Josip Broz Tito i njegovo vreme

[pere urban x]

Ево и каснијег периода из времена Јосипа Броза Тита...извињење што ми тема нису пирошке код Атине, авионске карте до Дубровника и Елан скије.

[расејан]

Ако се не варам, данас беше округло 70 година од другог заседања АВНОЈа... па срећан свети двајздевети свима који славе.

[ficfiric]

Ne varas se. Sretan Dan Republike!

[Sludge Factory]

Uvod u prošlostTito: Umesto moje slike, staviće kralja Petra ili PavelićaGovori: Želimir ŽilnikPočetkom pedesetih teku pregovori sa Pentagonom o saradnji i bezbednosti. Dobijena jevelika vojna pomoć, tenkovi, avioni, naoružanje, elektronska oprema. Pregovore vodi načelnik Generalštaba JNA, Koča Popović. Tokom rata komandant Prve proleterske brigade, zatim komandant armije, do oslobođenja zemlje, u proleće 1945. Popović se poznaje sa američkim i britanskim generalima, iz zajedničkih operacija potiskivanja Nemaca sa Balkana.To je čovek koji 1932. godine diplomira filozofiju na Sorboni. Pridružuje se nadrealističkom pokretu. Publikuje sa Markom Ristićem knjigu Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog. Objavljuje filmske kritike u Paris Soir. Odlazi kao dobrovoljac protiv Frankovih fašista u rat u Španiju. Dobija oficirski čin, kao artiljerac. Od 1953. do 1965. Koča Popović je ministar Inostranih poslova Jugoslavije, jedan od najbližih Titovih saradnika. To su godine kada Jugoslavija uspostavlja intenzivne prijateljske i ekonomske odnose u Africi i Aziji, uz veze sa Zapadom, a od 1955. i sa Sovjetskim blokom, posle izvinjenja koje su Nikita Hruščov i Nikolaj Bulganjin uputili Jugoslaviji, 1955. godine, kada su obnovljeni odnosi. Posle Staljinove smrti.Koču Popovića sam sreo kod kolege Branka Baletića, Branko je živeo na Dedinju, kod ženinih roditelja, visokih funkcionera iz Titovog vremena. U vrtu su pili kafu sa komšijom Kočom, kada smo naišli Baletić i ja. Puniša Perović, tako se zvao Brankov tast, hoće da nas predstavi Koči. Kaže mu da smo filmski reditelji. Koča klimne glavom. Počne da nas ispituje na francuskom jeziku. Gledamo belo, ne znamo francuski. Koča preseče:“Kako možete da se bavite filmom, buzdovani, a ne govorite francuski? Film je tamo rođen! Pa to je kao sadašnji studenti filozofije – diplomiraju na Hegelu, a ne znaju da beknu nemački.”Ja to iskoristim, pa krenem na nemačkom:“Druže Kočo, u Francuskoj je film bio zabava na vašarima. Kada su se Nemci dohvatili filma, napravili su umetnst. Režiju su izmislili Murnau i Lang. Prva zvezda je bila Asta Nilsen. U Holivudu se govorilonemački, kad su ga osnovali majstori iz Budimpešte i Beča.”Koča gleda podignutih obrva, ponudi nas da sednemo. Kaže da savremeni film ne gleda, jer ne valja ništa. Desetak godina ranije se su se pronosili rumori da je kod Tita, na projekciji Ranih radova bio i Koča Popović. I da mu se film nije dopao. Meni je neprijatno da pitam. On ništa ne kaže. A i drugo je vreme. Koča je 1972. godine podneo ostavku, tada je bio podpredsednik Jugoslavije. To nas je kopkalo. Tito, 1982. kad smo razgovarali, već dve godine nije živ. Baletić se osmeli da pita:“Druže Kočo, kad govorimo o našem zlatnom dobu spoljne politike, to ste Vi smišljali i vodili?”Koča odbrusi:“Ne pričajte gluposti! Sa Titom sam bio kod 290 šefova država, vlada ili suverena, 289 su vodili beleške, šta Tito govori. Jedino Čerčil nije držao olovku u rukama.”Mi zinemo.