Opšte crte turskog feudalizma

[Kampokei]

Slažem se, UK, Francuska, Benelux i Skandinavija. Ostalo je ili mediteranska mafijaška opereta ili exerzierplatz na krompirištu.

+1Upravo tako podbadam ovih nekoliko Svaba sa kojima radim. A Metternich je rekao: Balkan pocinje na Rennwegu. Igrom sudbine, upravo u toj ulici se danas nalazi Ambasada Srbije

[Filipenko]

Tačno je da zapad počinje iza Rajne. Sa ove strane Rajne je civilizacija, napredak, tehnologija, Evropa. Tamo su biznis prćije spremne da izvitopere svaki napredak i ljudsku misao i okrenu je u funkciju trpanja svojih džepova :) Meni ostaje da posmatram ovo što woodoo čeka da se desi. Da vidimo kako ta "civilizacija" dela na delu, kada stvarno izbije frka. Neke stvari smo već mogli da vidimo po Francuskoj sa studentima, feredžama i sličnim sitnicama, a.k.a. opštim neredima.

[MancMellow]

Tačno je da zapad počinje iza Rajne. Sa ove strane Rajne je civilizacija, napredak, tehnologija, Evropa.

Ostrascen si :) Osim sto si u pravu da Zapad i Evropa nisu isto.

Tamo su biznis prćije spremne da izvitopere svaki napredak i ljudsku misao i okrenu je u funkciju trpanja svojih džepova :) Meni ostaje da posmatram ovo što woodoo čeka da se desi. Da vidimo kako ta "civilizacija" dela na delu, kada stvarno izbije frka. Neke stvari smo već mogli da vidimo po Francuskoj sa studentima, feredžama i sličnim sitnicama, a.k.a. opštim neredima.

Niko(bar ne ja) nije neminovno poistovetio Zapad sa nekakvom jednom i jedinom "kivilisatijom".

[onamonamo]

jbg ovo je jedina turska tema, ne znam de bi drugde ovo metnoДа ли Турска напушта Запад?

