Ja ne bih dete vodila, po meni takve stvari su za punoletne u najmanju ruku.

Nisam bila u Hirosimi ali jesam u Ausvicu i nije mi trebalo to...

Just now, Mil@n said:

Vodio sam sebe i teška je to trauma...

Dete verovatno ne može da skonta dimenzije tog horora ali opet, ne vidim ni neke posebne benefite, moguće da grešim...

Da, i ja sam punoletnu sebe i naravno da je bilo emotivno intenzivno, ali obično je tako na takvim mestima, što je valjda i cilj. Lično mislim da romantizovanje istorije nije dobro, mada naravno da nije sve za svaki uzrast, ali dosta zavisi i od toga da li dete ima pomoć u tome da to zdravo integriše u priču. Zato su me zanimala iskustva (ako ih je bilo). Pričala sam baš i sa nekim drugaricama Japankama o njihovim iskustvima (mislim da su glavnom išli tek u nekim tinejdžerskim godinama) i na sve je naravno ostavilo snažan emotivni utisak.

(A ja sam "traume" imala od Banović Strahinje i ni sad mi nije jasno zašto su nas u mlađim razredima osnovne vodili sa školom da to gledamo i to bez neke velike pripreme/razgovora pre i posle.)

21 minutes ago, Mel said:

Ja ne bih dete vodila, po meni takve stvari su za punoletne u najmanju ruku.

Nisam bila u Hirosimi ali jesam u Ausvicu i nije mi trebalo to...

Uh, mislim da su to malo različita iskustva, ne znam koliko može da se poredi, ali razumem.

5 minutes ago, Pixie said:

(A ja sam "traume" imala od Banović Strahinje i ni sad mi nije jasno zašto su nas u mlađim razredima osnovne vodili sa školom da to gledamo i to bez neke velike pripreme/razgovora pre i posle.)

Ja od Keruse nisam mogla da zivim, brat je pominjao cesto ono Ides li rode... pola nase citanke je trebalo iseckati. Ne dozivi ni svako dete isto, ima ih manje osetljivih, ali ja verujem da bi bilo i vise istraumiranih da pola dece nije prespavalo osnovnu...

Ali da, nikog ne bih vodila, nego ko sam ode kad odraste.

4 minutes ago, Mel said:

Ali da, nikog ne bih vodila, nego ko sam ode kad odraste.

Da, razumem, za dosta stvari imam sličan stav, ali sam u ovom slučaju razmišljala kako nije baš "iza ugla" i da je nekako bezveze biti u Hiroshimi sa detetom i ne otići tamo (kad si već tu, a to jeste jedan bitan deo tog grada i istorije).

11 hours ago, Pixie said:

Da, razumem, za dosta stvari imam sličan stav, ali sam u ovom slučaju razmišljala kako nije baš "iza ugla" i da je nekako bezveze biti u Hiroshimi sa detetom i ne otići tamo (kad si već tu, a to jeste jedan bitan deo tog grada i istorije).

Pixie, ako sam dobro shvatila ti si bila u Hirosimi?

Ako jesi, znas i sama da je ceo kompleks/memorijalno ostrvo radjeno sa toliko prefinjene mere, bez eksplicitnih slika, nista sto na prvi mah sokira ili traumira. Da, naravno da je emotivno, ali uz odredjeno predznanje, ne faktografsko, nego zivotno. Mislim da je velika vecina toga sto je mene tamo pogodilo, mojoj deci ne bi ostavilo isti utisak posto jednostavno ne razumeju do kraja implikacije necega takvog (vidis iskrivljeni tricikal i pomislis na dete na njemu, zivot dopise ostalo....). S druge strane, mislim da ima dosta toga pozitivnog sto mogu da ponesu odande, a ima i dosta sadrzaja koji su prilagodjeni tom uzrastu- kada smo mi bili tamo bilo je puno japanskih skolaraca, tako negde osnovna skola godiste, ocigledno ih dovode tamo na ekskurzije. U krajnjoj liniji, mozes ih voditi selektivno- u deo muzeja koji je faktografski i objasnjava kako je doslo do bacanja bombe i po spomen parku, a selektivno po muzeju koji objasnjava posledice ako mislis da bi im to bilo mnogo. Osnovna poruka je o greski covecanstva koja ne sme da se ponovi, to ce razumeti. Takodje ce videti grad i ljude koji su se uzdigli iz pepela, ne mrze i ne krive nikoga, samo upozoravaju. Jesam se raspala placuci vise puta u toku posete, ali mi je krajnji utisak dok sam odlazila bio veoma pozitivan. U tom smislu se ne moze porediti sa Ausvicem i slicnim mestima. Moji imaju 6 i 10, i planiram da ih vodim. Iskreno, vise se bojim sebe i sopstvene emotivne reakcije (ako se ponovi), i da njome ne isprepadam decu, nego bilo cega sto tamo mogu da vide/cuju...