“Druže Kočo, pa Tito je teško govorio i srpskohrvatski, kako je komunicirao sa strancima?”Koča se nasmeje:“Titu je kod nas bilo dosadno. Nije imao sagovornika. A znao je više stranih jezika nego ja. Ne gramatički briljantno, ali da razgovara je mogao. Ruski, nemački, engleski, češki, francuski… A o obrazovanju, i tu grešite. Čitao je mnogo i sve je čitao. Modernu umetnost – slikarstvo, muziku, dramu, nije cenio. Smatrao je da ima mnogo mistifikatora koji proizvode smeće. Tako je otprilike mislio i Krleža. Nisam siguran da su grešili.”Mi vidimo, sad će se sručiti na nas. Pa će Baletić opet:“Druže Kočo, a Vi ste ipak došli u sukob sa drugom Titom, kada ste mu podneli ostavku. Bili ste njegov zamenik, kao podpredsednik Jugoslavije.”Koča uzdahne duboko.“Kakav sukob, šta trabunjate. Prvo sam rekao da je greška što je sklonjeno takozvano liberalno rukovodstvo u Srbiji. Tu će mnogo mladih i stručnih biti najureno iz politike. Rekao sam mu da to nije dobro – jer za našu generaciju je krajnji moment da se povučemo. Tito je odgovorio da i on to zna. Ali, narod je ostao zatucan, traži autoritet, spasioca.”Tito je, navodno, rekao:“Kad skinu moju sliku u maršalskoj uniformi, koga će staviti na zid? Nekog novog karijeristu? Još je izvesnije da će na tavanu naći Franza Josefa, Kralja Petra ili Pavelića. Nemoj ići, Kočo, zaboraviće te, dok se okreneš.”Koča Popović je umro deset godina kasnije. Bio je verovatno jedan od najbriljantnijih Srba dvadesetog veka. Na sahranu mu je došlo manje od 50 ljudi. Poslednja njegova izjava glasi:“Bašibozluk, bagra i brabonjci ustali da obnove Dušanovo carstvo. Srbi su samo protiv onoga ko bi hteo da ih makar malo opameti, a oduševljeno kliču svakome ko ih još više zaglupljuje, unazađuje i unesrećuje. Žalosno je što su Srbi u civilizacijskom i kulturnom pogledu ostali na nivou na kome su bili pre sto godina. Oni nisu u sukobu sa svetom, već sa samima sobom, vraćajući se na šajkaču i opanak iz kojih su jedva izašli. Bio sam i ostao Srbin, ali nisam bolesna zadribanda i Srbenda.*Odlomak iz knjige “Uvod u prošlost” koju su objavili kuda.org. Knjiga „Uvod u prošlost“ je deo istraživanja Centra_kuda.org i saradnika kroz koje se vrši analiza društvenog, kulturnog i intelektualnog nasleđa bivše Jugoslavije, Vojvodine i Novog Sada, kroz projekte „Trajni čas umetnosti“, „Medijska ontologija“ i „Političke prakse (post-) jugoslovenske umetnosti“ (http://kuda.org). Ovim projektima se uspostavlja novo čitanje progresivnih praksi neoavangarde danas i otvara se novi put komunikacije između ovih praksi i savremene umetničke produkcije. Knjigu su realizovali: Boris Buden, napisao tekstove i vodio razgovor sa Ž. Žilnikom; Želimir Žilnik, odgovarao na pitanja B. Budena, usmeno i pismeno; kuda.org, inicijatori knjige – uredili, redigovali i koordinirali; Žiga Testen, grafičko oblikovanje – dao konačan oblik knjizi

[MayDay]

Koča <3

[pere urban x]

