Vas odnos prema domovini ...

[vladavsnarod]

19 minutes ago, trustno1 said:

On radi po 12h dnevno, ona vodi celu porodicu. Eto, to ti je život u Americi.

 

Bolje da su u Srbiji oboje na drzavnoj sisi, normalno radno vreme  7-15h. Za vikend u selo na poljoprivredu, iz sela se ponese brasno, mast, povrce... 

 

 

[Radoye]

 

39 minutes ago, trustno1 said:

 Daleko od toga da treba život u Srbiji proglasiti za zlato, ali ne možemo da lažemo ovde i da pričamo kako je strava u Americi.

 

Ja rek'o postoji Srbija i postoji Srbija. Beograd (i eventualno tu jos dodati Novi Sad, Nis i mozda jos nesto) je jedno, ostatak Srbije je nesto sasvim drugo. Jako razlicita iskustva.

 

57 minutes ago, trustno1 said:

Dakle, imaš prijatelje koji su ti prijatelji još iz vrtića, pa onda one sa faksa, svi su oni u Bgu i kad si tamo možete jedni drugima da budete deo života.

 

Jbg moji prijatelji iz vrtica, osnovne/srednje skole, faksa, sporta, momcenja su vecinom danas po Madjarskama, Holandijama, Nemackama, Austrijama, J.Afrikama, S.Amerikama i jos kojegde. Imam ih par i ovde u Torontu. Nas je manje "kuci" nego sto nas ima po svetu. Mozda je generacijska razlika u pitanju, sta ja znam. I zenino drustvo se rasulo svuda po svetu.

[renne]

mojih nikog nema "kući"

ne možemo maturu da sastavimo

Turska, Norveška, Danska, 3xnemačka, Austrija, 2xBih; 2xSrbija, Hrvatska

[Kampokei]

1 hour ago, trustno1 said:

 

Svi ti navedeni.

 

Dakle, imaš prijatelje koji su ti prijatelji još iz vrtića, pa onda one sa faksa, svi su oni u Bgu i kad si tamo možete jedni drugima da budete deo života. S druge strane, imaš ljude 5000km odatle, koje si tek upoznao i treba da postanete prijatelji. Za koliko postaneš s nekim prijatelj? Nije baš za mesec, dva, ni godinu dana.

 

Na osnovu svog i iskustva ljudi oko mene, pa i na osnovu ove diskusije, cini mi se da su tri osnovna faktora koji odredjuju odnos prema Srbiji ili sta vec ko smatra domovinom: 1) koliko si ogorcen otisao, 2) da li je tamo i dalje porodica, 3) koliko prijatelja je jos tamo ostalo. Znam ljude koji su otisli ljuti ili 90-tih jer su morali, porodice im se preselile, nisu dolazili. Tu zaista nema vise nista, Srbije se sete jednom godisnje. A znam ih (a tu mozda spadam i ja) koji knjize sva 3 poena na ovoj attachment skali. I meni su prijatelji vazni, a ogromna vecina je i dalje gde je bila. Neki mali klaster se poslednjih godina stvorio u Becu, ima ih jos par kojekuda, ali zapravo ih nije toliko puno otislo iz Srbije. U normalnim okolnostima provodim dosta vremena dole i - jako mi je zabavno. Pritom, neka poznanstva sklopljena dole posle odlaska, prilikom poseta, su vremenom prerasla u prava prijateljstva. Ta veza sa gradom nekako nije muzejska, i zbog toga mi je drago. Da li me to sprecava u procesu integracije tamo gde zivim? Ne verujem, i trudim se da ne bude tako. Verovatno bi me sprecavalo u procesu asimilacije, ali suvise sam mator i dosao ovde da bi ona bila moguca. A. i da je moguca, potpuna asimilacija me stvarno ne bi zanimala.

[Indy]

Potpuno je normalno sa godinama pogubiti prijatelje iz detinjstva & mladosti, to nema veze sa emigracijom. (Da ne kažem da u mojim godinama počinje i ona poslednja selidba, polako... Odoše već neki.)

 

Zanimljivo, neke školske drugare sam viđao jednako dok sam živeo u BG i posle emigracije u daleke zemlje (=jednom svakih par godina.) A neke sada viđam samo zato što sam emigrant i kad dođem u Munze oni osećaju potrebu da me vide, jer kad će inače da me vide. (Da živim tamo, ne bi se uopšte viđali, osim slučajno.)

 

*A još nešto, školski drugovi ≠ prijatelji (lično sam to dosta kasno shvatio, ali to sam samo ja, prilično glup tj.)