@Hubris Razumem, naravno, da nije prica samo u muzeju i ne samo u eksplicitnim prizorima. Prica o devojcici koja pravi papirne zdralove je skoro bajkovita iako tragicna, kao i sama rusevina i tu zaista ne bih ocekivala "overload", ima dosta posle toga sto moze da se obidje kao kontrast i pokazatelj da i iz pepela moze da nastane lepota, Miyajima isto u blizini itd. Pitanje se zaista prevashodno odnosilo na sam muzej (u celini), jer mislim da ne bih volela da dodjem u situaciju u kojoj sam kao sve vreme "na oprezu" da dete ne bi videlo nesto "pogresno". A dve Japanke sa kojima sam razgovarala, a koje su muzej posetile u nekom kasnijem dobu (cini mi se cak tek dok su bile u njihovoj high school, znaci poslednjim godinama skolovanja pred fakultet) su mi rekle da im je to zaista bilo "traumaticno" i neprijatno iskustvo i da mladju decu ne bi vodile. Razmisljala sam posle o tome da li je to zaista prerano ili mozda vise ima veze sa tim da je ta tema jos uvek ipak neka vrsta tabua i transgeneraciono bolna tacka u japanskom drustvu.

2 minutes ago, Pixie said:

@Hubris Razumem, naravno, da nije prica samo u muzeju i ne samo u eksplicitnim prizorima. Prica o devojcici koja pravi papirne zdralove je skoro bajkovita iako tragicna, kao i sama rusevina i tu zaista ne bih ocekivala "overload", ima dosta posle toga sto moze da se obidje kao kontrast i pokazatelj da i iz pepela moze da nastane lepota, Miyajima isto u blizini itd. Pitanje se zaista prevashodno odnosilo na sam muzej (u celini), jer mislim da ne bih volela da dodjem u situaciju u kojoj sam kao sve vreme "na oprezu" da dete ne bi videlo nesto "pogresno". A dve Japanke sa kojima sam razgovarala, a koje su muzej posetile u nekom kasnijem dobu (cini mi se cak tek dok su bile u njihovoj high school, znaci poslednjim godinama skolovanja pred fakultet) su mi rekle da im je to zaista bilo "traumaticno" i neprijatno iskustvo i da mladju decu ne bi vodile. Razmisljala sam posle o tome da li je to zaista prerano ili mozda vise ima veze sa tim da je ta tema jos uvek ipak neka vrsta tabua i transgeneraciono bolna tacka u japanskom drustvu.

Izvini, nisam bila sigurna da li si bila.

Zaista ne znam kako se Japanci odnose prema tom nasledju, kada i kako uce o dogadjaju, ali ako su isle pred kraj srednje skole one su sigurno vec sve o tragediji znale, videle milion slika, citale ispovesti, emocije su vec bile tu. Njihova reakcija je verovatno slicnija odraslom coveku, ne znam koliko je relevantna za dozivljaj koji bi nasa deca imala. Dobra stvar vezano za postavku je da ima veoma jasno odvojene tematske celine, nije da te nesto neocekivano zaskoci kad predjes iz jedne prostorije u drugu. Onaj deo sa predmetima poginulih je meni bio najpotresniji, taj bi verovatno sa decom preskocila. Sve ostalo mi je bilo ok. Ne znam ni sama.... Javi sta si uradila na kraju.