Да, Коча Поповић...умро је 20.октобра када и Јованка Броз.Врло занимљив текст, нема шта.На мене је посебан утисак оставила изјава маршала чији је део коришћен у наслову.Уместо њега, на зид ће заблуделе овце стављати слике аустоугарског цара, југословенског краља и, замислите - поглавника НДХ.Ово се зове једначење по звучности у политичкој граматици ППП-а.Рекох да ћу се вратити на Равногорски покрет након одређеног времена које је потребно да се установи и добро утврди став који преовладава овде и за који се, видим, црпи подршка непосредно од Јосипа Броза Тита и његове екипице™.Тада ћу дати и коментар на сензационалистички текст колумнисте Дежуловића који је надасве занимљив али који не садржи нити једну нову чињеницу из периода Другог светског рата у Далмацији - чак неке потпуно нетачне.Не бих да коментаришем изјаве Коче Поповића о Брозовом образовању јер се оно јасно манифестује кроз многобројне изјаве које је давао као доживотни шеф. Код Коче већ ствари стоје другачије јер му се не може оспорити диплома на Сорбони коју је могао да приушти као припадник богате београдске породице цинцарског порекла као и чињеница да је шаблонизовану каријеру заменио активним учешћем у ратовима, што га са послератном каријером, сврастава у људе озбиљног формата, без обзира на пратеће моменте уобичајене за тоталитарне режиме који су га пратили а при томе мислим на његово подгревање култа личности и сопствено упросечавање које је настало као последица рада и дружења са медиокритетима.Да се вратимо на маршалову изјаву о окаченим сликама.Као што на Равногорском покрету нико не реагује на релативизацију усташких злочина у источној Славонији и западном Срему, нико не налази за сходно да сплитује тему, чак толерише изругивање, тако и овде нико не види ништа необично у овој изјави (како сам разумео, срце мајке форума иде Кочи, бркатом наочитом официру, песнику, дипломати на беломе коњу и то ми је потпуно прихватљиво из те визуре).Нереаговање на оваква писања која су посебно изражена на темама рата идеологија по балканским гудурама, мени даје за право да закључим како је овде на снази нека дијаболична паткометрија која благу предност даје НДХ у односу на Недићеву Србију.Да ли је то принцип дозвољеног селф-шовинизма о коме читам на Модерацији или нека друга девијација, остаје да се види.едит:

Edited December 7, 2013 by pere urban x

[Prospero]

Nije bilo nikakve relativizacije, svakako ne za reakciju moderacije. Za ovo ovde - ne znam kakvu reakciju moderacije očekuješ na lično svedočanstvo preneto iz novina? Da banujemo Tita/Koču?Ja, eto, nikad nisam posebno ljubio™ Koču, nisam nikad primetio neke njegove posebne zasluge (govorim o posleratnom angažmanu) ponajviše zato što smatram da je vajna spoljnopolitička orijentacija Jugoslavije bila u stvari posledica autarhičnosti vladajuće elite a ne posledica promišljenog interesa društva u celini, i što je ostavila zemlju bez ijednog jedinog uticajnog prijatelja onda kada joj je najviše trebalo. Stoga i angažman ljudi u toj politici možda mogu da smatram taktički visprenim (trivia: Lindon Džonson je jednom predlagao da Koča bude gensek UN) ali je to bio vrlo težak strateški fejl za državu u konačnom skoru. To vodi do prirode samog režima kao korena problema, pa i Koče kao njenog dela,ali je to druga tema. Kao potpredsednik je bio nebitan sem što je poslužio je da kao dežurni "glavni Srbin" nakon Rankovića umiri duhove, dakle objekat Titove politike (mada nisam siguran koliko je bio voljni učesnik). Plus neke sitnice iz njegovog života - prznica, uvredljiv, težak prema saradnicima.... - koje meni ne daju osnova za 1 luv.Iz teksta bih pre izdvojio njegovo lamentiranje nad Srbima koji se ne daju "opametiti" od nekakvih vizuelnih elemenata (slike Franca Jozefa, Petra & Pavelića, koga boli za Titove ego-tripove). Na stranu što mi inače smeta navalentno misionarenje, ja bih se upitao gde sam to ja, KP, sa svojom elitom tako omanuo pa su Srbi posle 45 godina moje vlasti ostali tamo gde su bili i pre. Gde sam to ja, KP, pogrešio u pedagoškom™ pristupu pa je rezultat opamećivanja™ tako "omanuo"? Nastavniče, ako ti skoro svi đaci dobiju 1 - problem je u tebi.