[jms_uk]

 
Svi ti navedeni. [emoji4]
 
Dakle, imaš prijatelje koji su ti prijatelji još iz vrtića, pa onda one sa faksa, svi su oni u Bgu i kad si tamo možete jedni drugima da budete deo života. S druge strane, imaš ljude 5000km odatle, koje si tek upoznao i treba da postanete prijatelji. Za koliko postaneš s nekim prijatelj? Nije baš za mesec, dva, ni godinu dana.

Pa i sve te ranije navedene si morao da upoznas u nekom trenutku.

I kao sto drugi rekose, ti razni raniji prijatelji su takodje mozda otisli negde drugde.


Sent from my iPhone using Tapatalk

[trustno1]

4 hours ago, Kampokei said:

 

Na osnovu svog i iskustva ljudi oko mene, pa i na osnovu ove diskusije, cini mi se da su tri osnovna faktora koji odredjuju odnos prema Srbiji ili sta vec ko smatra domovinom: 1) koliko si ogorcen otisao, 2) da li je tamo i dalje porodica, 3) koliko prijatelja je jos tamo ostalo. Znam ljude koji su otisli ljuti ili 90-tih jer su morali, porodice im se preselile, nisu dolazili. Tu zaista nema vise nista, Srbije se sete jednom godisnje. A znam ih (a tu mozda spadam i ja) koji knjize sva 3 poena na ovoj attachment skali. I meni su prijatelji vazni, a ogromna vecina je i dalje gde je bila. Neki mali klaster se poslednjih godina stvorio u Becu, ima ih jos par kojekuda, ali zapravo ih nije toliko puno otislo iz Srbije. U normalnim okolnostima provodim dosta vremena dole i - jako mi je zabavno. Pritom, neka poznanstva sklopljena dole posle odlaska, prilikom poseta, su vremenom prerasla u prava prijateljstva. Ta veza sa gradom nekako nije muzejska, i zbog toga mi je drago. Da li me to sprecava u procesu integracije tamo gde zivim? Ne verujem, i trudim se da ne bude tako. Verovatno bi me sprecavalo u procesu asimilacije, ali suvise sam mator i dosao ovde da bi ona bila moguca. A. i da je moguca, potpuna asimilacija me stvarno ne bi zanimala.

 

Falim te bože. Da. Koliko prijatelja je ostalo tamo ima veze sa tim sa koliko godina si otišao. Moja drugarica je otišla sa 12, ništa je ne veže za Srbiju. Ona je toronćanka. Ja sam celog života živela u Zemunu do posle 25e. To su godine kada se čovek formira i stvara prijateljstva. Svi moji najbolji prijatelji su i dalje u Zemunu i Beogradu. Cela moja familija je u Srbiji. Imam i prijatelje u Kanadi jer sam tamo provela godine. Ali pitam, šta je sa ovim prijateljima s kojima sam delila i dobro i zlo godinama 25+ godina? Mi sada živimo potpuno odvojeno. Ja nisam tu za važne trenutke u njihovim životima, oni nisu tu za moje. Ja nisam tu da priskočim u pomoć, oni nisu tu da meni priskoče u pomoć. Nisam tu za kafu, nisam tu za more. Ti dolasci jednom godišnje su fini ali tako nisi deo nečijeg života. 

 

Možeš ti da klikneš sa nekim za sat vremena. Ali prijateljstvo nije samo to ili čak nekad nije ni to. Da ne govorim o porodici. Ljudi kojima potpuno veruješ, koji mogu na tebe da računaju i ti na njih. Za to su potrebne godine. Potrebno je da sa nekim proživiš i dobro i zlo, razne stvari. Nije isti odnos sa nekim ko je bio za tebe u najtežim trenucima i poznajete se već 20 ili 30 godina i sa nekim sa kim se mnogo dobro kapiraš a upoznali ste se pre mesec dana. Eto, i ja se trenutno pitam, ako živimo potpuno odvojeno, u čemu je onda poenta? Je l bitnije da živiš u "sredjenoj" državi nego da živiš sa svojom porodicom i prijateljima? To mi, majke mi, nije jasno. Je l ok da ne budem tu kad mi mama bude umirala da bi živeli ja i moja deca u toj "sredjenoj" državi?

 

Ako nastavljaš život bez svoje familije i prijatelja, što onda ne bi nastavio život bez supružnika? Zbog seksa?

[trustno1]

5 hours ago, Radoye said:

 

 

Ja rek'o postoji Srbija i postoji Srbija. Beograd (i eventualno tu jos dodati Novi Sad, Nis i mozda jos nesto) je jedno, ostatak Srbije je nesto sasvim drugo. Jako razlicita iskustva.

