Svet

[joakimvitriol]

U Iranu špijunske igrarije:

"Muhamadi, koji je bio posvećen i revolucionarni profesor na Univerzitetu u Teheranu, ubijen je od strane antirevolucionarnih elemenata i „arogantnih sila“, navodi se na internet stranici stanice IRIB.

Možda izraelsko-američka koalicija spreči nuklearni program tihim preventivnim udarima.

[cedo]

Haiti: Hiljade žrtava zemljotresaPremijer Haitija Žan-Maks Belriv izjavio je večeras da se strahuje da je u snažnom zemljotresu na Haitiju poginulo više od 100.000 osoba. Jebote :(

[teacher]

Užas. "The world is coming to an end..." 7 Rihtera, više od 100000 mrtvih. Nemam reči.

[Indy]

7 Rihtera

Kataklizma... uzas.

[Gandalf]

https://donate.pih.org/page/contribute/haiti_earthquake

[Muwan]

Upoznajte Haiti (The Times, maj 2009)

History tells a different story. The appalling state of the country is a direct result of having offended a quite different celestial authority — the French. France gained the western third of the island of Hispaniola — the territory that is now Haiti — in 1697. It planted sugar and coffee, supported by an unprecedented increase in the importation of African slaves. Economically, the result was a success, but life as a slave was intolerable. Living conditions were squalid, disease was rife, and beatings and abuses were universal. The slaves’ life expectancy was 21 years. After a dramatic slave uprising that shook the western world, and 12 years of war, Haiti finally defeated Napoleon’s forces in 1804 and declared independence. But France demanded reparations: 150m francs, in gold. For Haiti, this debt did not signify the beginning of freedom, but the end of hope. Even after it was reduced to 60m francs in the 1830s, it was still far more than the war-ravaged country could afford. Haiti was the only country in which the ex-slaves themselves were expected to pay a foreign government for their liberty. By 1900, it was spending 80% of its national budget on repayments. In order to manage the original reparations, further loans were taken out — mostly from the United States, Germany and France. Instead of developing its potential, this deformed state produced a parade of nefarious leaders, most of whom gave up the insurmountable task of trying to fix the country and looted it instead. In 1947, Haiti finally paid off the original reparations, plus interest. Doing so left it destitute, corrupt, disastrously lacking in investment and politically volatile. Haiti was trapped in a downward spiral, from which it is still impossible to escape. It remains hopelessly in debt to this day.

Naravno, ima i drugačijih, je li, mišljenja. Evo jednog manijaka koji je već krenuo da im ispira mozak na svu nesreću koja ih ne napušta već 200 godina:

On his Christian Broadcasting Network today, televangelist Pat Robertson told viewers:And you know, Christy, something happened a long time ago in Haiti, and people might not want to talk about it, they were under the heel of the French, uh, you know, Napoleon the third and whatever, and they got together and swore a pact to the devil, they said, we will serve you, if you get us free from the Prince, true story. And so the devil said, 'OK, it's a deal.' And they kicked the French out, the Haitians revolted and got themselves free, and ever since they have been cursed by one thing after the other, desperately poor. . . the Island of Hispaniola is one island cut down the middle. On the one side is Haiti, on the other side is the Dominican Republic. Dominican Republic is, is, prosperous, healthy, full of resorts, etc. Haiti is in desperate poverty, same Islands, uh, they need to have, and we need to pray for them, a great turning to God. And out of this tragedy, I'm optimistic something good may come, but right now we're helping the suffering people, and the suffering is unimaginable.

Uopšte ne sumnjam da će se među raznim humanitarnim organizacijama koje će sada pohrliti na Haiti naći tušta i tma ovih propovednika smrti koji će one nesrećnike tj. one koji su preživeli utucavati u zdrav mozak pričama kako ih bog kažnjava jer su prodali dušu đavolu a ne zbog toga što su njihovi preci kao nagradu za oslobađanje od ropstva narednih 150 godina morali da sve što zarade i naprave odmah isplate združenim međunarodnim kreditorima. Douvallier i Aristid su najlogičnije moguće posledice takvog dranja kože sa leđa. Potpuna strahota.

[Indy]

Naravno, ima i drugačijih, je li, mišljenja. Evo jednog manijaka koji je već krenuo da im ispira mozak na svu nesreću koja ih ne napušta već 200 godina:

To je ipak malo i krivica do novinara/urednika, koji bi mogli i da izbegnu da prenose idiotske izjave koje mogu samo da dodatno povrede one koji su vec toliko stradali (ova blesa od teleevangeliste to redovno izvaljuje). Njemu je svaka prilika dobra za promidzbu njegove imbecilne verzije religije, nema veze sta kosta.

[Filipenko]

Upoznajte Haiti (The Times, maj 2009)Naravno, ima i drugačijih, je li, mišljenja. Evo jednog manijaka koji je već krenuo da im ispira mozak na svu nesreću koja ih ne napušta već 200 godina:Uopšte ne sumnjam da će se među raznim humanitarnim organizacijama koje će sada pohrliti na Haiti naći tušta i tma ovih propovednika smrti koji će one nesrećnike tj. one koji su preživeli utucavati u zdrav mozak pričama kako ih bog kažnjava jer su prodali dušu đavolu a ne zbog toga što su njihovi preci kao nagradu za oslobađanje od ropstva narednih 150 godina morali da sve što zarade i naprave odmah isplate združenim međunarodnim kreditorima. Douvallier i Aristid su najlogičnije moguće posledice takvog dranja kože sa leđa. Potpuna strahota.

Nisi dovoljno dalekovid. Sada će im ponuditi nove zajmove za obnovu i reparaciju, klasika.Već smo negde pisali o Haitiju i tome kako su im svi zveknuli sankcije kada su se oslobodili od ropstva, što je najbogatiju koloniju/teritoriju zapadne hemisfere pretvorilo u jednu od najsiromašnijih i najzaostalijih država sveta. Ništa čudno, imajući u vidu da su kojih 200-250 godina pre toga isti takvi izvršili genocid nad originalnim stanovništvom tih oblasti, pa kad su svi pomrli, dovlačili su crnce kao robove. Sada sledi, kao što rekoh, serija zajmova i kredita, u skladu sa evolutivnim pomakom metoda porobljavanja...

[Roger Sanchez]

Reached by The Associated Press from New York, Yael Talleyrand, a 16-year-old student in Jacmel, on Haiti's south coast, told of thousands of people made homeless by the quake and sleeping on an airfield runway, "crying, praying and I had never seen this in my entire life." Earlier, she said, one woman had run through Jacmel's streets screaming, "God, we know you can kill us! We know you're strongest! You don't need to show us!"