Да ли Турска напушта Запад? Сонер Чађаптај недеља, 01. новембар 2009. (Foreign Affairs, 26.10.2009)Почетком октобра, Турска је повукла позив Израелу за „Анадолског орла“ (Anatolian Eagle), турску војну ваздухопловну вежбу коју је сваке године, још од средине 1990-их, одржавала са Израелом, НАТО-ом и САД. То је био први пут како је турска владајућа Странка правде и напретка (АКП) допустила да се њена нарастајућа антизападна реторика прелије у спољнополитичку стратегију, а тај гест можда назначава да је даља сарадња Турске са Западом далеко од тога да је загарантована.Реџеп Тајип Ердоган (Recep Tayyip Erdogan), турски премијер и вођа АКП, правдао је ту одлуку називајући Израел „прогонитељем“. Али, само један дан по одбацивању Израела, Турска је позвала Сирију, ноторног кршитеља људских права, да се придружи војним вежбама и најавила стварање једног Стратешког савета сарадње (Strategic Cooperation Council) са сиријским режимом. У спољној политици Турске покренуло се читаво једно брдо – а могуће је и да се нагризају темељи 60-годишње војне и политичке сарадње Турске са Западом.Почев од 1946, када је Турска изабрала да се у Хладном рату сврста уз Запад, шаљући касније и војне јединице у Кореју, и ступајући у НАТО, узастопне турске владе су следиле тесну сарадњу са САД и Европом. Турска је посматрала средњоисточну и светску политику кроз призму сопствених националних безбедносних интереса. То је чинило могућим њену сарадњу – па чак и ону са Израелом, на кога је Турска гледала као на демократског савезника у нестабилном региону. Оно што је тим двема земљама било заједничко, биле су бриге око безбедности, као нпр. подршка Сирије терористичким групама у иностранству: радикалним палестинским организацијама, што је било од значаја за Израел, као и Радничкој партији Курдистана (ПКК) – што је било од значаја Турској. Када се, 1998. Анкара конфронтирала с Дамаском око његове подршке ПКК-у, новине у Турској су носиле наслове у прилог турско-израелског савеза. Могло се прочитати: „Рећи ћемо `шалом` Израелцима на Голанским висовима.“Међутим, АКП је посматрала турске интересе кроз другу призму – ону обојену политизованим гледањем на религију – тј. на исламизам. Водећи званичници АКП су америчку офанзиву у Фалуџи, у Ираку, назвали „геноцид“, а у фебруару 2009. Ердоган је поредио Газу с „концентрационим логором“.Ипак, спољна политика АКП-а није изражавала симпатију према свим муслиманским државама. Уместо тога, она је подстицала солидарност са исламистичким, антизападним режимима (на пример, са Катаром и Суданом), док је одбацивала прозападне муслиманске владе (Египат, Јордан и Тунис). Ова двојака стратегија је посебно видљива на палестинским територијама: док је АКП-ова влада позивала западне земље „да признају Хамас за легитимну владу палестинског народа“, АКП-ови званичници су истовремено означили председника Палестинске власти (Palestinian Authority) Махмуда Абаса (Mahmoud Abbas) као „шефа једне нелегитимне владе“. Према дипломатима, Абасова последња посета Анкари у јулу 2009. протекла је грозно – па сада, како кажу ти дипломати, Абас у АКП нема ни мало више поверења него што верује Хамасу.Како показују отказане војне вежбе са Израелом, АКП-ова моралистичка спољна политика носи себи својствену хипокризију. Један ранији пример тога десио се прошлог јануара, када је – свега један дан после Ердогановог напада на израелског председника Шимона Переза, као и на Јевреје и на Израел како „добро знају како да убијају људе“ – Турска била у Анкари домаћин суданском потпредседнику Алију Осману Тахи. То је опасно држање, јер оно сугерише – нарочито генерацијама које стасају под АКП-ом – да једино исламистички режими имају право да нападају сопствени народ, па чак и друге државе. У септембру, Ердоган је бранио нуклеарни програм Ирана тврдећи да је нуклеарни арсенал Израела прави проблем Средњег Истока.Неки аналитичари су одбацили ову реторику, уз тврдњу да се ради о политикантству за домаће потребе, или да је Ердоган, једноставно, изгубио живце. Али, Ердоган је лукав и проницљив политичар; он сада реагује на промене у турском друштву. После седам година АКП-ове исламистичке реторике, јавно мњење се креће у правцу прихватања идеје о политички уједињеном „Муслиманском свету“. Сходно независном испитивању јавног мњења у Турској, број људи који себе виде као муслимане се од 2002. до 2007. повећао за десет процената. Уз то, скоро половина испитаника себе описује као исламисте.АКП-ова спољна политика у земљи има сада жељену публику, што чини вероватним да ће се она и укоренити. Пошто је Ердоган демонстративно изјурио са седнице Светског економског форума (World Economic Forum), окупиле су се хиљаде да поздраве повратак његовог авиона кући – то је личило на организовано припремљену добродошлицу (у интервалу од пар сати, појавили су се „ниоткуда“ транспаренти са пришивеним у једно заставама Турске и Хамаса).Ова трансформација турског идентитета под АКП-ом има потенцијално огромне импликације. Под утицајем исламистичког гледања на свет, Турској ће бити све теже да подржава западну спољну политику – па чак и онда када би то било у њеном националном интересу. Везе Турска-Израел, које су дуго биле пример како једна муслиманска земља може одржавати рационалне, кооперативне односе са том јеврејском државом, наставиће да се распадају. Такав развој догађаја ће, уз даљи пораст популарности АКП-а, турска публика само поздравити. Према томе, та партија убиће две муве једним ударцем: удаљујући земљу од свог ранијег савезника, појачаваће базу своје моћи.Та иста динамика ће такође важити и за односе Турске са Европском унијом и са САД. АКП на могући улазак Турске у ЕУ гледа тактички: на учлањивање у ЕУ настоји онда када то партији доноси подршку јавности, али не заузима стратешко гледање на ближе везе са Европом. Према томе, АКП оклева да предузме чврсте и потенцијално непопуларне реформе које захтева ЕУ, а то чини изгледе за улаз у ЕУ све мање и мање реалним. Изјаве, као она Ердоганова из 2008, о „неморалности“ Запада само још више нагризају подршку јавности за чланство у ЕУ: до краја прошле године, око једне трећине становништва желело је да им се земља укључи у ЕУ, што је представљало велики пад у односу на 80% присталица из 2002, када је АКП преузео власт.У међувремену, како САД у спољној политици посвећују муслиманским земљама велики део своје енергије – од противљења радикализму до деловања против нуклеарног програма Ирана – АКП ће се тој политици противити путем оштре реторике и изврдавања било какве блиске сарадње.Многи су претпостављали да ће долазак на власт АКП-а пружити Турској могућност „да се врати Средњем Истоку“ и да преузме изразитији исламски идентитет. Надали су се да би такав заокрет помогао да се Турска „нормализује“, мењајући унеколико степен секуларизације и реформи Кемала Ататурка, које су Турску почетком двадесетог века окренуле Западу. Међутим, исход баш и није био тако позитиван. Искуство Турске са АКП-ом доказује да исламизам у спољној политици те земље ипак може и да не буде баш тако компатибилан са Западом.Сонер Чађаптај је виши научни сарадник и директор турског Истраживачког програма вашингтонског Института блискоисточне политике (Washington Institute for Near East Policy). Он је аутор књиге Ислам, секуларизам и национализам у модерној Турској: Ко је Турчин? (Islam, Secularism, and Nationalism in Modern Turkey: Who Is a Turk?)http://www.foreignaffairs.com/articles/656...eaving-the-west

