Trčanje

[goofs]

Ne koliko ja znam. Ima uspon na Gardos u Zemunu, ali sve tri ulice koje idu tuda nisu za trcanje cak ni po trotoaru. Ovamo je slicna situacija sa bezanijskim brdom.

 

Za uspone ja menjam Kosutnjak, Hajd park i Zvezdarsku sumu, verovatno i u Banjickoj sumi ima, ali nisam nikad bio. Ali jbg, to je sve ovamo preko reke.

[Marvin (Paranoid Android)]

Fala.

[Djuro]

49 minutes ago, Marvin (Paranoid Android) said:

 

Kad pomenu nagibe, ima li sa novobeogradske strane, osim uspona pod 11. Aprilom bilo gde neki nagib za "uzbrdo intervale"? Nakon prošle nedelje razmatram i onaj uspon na most preko Ade, ali ne mili mi se baš trčati pored toliko saobraćaja.

 

Ima i neka strma staza od Tosinog bunara do gore, onih terena na Bezanijskoj Kosi.

 

edit - mislim da je ovo, sto ide na ulaz 4 i 5: http://dusanpopovic.com/2015/01/trcanje-na-sc-studentski-grad-bezanijska-kosa/

 

Edited June 10, 2021 by Djuro

[Marvin (Paranoid Android)]

3 minutes ago, Djuro said:

Ima i neka strma staza od Tosinog bunara do gore, onih terena na Bezanijskoj Kosi.

 

Ja se sećam te staze iz detinjstva, to beše tamo na potezu levo od autoputa pa jedno 100-200 metara ka blokovima? Kad sam bio klinja, to je bila lepo uređena prečica kroz šumicu za doći do gore sa te strane autoputa, čak i par terenčića za fudbal na male golieć na sredini uspona (nekada su i gvozdeni golovi stajali tamo), tisuću puta sam sa dedom šetao tuda do gore, do terena. Probao da je ponovo pronađem pre godinu dana, sad je tamo dole u podnožju neki restoran, a uređenog puta više nema (?!), samo zemljana staza koja ide kroz šumarak. Tada sam mislio da sam potpuno promašio put i da to više nije to, kada sam blizu vrha ugledao nekada uređen kameni pločnik i stepenice za gore. Ljudi moji kako je to sada oronulo, koliko ga je nemar i vreme uništilo. Pola pločnika je pokrilo rastinje i vetrom donešena zemlja, ono ostalo je toliko prljavo i raspalo da sam stvarno imao utisak da sam se našao u distopijskom filmu. Pokušavao sam i da nađem gde je originalni stari put do dole (ova staza koju sam nabo pored restorana je samo zemljana), mislim da sam video ostatke kamenih stepenica koje su se spuštale dalje, ali to je već gustiš, nisam baš bio toliko radoznao da me neko kere napadne. Onda razmislim, ima više od 30 godina da sam prošao tuda sigurno, tačno toliko verovatno niko nije ni gledao na to.

 

Možda prođem sutra prekosutra opet da ponovo vidim, ali nikakvo trčanje tamo nije rentabilno. Samo je baš tugica kad se vidi na šta sve to liči, a bila je super alternativa za prilaz sportskom centru nego onuda, uz kaldrmu do bazena.

[Djuro]

jeste to je to.

ali da, zaboravih da se ogradim da sam poslednji put bio tamo cca 1993.

sorry :(

bas je tuzno to sto pises, da se sve bas toliko raspalo. 

[catfish]

1 hour ago, Marvin (Paranoid Android) said:

 

Ne verujem da ti ljudi govore u kondicionalu da osećaju obavezu da prihvatiš njihov savet, nego ovo što ti je Djuro rekao je otprilike jevanđelje za bilo koje treniranje trčanja sa iole kakvim ciljem oko progresa na duže ili brže - nikako nemoj svaki trening da se trkaš sam sa sobom, štaviše, većina treninga treba da ti bude dosadno i sporo. Ovo je otprilike nivo greške level "Dižem 50 iz benča, sledeće nedelje ću pokušavati 80 pa sve dok ne uspem, kad uspem, onda ću 100".