[Indy]

Tamo je jebeni armagedonHaitian authorities said on Friday they believe 140,000 people died in the earthquake that devastated the Caribbean nation and that three-quarters of the capital, Port-au-Prince, would need to be rebuilt.Three days after the quake, gangs of robbers had begun to prey on survivors living in makeshift camps on sidewalks and streets strewn with rubble and scattered decomposing bodies, as quake aftershocks rippled through the hilly neighbourhoods.http://au.news.yahoo.com/a/-/world/6684769/haiti-estimates-140-000-dead-violence-breaks-out/

[đorđe geprat]

meni ovo nije jasno

Белоруски приватни предузетници упутили су, у отвореном писму председнику Русије Дмитрију Медведеву и председнику владе Владимиру Путину, „предлог за излазак из перманентних трговачких ратова са „самовољним” председником Белорусије. Они тврде да се, кривицом Александра Лукашенка који не поштује законе у међусобним односима две земље, „Русија претворила у сировинску колонију његовог самовољног режима, што већ дестабилизује политичку ситуацију у Русији”.

Координациони савет предузетника Белорусије позива Русију као гаранта споразума из 1996. да помогне народу Белорусије у успостављању уставног принципа власти народа на предстојећим локалним изборима у априлу. Уколико се то не догоди, „РФ ће и даље трпети огромне губитке да би изградила заобилазне путеве за своју робу како би избегла уцењивање Белорусије или на трговинске ратове са владарем Белорусије, што не одговара њеном статусу велике државе”.

molim stručnjake za rusiju i njoj bližnje da mi protumače ovaj "poziv za bratsku pomoć"uz tekst ide i tekstić o inicijativi stavropoljaca za otcepljenje od rusije i prisajedinjenje belorusiji

"зато што није приходе од продаје нафте улагао у америчке вредносне хартије, није присвојио недра, земљу, ваздух и наше животе, није уништио индустрију и пољопривреду, није претворио земљу у гробље атомског отпада”...

Edited January 17, 2010 by djordje geprat

[montanjar]

meni ovo nije jasnomolim stručnjake za rusiju i njoj bližnje da mi protumače ovaj "poziv za bratsku pomoć"uz tekst ide i tekstić o inicijativi stavropoljaca za otcepljenje od rusije i prisajedinjenje belorusiji

zamisli situaciju u kojoj je u crnoj gori na vlasti ostao momir bulatovic, a da je srbija nastavila dalje... i onda sacica srba intelektualaca(ucitelja iz seoskih skola) iz pogranicnih krajeva, kivnih na tadica (jer iako prica patriotsku pricu, nije dovoljno srbin i patriota,) hoce da se prikljuce jedinoj cistoj crnoj gori...s tim sto tamo patriotama ideologija nije etnicki nacionalizam, (oni su s tim raskrstili 1917) vec s nostalgijom gledaju na socijalizam... od brojnijih snaga imas jos samo zirinovskog (kojem se partija paradokslano zove liberalno demokratska) koji prica tu etnicku pricu...privrednici(dragan markovic palma) vole pare, lukasenko vlast... s njim se ovde u rusiji sprdaju u humoristickim emisijama kao s nekim ko je zaposeo tron i ne da se skine s njega... inace najlepsa slika koju sam video je ambasada belorusije u kojoj se nalazi prodavnica beloruske obuce...

[MancMellow]

Naravno, ima i drugačijih, je li, mišljenja. Evo jednog manijaka koji je već krenuo da im ispira mozak na svu nesreću koja ih ne napušta već 200 godina:Uopšte ne sumnjam da će se među raznim humanitarnim organizacijama koje će sada pohrliti na Haiti naći tušta i tma ovih propovednika smrti koji će one nesrećnike tj. one koji su preživeli utucavati u zdrav mozak pričama kako ih bog kažnjava jer su prodali dušu đavolu

a stigao je i odgovor druge strane:

Dear Pat Robertson, I know that you know that all press is good press, so I appreciate the shout-out. And you make God look like a big mean bully who kicks people when they are down, so I'm all over that action. But when you say that Haiti has made a pact with me, it is totally humiliating. I may be evil incarnate, but I'm no welcher. The way you put it, making a deal with me leaves folks desperate and impoverished. Sure, in the afterlife, but when I strike bargains with people, they first get something here on earth -- glamour, beauty, talent, wealth, fame, glory, a golden fiddle. Those Haitians have nothing, and I mean nothing. And that was before the earthquake. Haven't you seen "Crossroads"? Or "Damn Yankees"? If I had a thing going with Haiti, there'd be lots of banks, skyscrapers, SUVs, exclusive night clubs, Botox -- that kind of thing. An 80 percent poverty rate is so not my style. Nothing against it -- I'm just saying: Not how I roll. You're doing great work, Pat, and I don't want to clip your wings -- just, come on, you're making me look bad. And not the good kind of bad. Keep blaming God. That's working. But leave me out of it, please. Or we may need to renegotiate your own contract. Best, Satan

http://www.startribune.com/opinion/letters/81595442.html?elr=KArks7PYDiaK7DUqEiaDUiD3aPc:_Yyc:aUUJebena carica

[No7]

Како се десила једна од највећих крађа у историји, ако не и највећа.Поднаслов, пропаст једне државе.