 

 

Jbg moji prijatelji iz vrtica, osnovne/srednje skole, faksa, sporta, momcenja su vecinom danas po Madjarskama, Holandijama, Nemackama, Austrijama, J.Afrikama, S.Amerikama i jos kojegde. Imam ih par i ovde u Torontu. Nas je manje "kuci" nego sto nas ima po svetu. Mozda je generacijska razlika u pitanju, sta ja znam. I zenino drustvo se rasulo svuda po svetu.

 

Možda je generacijska razlika, to se i meni čini kad pogledam neke ljude koje znam, ili možda i slučajnost. Imam i ja neku familiju i prijatelje po svetu, ali svi najbitniji su tamo. Nekoliko najboljih drugarica i najbliža familija, na primer. Stvarno mi je teško što sam rodjenje svoje dece podelila sa, istini za volju, divnim ljudima koje sam upoznala malo pre toga a ne sa svojom najbližom porodicom i prijateljima. Naravno, ne računam supruga.  Moja draga kuma i najbolja drugarica koju poznajem od svoje 7. godine je dobila dete koje ja nisam još upoznala. Nisam je videla kad je bila trudna. Meni je zbog toga teško. Jebeš i karijeru i sve. Mene moja mama nije videla ni jednom u prvoj trudnoći. Ok, sve to pojedinačno nije važno. Ali sve zajedno, nismo zajedno za trudnoće, nismo zajedno za rodjenja, nismo zajedno za bolesti, nismo zajedno za proslave, nismo zajedno nikad - pa u čemu je poenta ako nisi sa svojom familijom i prijateljima? Da se ograničiš samo na svoju porodicu, supružnik i deca? Meni se čini da je to teško i tužno.

 

Ako su svi rasuti svuda po svetu, to onda menja situaciju. Pokušavam sad to da zamislim, verovatno onda ne bih patila. Onda bismo svi imali isto iskustvo. A ovako, oni su svi tamo zajedno, samo ja visim ovde.

[trustno1]

5 hours ago, adam said:

a da toliko patim za kucom, verovatno bih se fokusirao na to da pokusam da sredim povratak koji ce biti zadovoljavajuci profesionalno i finansijski. 

 

Da, ja to i radim, samo korona sad je omela planove. Možda sam zato ovde zaplakala na forumu.

 

[trustno1]

5 hours ago, vladavsnarod said:

 

Bolje da su u Srbiji oboje na drzavnoj sisi, normalno radno vreme  7-15h. Za vikend u selo na poljoprivredu, iz sela se ponese brasno, mast, povrce... 

 

 

Izvini, ko donosi brašno sa sela? Neko ko ima mlin?

 

I zar nije normalno radno vreme 10-15h?

 

Sumnjivo mi je tvoje poznavanje prilika u Srbiji. 

[Budja]

16 hours ago, adam said:

ja nikad nigde nisam duze ziveo nego u londonu. ziveo sam u jugoslaviji - zagreb rano detinjstvo pa zatim od ranih 70ih beograd. iz jugoslavije sam otisao u uk kad je krenuo rat 90ih. nikad nisam ziveo u drzavi srbiji i kad me neko pita odakle sam, dugo sam govorio iz jugoslavije ali sam pre desetak godina odustao pa sad kazem da sam iz srbije. i uvek me zulja kad to kazem, kao da lazem.

 

za srbiju kao drzavu nisam ic vezan. vezan sam za svoj grad, svoj kraj, komsiluk, ljude al to i dalje nije dovoljno da srbiju dozivim kao svoju drzavu.

 

volim da dodjem, cesto dolazim, odsedam u kuci u kojoj sam odrastao i uvek mi bude dobro. kad god sednem u avion u bilo kom pravcu - idem kuci.

 

ali london mi je blizi, ipak je london kuca. imam svoje drustvo, ljude koje volim i s kojima se druzim decenijama, imam komsiluk, imam i uspomene, imam krajeve koji su mi bitni, svoj pab, svoje radnje, svoje cose u parku, mesta koja vise ne postoje, krajeve u kojima sam ziveo, svoju londonsku istoriju... imam svoju kucu i bastu koje sam sam zaradio i sredio onako kako sam zeleo - a sredjujem i dalje. kad sednem na kauc u londonu, tu sam najvise svoj na svome. 

 

doduse, u poslednjih nekoliko godina su pocele da me nerviraju udaljenosti po gradu, guzve u prevozu, saobracaju, na ulici kao i brz zivot tako da sam poceo da razmisljam o tome da se izmestim al stalno mislim da ce mi faliti ljudi. verovatno cu prelomiti u nekom trenutku jer sad vec razmisljam da i taj problem moze da se prevazidje. mogu da se odselim negde gde vec imam nekog bliskog pa bi to bilo dovoljno za pocetak i olaksalo bi mi sirenje kruga prijatelja. nisam namcor, volim ljude, sto se ne bih snasao.