Edited November 2, 2009 by ruskabajka

[MancMellow]

To ti je za Svet u 21. veku na Politici. Inače, ne bi iblo loše, radi preciznosti, a i da se ne bi dešavale ovakve adoumice, preimenovati temu u Opšte crte otomanskog ili još bolje osmanskog feudalizma.

[Otto Katz]

Inače, ne bi iblo loše, radi preciznosti, a i da se ne bi dešavale ovakve adoumice, preimenovati temu u Opšte crte otomanskog ili još bolje osmanskog feudalizma.

Da bi se razlikovalo od mladoturskog i ovog današnjeg feudalizma?

[MancMellow]

Da bi se razlikovalo od mladoturskog i ovog današnjeg feudalizma?

Ne. Samo govorim šta je najpreciznije. I, kažem, da se ne bi dešavale ovakve nedoumice kao što ih je Ruskabajka imao.

[Otto Katz]

A zašto bi "osmanski" bilo preciznije od "otomanski" kad se radi o varijaciji iste riječi?

[MancMellow]

A zašto bi "osmanski" bilo preciznije od "otomanski" kad se radi o varijaciji iste riječi?

Jesu varijacije iste reči. Može i jedno i drugo, s tim što je Otomani u srpskom više etnički(odnosno, upravo baš nacionalni) pridev. Istoričari, kad prevode, više koriste Osmansko, mada ne radi se o ispravnosti, više o "use of Serbian".edit: u svakom slučaju i jedno i drugo je ispravnije od "Tursko", to je više 1 popularan naziv Edited November 2, 2009 by M16

[Otto Katz]

edit: u svakom slučaju i jedno i drugo je ispravnije od "Tursko", to je više 1 popularan naziv

Zanimljivo je da su Bošnjani, oni što ih Andrić naziva "domaćim Turcima", za turskoga zemana ove redovito nazivali Osmanlijama, e da bi istakli da iako su turske vjere i običaja, ipak nisu Turci Osmanlije. Kaurska raja je, ne videći neke bitne razlike, jedne i druge nazivala prosto Turcima. Što je izazvalo određene nesporazume u posljednjim istorijskim događanjima kad se govorilo kako je "došlo vrijeme da se osvetimo Turcima na ovim prostorima".