Настанак руских олигарха Рајко Буквић Сажетак: Процеси приватизације који су обележили тзв. транзицију источноевропских привреда током деведесетих година прошлог и почетних година овог века оставили су много теоријског и емпиријског материјала који ће сигурно још дуго бити предмет проучавања. Нарочито је интересантан и значајан овај процес у Русији, највећој и најбогатијој земљи бившег тзв. социјалистичког блока, где је масовна ваучерска приватизација била праћена разним махинацијама коју је организовала владајућа клика окупљена око бившег председника Јељцина, његове породице и пријатеља. У раду се разматра један од механизама којима је овај процес реализован – механизам заложно-кредитних аукција, које су спроведене пред крај 1995. и којима је 12 гиганата руске (и светске) привреде практично бесплатно прешло у приватне руке, оформивши дефинитивно слој олигарха. Према признању једног од креатора и протагониста целог овог процеса, на тај начин је плаћана политичка подршка снагама које су извеле ову, како он каже, „нормалну“ револуцију. Поставља се, међутим, питање, а на које тај протагонист није дао одговор – чија је то подршка толико важна и толико скупа: да ли домаћих тајкуна (попут банкара Потањина и сличних, који су овај механизам и иницирали и на њему се енормно обогатили) или неког другог? Кључне речи: заложно-кредитне аукције, приватизација, Русија, олигарси, политичка подршка, народна имовина.УводЈедна од најбитнијих карактеристика процеса транзиције источноевропских привреда у последњој деценији 20. и на почетку 21. века свакако је приватизација. Покренута углавном с јавно прокламованим циљем повећања ефикасности ових привреда, она је по својим размерама превазишла вероватно све до сада постојеће промене својинских односа и тако пружила огроман теоријски и емпиријски материјал који ће сигурно још дуго бити предмет научних разматрања и истраживања. То се односи, наравно, не само на мотиве, принципе и начине спровођења овог замашног (не само) економског процеса, већ и на његове резултате, који су у много већој мери упитни и контроверзни, и који исто тако сигурно у великој мери нису оправдали ентузијазам и очекивања и стручњака и најширих слојева. Бар у оној мери у којој су та очекивања била искрена, тј. онаква каквим су јавности представљена.Наредни текст нема амбиције да оцењује целину овог сложеног и противречног процеса. Уместо тога ограничиће се на само једну епизоду (ако је дозвољено да се тако назове), наизглед један мали део онога што се током тог процеса догађало. Али значај онога што тај мали део представља, али и скрива, никако није за потцењивање. Напротив, ова епизода остала је у историји савремене Русије као једна од најскандалознијих и најжалоснијих, током које је, као резултат договора, мали број физичких лица дошао до власништва над 12 најпрофитабилнијих предузећа Русије. Исход свега било је да је Русија добила 27 светски познатих олигарха који су за свега неколико месеци покрали око 100 милијарди долара од руског народа (не рачунајући велики део природних ресурса, које и даље експлоатишу та предузећа). (Гончаров, 2006.)Кратка предисторијаУ савременој (нео)либералистичкој теорији приватна својина важи беспоговорно за несумњиво надмоћну у односу на државну, односно све облике колективне својине. Иако нису нова, ова схватања нарочито су оснажена након политичких промена у Европи током друге половине осамдесетих, демисионирања партијских номенклатура у источноевропским земљама и урушавања источноевропских привреда и друштава. Стога је један од кључних реформских захтева на прелазу у деведесете године прошлог века (или захтева тзв. Вашингтонског консензуса) управо и била приватизација, помоћу које ће, сходно томе, бити успостављена ефикасна тржишна привреда, заснована наравно на приватној својини. Оваква, превише симплификована, схватања била су предмет бројних разматрања и критика, а њихов преглед (без довођења у везу с Вашингтонским консензусом) дат је у Буквић, 1992. Ипак, већина заступника (и пропагатора) приватизације била је у одређеној мери опрезна, истичући да приватизација није циљ, већ средство до циља. Међутим, и они су наглашавали да су за успех приватизације неопходни услови брзина и свеобухватност (Vukotić, 1993: 58). Брзину, обухватност и сличне одлике захтевали су и други актери и извођачи овог процеса. С том допуном што су се извођачи потрудили да прво „припреме терен“.У Русији, коју разматрамо у овом тексту, главни креатори и извођачи приватизације, односно укупних реформи, били су Анатолиј Чубајс и Јегор Гајдар. По препоруци Владе САД, ММФ и МБОР у основу реформисања руске економије стављен је програм групе западних експерата на челу са Џефријем Саксом. „Припрему терена“, након претходно извршене криминализације друштва, још при Горбачову, чиниле су либерализације цена и спољне трговине. ММФ је саветовао да се либерализација цена изведе што пре, а то је учинила Гајдарова влада. Ваучери (око 150 милиона чекова, с номиналном вредношћу од по 10.000 рубаља) подељени су становницима Русије од октобра 1992. до фебруара 1993, док су цене либерализоване децембра 1991, непосредно након Беловешког договора о растурању СССР-а. Након тога „ангажована“ је штампарија новца – до јула 1992. новчана маса је по званичним подацима порасла седам пута, да би током целе 1992. раст цена два пута премашио раст новчане масе. Али номинална вредност ваучера, чијим је срећним власницима (свим становницима Русије) Чубајс с ТВ екрана поручио да ће у најскоријој будућности за сваки ваучер моћи да купе по два аутомобила волга, рачуната је по дореформским ценама. По тим ценама процењивана су и предузећа која се приватизују. Међутим, не само то. У „припрему терена“ спадало је и непримењивање закона о индексацији, за који данас уопште мало људи зна, а према коме је индексација новчаних доходака и штедње морала да се обавља сваког квартала. Сходно препоруци ММФ-а, а у склопу брзе приватизације, заустављен је процес предаје предузећа у својину радних колектива, процес који је у то време био у пуном току. ММФ је подвргао оштрој критици овај облик колективне својине, сматрајући га неефикасним.Ваучери су могли да се продају на тржишту, тако да је брзо створено велико секундарно тржиште, што је често истицано као позитивна страна руске приватизације, или да се инвестирају у сопствене компаније у којима су постојали програми акционирања, или најзад да се уложе у тзв. чековне инвестиционе фондове. Пред крај 1993. у Русији је било око 600 таквих фондова, а међу њима најпознатији су били: Первый ваучерный инвестиционнный фонд, Альфа-капитал, Московская недвижимость, Саха-инвест, Вяткаинвестфонд и др. Обећањима високих камата, понекад и до неколико стотина процената годишње, већина њих успела је да дође до огромне количине ваучера. Само прва два од побројаних фондова (чији су власници били Михаил Харшан и Петар Авен) успели су да дођу до 4,5, односно 2,5 милиона ваучера. Фондови су, међутим, ускоро почели да „ишчезавају“, заједно с џаковима прикупљених ваучера, док се истовремено приближавао рок – после 31. децембра 1993. ваучери ће се сматрати анулираним и биће тако претворени у безвредне папире. У комбинацији с наглим сиромашењем становништва, што је узроковало да је значајан број ваучера продаван на улици по занемарљивим ценама (током зиме 1993/94. номинална вредност ваучера сведена је на око 7 долара), то је водило ка муњевитом приближавању тржишне вредности ваучера нули.