 

isao bih ili negde uz more (neki mediteran) ili negde u britansku prirodu, u neku omanju varos ili selo s pitomom, lepo uredjenom prirodom okolo. mislim da je velika sansa da sam mediteran izduvao (hvala bregzitu, pas mater bolesnu) tako da cu verovatno zabosti neki pijacni grad (market town) i prirodu 3-4 sata vozom od londona. pa kad se uzelim londona i dragih ljudi, ni to nije daleko. 

 

o srbiji i beogradu ne razmisljam kao o stalnoj destinaciji jer sam siguran da cu bar par letnjih meseci provoditi tamo. to mi je mera. toliko mi prija. i zasto da kvarim, nema potrebe. a zanimljiviji mi je novi pocetak nego povratak na staro. valjda sam tako bazdaren. a kad je vec novi pocetak, onda mora na bolje. da mi je komotnije, udobnije i uredjenije. al videcemo - o tom, potom. 

 

Uh, ja takodje volim Englesku. Ziveo tamo deset godina. I tih varosica ima  lepih. Nekako, vise mi se svidja jugozapad gde sam proveo pet godina (Bristol) nego istok (Essex),. Koliko tu ima varosica u WIltshire, Somersetu...  Recimo, Malmesbury. Ili hipi Totnes u Devonu. Sad, ima i Engleska svoje zapustene gradove za zaobilazenje (Swindon, recimo), ili satelit gradove (ne bih se vracao u Colchester u kojem sam dosta vremena proveo).

 

 

 

[Budja]

16 hours ago, jms_uk said:

 

+1

 

@adam ja volim moju UK vozacku, jer je to jedini vazeci dokument na kome pise da sam rodjen u Jugoslaviji.

 

Ja sam se toliko puta selio i u BG i od kad sam otisao, da nema vise ni kuce u kojoj sam odrastao, ni negde gde sam proveo dugo vremena. Majka se poslednji put preselila pre manje od dve godine.

 

Mislim da sam najduze ziveo na jednom mestu prvih 8-9 godina zivota. Posle toga, nikad duze od 3-4 godine... Tako da se ne vezujem previse za fizicku lokaciju kao dom...

 

Boga mi, ja ziveo 27 godina na istom mestu pre pecalbe.

Trenutno, cetvrta generacija na istom mestu.

[samo_opusteno]

U toj Radoyevoj "drugoj Srbiji" je zivot u mnogim slucajevima dosta bolji nego u Bg. Ko ima pare i kucu u manjem gradu on je srecan covek. Kuca, dvoriste, garaza, ker, jabuka, tresnja, kajsija, rostilj, bazen za decu... Uz to zivot u manjim sredinama je humaniji, saobracaj ti ne uzima 2 sata dnevno, sve je sporije, tise, opustenije...a uglavnom i tu imas shoping centre, kafice, restorane, bioskop, pozoriste i sl. Ako hoces na Zvezdu ili neki koncert skoknes do Bg i bezis nazad u svoje mirno mesto. Da ne pricam koliko je sve jeftinije. Na kraju tu je i onaj osecaj da ti je sve poznato, izadjes u setnju i pozdravis 10 ljudi, popricas itd. Naravno ovo pricam za gradove poput Sapca a ne za Kuzmin ili Bogatic, tamo vec nema sadrzaja i to odumire ali to odumire svuda na svetu.

[čekmeže]

Ala si ga idealizovao...što onda silni narod ode u Beograd i Novi Sad? Nije baš sve tako.

[jms_uk]

43 minutes ago, samo_opusteno said:

U toj Radoyevoj "drugoj Srbiji" je zivot u mnogim slucajevima dosta bolji nego u Bg. Ko ima pare i kucu u manjem gradu on je srecan covek. Kuca, dvoriste, garaza, ker, jabuka, tresnja, kajsija, rostilj, bazen za decu... Uz to zivot u manjim sredinama je humaniji, saobracaj ti ne uzima 2 sata dnevno, sve je sporije, tise, opustenije...a uglavnom i tu imas shoping centre, kafice, restorane, bioskop, pozoriste i sl. Ako hoces na Zvezdu ili neki koncert skoknes do Bg i bezis nazad u svoje mirno mesto. Da ne pricam koliko je sve jeftinije. Na kraju tu je i onaj osecaj da ti je sve poznato, izadjes u setnju i pozdravis 10 ljudi, popricas itd. Naravno ovo pricam za gradove poput Sapca a ne za Kuzmin ili Bogatic, tamo vec nema sadrzaja i to odumire ali to odumire svuda na svetu.

 

24 minutes ago, čekmeže said:

Ala si ga idealizovao...što onda silni narod ode u Beograd i Novi Sad? Nije baš sve tako.

 

Kljuc je u boldu.