада популација о којој је реч, води само проширењу и „обогаћивању” слоја сиромашних, што, како је, после грчког и других искустава познато, води управо до блокирања потрошње и до економске стагнације. То заљубљеници у идеју слободног тржишта најбоље знају, и то, како кажу, није добро. А управо они, под притиском, или без њега, непрекидно предлажу „кресање” буџета, само на одређеним местима, али са јасним циљем.

Професорка на Факултету политичких наука

 

Јелена Ђорђевић

објављено: 13.02.2014.

 

 

ou maj gad.

 

 

s jedne strane ktritikuje "ultraneoliberalističku" politiku vlasti a sa druge kritikuje "populističko udvaranje najsiromašnijim slojevima".

 

stigla plata sa par hiljada dinara manje i već je vanredno stanje. da vidim baš koliko će profesora/istraživača dati otkaz zbog toga, ili koliko će preći na privatne univerzitete ili otići u inostranstvo. 

 

kad je onaj kvazi-predlog o jednakoj penziji za sve izašao i potrajao jedan dan, mogao sam se uveriti u solidarnost™ akademske zajednice, koja je, by far and large, zavapila "štaaaa, ja da imam istu penziju kao neki tamo? ne može, užas, diktatura". 

 

ugly truth je da para nema, da trošimo oko 2 milijarde evra više nego što stvorimo. naravno da će najveći korisnici potrošnje prvi da snose trošak, jok, klepiće sekretarice sa 30k plate. 

 

zakon je budalasto odrađen, zakomplikovao je proceduru, i može biti i da je neustavan, ali je bazična premisa sasvim na mestu.

 

 

 

 

 

dobrodošla u krizu, akademska zajednico, pokaži malo pameti, dostojanstva i solidarnosti.

[Dagmar]

Pa plate i penzije valjda po definiciji nisu solidarne kategorije nego ovaj, naknade za rad i stednja uplacena da bi se kasnije u penziji zivelo od toga. Ako treba da tretiramo plate solidarno, onda nek i rad bude solidaran, svi lepo da radimo isto, pa ako se zadesi da ti struju uvodi zubar, a operaciju vrsi prodavacica, jebi ga, solidarne zarade ali solidarno rasporedjeni i poslovi i duznosti.

 

To ovako uopsteno za razne struke.

 

Konkretno za srpsku akademsku zajednicu jedno 6 od tih 12 hiljada ljudi koji rade u nauci treba da prima tacno nula dinara za svoj "strucni" "rad", opet, oni koji dobro rade ne da ne treba nego ne bi smelo sve i da sami hoce da im se dozvoli da se solidarisu sa onom drugom polovinom akademskih "radnika".

 

Ovako uvodi se neko ad hoc povecanje poreza koje isto kaci i ionako hronicno potplacene ljude i one koji ne doprinesu ni sto dinara mesecno, al bitna je solidarnost.