Општи план приватизације предвиђао је да се највећи део руске индустрије приватизује за две године, при томе да се 29 одсто компанија прода за ваучере на аукцијама, 51 одсто да се подели руководству и радницима компанија, док је остало требало да остане у власништву државе да би касније било продато за готово или за обећања инвестиција.Током 1993–1994, у следећој етапи, спровођене су чековне аукције, месечно око 800 аукција. Више од 70 одсто акција предузећа било је реализовано за ваучере. При томе, и овде је извођач реформе (Чубајс) увео суштинску новину, која је била непозната чак и освајачима Дивљег запада приликом расподеле златоносних деоница – ко први преда пријаву, добија и право предности у куповини акција. Уз то, запосленима у предузећима која се приватизују, независно од броја ваучера које су поседовали, није било дозвољено учешће на аукцијама. Најзад, аукција је могла да буде спроведена чак и ако постоји само један учесник с једном јединственом пријавом. У свему томе, како је признао други креатор и извођач приватизације Ј. Гајдар, ваучер није имао никаквог значаја, осим социјално-психолошког, што је у складу и с теоријским ставовима и с резултатима који су овим обликом приватизације остварени у свим постсоцијалистичким земљама (Drašković, 2002: 108). Највеће нафтне компаније, металуршки и рударски комбинати, дрвопрерађивачки комплекси, аутомобилске фабрике, предузећа машинске индустрије, луке и друга предузећа понуђени су одједном на продају, иако су критичари овог концепта (Јавлински и његов план 500 дана) сматрали да треба ићи постепено, почињући од малих радњи, ресторана, а тек потом прећи на продају предузећа лаке индустрије, и најзад до тешке индустрије и налазишта природних ресурса.Као резултат, све што је изнето на продају купљено је по смешно ниским ценама, које с реалном вредношћу предузећа нису имале ништа заједничко. Према подацима П. Хлебњикова, великог познаваоца проблема, шест индустријских гиганата, „брилијаната у круни руске индустрије“, било је продато на ваучерским аукцијама двадесет пута јефтиније од њихове тржишне вредности – Газпром, РАО ЕЭС, Лукойл, Ростелеком, Юганскнефтегаз, Сургутнефтегаз. Најдрастичнији је пример Гаспром, компанија којој је припадала трећина гасних ресурса целе планете, који је био једини достављач гаса у бившем Совјетском Савезу и главни достављач гаса у западну Европу. Гаспром је био најбогатија компанија Русије, да је био западна компанија само његови гасни ресурси вредели би на тржишту од 300 до 700 милијарди долара. А на ваучерској аукцији он је продат за 250 милиона долара. (Хлебников, 2001.)Међутим, не само тих шест гиганата, наравно. Сличне цене постигнуте су и за Уралмаш – 3,72 милиона долара[13], Челябинский металлургический комбинат (3,73), Ковровский мехзавод (2,7), Челябинский тракторный (2,2) итд. Јуриј Лужков се жалио да је његов (хемијски) институт продат за 200.000 долара, иако у њему раде прави специјалисти, од којих сваки толико годишње створи, иако у њему постоји експериментална производна база у којој се могу развијати нове технологије, и најзад иако је тих 200.000 заправо цена једног спектофотометра. (Хлебников, 2001.)Заложно-кредитне аукцијеИ тада су млади реформатори, у народу прозвани „дечаци у роза панталоницама”, измислили нову ствар – тзв. заложно-кредитне аукције. Идеју о залагању државних акција у великим предузећима у банке ради добијања кредита, у чему је срж заложно-кредитних аукција, први је обзнанио на једној седници Владе марта 1995. Владимир Потањин, председник познате Онексим банке (Онэксим-банк). Прави аутор те идеје био је амерички бизнисмен руског порекла Борис Јордан, који је од 1992. до 1995. управљао московским одељењем CS First Boston. Почетком 1995. он је основао компанију Ренессанс капитал, а партнер му је био Потањин. У то време они су заједно разрадили ову идеју. Потањинов предлог Влади састојао се у следећем: конзорцијум банака (Менатеп, МФК, ОНЭКСИМбанк, Столичный банк сбережений, банк Возрождение, Альфа-банк) даће Влади кредит на годину дана уз залогу акција 12 најпрофитабилнијих предузећа Русије. Сума кредита износила је 650 милиона долара, тачно онолико колико је било потребно да се попуни рупа у федералном буџету. Кроз годину дана Влада је морала или да откупи акције предузећа или да их остави учесницима погодбе на страни конзорцијума.Током 1995. године, наиме, изненада се показало да држава нема новца, и то упркос инфлацији која је значајно повећала приходну страну буџета. Потребе за новцем биле су толико велике да је држава била „принуђена” да организује пирамиду државних позајмица. У сваком случају, приходи буџета били су 37 милијарди долара, а расходи око 52. А новца није било јер је власт дала новац који се изненада појавио („привремено слободна” девизна средства у износу од 600 милиона долара) приватним банкама, узимајући много мању камату него што је сама плаћала када је од других позајмљивала. Приватне банке, којима је та иста држава чинила више од услуге (Централна банка је давала кредите с каматном стопом од 120 одсто, а приватне банке од 300 одсто; а то су биле још и тзв. опуномоћене банке, које су добиле право да раде с буџетским новцем, на пример В. Гусински и његова Мост-банк или М. Ходорковски и његова Менатеп банка), одбиле су да држави дају кредите без залоге, односно без материјалног обезбеђења. И држава је, наравно, на такве услове пристала. Влада је одобрила пројект и на његово чело формално је стао Потањин. Указ председника (Јељцина) о спровођењу аукција објављен је августа 1995, а Влада је обећала да ће вратити кредит већ 1. јануара 1996. После аукције за Сибнефть (28. децембра 1995), када је већ било јасно да је цела ствар прерасла у лакрдију, подигла се галама и Влада је, реда ради, продужила овај рок до 1. јануара 1997. У залог су, дакле, стављени контролни пакети акција које је држава имала у предузећима која још нису распродата. А таква су била предузећа из нафтне индустрије, металургије...Главна борба међу конкурентима није вођена на аукцијама, већ током лета 1995, када су се водеће банке међусобно бориле да стекну право да дају влади кредите под предвиђеним условима. Током те борбе неколико водећих комерцијалних банака (Мост-банк Владимир Гусинский, Инкомбанк Владимир Виноградов, Альфа-банк Пётр Авен, Российский кредит Виталий Малкин) испало је из уског круга привилегованих учесника и тако лишено права да учествује у предстојећим аукцијама. Као најважнији фактор у тој борби показало се познанство с Татјаном Дјаченко, Јељциновом кћерком. Она је подржавала Березовског, а њен муж се зближио с Абрамовичем. Према пуковнику Стрељецком, једном од непосредних сведока, Јељцин се није бавио тиме ко ће победити на предстојећим аукцијама, већ је тај посао препустио Черномирдину. (Хлебников, 2001.)