 

Ovo ti govori neko ko je dve godine trčao u HR Zoni 3-4 svaki put kad izađe, pa mu je đavo bio kriv kad je levo koleno počelo da ga zeza i kad se čudio što mu toliko dugo treba da trči dalje od 12-13km. Ako trčiš samo da ti bude zabavno, onda raspali. Ako trčiš sa ciljem da dođeš na veću distancu ili da drastično povećavaš brzinu, onda za to treba strpljenje i disciplina da naučiš da trčiš sporo. Zvuči kao neki bulšit iz jeftinog holivudskog filma o samurajima, nindžama, whatever, ali da bi naučio da trčiš brzo, moraš da naučiš da trčiš sporo.

 

A da je lako, nije. Dosadno je u božju mater. Evo ti par saveta za trčanje sporo:

1. Nabij sluške na uši, i muzika / podkastovi / audio tečaj / audio knjige / nauči japanski, bilo šta što ti zaopkuplja pažnju

2. Nabavi sportski sat koji ti meri puls dok trčiš. Svaki put kad ti puls pređe 135 - 140, udari sebi packu i uspori

 

Zvuči neverovatno kad se krene, ali tokom vremena se jednostavno navikneš da ti to bude prirodni tempo.

 

Mislim da je doslo do nesporazuma. U svom uvodnom postu, par stranica iza, napisao sam da iza sebe imam 2 polumaratona i maraton, da sam u zadnje dvije godine istrcao oko 3500km ali da sam zadnjih 6 mjeseci izgubio motivaciju i da se nadam da ce mi ucesce na ovom topiku tu volju za trcanjem malo povratiti. Pitao sam koje programe drugi koriste, da li ljudi paze sta jedu i slicno. To su  informacije koje me zanimaju, pa bih iz toga vjerovatno izvukao sta je primjenljivo za mene, 

 

Za sve te pretrcane kilometre nisam zadobio ni jednu ozbiljnu povredu, osim crnih noktiju na nogama ali to racunam malo ko izbjegne. Prvi polumaraton sam istrcao prilicno solidno za mene, 02:00:48. Popizdio zbog tih 48s te sam dvije sedmice kasnije istrcao jos jedan, ne bi li popravio vrijeme ali je staza bila dosta teza, pa sam prosao nesto losije ali je meni to OK. Kasnije sam nezvanicno uspio istrcati jedva nekoliko sekundi spod 2h, i sto je to i danas moj PB.

 

Radio sam na tehnici trcanja, pazio da trcim pravilno. Da se ne docekujem na pete, nego na prednji dio stopala, blago nagnut naprijed, pogled 50m ispred da su vrat i brada pod 90º jer su disajni putevi tako najotvoreniji, i slicne sitnice koje omogucuju optimalni performans, onoliko koliko sam bio u stanju da ispratim.

 

Otpocetka imam sat sa GPS, mjerim kilometrazu, prolazno i meni najbitnije, HR. Odrzavam to na 130-140bpm, osim naravno na krace vrijeme ako je neki uspon ili nizbrdica, pa normalno da varira ali ne forsiram. Moj resting HR je 50-60bpm, zna ponekad sici ispod 50, a dok ovo pisem, upravo sam izmjerio, je 55bpm. Znaci, nisam izgubio bas sve jer sam ostao prilicno aktivan, vozim biciklo, radim zgibove, imam i neke gimnasticke krugove na koje se kacim, sklekovi i tako to.

 

Kada sam poceo sa trcanjem, nisam mogao ni 200m da istrcim, pa sam trcao polako, svaki dan pomalo duze, pa intervale, sprintove, dani pauziranja, i sve drugo sto mi se savjetuje sam davno prosao i to nije ono sto meni treba. Ne zelim da ispadne da sam nezahvalan, stvarno cijenim svacije vrijeme ko je uzeo da mi odgovori ali se ocigledno nismo razmjeli. Svakako da ne smatram da znam sve ali nisam bas ni totalni pocetnik i ovi savjeti o laganom trcanju meni nisu korisni jer su mi te stvari poznate. 