[MancMellow]

Zanimljivo je da su Bošnjani, oni što ih Andrić naziva "domaćim Turcima", za turskoga zemana ove redovito nazivali Osmanlijama, e da bi istakli da iako su turske vjere i običaja, ipak nisu Turci Osmanlije. Kaurska raja je, ne videći neke bitne razlike, jedne i druge nazivala prosto Turcima. Što je izazvalo određene nesporazume u posljednjim istorijskim događanjima kad se govorilo kako je "došlo vrijeme da se osvetimo Turcima na ovim prostorima".

Naravno. Oni su bili upravo to-Otomani. Zapravo skoro autentična balkanska nacija koja malo veze ima sa Anadolijom. Bošnjani ili Bošnjaci(mada se i meni više sviđa naziv Bošnjani, ali neka se zovu onako kako oni žele da ih se naziva) balkanska slovenska nacija dominantno muslimanske veroispovesti. Edited November 2, 2009 by M16

[Filipenko]

Polako, videćemo šta će postati kroz 20-30 godina, nisu sve piramide iskopane.

[woodooinstalater]

Nema mnogo veze sa Osmanlijama, Osmanima, feudalizmom: Zapad zaboravlja da je Turska, nesporno, regionalna sila, ne tako malog ni ljudskog, a bogami ni industrijskog potencijala, sa sopstvenim interesima u Centralnoj (bivsoj Sovjetskoj) Aziji, Bliskom Istoku, pa i u samoj Evropi. Njenoj periferiji zvanoj Balkan narocito.To sto se distancirala od Izraela, priblizila Siriji nikako ne treba stavljati (samo) u pojavne oblike okretanja Turske modernom (za islamski svet) budjenju islama i ostalim glupostima: ne vazi se kada su drzavni interesi u pitanju i tesko da mogu da odrede neciju spoljnu politiku ili da prevagnu nad interesima strateske, ekonomske i svake druge prirode.Interesantno ce biti da se vidi kako ce, u slucaju Turske, takozvana Evropa da napravi jednu od svojih uobicajenih gresaka: umesto da i ovakvu, uslovno desnu Tursku, iskoristi kao most ka umerenim islamskim rezimima i saradnji sa njima, ona ce da udari u kuknjavu o prodoru islama, isece Turskoj i ono malo sansi da se prikljuci Evropi – i gurne je jos vise udesno, ka ekstremnijim islamskim rezimima. Uobicajenim mehanizmima koji ce samo da, u samoj Turskoj, jos vise doprinesu stvaranju antizapadnog raspolozenja.Hladni rat je prosao; proslo je vreme kada je jaka Turska bila potrebna Zapadu kao nimalo nevazan saveznik protiv sovjetske ekspanzije. Ta je potreba bila obostrana, placala se uzajamno, ustupcima, gledanju kroz prste mnogo ‘demokratskijim’ turskim rezimima nego sto je danasnji, novcem….Danas Turska ima nesporno najjacu poziciju u regionu. Ona je i najjaca vojna sila. Izrael je, s druge strane, doveo objektivno sebe u poziciju da se nalazi veoma blizu corsokaka i nikad blize preispitivanju sopstvene politike od strane Zapada, sa poprilicno realnim mogucnostima da bude lisen bezrezervne podrske sa te strane. I za njega je Turska dobrodosao saveznik, pa i most ka islamskom svetu. Ali, ovog puta – Izrael je taj koji vise nije najjaci i koji ce morati – u diplomatsku ofanzivu radi sticanja odnosno ocuvanja saveznika kakav je Turska. A sama Turska se izborila za poziciju da je – potrebna svima. I da je ona ta koja diktira uslove.Ovo se, manje-vise, odnosi i na turske interese na Balkanu.Ne postoji bas nijedan razlog da BiH bude za Tursku prihvatljiviji partner od – Srbije. Konacno, Turski put u Evropu ne vodi preko Bosne nego preko Srbije. Ovog puta je na Srbiji da, konacno ako je ikako moguce, poradi nesto na sopstvenim interesima, bez zaklinjanja u vekovnu ljubav (mada sa Turcima moze i to) i ostalih gluposti kojima se vodi takozvana spoljna politika Srbije, prema Rusiji na primer: jalova da jalovija ne moze biti i, pre svega – stetna. I mnogo vise opterecujuca po Srbiju nego saradnja sa Turskom.To bi, izmedju ostalog, znacilo i malo pokazivanja zuba Grcima, ali, osim pozivanja na pravoslavno bratstvo i jedinstvo od te saradnje mnogo vajde nema: sa Grckom je osnovna premisa spoljnje politike prosta – oni na sever i u Evropu preko Srbije moraju, Srbija na jug – ne mora. Osim kad je sranje, a tada niko nista ne pita ni jedne ni druge. Ili – Srbija je vise potrebna Grckoj, nego Grcka Srbiji. To sto smo braca (pravoslavna) ne znaci da su nam kese sestre – rekose jos Turci.Osim ako Grci ne nameravaju da se zapute ka Persiji, stopama Aleksandra Makedonskog.Samo na izgled je paradoksalno da Srbija u mnogim segmentima ima mnogo vise dodirnih tacaka sa Turskom nego sa slavljenom bracom Rusima i/ili Grcima.A Srbiji tako nedostajuce moderne tehnologije, one koje su primerene onome sto ona sada moze – se danas ’ladno nalaze i u Turskoj.Ko ne veruje, neka pogleda gde su napravljeni oni zuti MAN gradski autobusi koje je narod Japana poklonio Srbiji posle 5. oktobra.Avione neka pravi neko drugi, ko to moze i ume, Srbija je s tim zavrsila za dugi niz godina, a krajnje je vreme da spoljna politika pocne da se vodi ne po erotizovanim nacelima ljubavi medju narodima i vekovnog bratstva i jedinstva, nego na principima na kojima jedino i moze da se vodi - interesu. I kompromisu. Kompromisu koji nece imati nista protiv, niti dozvoliti da zbog mrznje jednog Amfilohija prema dzamijama, istu ne dobiju hiljade Turaka koji su glavni korisnici autoputa kroz Srbiju.