Шема заложно-кредитних аукција била је једноставна. На отвореним аукцијама држава излаже залоге а потенцијални кредитори нуде различите износе кредита. Побеђује онај ко предложи највећи кредит. Отворена питања (с каквом каматном стопом узимати кредите и на који рок, ко управља акцијама за време залога) решена су до септембра, када су Државни комитет имовине, Министарство финансија и Администрација председника објавили усаглашени документ. Кључне ствари односиле су се на одлуку да обрачуни с банкама или ради враћања кредита или о преласку залога у својину кредитора почну тек у другој половини следеће године (што је било усмерено на добијање подршке кредитора за избор Јељцина) и да се на аукције не дозволи приступ иностраних инвеститора.Акције предузећа оцењене су од стране саме Владе смешно малим вредностима, неупоредивим не само с тржишном вредношћу предузећа, већ ни с њиховим годишњим профитом. Али не само то – федерални буџет за наредну годину није предвидео ниједну једину рубљу за откуп залога од банака! Очигледно, држава се није спремала да врати кредите и да откупи залоге. У питању је, према томе, најједноставнија предаја ових предузећа у приватне руке, и то фактички бесплатно. Уз процедуру која значи временско „растезање” отуђивања државне својине и претходно организовање нечег што личи на конкурс.Управо је тако било. Норильский никель, рецимо, светски је монополист у производњи низа драгоцених метала, и на светско тржиште доставља више од 40 одсто платине и тзв. платинске групе, производи више од 90 одсто никла и 60 одсто бакра у Русији, произвођач је злата и сребра, с резервама свих побројаних руда за наредних стотинак година. Годишњи промет комбината био је око 2,2, а профит око 1,5 милијарди долара. А постоји још и онај део производње који се зове „државна тајна”. И све то припало је – Владимиру Потањину и његовој групи, и то за 170 милиона долара. Па нека неко после каже да у транзицији није било успешних предузетничких идеја! И то не било каквих предузетничких идеја већ управо онаквих какве је као неопходне истицао Стиглиц. Сама аукција била је крајње „интересантна и неизвесна“. Поред Онексим банке постојао још један претендент: Банка МФК (Международная финансовая компания), при чему су Онексим банка и МФК банка једна другој дале гаранције. Обе банке биле су Потањинове, а остали конкуренти били су одстрањени и нису ни учествовали на аукцији (Онексим банка била је и организатор пријема пријава на аукцију). Тако је, рецимо, компанија-ћерка банке Российский кредит (АО Конт) објавила намеру да Влади дâ кредит од 355 милиона долара, али њој није дозвољено да учествује на аукцији због „недовољних финансијских гаранција”. И тако је, у „оштрој” конкурентској борби са самим собом, Потањин успео да победи. На сличан начин победио је на још три аукције.Један од првих победника заложно-кредитних аукција био је Михаил Ходорковски. Његова Менатеп-банк и финансијске компаније Березовског давале су једне другима узајамне гаранције. На заложно-кредитним аукцијама њега је интересовао недавно створени холдинг Юкос, друга по величини нафтна компанија у Русији коју су чинили Самаранефтегаз (извозом њене производње бавио се Березовски)) и Самарский НПЗ. Почетком новембра 1995. Менатеп је наредио другим заинтересованим учесницима да одустану од аукције. Ипак, на аукцији се појавио конзорцијум који су чинили Инкомбанк, Альфа-банк и банка Российский кредит, с понудом од 350 милиона долара, што је било много више и од почетне цене (150 милиона) и од других понуда. Међутим, пошто је регистрацијом пријава руководио Менатеп, овом конзорцијуму није било дозвољено учешће, с образложењем да је део капаре конзорцијум унео у виду државних краткорочних облигација а не у готовом (при чему је капара, на захтев Јукоса, била одређена у двоструком износу у односу на почетну цену)! Заиста куриозитет своје врсте – држава (односно, Чубајс) одбила је да као капару узме своје обвезнице!И на аукцији за продају акција компаније Сиданко пријаву је поднео Российский кредит, али је опет Онэксим-банк регистровао пријаве, и ова пријава није прихваћена. Наводно, Российский кредит није положио капару.Последња у серији аукција била је за акције Сибнефт-а, једне од највећих нафтних компанија на свету, с истраженим залихама једнаким залихама Amoco и Mobil заједно. Ради стицања ових акција била је специјално формирана Нефтяная финансовая компания (НФК), за коју је касније Березовски признао да припада њему. На аукцији су била два конкурента: поред НФК још и Инкомбанк, чија је металуршка компанија-кћи Самеко понудила 175 милиона долара. На самој аукцији, међутим, појавио се директор Самеко и изјавио да повлачи пријаву. Да би се одржала аукција, био је потребан још један учесник, и појавио се Тонус, компанија која је представљала интересе Менатеп банке, са ценом од 100,1 милион долара, 100 хиљада више од почетне цене. Цена НФК-а била је 100,3 милиона. Након две године Сибнефть је продавала своје акције на руској берзи, и њена вредност је процењивана на 5 милијарди долара.Током непуна два месеца, у новембру и децембру 1995, одржано је укупно 12 заложних аукција. (Бушков, 2005: 81–82; Кох, 2004.)1) 3. 11. 1995. Понуђено 40,2 одсто акција Сургутнефтегаз. Победио недржавни пензиони фонд Сургутнефтегаз. Цена 300 милиона америчких долара.2) 17. 11. 1995. Понуђено 38 одсто акција РАО Норильский никель. Победила Онексим банка. Цена 170,1 милион америчких долара.3) 17. 11. 1995. Понуђено 15 одсто акција АО Мечел. Победило ТОО РабиКом (већ власник пакета од 25 одсто акција Мечела). Цена 13,3 милиона америчких долара.4) 17. 11. 1995. Понуђено 25,5 одсто акција Северозападног речног бродарства. Победила Банка МФК. Цена 6,05 милиона америчких долара.5) 7. 12. 1995. Понуђено 5 одсто акција Лукойла. Победио сам Лукойл. Цена 141 милион америчких долара.6) 7. 12. 1995. Понуђено 23,5 одсто акција Мурманског морског бродарства. Победило ЗАО Стратег (фактички – Банка Менатеп). Цена 4,125 милиона америчких долара.7) 7. 12. 1995. Понуђено 51 одсто акција Сиданко. Победила Банка МФК (фактички – конзорцијум МФК и Альфа-группа). Цена 130 милиона америчких долара.8) 7. 12. 1995. Понуђено 14,87 одсто акција Новолипецког металуршког комбината. Победила Банка МФК (фактички – Ренессанс капитал). Цена 31 милион америчких долара.9) 8. 12. 1995. Понуђено 45 одсто акција ЮКОС-а. Победило ЗАО Лагуна (фактички – Банка Менатеп). Цена 159 милиона америчких долара.10) 11. 12. 1995. Понуђено 20 одсто акција Новоросијског морског бродарства (Новошип). Победило само бродарство. Цена 22,650 милиона америчких долара.11) 28. 12. 1995. Понуђено 15 одсто акција АО Нафта-Москва. Победило ЗАО НафтаФин (фактички – менаџмент самог предузећа). Цена 20,01 милион америчких долара.12) 28. 12. 1995. Понуђено 51 одсто акција Сибнефта. Победило ЗАО НФК (фактички – конзорцијум Березовског и Абрамовича). Цена 100,3 милиона америчких долара.Укупна излицитирана цена била је, дакле, око 1,1 милијарде америчких долара. Међутим, држава фактички није узела толико новца. Цена за Норникель, према договору с Државном комисијом имовине, остала је на рачуну Онексим банке. По неким оценама, Банка је на тај начин зарадила 50–80 милиона долара. Даље, према условима конкурса Банка је била обавезна да у Норникель током 1996–1997. инвестира једну милијарду долара. О томе, међутим, није могло бити речи, с обзиром на то да је укупни сопствени капитал Банке 1. јануара 1996. износио 2.491.443 милиона рубаља. Међутим, ни то није било све. Према сведочењу руководиоца Центра геополитичких истраживања Института Европе РАН Константина Сорокина, током 1996. група Онексимбанк-МФК успела је да издејствује још низ олакшица:- одложено је враћање низа кредита које је Норникель узео, у укупном износу од 400 милијарди рубаља,- обустављено је обрачунавање камата и пенала на те позајмице,- из иностраних кредита које је Руска Федерација требало да добије на име Владе (тј. државе), на Норникель је усмерено 200 милиона долара, а пренос тих пара требало је провести кроз Онексим банку,- донета је одлука о снижењу царина на опрему за комбинат која је набављена у иностранству.