 

Nakon maratona sam postepeno prestao sa trcanjem i ono sto bi za mene bilo korisno je da ovdje nadodjem na nacin kako ponovo da se motivisem, ono kao neki group support. Za proslu godinu sam imao planove da istrcim 4-5 maratona i da sam barem polovicno uspio, ove godine bih se prijavio na neki Ultra ali pandemija i ode sve u vraziju. Volio bih nekako da se vratim u to opet.

 

Nadam se da ovo malo bolje objasnjava gdje sam u ovome i zasto mi se uopste pise na ovom topiku.

 

 

 

 

 

 

 

 

[Marvin (Paranoid Android)]

A-ha, okej, debeo nesporazum stvarno.

[catfish]

2 hours ago, goofs said:

My two cents - ja sam se bas zbog dosadnosti^tm dugoprugaškog trčanja prešaltao na OCR (obstacle course race). Trke su u prirodi, po planinama, livadama, kamenjarima, vodama, plus imaš taj momenat prepreke na stazi koji unosi dodatnu zabavu i dinamičnost. Ako nekog zanima mogu nešto više da napišem o tome, u poslednjih godinu-dve su poprilično zaživeli takvi eventovi kod nas.

 

Ali glede treninga, 10km kroz šumu u Košutnjaku, uz gore-dole nagibe mi mnogo lepše padne nego 5km po ravnom uz kej. Na Olimp nisam otišao jedno 4 godine već, to je verovatno najbolja rekerativna staza za trčanje u Beogradu, ali ima 250m i ide u krug, nema te muzike koja će da me spasi monotonije.

 

Meni je ovo vrlo interesantno, pa kad nadjes vremena, slobodno udri detaljnije.

 

Kada sam se spremao za maraton, duge treninge od 30+ kilometara sam trcao po jednom velikom parku, koji je vrlo neujednacenog terena, sve je gore-dole, livada - sumarak, a 1 krug je oko 6km, kako se uzme. Pa sam znao obici po 5-6 puta.

 

Nisam imao bas spektakularno zadovoljstvo u trcanju dok nisam dogurao do 30km. Istrenirati za polumaraton je bilo relativno lako i nisam dozivio nista sto nisam ocekivao, mislim oko ulozenog napora, truda i to. Ne potcjenjujem taj dio ali tek kad sam krenuo na 30 i 35km, prema maratonu, nakon tih treninga sam imao kao out of body experience, ne znam bolje da objasnim to stanje. Svakako je euforija i prirodni high sto je meni doslo tek nakon 30km.

 

 

 

 

[johan nagel]

3 hours ago, Marvin (Paranoid Android) said:

Kad pomenu nagibe, ima li sa novobeogradske strane, osim uspona pod 11. Aprilom bilo gde neki nagib za "uzbrdo intervale"? Nakon prošle nedelje razmatram i onaj uspon na most preko Ade, ali ne mili mi se baš trčati pored toliko saobraćaja.

Па има онај успон горе на Косу ка Пекићу из Тошиног бунара. Једно 400 метара лепог успона.

Edited June 10, 2021 by johan nagel

[Marvin (Paranoid Android)]

Gore uz Nikole Dobrovića pa blago skreće desno? Zar nije to baš onako dosta blag uspon?

[johan nagel]

Тај тај. Па не бих баш рекао да је благ, бар за моје стандарде

[Marvin (Paranoid Android)]

Probatjemo, zahvaljujem

[goofs]

7 hours ago, catfish said:

Meni je ovo vrlo interesantno, pa kad nadjes vremena, slobodno udri detaljnije.

