Literatura iz školske klupe

[Milogled Bluff]

Ali zato Vuk bi!

[Mp40]

Zamisli da su cetnici pobedili i da je Vuk bio tad vozd! Kakve bi to knjige bile! Sam bi sve napisao jer niko drugi ne bi to tako objektivno umeo.Dajem casnu rec da ce SePeO nesmetano postojati i raditi i nakon revolucije. Jebes zivot bez njih.

[Milogled Bluff]

Zamisli da su cetnici pobedili...

Eh, pusti snovi... :(

[halloween]

- Vašar u Topoli ( I udaću se, svetog mi Pera, lično za Đera penzionera!);- Paukova ljuljaška;- Nušićeva Autobiografija;- Prvo čitanje Andrićevih dela;- Sva tri ste mi na sisi ćapćala, stih iz Stojanke majke Knežopoljke, na koji su se kliberili dripci sa paperjastim brčićima;- Razredna, ne preterano omiljena žena, tada „opterećena“ i u kasnim četrdesetim, jedva je dočekala da nam izražajno čita odlomke iz Nečiste krvi, kada Sofku uhvati „ono njeno“. Stala bi ispred celog odeljenja, u jednoj ruci držala je knjigu, a drugu zavukla ispod pojasa suknje. Ostali smo u ubeđenju da to nije bila slučajna poza, već da se zaista pipkala.Netrpeljivost između nas i nje neprestano je rasla jer je, između ostalog, pokušavala da nam nametne njeno, po opštem mišljenju, prevaziđeno tumačenje književnih dela. Na kraju je pokušala da nas zauzda tako što je isključila dijaloge i diktirala nam u svesku šta treba da naučimo. Zadnji dan u školi, njoj i profesorki engleskog drhtala je brada dok im je pred celom generacijom nekoliko rajzarenih momaka delilo glasne sočne psovke.

Edited May 14, 2010 by halloween

[Ras]

Junaci Pavlove ulice - isplakah se, opet. Sad mogu dalje.

[Lezilebovich]

Onaj dan kada je neko pomenuo Decake Pavlove ulice, ceo dan mi je bilo tuzno kada se setim te knjige...

[sanja025]

- Vašar u Topoli ( I udaću se, svetog mi Pera, lično za Đera penzionera!);

E, mi smo to glumili . Ja sam bila vajna gospa. Imala sam suncobran, periku, super haljinu...Od onoga sto niste pomenuli:- Sebastijan i Bel (mada, to je mozda bilo za citalacku znacku, a ne za lektiru, ne secam se tacno) - tada sam prvi put plakala zbog neceg sto je samo napisano- Prva brazda- mislim da sam jedna od 5% gimnazijalaca koji su procitali Lelejsku goru (i najvise se secam vasi i tifusa)- najvise sam volela Balzaka - Cica Gorio me je odusevio - zbog Baste sljezove boje drugari su, na nekoj zurci u NS, trazili od drugarice viljusku (u nedostatku grabulja) i isli da hvataju Mesec sa nekog mosta (stradala je samo viljuska)

[Аврам Гојић]

- Vašar u Topoli ( I udaću se, svetog mi Pera, lično za Đera penzionera!)

meni je super kad tata sinu nudi sablje, puske, sta sve ne, a sin bi - jarca pecenoga.

[*edited by mod]

Kasika prva pada na pamet. Posle toga Bolani Dojchin koga je ortak preimenovao u Baloni Dojchi. Zatim Sasa (Svi smo mi Sasa) Onjegin, Jama, Kanjosh Macedonovic, Sve ce to narod pozlatiti, Prvi put sa ocem na jutrenje i par pesama od Laze Kostica i Otadzbina koja mi je i dan danas urezana u mali mozak. Jan Bibijan je procitan na nekoj rekreativnoj na preporuku bibliotekarke.U srednjoj smo mogli smo da biramo da li cemo Tihog Dona ili Karamozove pa smo na kraju zavrsili sa ovim prvim. Naravno u tim godinama nije bilo sanse da je zavrsim pa mi je tu pomogla svemoguca knjiga pod imenom Interpretacija. Takodje sam odgledao i rusku verziju Ane Karenjine sa nekom brkatom glavnom glumicom. Sve ostalo sam manje vise procitao. Epske pesme su mi bile kul. Stranac verovatno najbolje iz tog obaveznog stiva.Off topic pamtim i neku knjigu koju sam dobio za rodjendan oko 5og razreda sa Indijsko-Tibetskim legendama koje su nekako u vecini slucajeva ukljucivale boginju Kali kao i ucenje na pamet cele Barbare na francuskom

[halloween]

meni je super kad tata sinu nudi sablje, puske, sta sve ne, a sin bi - jarca pecenoga.