На тај начин, по Сорокиновој рачуници, укупни обим помоћи коју је обећала држава приближио се износу од 1,5 милијарди долара. Наравно, ни држава није испунила сва обећања, али се процењује да реална вредност олакшица које је држава дала Норникель-у одговара суми кредита коју је овај дао држави. (Зубков.)Међутим, и поред оваквог „успешног“ пословања, у наредном периоду Норникель је запао у велике проблеме. Рентабилност је опала са 89 одсто у 1995. на 23–27 одсто у 1996, профит је смањен са 5,5 на 1,5 трилиона рубаља, уплате у буџет смањене су 653.785 милиона рубаља на 234.986 милиона. С друге стране, док је 1994. комбинат дуговао федералном буџету 41.725, а у 1995. 125.917, у 1996. тај дуг је порастао на 743.132 милиона рубаља. И све то иако је дошло до пораста производних показатеља. Како истиче Зубков, све то може да значи само једно: Онексим банка је почела да „скрива“ значајан део профита од пореске обавезе. (Зубков.)Какав је био епилог аукција? Када је наредне године Јељцин поново изабран за председника Русије, један део учесника овог „посла“ ушао је у Владу – Потањин је постао њен потпредседник, а Чубајс је дошао на чело кремаљске администрације. Уз такав однос снага одлучено је, и лако спроведено, да се тема ЗКА затвори. И можда би тако и остало, барем знатно дуже него што је био случај, да се нису појавили Ј. Болдирев, који је ту тему покренуо 2000. у Обрачунском дому Руске Федерације (Болдырев, 2004: 418), а знатно касније и Андреј Буњич, председник Савеза предузетника и арендатора Русије (СПАР), који је у 2005. предао Московском арбитражном суду захтев за поништење резултата заложно-кредитне аукције нафтне компаније ЮКОС. Тада су у јавност допрле многе непознате, или пак мање познате и добро скриване појединости о овим аукцијама.Што се тиче Обрачунског дома РФ, налази његове Анализе процеса приватизације државне својине у Руској Федерацији у периоду 1993–2003 недвосмислени су: скоро све приватизације у овом периоду у Русији биле су економски преступи, односно незаконите.Демографски резултатиУ почетним периодима приватизације један од најчешће истицаних захтева била је њена праведност, односно социјална издржљивост или прихватљивост. Овај захтев, међутим, касније се постепено повлачио, уступајући место обавезности и брзини, пре свега, али и осталим циљевима. Ипак, код појединих аутора социјална прихватљивост задржана је као битан принцип и знатно касније, при чему је она дефинисана као „онемогућавање масовног трансфера друштвеног капитала у корист државе, малог броја богатих појединаца или инсајдера“. И без икаквих доказивања, међутим, јасно је да је приватизација резултовала управо оним што је, наводно, требало спречити. И баш с тог аспекта није лако наћи разлог потискивању принципа социјалне прихватљивости приватизације. Може се претпоставити да су протагонисти, остваривши своје циљеве (који наравно нису јавно прокламовани), закључили да то питање не треба покретати. И да би то могло да буде и опасно. Као, уосталом, и питање ефикасности. Тако да су то питања која углавном покрећу они који су и унапред били против или бар уздржани када су приватизација и неолибералне реформе у питању.Изузеци, наравно, и овде постоје, али се њихов глас или не чује или се једноставно прекида познатим дисквалификацијама и етикетама. Тако, рецимо, када А. Ципко, који никако није био противник реформи и приватизације, каже да су оне биле нечовечне, да се у Русији либерална идеја разишла не само с демократијом, већ и с хуманизмом, те да су антикомунистичке револуције, позване да рестаурирају приватну својину, по својој природи биле аморалније него социјалистичке, да су биле више оптерећене ниским страстима, лоповлуком, корупцијом итд., Владимир Мау му одговара познатом етикетом – за њега (Ципка) убиство милиона људи моралније је него отимање милиона долара (М а у, 2002:65).Међутим, у причи о жртвама не треба се зауставити на томе. В. Пољеванов, који је био непосредни Чубајсов наследник на челу Комитета за имовину (од 15. 11. 1994. до 24. 1. 1995, када је смењен), сведочи да је на његове покушаје да промени стратегију приватизације Чубајс рекао: „Што се ви узбуђујете за те људе. Умреће тридесет милиона. Они се нису уписали на тржиште. Не мислите о томе – израшће нови.” (Крутаков, 2000.) Али, није реч само о причама. Најважнија и најпоразнија карактеристика онога што је донела транзиција, и пре свега приватизација, може се окарактерисати онако како то чине Прокофјев и Максименко: „Квинтесенција и интегрална карактеристика утицаја политике јељцинизма на друштво постало је изумирање људи.” (Прокофьев и Максименко.) Вероватно то најбоље илуструје појава названа Руски крст (види слику 2), која је први пут регистрована у 1992. у Русији: криве динамике рађања и смртности пресекле су се. Специјалисти из историјске демографије једнодушни су у томе да такви губици становништва какви су пали и настављају, а падају на судбину Русије подносе само земље које ратују. Опадајућа крива на графикону смањења становништва Русије у деведесетим годинама прошлог века стварно има нагиб као у периоду Великог отаџбинског рата и немачко-фашистичке окупације.На ове проблеме драматично је скренуо пажњу УНИЦЕФ, проценивши у 1993. више од пола милиона смртних случајева као резултат неолибералних „реформи”, а које он иначе углавном подржава (Чомски, 1999: 26[25]). Мада је то врло мучно питање, али тек у контексту оваквих података, и наравно узимањем у обзир историјских околности, могло би се, можда, говорити о некаквом квантитативном оцењивању жртава политичких репресија пре 1990.[26] Међутим, то у сваком случају није предмет овог рада.Кретање становништва Русије приказано је у табели 2. Укупан број становника смањен је са 147,0 милиона из 1989. (према попису) на 146,6 у 2001. (процена на дан 1. јануара), али што је најзначајније наставио је да опада и после тога, тако да је у 2008. дошао до нивоа од 142,0 милиона. Као што се види из табеле 2, у 2006. и 2007. дошло је до само мањег ублажавања раскорака између рођених и умрлих, али је негативна разлика још увек врло велика. Показује се да су изгледа преоптимистичке биле оцене о преокретању демографских тенденција као резултат мера (између осталих и чувене премије од 10.000 долара за свако рођено дете) које је руска држава предузела ради побољшавања негативних демографских кретања (Петровић, 2007: 122). Оно што је учињено током „мутних времена” (Бушков) очигледно се не може тако лако и брзо поправити. Под условом да се на томе уопште нешто и ради. Или је можда крајњи циљ – остварити оно што је као задатак још крајем осамдесетих поставила Маргарет Тачер: на територији СССР економски је оправдано да живи 15 милиона људи. (Паршев, 2005: 5.)