[Topola]

Tako je druze Bill.Mada, imam malu digresiju, dopunu, ustvari, ilustracije radi, ali u skladu sa napisanim: ima ovde znalaca da nam objasne angazman druga Koce P. (>3) u alzirskom ratu i tome na koji nacin je tadasnja Jugoslavija bila direktno umesana u ovaj strasni rat. Gvozdjurija koju smo tamo dopremali (brodovi trofejnog nemackog oruzja za alzirske gerilce) uspesno su nas doveli na "kolizioni" kurs sa De Golovom Francuskom, iako smo sa Generalom imali mnogo toga da podelimo (antiblokovska borba, antifasizam, itd). Propaganda domacih sluzbi bezbednosti kasnije je po kafanskim druzenjima isla ka tumacenju da De Gol nije voleo Tita zbog toga sto je studirao sa Drazom, bla, bla...Ono sto je do danas ostalo nepoznato i potpuno neobjasnjeno, a sto je bard nadrealizma, artiljerije i diplomatije odneo u grob, ne ostavivsi ikakav zapis o tome u testamentarnom eseju o opancima, Milosevicu i glupom narodu, jeste koliko su u antikolonijalnoj borbi u Alziru nasi cimbenici radili direktno sprovodeci tadasnju americku politiku ogranicavanja kolonijalnog suvereniteta Francuske i, cak, Velike Britanije... Mozda bi i hint kandidature za genseka UN mogao da se gleda u tom svetlu.Nazalost, nasa istoriografija se jos uvek bavi anegdotama sa Briona kao dominatnim temama iz tog perioda. Da, znam, arhive su nam prazne...

Edited December 7, 2013 by Topola

[dillinger]

Kakve hipersenzibilne dušice su okupirale ove postjugoslovenske prostore, čudo jedno. Samo još da priskoči neki uvređeni Hrvat, skandalizovan što mu se priheftao 1 Pavelić a nekim drugima Pera i Franjo. Edited December 7, 2013 by dillinger

[Prospero]

^^Taj sukob sa Francuskom je bio bura u čaši vode, afera sa brodom "Slovenija" kao neki njen vrhunac je zataškana i oborena joj je važnost na obe strane, štaviše Pariz i Beograd relativno brzo posle toga rešavaju zaostale probleme iz bilateralnih odnosa.Ne vidim direktnu vezu između američke politike ograničavanja kolonijalnog suvereniteta Francuske i V. Britanije i jugoslovenske podrške raznim antikolonijalnim pokretima. Američke, britanske i francuske elite su prilično rano, mada ne i bezbolno, shvatile da od starog kolonijalnog sistema nema više ništa, iz više razloga, a u tom smislu treba videti kako su Britanci izveli celu operaciju povlačenja sa svojih pozicija istočno od Sueca do kraja '60ih godina. Vakuum je popunjavala ili američka moć ili prijateljski i/ili kontrolisani lokalni režimi, po modelu Grčke '48/49. Uloga Jugoslavije je tu komplementarna sa strane izgradnje politike nesvrstanosti u širem zahvatu a ne kao nekakvog pritajenog eksponenta SAD, čak iako su, efektivno, delovali u istom smeru u tom političkom trenutku.edit: drugo, nikakva drugačija politika prema pitanju britanskih i francuskih kolonija ne bi približila Jugoslaviju ovim silama; to je non-issue. Pitanje je i zašto bi se vodila drugačija politika - te i druge kolonijalne sile su bile "na pogrešnoj strani istorije", da se popularno izrazim. Pritom se pokazalo da se Amerika vrlo teško i sporo privikavala na jugoslovensku spoljnu politiku, kao i na ceo pokret nesvrstanih, bar do kada je on relevantan, tj. negde do detanta.