To je Đura Jakšić, a na Vašaru u Topoli ( Dobrica Erić) tata, mama i Žika prodali su bika, pa se svađaju šta pre da kupe: Žiki harmoniku, mami ganc novu bluzu od perlona( ili cica), a tati valjda traktor. Edited May 18, 2010 by halloween

[Аврам Гојић]

[Marvin (Paranoid Android)]

Evo malo da uozbiljim sada.Jedan primer teksta koji smo radili u osmom, iz čitanke, i koji nas je baš smarao. Ovo moje prokleto sećanje čak doseže tako daleko da znam da je skoro bio kraj godine, bili smo maltene pušteni s lanca. Čitajući priču na času mislili smo da je suvoparna, dosadna, naporna, bez svrhe, dok smo mi svakako bili gomila prepametnih klinaca koji su mislili da su povukli Jehovu za mooda, i pritom izmislili humor kao takav, na svaki paragraf zbijamo glupe šale misleći na kakve gluposti samo gubimo vreme. Samo nekoliko godina potom nabasah na ovo isto u jednoj zbirci pripovetki. Tada me je prosto izudarala koliko mi se svidela.Zija Dizdarević - "Majka"

Stoji iz mene daleko, petnaest i više godina daleko, prigušeno bosansko djetinjstvo. Da li se sjećam?... Bila je to jedna kutija - soba, i po njoj išlo napaćeno mršavo lice, noge u papučama, izblijedjele dimije i blag predan pogled. Majka! Od zida do zida, od vrata do peći, od ručka do večere, od jeseni do proljeća, u zidovima, među četiri zida, uzidan, tekao je nelijep ženski život. Sjećam se: bilo je sunce, mnogo sunca oko nas kad su dječije igre i crne poderane seoske košulje prolazile avlijom i ispred prozora. U polumraku "zelene odaje" čamila je mati i krpila. Duvarevi tamni, u sjenci pili su krv iz ženskih obraza. Sjećam se: jurili smo po vršajevima za konjima, preko trave i kamenja, kroz dječije razigrane prostore, zaboravljajući otići pet puta na dan u džamiju i poslije su očeve batine bile svršetak radosti. Mati je sumorno poslušna i prigušena kao i mi, suzila: "Svoj je otac, kad malo i udari...poljubi ga u ruku, pa klanjaj, sinko", a na svaki udarac i jauk lice joj se trzalo i glavu je okretala. Isprebijano, polomljeno djetinjstvo, nedoigrane igre, žena sakrivena u tami i očev nemilosrdni pogled. Stražarska sablja što nas je goropadno gonila kroz sokake...Rasli smo.- Da mi se nijesi maknuo ispred kuće. Jes' čuo. Nemoj da te ja špruljom pitam đe si bio! A sad abdest pa namaz.Zid pred sitnim dječijim željama.Učiteljeva šipka bila je duža od očeve, a djeca su u školi zaplašeno ćutala. Moj plač... Sjećam se majke. Blijedila je.Sakrivena iza žalosnog crnog vela, "vale", uvijena u široko platno, zar, krila se od ljudi kada je u rijetke dane trebalo proći ulicom. Kroz naš "halvat" prolazile su tetke, daidžinice, nane, babe, žene i žene, donosile na licu mrke vale, u zjenama pokornost. Ispijale su kahve, razgovarale o košuljama i smjerno zaklanjale lica kada bi otac naišao.Čuđah se: jesu li imale oca. Jesu li ikad bose skakale po livadama.Tada smo smjeli, da ne smetamo po kući, izići na sokak. Igrali smo se pred kućom i čežnjivo zurili u daleke vrhove brda što se miluju sa oblacima.I rasli smo.Svake druge godine po jedno dijete došlo bi među nas.Majka bi tada obično ležala. Samo ne znam zašto sam sve češće bivao mlaćen, zašto majčine oči postajahu dublje i zašto smo izjutra suh hljeb jeli...Žene su ipak dolazile. I igre s njima. Igre: klis, "top", čiza, prašina. Bježali smo iz odaja na sokak i od kamenja pravili snove. Zaborave.Da! Četiri su jabuke u našoj avliji, petnaest puta su odonda cvale, a ja ne znam pravo je li se baš tada pretrgnulo moje djetinjstvo.Sjećam se: bijaše ljeto. Na prozoru, iznad prašine u kojoj smo sjedjeli, bila je majka. Savijena ulica u uncu, žuta opustjela, zabavljala se s nama. Jedan stari zid nagnuo se nad kulu od kamenčića koju je Fikret lijepio okvašenom prašinom. Tiho i vruće.Onda nešto snažno i otegnuto dreknu. Čudno! Čekali smo da ponovo počne. I čusmo: tu-uu-uu! tu-u-u! tu-u-u! dva puta.- Baš ko truba u Ante Mićinog - otkrio je Bajro.- Nije vala, već ko kad Mešan pjeva. Eno...- Tu-uu! tuu-uu!Zabavljao nas je, a bilo je sve bliže. Kao iza našeg avlijskog zida. Sjedeći u prašini okretali smo glave prema zvuku.Zašto je mati tako uporno udarala na prozor....Fikret je imao zelene, kratke, otrcane hlačice...A odjednom pred nama je ogromno crno tijelo aždahe. Ili nemani. Sunce je bliještalo iz staklenih očiju koje su išle na nas. Sasvim blizu...bliže. Očajno brzo! Tuu!- Tonobil! - prestrašeno je skočio Bajro.Ne znam da li se iza prozora začuo silan i beznadan urlik. Ni šta je bilo sa kulom od kamenja. Jesu li Fikret i Bajro, bili sa mnom ili nisu. Tek kad se pribih uza zid i kad ga osjetih pod noktima zgrčene ruke, sjetih se...Sve je to bilo brzo kao tren. Okrenuo sam se. Vidjeh još samo kako malaksalo ručica mahnu ispod točka. Kao da je u ušima odjekivao rezak slomljen krik.Guši u grlu. Čije je to srce onako lupalo.Auto je pregazio Fikreta i zaustavio se. U prašini sam nazirao zelene...nešto zeleno. Ljudi i djeca. Žagor. Užas.Iskrivljenih poluotvorenih usta bez vale i žara izjurila je mati i stala podignutih ruku nad zgnječeno tijelo koje se prestalo trzati. Ja ne znam... gledao sam samo nju, nisam se micao i htio sam, očajno sam htio da pobjegnem od tog strahovitog trenutka i duboko, duboko začinjala se luda misao: možda sve ovo i nije ovako... nije istina. A majka je imala široko razrogačene oči. Okamenjen pogled bio je visoko nad krvavom prašnjavom zemljom i sve oko mene, i ja, svi smo se utopili u taj bolan pogled. Ja se ne sjećam da li je, najzad, bilo i sunca i prašine i auta i ljudi, ali znam da je bila, i u meni je još uvijek kao teret da počiva, beskrajno riječita ukočenost majčinih očiju.Zatim je došao otac. Stajao je zaprepašten, malo ćutao, onda vidjevši nepokrivenu namrgodio se:- Zar ne vidiš da te vas dunjaluk gleda? Šta si izlazila brez vale? Unilazi.* * *Sjećam se: polazio sam na "škole". Mati je grcala ispraćajući me:- Pripazi, sinko, grad je dušmanin. Ne iđi sredinom đade, satriće te štogod, ama nemoj ni plaho uz kraj - da te, boj se, ne udari nešto s krova, vego hajde nako, nako...Dalje nije znala. Ili nije mogla...