Економско-социјални резултатиШто се тиче економског и социјалног аспекта реформи, општа је оцена да су оне пре свега у огромној мери увећале раслојавање становника Русије према дохотку. Однос укупних доходака 10 одсто најбогатијих и 10 одсто најсиромашнијих износио је 1991. години (у СССР-у) 4,5 док је у САД, на пример, био 5,6. За само три године он је енормно повећан, тако да је у 1994. износио 15,1 (према званичним подацима, а према неким оценама социолога целих 18,9). Отада је овај однос даље повећаван, и на почетку 2000-их већ је достигао износ од преко 60 (Прокофьев и Максименко). У својој чувеној књизи Стиглиц наводи још неке поражавајуће податке (Stiglic, 2004: 162): док је у 1989. само два одсто становништва Русије било у стадијуму сиромаштва, крајем 1998. удео сиромашних се попео на 23,8 одсто укупне популације, ако се као норма користи потрошња од два долара дневно. Да ли је, уз такве показатеље, уопште умесно говорити о социјалној прихватљивости приватизације, односно укупних реформи?Међутим, није то основни економски проблем. Он се, заправо, састоји у огромном паду производње, односно бруто домаћег производа (табела 3). Такав пад у мирнодопским условима представља нешто вероватно незабележено у укупној људској историји. Тај пад Стиглиц назива пустошењем и истиче да је он био већи од пада који је Русија (тј. СССР) имала у Другом светском рату: током 1940–1946. индустријска производња СССР-а опала је за 24 одсто, док је у периоду 1990–1999. индустријска производња Русије опала за 60 одсто. (Stiglic, 2004: 153.) „Русија је, закључује он, добила најгори од свих могућих светова – огроман пад производње и огроман пораст неједнакости.” (Stiglic, 2004: 163.) А Стиглиц не разматра демографске проблеме.Један од најважнијих задатака нови власници капитала видели су, из разних разлога, у изношењу капитала из земље. И то никако није било изненађујуће. Када је 1998. ММФ упркос упозорењима одлучио да подржава Русију и курс рубље давањем великих кредита (4,8 милијарди долара), и када су те паре експресно завршиле на рачунима олигарха, „неки од нас су се шалили да би ММФ учинио свима живот лакшим да је тај новац послао директно на рачуне олигарха у кипарским и швајцарским банкама” (Stiglic, 2004: 153). Постоје различите процене о томе колико је капитала завршило на рачунима у иностранству. Једну од умеренијих даје табела 4. Међутим, било је и других података и оцена. Тако је РИА Новости 15. 9. 1998. објавила резултате истраживања економиста РАН и Универзитета Онтарио, према којима се у периоду 1992–1997. било легалним или полулегалним путем извезено 200 милијарди долара, што је оцењено као један од кључних фактора кризе (Паршев, 2005:108–109).Политичка подршкаОгромна поларизација у интелектуалним круговима кључни је разлог малих могућности да се објективно сагледају и анализирају резултати реформи, и приватизације посебно. Ретки су они који су у стању да трезвено сагледају шта се око њих дешава и да преиспитају своја гледишта. Један од идејних противника комунизма, активни учесник у борби против комунистичке власти, А. С. Ципко, редак је пример (свакако уз Солжењицина): он није подлегао еуфорији због рушења „омраженог“ режима, већ је био у стању да објективно сагледа шта је учињено током „реформи“: „Наша приватизација је била лоповска, у бесцење, а понекад су просто отимали од народа његову својину. Трећина народа дави се у беди, лишена основне слободе – слободе да живи, нема слободу исхране, нема слободу да има потомство, да васпитава децу. Друга трећина становништва живи у сиромаштву и бесправљу, и њој није ни до какве политике. Овим непредвиђеним резултатима интелигентске револуције могу се додати два милиона напуштене деце. Већ се не могу пребројати дечаци и младићи који су се дали ‘на иглу’, саблажњени криминалним светом. За време реформи изгубљен је значајан део националног суверенитета, суштински је ослабљена војна и економска безбедност земље, изгубљена су многа геополитичка преимућства историјске Русије, значајан део националне производње, научно-техничког и људског потенцијала земље.“ (Ципко, 2002:5.)Међутим, не виде сви ситуацију у Русији таквом. В. Мау, један од водећих либералних економиста и протагониста реформи, потпуно је супротног мишљења: „У економици ми смо уопште учинили све, као и свугде (...) никаквих оригиналних, ванредних одлука у тој сфери није било, све се уклапало у скуп мера одређених такозваним ‘Вашингтонским консензусом’.“ (Мау, 2002: 63.) При томе, он није у стању, или не жели, да доведе у питање Вашингтонски консензус, независно од резултата које је његова примена донела. Стога је, свакако, добро да то процењује неки неутрални ауторитет. А такав је Стиглиц, рецимо. Његова оцена је, међутим, другачија, иако се не доводи у питање приватизација, већ само начин њене проведбе.[29] Мау, међутим, тврди управо супротно: „У целини, приватизација је била спроведена сјајно (...) Приватизација, спроведена код нас, до детаља је понављала оно што се дешавало у време великих револуција у прошлости, посебно енглеске и француске. То јест, слаба влада, немајући никаквих ресурса, почиње да прерасподељује својину ради добијања политичке подршке и проналази у том циљу ваучерски механизам (...) Чим ви почињете за политичку подршку да плаћате непокретношћу, испоставља се да је та непокретност много потцењена. Мада уопште није потпуно јасно на коју би се цену ту требало оријентисати. На пример, спорити се да ли је скупо или јефтино продат ‘Норилски никл’ у 1995. могуће је само у следећем контексту: ако би цену установили више или ниже, да ли би Зјуганов дошао на власт у јуну следеће године или не?“ (Мау, 2002: 66.)[30]Наравно, и саме заложно-кредитне аукције биле су оцењиване на сличан начин. Њихов главни архитект, А. Чубајс, одбио је приговоре по којима су оне биле намештене и и по којима је држава за њих добила мало пара: „Не заборавите да је то била огромна сума”, рекао је поводом аукције за Јукос. (Хлебников, 2001.) Али овде опет постоји замена теза – чак и када би се претпоставило да аукције нису биле намештене, очигледно је да држава није имала за циљ да дође до више новца. О томе говори као минимум чињеница да странци нису били пуштени на аукције. Колико су били спремни да плате инострани стратешки инвеститори може се судити према продаји акција Лукојла, у јесен 1995, неколико месеци пре аукције на којој је 5 одсто сопствених акција Лукојл платио 35 милиона долара. Тада је америчка нафтна компанија Arco купила 6 одсто акција Лукојла за 250 милиона долара.Заложно-кредитне аукције биле су свакако лоше приватизације – Стиглиц их означава као „најфлагрантнији пример лоше приватизације” (Stiglic, 2004: 168), али се при томе, из незнано каквих разлога, чуди што влада није вратила добијене кредите, као да није био у стању да види целу позадину махинације. Заложно-кредитне аукције представљале су, по Стиглицу, коначну фазу богаћења олигарха, мале дружине људи који су успели да завладају економским, али и политичким животом земље. У једном тренутку они су чак тврдили да контролишу 50 одсто богатства земље. При томе, Стиглиц прави јасну разлику између руских олигарха и америчких барона-пљачкаша Харимана и Рокфелера, с којима олигархе упоређују њихови браниоци: док су у Америци барони-пљачкаши стварали друштвено богатство, гомилајући при томе новац за себе, у Русији „олигарси су опљачкали имовину, оголили је, остављајући своју земљу много сиромашнијом”. (Stiglic, 2004: 168.)