[pere urban x]

Nije bilo nikakve relativizacije, svakako ne za reakciju moderacije. Za ovo ovde - ne znam kakvu reakciju moderacije očekuješ na lično svedočanstvo preneto iz novina? Da banujemo Tita/Koču?Ja, eto, nikad nisam posebno ljubio™ Koču...

Јако добро знаш да говорим о релативизацији усташких злочина на Равногорском покрету а не овде где све врца од емоција према Кочи Поповићу.Такође сам говорио о потреби да се сплитује тема али модерација ни то није нашла за сходно, као ни да реагује на пошалице Арбајтмена, Роџера Санчеза и осталих ђувегија иако је честити Јода напоменуо да се такве ствари неће више толерисати.У реду, ево сада сам добио твоје модераторско мишљење тебе о томе да релативизације није било и поред мојих квотова који је очигледно доказују али о томе ћу тамо када дође време.Тита и Кочу је бановала историја, тако да си разрешен те дужности коју си духовито навукао себи на врат.Што се остатка твог поста тиче, могао бих да се сложим са већином исказаног јер сам својим скромнијим али објективнијим освртом на лик и дело КП-а, закључио слично.

Kakve hipersenzibilne dušice su okupirale ove postjugoslovenske prostore, čudo jedno. Samo još da priskoči neki uvređeni Hrvat, skandalizovan što mu se priheftao 1 Pavelić a nekim drugima Pera i Franjo.

Шта рећи а не заплакати...Филипенко, дилинџер, фићфирић, гаровикс и остали из тог ешалона...ми дјеца са колодвора ППП.едит: Edited December 7, 2013 by pere urban x

[Topola]

^^Taj sukob sa Francuskom je bio bura u čaši vode, afera sa brodom "Slovenija" kao neki njen vrhunac je zataškana i oborena joj je važnost na obe strane, štaviše Pariz i Beograd relativno brzo posle toga rešavaju zaostale probleme iz bilateralnih odnosa.Ne vidim direktnu vezu između američke politike ograničavanja kolonijalnog suvereniteta Francuske i V. Britanije i jugoslovenske podrške raznim antikolonijalnim pokretima. Američke, britanske i francuske elite su prilično rano, mada ne i bezbolno, shvatile da od starog kolonijalnog sistema nema više ništa, iz više razloga, a u tom smislu treba videti kako su Britanci izveli celu operaciju povlačenja sa svojih pozicija istočno od Sueca do kraja '60ih godina. Vakuum je popunjavala ili američka moć ili prijateljski i/ili kontrolisani lokalni režimi, po modelu Grčke '48/49. Uloga Jugoslavije je tu komplementarna sa strane izgradnje politike nesvrstanosti u širem zahvatu a ne kao nekakvog pritajenog eksponenta SAD, čak iako su, efektivno, delovali u istom smeru u tom političkom trenutku.edit: drugo, nikakva drugačija politika prema pitanju britanskih i francuskih kolonija ne bi približila Jugoslaviju ovim silama; to je non-issue. Pitanje je i zašto bi se vodila drugačija politika - te i druge kolonijalne sile su bile "na pogrešnoj strani istorije", da se popularno izrazim. Pritom se pokazalo da se Amerika vrlo teško i sporo privikavala na jugoslovensku spoljnu politiku, kao i na ceo pokret nesvrstanih, bar do kada je on relevantan, tj. negde do detanta.