1 hour ago, Hubris said:

U tom smislu se ne moze porediti sa Ausvicem i slicnim mestima.

sumnjam da se ista moze uporediti sa Ausvicom. bili smo pre 3 meseca tamo. vrlo tesko iskustvo jer je taj horor vrlo opipljiv na svakom koraku. cerka je naravno bila sa nama i jako je potreslo, kao i nas naravno. koliko covek da zna o Ausvicu, nisi nikad spreman.

u japanu smo bili 24-e. cerka, tad 18, nije htela ni da cuje da ide u hirosimu, isto znajuci sta se desilo 1945-e. "ne mogu ja to, tajo"

22 minutes ago, Ros said:

sumnjam da se ista moze uporediti sa Ausvicom. bili smo pre 3 meseca tamo. vrlo tesko iskustvo jer je taj horor vrlo opipljiv na svakom koraku. cerka je naravno bila sa nama i jako je potreslo, kao i nas naravno. koliko covek da zna o Ausvicu, nisi nikad spreman.

u japanu smo bili 24-e. cerka, tad 18, nije htela ni da cuje da ide u hirosimu, isto znajuci sta se desilo 1945-e. "ne mogu ja to, tajo"

Verujem. Ja nisam mogla da udjem u Ausvic. Dosla do par kilometara pred logor, i vratila se. Hirosima je bila potpuno drugaciji dozivljaj, valjda zbog te sveprisutne pobede zivota, smisla koji je dat tragediji. Ausvic (sa daljine) sam dozivela kao cisto zlo, prisutno...

On 9. 1. 2026. at 12:54, Hubris said:

Izvini, nisam bila sigurna da li si bila.

Zaista ne znam kako se Japanci odnose prema tom nasledju, kada i kako uce o dogadjaju, ali ako su isle pred kraj srednje skole one su sigurno vec sve o tragediji znale, videle milion slika, citale ispovesti, emocije su vec bile tu. Njihova reakcija je verovatno slicnija odraslom coveku, ne znam koliko je relevantna za dozivljaj koji bi nasa deca imala. Dobra stvar vezano za postavku je da ima veoma jasno odvojene tematske celine, nije da te nesto neocekivano zaskoci kad predjes iz jedne prostorije u drugu. Onaj deo sa predmetima poginulih je meni bio najpotresniji, taj bi verovatno sa decom preskocila. Sve ostalo mi je bilo ok. Ne znam ni sama.... Javi sta si uradila na kraju.

Da, sigurno jesu dozivljaji na razlicite nacine, mada imam utisak da se ne radi tako detaljna "obrada" teme, vec to malo ostaje neka vrsta sablasnog transgeneracionog tereta o kome se mnogo ne prica, pa je zbog toga i emocija moguce jaca. Dosta sam razmisljala o tome kada sam procitala romane japanske spisateljice Aki Shimazaki, koji se bave posledicama tragedije u Nagasakiju, a koje je napisala tek nakon sto je sa nekih 40 godina emigrirala u Kanadu i to na francuskom. Od cetiri romana sa tom tematikom (ista prica iz razlicitih uglova) je cini mi se samo jedan mozda preveden u Japanu, sto sigurno nije posledica nekvaliteta knjizevnog izraza ili nezanimljivosti teme, a ni generalne nezainteresovanosti za citanje. I sad sam evo bas dobila zelju da ih ponovo procitam. A javicu nakon puta sta je na kraju ispalo.

Hvala u svakom slucaju svima na zajednickom razmisljanju!

Hirosimo, ljubavi moja.

Bili smo prekjuce u Hirosimi, namerno sam ostavio dan pauze kako bi se utisci slegli.

Samo ime Hirosima, za sve nas koji smo 80tih rasli u realnoj pretnji nuklearnog rata, za nas koji posle gledanja filma Dan posle nismo danima mogli da spavamo, uvek je imalo cak i fonetski cudan, stran, zlokoban prizvuk. Zvuk tog japanskog imena za mene je znacio kraj, prekid, zavrsetak, uzas. Tek sam nedavno saznao da u pismu katakana postoji posebno ime bas za tu Hirosimu, iz 1945. godine.

U Hirosimu smo stigli Sinkansenom iz Kjota, predivan i suncan dan. Od zeleznicke stanice do memorijalnog parka i muzeja se moze ici pesice ili tramvajem. Mi smo izabrali tramvaj, ulice kojima smo se vozili su divne, moderne, idilicne, prepune sveta. Prelazi se preko dva mosta, ciljano smo izabrali nedelju cvetanja tresnji, ulice su prepune sakure.