Заложно-кредитне аукције имале су, свакако, катастрофалне последице за Русију. Држава се у једном маху лишила значајног дела предузећа која су пунила буџет, што се показало као кобно врло брзо – након непуне три године државни финансијски систем је крахирао.Закључна разматрањаЗаложно-кредитне аукције имале су, дакле, бар три јасно видљива резултата: коначно богаћење олигарха, изношење капитала из земље и драстично смањивање фискалних прихода државе. Поставља се питање у чему је, ипак, био њихов смисао?Пуковник В. А. Стрељецки сматра да је држава продавала у бесцење акције наведених предузећа зато што је продавала сама себи: дошло је до срастања државног апарата с генераторима идеја, с Потањином, Березовским, Бојком, Гусинским и другима. Ти су људи знали како треба красти, а да би крали, био им је потребан савез с државним чиновницима. А државним чиновницима је такође био потребан новац. (Хлебников, 2001.) Хлебњиков сматра да су заложно-кредитне аукције биле само редовна етапа у стратегији јељцинског режима – интереси земље жртвовани су у корист интереса блиског круга олигархâ. Извори ових корумпираних односа налазе се у споразуму Березовског и Јељцина о штампању Јељцинових мемоара у 1994. Њихово зближавање прокрчило је пут и другим олигарсима, који су у томе видели правило, правило које је поставила највиша власт, и које треба следити. Иако су ове аукције сигурно гурнуле Русију на пут краха (август 1998), оне су за Јељцина и његов режим имале непроцењиву заслугу: приморале су олигархе да подрже реизбор Јељцина. Пошто су аукције имале два дела (1995. олигарси су давали зајмове држави, или их бар обећали, а 1996. требало је да уследи и предаја предузећа у руке олигарха), Чубајс и његова екипа добили су гаранције да ће победници на аукцијама учинити све могуће за реизбор Јељцина. На тај начин, олигарси и Јељцинова влада постали су саучесници у пљачки. (Хлебников, 2001.)Ову слику употпуњују и потврђују још два момента. Најпре, пажњу у наведеном Маувом тексту привлачи „признање“: (слаба) власт је за политичку подршку плаћала непокретностима, тј. предузећима, општенародном имовином. У светлу тог признања чак је потпуно беспредметно (то и В. Мау каже) да ли је при томе за те непокретности (предузећа) постизана или не некаква објективна цена, битно је друго – власт је узурпирала (= покрала) народну имовину, а шта је с њом радила (за колико пара ју је продала, тј. уступила и коме) тек је другоразредно питање. Признање које је дао Мау ипак је само делимично. Остаје отворено питање – чију је то политичку подршку власт плаћала народном имовином? Мау ту није експлицитан, за разлику од, на пример, Ј. Г. Јасина, утицајног идеолога руског олигархијског капитализма, који се о смислу приватизација обављених преко заложно-кредитних аукција изјашњава отворено: „Јељцин је прекршио тадашњи устав, односно прибегао је државном преврату. То је омогућило да се задржи курс реформи... Једини социјални слој тада спреман да подржи Јељцина био је крупан бизнис. За своје услуге он је хтео да добије примамљиве делове државне својине. Осим тога они су хтели да директно утичу на политику. Тако су се појавили олигарси.“ (Батчиков и Кара-Мурза, 2006.)Ипак, да ли је овиме све речено? Да ли се све завршава на политичкој подршци руских олигарха и на срастању руског крупног бизниса и Јељцинове владе? Наравно, није лако тврдити да постоје и даљи трагови, али неки моменти указују и на такве могућности. Већ цитирани пуковник Стрељецки истиче да је поуздано установљено да је целокупна приватизација у Русији спроведена под будним оком америчких специјалних служби. (Валянский и Калюжный, 2002: 326). Такође, добро је познато, и не једном је писано о томе, да је и Гајдар постао премијер по директном упутству Американаца. (Паршев, 2005: 198.) Да ли би ове напомене требало пренебрегнути и сврстати их у прокажене теорије завере? Питање бар с аспекта аутора ових редова остаје отворено. Иако оно што пише Хлебњиков даје додатне аргументе: много високих чиновника из власти било је увучено у различите афере са странцима. Олег Лобов, заменик премијера и руководилац Савета безбедности, био је оптужен да је продавао оружје секти судњег дана Аум Шинрикјо и да им је омогућио обуку у тајној војној бази у центру Русије. Истрага је прекинута, а Лобов је одстрањен из владе. Виктор Барањиков, министар безбедности, био је један од главних покровитеља познатог трговца Бориса Бирштајна и његове компаније Сиабеко с огранцима у Торонту и Цириху. Сиабеко је Барањикову и првом заменику министра МВД, приликом њихове посете Цириху, платио куповине (за две даме) у вредности од 300.000 долара. И они су удаљени са својих места, али истраге није било. Ових саблазни нису били ослобођени ни млади реформатори. Министар финансија Борис Фјодоров омогућио је 1993. компанији Голден Ада трговину брилијаната, злата и јувелирског антикваријата, извезених из Русије, у вредности од 178 милиона долара. Још веће афере везане су с именом А. Чубајса. Он је најпре 1996. уложио у државне вредносне хартије 3 милиона долара које су руски бизнисмени бескаматно позајмили добротворном фонду који је водио Чубајс. Сличним операцијама и „предавањима и консултацијама” он је за неколико месеци зарадио 300.000 долара. Годину дана касније он и његови најближи сарадници из владе (Кох, Казаков) добили су по 90.000 долара за (ненаписану) књигу о приватизацији у Русији. После скандала, књига се појавила, али тек након две године. А хонораре је платила филијала Онексим банке. Један од највећих пројеката које су Американци (на које се Чубајс веома ослањао) водили у Русији био је пројект развоја руског тржишта вредносних папира; координатор је био Харвардски универзитет, а новац је ишао из УСАИД-а. Маја 1997. УСАИД је, међутим, одбио да додели последњу траншу (14 милиона долара). Показало се да су два америчка консултанта (Андреј Шлајфер и Џонатан Хеј, које је препоручио Џ. Сакс), користећи своје везе с руским тржиштем вредносних папира, употребљавали средства за лично богаћење. Америчко министарство правде започело је истрагу, али оптужбе нису подигнуте. Истовремено, контрола Руског обрачунског дома показала је да је Сверуски центар приватизације, приватна непрофитна организација, повезана с Чубајсом, а коју је спонзорисао новац са Запада, присвојио велике суме, и да су те суме отишле директно сарадницима Чубајса и крупним политичарима, у замену за подршку тржишним реформама. Сам Јељцин је, ако ништа друго, до грла био уплетен у аферу око издавања књиге његових сећања Записки президента.Већ и наведено, а то је тек мањи део, довољно је да укаже да нико из врхова власти није био имун на корупцију, и да су у тим стварима често учествовали и странци. А докле је све то ишло, заиста није лако проценити.

[No7]

У Украјини у другом кругу Јанукович и Тимошенко. Могло би се рећи, повратак Руса.Мада је Тимошенко прави политичар источне Европе, све за новац није битно шта сам радио/ла раније тако да може да се обрне лако.

Edited January 18, 2010 by No7