Ti si jedan od nekoliko "forumasa" cije postove vrlo pazljivo citam, cak i onda kada se ne slazem, najcesce delimicno i retko kad u potpunosti, sa napisanim.Ovde moram da kazem da smatram da iznosis donekle kontradiktorne stavove... Najpre, ne znam sta si mislio time da je rec o buri u casi vode i da se bilateralni odnosi "ubrzo" popravljaju. Koliko znam Sarl De Gol ostaje jedan od nekoliko svetskih lidera koji je o Titovoj Jugoslaviji imao velike rezerve, da se tako izrazim. Iako je bio pristalica politickog i trajnog resenja pitanja Alzira u smislu nezavisnosti, cinjenica da su alzirski borci ubijali francuske vojnike nemackm oruzjem iz magacina JNA, bio je vrlo otezavajuci momenat. Otpoljavanje dolazi kasnije, u postalzirskoj fazi, i to ne bas tako brzo, rekao bih, da bi vrhunac odnosa bio tokom 70-ih kada se zalaganjem Rudija Petovara (SSNO) ostvaruje znacajna vojnotehnicka saradnja.Slaganje elita oko kraja kolonijalnog sveta bi mogao da prihvatim kao tezu ali uz izvesne dodatke: slaganje je doslo tek kad su dve od tri elite izgubile vecinu pozicija koje su prethodno imali. Nije prevelika digresija da se setimo francuskog angazmana u Indokini, u postfrancusko doba. Jacanje Vijetkonga u inicijalnoj fazi imalo je veze sa antiamerikanizmom preostalih francuskih krupnih kolinijalista na jugu Vijetnama, da se samo osvrnemo na opste poznatu pricu. Ni Suecka kriza nije daleko... Momenat popunjavanja politickog vakuuma u Egiptu nakon sto SAD primoravaju Francusku i V.Britaniju da odstupe od Sueca, indikativno, pripada jednoj maloj zemlji koju znamo, necete verovati, iz prethodne ratne krize u regionu - Titovoj Jugoslaviji.Da, antikolonijalizam, nesvrstanost i americki interesi... U ravnima koje se nigde ne seku niti dodiruju.Da se vratimo na Vijetnam: zasto Titova Jugoslavija nije nikada pruzala pomoc ovoj zemlji koja se tako krvavo i hrabro borila protiv americke agresije (Severni Vijetnam) ili pokretu na Jugu (Vijetkongu) kada je bila rec o istoj stvari zbog koje su se podrzavali iz sve snage alzirski Front, Polisario i slicne antikolonijalne paravojske...? Hm, cudna koincidencija...Amerika se tesko privikavala na jugoslovensku spoljnu politiku? Moguce... Kenedi, Nikson i Karter bi mogli da kazu ponesto o tome. Maknamara, takodje. Dzonson, mozda...Mislim da smo za vreme J.B.Tita bili vazan americki "izvodjac radova" i da smo dobijali zadatke koje smo na ovaj ili onaj nacin zavrsavali, u skladu sa procenama americke spoljne politike. Naravno, u tome smo bili kao i u svemu ostalom, a bas onako kako si opisao Kocu Popovica: amateri, jednom recju.

[Topola]

P.s. Jugoslavija je vec bila priblizena tim silama, Britaniji i Francuskoj, na osnovu tih nekih ratnih saveznistava, ako nicim smislenijim (a bilo je i tih familijarnih veza Dvora i ekonomskih raznih varijanti...). Nacin na koji je Tito video svoju ulogu u svetu, nacin na koji je odlucio da fingira nezavisnost (usled onog 50/50, Jalta,.itd) i potreba da se stalno izbegava (formalno) "predavanje" suvereniteta u ruke nekih saveza (od ranog Nato do zametka EEZ) ostavilo je Jugoslaviju beskonacno odrodjenu od svih politickih procesa koji su ubrzo doneli evropsku stabilnost i evropski standard svim ostalim evropskim zemljama, cak i onima iza "zavese" kad se jednom podigla. Tu je tragedija tvoje tvrdnje da to priblizavanje ne bi donelo nista. To danas vidimo koliko.je imalo smisla priblizavanje tim silama umesto vijanja karijere svetske licnosti na ciju ce sahranu doci Milion i Po svetskih Najvaznijih politicara, cime se i danas nerazumno i nekrofilski ponosimo: ovako izgubljeni u kompletnom.okruzenju i optreceni problemima od kojih se neki vuku vise decenija, daleko bi smo bili srecniji da smo ostavili narode Zapadne Afrike, Sri Lanke, prijateljske ali daleke Angole, Indonezije, Kenije i inih, da svoju srecu grade bez nas, a da smo bili okrenuti trazenju najmanjeg zajednickog sadrzatelja sa silama cije smo interese globalno potkopavali zarad jeftinih kredita.