 

Ajd ovako, malo opsirnije - OCR (obstacle course race) je koncept gde imas trku, za vas maratonce, kratke ili srednje duzine i na kojoj imas uglavnom 15-20-30 poligona razlicitih tipova prepreka koje moras da predjes. Ukoliko ih ne predjes ceka te kazna i to najcesce burpiji (20 ili 30 komada), a u redjim slucajevima samo dobijes vremenski penal.

 

Prepreke su dosta raznovrsne i uglavnom zanimljive, od veranja uz konopac, vucenje tereta, nosenje tereta, preskakanja zidova, monkey bars vesanja, balans grede, provlacenja ispod bodljikave zice, do nekih bas uvrnutih, tipa gadjanje kopljem, a na jednoj sam video i gadjanje lukom i strelom.

Najcesce na trkama bude i neki blatnjavi bazen gde moras da se zagnjuris ceo i ponekad dobrano izblatnjavis. Zbog toga cesto OCR trke zovu i mud-race, mada iskreno to blato je izvikano i ono cini mozda 2% trke, ali je kao fora i fazon i svi vole da fotkaju bas taj deo jer je stos, i onda ljudi misle da se trka sastoji od 14km valjanja u blatu.

 

Kao i kod svih sportskih eventova za sire narodne mase, i ovde bude podeljena ekipa na takmicare i rekreativce. Takmicari umeju da budu jezivo spremni likovi, trce te distance i uzbrdice, uz sve prepreke brze nego bih ja istrcao istu tu distancu na ravnom, u parku. Rekreativci su tu uglavnom zbog zabave, umeju sporo da napreduju i ponekad i setaju po stazi. Njima se neretko i progleda kroz prste glede kazni, pa umeju da prosetaju i bez burpija, sto je malo bzvz, ali ok, svako trci za sebe.

 

Verovatno najvece OCR trke na svetu su Spartan races, u Americi ih ima svaki drugi vikend, u Evropi redje ali nadje se. Kod nas - nikad Spartan ima tri duzine svojih trka - 5+, 12+ i 21+ kilometara. Imaju i neke fore da ako istrcis sve tri u kalendarskoj godini, dobijes posebnu medalju.

Spartan ume da bude bas zajeban, pogotovo ove duze trke, kamenjar, uzbrdice a cesto i vole da te ujebu sa preprekama i daju ti da teglis dzak peska po strmini. U zavisnosti od terena i drzave, uspon ume da bude i po 1000+ m za jednu trku. Neke trke su umele da mi traju i po 5 sati i vise.

 

Tough Mudder je drugi najpoznatiji, vrlo je slican fazon i mislim da jedni druge kopiraju, ali na njoj nikad nisam bio, nije bilo bliske prilike. Strong Viking je jos jedna koju sam pikirao za mozda jednog dana, po Holandiji i Belgiji se trci.

 

Sto se tice domacih, dve najpoznatije su Tribalion na Tari i TribeTrails u Jelasickoj klisuri. Postoje vec 4-5 godina, sto je jako bitno, jer svi domaci koji pocnu sa organizacijom ovakvih eventova pate od nekih decjih bolesti na pocetku, dok ne nauce da ih prevazidju. Od ove godine ima i RedBull Fortmaster koji ce se odrzavati po tvrdjavama sirom Srbije (prva bila na Kalisu), sto je dobar stos.

Za jos dve sam cuo da debituju ove godine - Cerska bitka i Divlji Zapad. Za ove domace mogu reci da su lakse od Spartana, ali da im staza, priroda i okolis uopste ne zaostaju, naprotiv, bas su lepe staze i bogate sumom, zelenilom, lepo je tu trcati, bez obzira koliko si blatnjav, mokar i razlupan. Tu pre svega mislim na Taru, a cenim da bi i ova u Ovcarsko-kablarskoj mogla biti podjednako dobra, videcemo.

Jos moj licni utisak - volim ove trke jer je raznovrstan teren, nije monotono i prepreke umeju da budu bas zabavne i da ti ubiju monotoniju, neke su vrlo originalne. Ekipa koju tamo sreces je mahom jako gotivna, iako mozda trcis sam neku deonicu se spojis sa nekom grupom, pa zajedno predjete prepreke, ako ste rekreativci i malo pomognete jedni drugima. 