[BraveMargot]

pavlle, svaka cast: bolani dojchin, tu sam pesmu bila potpuno zaboravila!a kad smo vec kod junaka s epski bizarnim imenima, red je da se pomenu djulja i iveza.Na čiju kuću vrana prdi, Djulja?Danas na moju a sjutra će na tvoju, Punane!

[Аврам Гојић]

jao....prdi "Ihihihihihihih" prdi "Ihihihihihih" prdi "Ihihihihhih" i tako 15 minuta u odeljenju...mislim da je nasn'ca morala da potegne duplo vinjace tog dana kada je videla sta je u kurikulumu za taj cas

[Frau Gabrijela]

E, mi smo to glumili . Ja sam bila vajna gospa. Imala sam suncobran, periku, super haljinu...

Sad me podseti- mi smo u nižim razredima uživali u dramatizaciji Kapetana Džona Piplfoksa. Posebno zapaženu rolu je imao drug koji je bio eho iz pećine. A kasnije smo se igrali nazaobilazne Pokondirene tikve.Što se poezije tiče, i danas se sećam utiska koji je na mene ostavila Disova pesma Među svojima, mislim u 6-7 razredu. Podstakla me je da tražim i druge njegove pesme, da čitam o njegovom životu. U srednjoj, kad smo radili modernu, sve sam, prvenstveno profesora, iznenadila poznavanjem teme.Inače, interesantnije mi je da se prisećam osnovne, srednja mi nekako isuviše sveža u sećanju, po pitanju književnosti. Ne kažem da je skoro bilo, ali mogu čak i da rekonstruišem mnoge sekvence sa časova.