Edited December 7, 2013 by Topola

[Prospero]

Sam kažeš da je ŠDG imao skepsu prema Jugoslaviji a da je želeo rešenje alžirskog pitanja što potvrđuje moju tezu da to pitanje nije bilo dominantno u jugoslovensko - francuskim odnosima. Ti odnosi su bili bolji npr 1957-60, u jeku tog sukoba i nakon zaustavljanja pomenute "Slovenije" nego npr 1954-56.ŠDG ima drugi problem a to je odnos sa SAD - dok se britansko-američki odnosi brzo popravljaju posle Sinaja, francusko-američki stagniraju. ŠDG povlači svoju mediteransku flotu iz komande AFSOUTH-a februara '59. želeći da im stavi do znanja da želi više uticaja, naročito u odlučivanju o nuklearnom kišobranu. Amerikanci ne reaguju i on, posle uzimanja drugog mandata počinje da jača odnose sa SSSR-om i '66/'67. izvlači Francusku iz integrisane komande NATO-a. Sa tih pozicija, kao zemlja koja nije na prvoj liniji udara, Francuska igra nešto nezavisniju politiku.Jugoslavija do '68. prima američku ekonomsku pomoć, pa je državni vrh morao koliko-toliko taktizirati u odnosu sa SAD, mada je jugoslovenska javnost i posebno mediji prilično puštena s lanca kada je u pitanju kritika SAD (kačio sam dokument o lupanju američkog konzulata u Zagrebu zbog rata u Vijetnamu). Nije bilo celishodno da Jugoslavija šalje nekakvu posebnu pomoć S. Vijetnamu kada su to već radili Kinezi i Sovjeti - dakle ne bi imalo posebnog značaja a dodatno bi pokvarilo odnose sa SAD. Alžir je blizu, Vijetnam daleko, Amerika je za Jugoslaviju bila nemerljivo bitnija od Francuske - američka ekonomska pomoć je redovno bila nekoliko puta veća nego celokupna trgovinska razmena sa Francuskom, čisto da bude upoređeno.Kenedi: Jugoslavija gubi status najpovlašćenije nacije 1962. zbog svojih nastupa na konferenciji nesvrstanih '61. i zbog toga što su njeni brodovi pristajali u kubanske luke, što su Kongresu koji je aproprirao sredstva za spoljnu pomoć bili dovoljni razlozi za udaranje packi. Džordž Kenan je u tom periodu imao vrlo loše rezultate kao ambasador, a tek je susret Tito - Kenedi donekle raščistio odnose, kada Tito naglašava svoju politiku ekvidistance a Kenediju ne treba puno više od toga.Džonson - on vodi širu politiku "građenja mostova ka Istočnoj Evropi" u kojoj je Jugoslavija neka vrsta primera za ostale. U njegovom periodu dolazi do laganog gašenja pomoći Jugoslaviji - delom zato što Jugoslaviji više zaista nije bila preko potrebna, delom zato što je Jugoslavija bila bezbednija nego '51. kad se o tome odlučivalo, delom zbog američkih budžetskih ograničenja. Do kraja '60ih su SAD bile načisto da od uvlačenja Jugoslavije u svoju orbitu nema ništa. I kada raspredaju '68. o ugroženosti Jugoslavije od Brežnjevljeve doktrine Amerikanci kažu "daćemo im lako pešadijsko naoružanje ako ih sovjeti napadnu". Nakon '68. dolazi do komercijalizacije odnosa a Amerika još igra samo ulogu koja ne sprečava jugoslovensko zaduživanje u inostranstvu. Ne treba zaboraviti ni da je npr ambasador Lorens Silberman praktično