U tom momentu, i ne znajuci to, prosli smo ispod hipocentra (mesta na kome je na visini od oko 600m detonirana bomba), njega cemo malo kasnije otkriti, i iz jedne uske ulicice izasli direktno na reku i prvo sto smo videli je bila kupola (to je ovo: https://en.wikipedia.org/wiki/Hiroshima_Peace_Memorial).

U prvom momentu nisam nista osetio, svako je krenuo da cita table, pravi fotografije, a meni se posle dva minuta grlo steglo samo od sebe, a niz obraze su pocele da mi cure suze.

Postoje neka mesta na svetu koja su previse bolna da bi smela da postoje. Sumarice su jedno takvo mesto. Hirosima jos jedno. I dok je u Sumaricama "lako", jer su zrtve i zlocinci jasno odvojeni, u Hirosimi nije tako. To mesto, to ostrvce u kome memorijalni park meri svega par stotina metara na svaku stranu, puno je duhova koji ne mogu da se smire. I pored svega, to sto se dogodilo na tom mestu je pogresno, to je uzasno, ne samo zbog broja zrtava (vatreno bombardovanje Tokija je odnelo vise zrtava nego Hirosima), vec zbog nacina na koji su umrli, zbog jedne sekunde u kojoj su svi umrli, zbog poruke koja je time poslata, zbog svih buducih, a pogresnih, debata da li bi rat duze ili krace trajao, i da li su deca i zene i muskarci koji su tog dana u trenutku nestali to zasluzili ili ne, taj surovi, novi nacin masovnog ubijanja u kome u jednom trenutku covek sedi na stepenistu poste, a sekund kasnije od njega ne ostane nista, je pogresan, uzasno pogresan. U Hirosimi se cuje pozadinski vrisak, svih tih 70.000 ljudi koji su u istoj sekundi nestali, on odzvanja jasno, samo ako je covek spreman da ga cuje.

Uzasno je i zato sto je Hirosima oznacila jedinstveni momenat u istoriji u kome je covecanstvo, u koje smo mnogi od nas tako nesrecno zaljubljeni, imalo moc i priliku da odluci da li ce krenuti putem da moze da nahrani celu planetu ili da moze da je unisti. Svi znamo sta smo izabrali.

Previse je dakle bola na ovom mestu, da bi se smisleno mogao pretociti u reci -- samo stegnuto grlo, suze i uzas.

U muzej smo otisli nakon sto smo se prosetali kroz park, i moja 11godisnja cerka posle 10 minuta nije mogla vise da izdrzi. Ja sam izasao s njom odmah napolje, tako da sam veci deo muzeja propustio. Ne verujem da bi dalje materijalne cinjenice o tom dogadaju, o kome ionako dosta znam, mogle da promene, pojacaju utisak bola, pa mi i nije previse zao. Siguran sam da cu se u Hirosimu vratiti.

Dok smo cekali ostatak porodice, nas dvoje smo setali po parku i onda mi je cerka odjednom ispricala kako je poslednji put sa babom (mojom majkom) dedi (na grob) odnela jabuku i cvece, jer je on mnogo voleo jabuke. Tu mi se grlo steglo po drugi put tog dana. Kao da je detonacija od pre 80 godina otvorila rupu medju svetovima i kao da se strani, nepovezani duhovi nekako mesaju jedni s drugima i vrisak moga oca mesa se sa vriskom dece koja su tog suncanog jutra pre 81 godinu, radila u parku u Hirosimi. Nevino i bezbrizno 11godisnje dete je to nekako osetilo i setilo se svog dede.

Poslednja uspomena iz parka je medjutim mlada Japanka koja je biciklom sibala dijagonalno prema mostu preko reke, a na sedistu iza sebe vozila malo dete, koje mi se smejalo i mahalo. Zivot uvek nadje put.

Hiroshima, mon amour.

Promasili smo se za nekoliko dana, ja sma danas stigao u Kjoto iz Nagoje. Sad krece put po japanskim Leskovcima i Kursumlijama.

35 minutes ago, zorglub said:

+1