Edited November 2, 2009 by woodooinstalater

[Filipenko]

Jedno pitanje - zašto bi Evropu, realno, bolela briga da li će Turska još desnije ili ne? Meni bi čak godilo da vidim pristup "ma šta nas zabole" za neki region, područje, zemlju. Zašto bi EU morala da nudi odgovor na svako pitanje i pomaže svima? Čemu? Šta će joj to? Ajde, dok smo geografski i (donekle) mentalno u Evropi, pa još da razumam, ali zašto bi ona imala neko izraženo interesovanje za, recimo, Tursku? Da nadomešćuje imperijalne komplekse stare Britanije? Zašto bi neki bavarski guzati pivopija plavušaste kose morao da trpi (da, namerno koristim izraz trpi) Turke u tom nekom zajedničkom superstate projektu? Nema cela Evropa interese svuda po svetu. To što su Francuska i Engleska (pa i još neki) nekada trpale guzice na svaki kontinent ne treba da opterećuje Nemce, Poljake, Čehe, pa i Srbe jednog dana ako Bog da, da se trpaju svuda i ispravljaju krive kapadokijske Drine.Obaška što u načelu apsolutno podržavam izgon svake versko-fundamentalističke crkvenominaretske tvorevine, zvala se ona Poljska ili Turska, udaljavanje svega toga od normalnog i pristojnog sveta i prevaspitavanje tog moralno posrnulog naroda ako treba i batinom.

[Аврам Гојић]

Jedno pitanje - zašto bi Evropu, realno, bolela briga da li će Turska još desnije ili ne?

Mozda zato sto je u pitanju evropska zemlja?