proteran iz Jugoslavije sredinom '70ih kada je kritikovao stanje ljudskih prava u Jugoslaviji, niti da je Jugoslavija omogućila prelete sovjetskim avionima koju su u jeku rata 1973. nosili oružje u Egipat. Odnos je postao složeniji u odnosu na '50e mahom zbog izmenjene šire slike su uvek; SAD su ipak obraćale pažnju na bottom line - da se sovjetska moć završava na Dunavu a ne na Jadranu, i to su naučili da koliko-toliko cene.Sem Grčke '49. ne pada mi na pamet ni jedna druga situacija u kojoj je Jugoslavija činila bitne ustupke SAD u odnosu na neke treće zemlje a da to nije radila zbog sopstvenih interesa koji nisu bili vezani za odnos sa SAD. Podrška Alžiru (ostaviču po strani pitanje moralnosti) je bila deo legitimizacije u novim okolnostima u kojima se tek izgrađuje nesvrstanost; trpela je izvesne "sankcije" od SAD zbog stavova o Vijetnamu - povremeni prekidi pomoći, gubitak statusa najpovlašćenije nacije (barem na kratko), namerno izazvane teškoće oko snabdevanja rezervnim delovima za vojnu opremu, i što je najvažnije - fundamentalni gubitak bilo kakve bezbednosne garancije SAD za opstanak režima u slučaju sovjetskog napada.Kada sam rekao da je problem* bio u samoj strukturi jugoslovenske elite mislio sam na njenu komunističku prirodu, koja nije dozvoljavala približavanje Zapadu na nekom širem društvenom frontu već je bila sposobna samo za dilove direktno sa SAD vezane inicijalno za puku bezbednost zemlje (i režima posebno). Nikakav poseban zaokret prema Zapadnoj Evropi nije bio moguć nakon sredine '50-ih i uspostavljanja nesvrstanosti kao doktrine, a realno, i još važnije - ni nakon '45. Specifična jugoslovenska bezbednosna dilema je zahtevala da se ostane podalje od Zapada kako bi se očuvala ideološka osnova a da dilovi budu ili taktičke prirode ili na manje-više komercijalnim osnovama koje ne narušavaju balans. Socijalistička Jugoslavija je mogla biti ili deo Varšavskog ugovora, da nije bilo '48, ili ono što je u realnosti bila - nesvrstana i svojevoljno isključena iz procesa u Zapadnoj i kasnije Južnoj Evropi. No, za to nije uzrok nekakav ples pod američkom kapom (do koga nikada nije došlo) nego prosto istina™ sistema koji nije mogao biti kapitalistički i građansko-demokratski, s čim je on raskrstio još '45.edit: * problem u smislu odnosa sa Z. Evropom, ne mislim da je nelegitimno per se biti komunista.

[Filipenko]

^^Ma da, tih 50/50 je inače u kamen bilo upisano, kao i sve ostalo što zamisle malodušni, tumačeći svaki događaj nekom zaverom ili dogovorom za zelenim stolom u nekoj mračnoj sobi. Dok se Staljin i Tito nisu pokačili, a sigurno se nisu pokačili da bi ispoštovali Čerčila, Jugoslavija ne da nije bila 50/50 nego je bila 0/100, sa sve obaranjima vazduhoplovstva zapadnih sila koje bi se zajebalo da joj naruši vazdušni prostor. Što nas vajne demokrate nisu usrećile bivstvovanjem na zapadu za ovih 13/25 godina? Ili makar tim nekim jeftinim kreditima?

Edited December 8, 2013 by Filipenko