Najveca mana mi je sto su zabranjene slusalice i muzika  u sustini nije bas ni izvodljivo jer si po pravilu mokar do glave na trci, pa bi morao da imas neki vodootporni plejer i slusalice.

[Delija67]

11 hours ago, Marvin (Paranoid Android) said:

 

Ja se sećam te staze iz detinjstva, to beše tamo na potezu levo od autoputa pa jedno 100-200 metara ka blokovima? Kad sam bio klinja, to je bila lepo uređena prečica kroz šumicu za doći do gore sa te strane autoputa, čak i par terenčića za fudbal na male golieć na sredini uspona (nekada su i gvozdeni golovi stajali tamo), tisuću puta sam sa dedom šetao tuda do gore, do terena. Probao da je ponovo pronađem pre godinu dana, sad je tamo dole u podnožju neki restoran, a uređenog puta više nema (?!), samo zemljana staza koja ide kroz šumarak. Tada sam mislio da sam potpuno promašio put i da to više nije to, kada sam blizu vrha ugledao nekada uređen kameni pločnik i stepenice za gore. Ljudi moji kako je to sada oronulo, koliko ga je nemar i vreme uništilo. Pola pločnika je pokrilo rastinje i vetrom donešena zemlja, ono ostalo je toliko prljavo i raspalo da sam stvarno imao utisak da sam se našao u distopijskom filmu. Pokušavao sam i da nađem gde je originalni stari put do dole (ova staza koju sam nabo pored restorana je samo zemljana), mislim da sam video ostatke kamenih stepenica koje su se spuštale dalje, ali to je već gustiš, nisam baš bio toliko radoznao da me neko kere napadne. Onda razmislim, ima više od 30 godina da sam prošao tuda sigurno, tačno toliko verovatno niko nije ni gledao na to.

 

Možda prođem sutra prekosutra opet da ponovo vidim, ali nikakvo trčanje tamo nije rentabilno. Samo je baš tugica kad se vidi na šta sve to liči, a bila je super alternativa za prilaz sportskom centru nego onuda, uz kaldrmu do bazena.

Pored te stazice koja ide od kafane Dren kroz sumu ima i putic koji krece ispod autoputa pored ograde gde Beograd Put drzi svoje masine, pa glavna staza ide pravo pored ograde i stepenicama se penje i nastavlja pored autoputa, a ima i jedno odvajanje levo gde se izlazi na stepenice koje vode do terena. Prilaz sa te strane je jako zapusten, dok je teren gore u pristojnom stanju i dosta ljudi trci.

 

Osim ovih pomenutih uspona na Bezanijsku kosu ostale ulice bas i nisu za trcanje. Mozda eventualno Dobanovackom od Muhara uzbrdo. Ima na dosta mesta stepenica ako zelis takav trening.

[catfish]

11 hours ago, goofs said:

 

OCR (obstacle course race) je koncept gde imas trku, za vas maratonce, kratke ili srednje duzine i na kojoj imas uglavnom 15-20-30 poligona razlicitih tipova prepreka koje moras da predjes. Ukoliko ih ne predjes ceka te kazna i to najcesce burpiji (20 ili 30 komada), a u redjim slucajevima samo dobijes vremenski penal.

 

 

 

Au, da sam samo 20 godina mladji... 

Ako me ne bi ubile prepreke, kazneni burpiji bi mi definitivno dosli glave. Za ovu vrstu trke moras imati dobar core, ne samo kardio. 

 

Bez sale, stvarno sam se mogao prijaviti na neki Tough Mudder, pa nek' ide zivot. Mogao bih odrtaditi ovaj od 10km, 20 prepreka. Bas gledam na sajtu, odrzava se nedaleko od mene krajem augusta. Jedino se bojim da mi to ne daje dovoljno vremena da se spremim. Ili mozda i nije tako strasno? Odlucicu danas, ima jos karata, nije rasprodato.