Gnevna generacija

[AcaRadio]

Ima i u Bataji na jednoj kući, video jutros kad sam krenuo na posao.

[Singer]

Au, majku mu, problem je širi nego što se čini.

[*edited by mod]

I na depou.

[renne]

Ima i na celom novom beogradu, svuda u m.milankovića

[FERNOUX H]

Толе лопове!

 

 

И ја мислим да је синоћ то одрађено, приметио сам да су се појавили на Теразијама баш тад

[Ravanelli]

otkud sada ovde nešto što je terza ili ko već od menadžera naručio da se uradi?

Edited December 4, 2014 by Ravanelli

[pacey defender]

i na novoj petlji kod adskog mosta.

[Ryan Franco]

 

“Драго ми је што сам успео да раширим мало радости и смех међу људе. Постао сам некаква звезда, а то нисам хтео. Увек сам се трудио да се сакријем због ружних ствари које сам радио у прошлости” – каже Марко Бошковић, кога је прославио снимак на Јутјубу који је погледан неколико стотина хиљада пута.

Направимо овде малу дигресију за секунд.

Некада су приче о херојима радничке класе биле јако популарне, ако се сетимо класика какви су “Жерминал”, “Тровачница” или “Оливер Твист” па све до пре неколико деценија, становништво је с времена на време волело да чита о мукама, доживљајима, обичајима и недаћама “нижих слојева”. То има двојаку функцију: једна је та да се ступа у контакт са “онима који пате” што нас чини људима осетљивим на туђу патњу и проблеме у свету око нас, а друга је, наравно, да читајући о томе будемо задовољнији ониме што имамо сада јер, природно, “увек може горе”.

У међувремену, задњих 30ак година, тематика која се тиче радничке класе није тако популарна. С времена на време можемо да добијемо неки филмски класик који би био у жанру социјалне драме, али је данас у времену мултикултуралног либерализма врло лако сваки структурни проблем партикуларизовати, што је класичан пример који се десио на светском нивоу са филмом “Мржња” или на локалном нивоу са филмом “Ране” или још боље, са документарцем “Видимо се у читуљи”. “Видимо се у читуљи” је можда ту и пример најзахвалнији за анализу јер је до бесмисла доведен случај – судбина читавог слоја радничког Београда који је зашао у криминал тражећи престижније друштвено место, сведена на субкултурно питање београдског отпада, отпада који је тајна екс-ЈУ полиција СДБ-а заврбовала за прљаве послове по Западу, и који се затим вратио крајем осамдесетих да угњетава “недужан народ”. То је наравно била “отпад верзија” тематике коју је Касовиц у “Мржњи” наравно много “уметничкије” третирао, али опет “Мржња” није успела да побегне од смрдљиве шапице културализације где је темељни проблем француске гето омладине био не капитализам и не незапосленост већ “репресивни државни апарат” и “деструктивна доколица” (!).

Као ни ништа на овом свету, ово није случајно. Неолиберална офанзива протеклих деценија од радничке класе направила је фронцле, десетковавши је немилосрдно “дерегулацијом”, “финансијализацијом” итд. и увећавши резервну армију рада вишеструко. Природно, један видљив део тог дела популације одустао је од редова у бироима за запошљавање и запослење потражио на другим друштвеним локацијама. Ови трендови су везани негде одлучујуће за средину осамдесетих, да бисмо сад у 2014. сазнали да у Америци око 80 милиона људи уопште није на тржишту рада, дакле не траже активно посао.

Паралелно десетковању на терену, десетковање се дешавало и путем медија и културног рата, где су “обични сиромашни људи” били истискивани из фокуса и бивали премештани на маргине задужене за подсмех и подизање самопоуздања “цивилства”. Најранији јасан пример за то, где су на домаћем терену фигуре дизелаша биле неумитно кориштене за “доколицу” грађана, јесте серија “Доме, слатки доме” па до наставка “Агенције Киком” где Киза и Комина као ситни, неуки препродавци склони брзој заради и шепртљастим форицама (дакле – приземности) забављају грађанство Србије у бурном периоду распада Југославије.

24 година касније низ пут, становник радничког предграђа Земун Поља, Марко Бошквић Врабац је актер социјалног заплета који би почетком XX века био слављен као класичан литерарни заплет, сада је сведен на подсмех и хумористичку поругу. Класичан српски (београдски) пролетер који према сопственим речима “није успео да се снађе у свим тим пословима” (у Електродистрибуцији или “вамо тамо”), радивши иза закона и добивши одговарајућу казну од државног апарата – посетио је протест у Земун Пољу против насељавања Цигана из нехигијенских насеља широм Београда. Како то обично бива у Србији, брзо се пронела вест да Цигани са собом доносе неку шугу, а где је шуга ту је и криминал и наркоманија, па се цело сиромашно и од бога уклето Земун Поље окупило испред локалног Макси дисконта да би запретило државном апарату и градској власти да тај неки проблем мора да се реши.

Е сад, заплет који је нашег Врапца Бошковића лансирао у медијско небо Србије јесте још класичнији српски – одлазак са другарима на место где ће бити доста полиције и где се зна да ће бити “подгрејано”.

“Ја сам дошао због другова, ја немам жену ни децу и онда појавила се та шуга, шта је то било, откуд знам… било је доста полиције, доста је било људи, доста је било свега и мало је узбуркано било знаш, око свега тога… и онда све то се помешало и ајао… ерупција”.

Е сад, шта је еруптирало то вече и лансирало нашег буразера тако високо?

Прва претпоставка свакако јесте она јасна – осећај друштвене борбе између “нас” (ортака) и “њих” (полиција-држава). Цео заплет на домаћем терену у Земун пољу, у ситуацији где је питање циганских насеља потпуно скрајнуто из оптике надареном уличном, вишезначном бравуром говорника – “Ако нас Ураде и ураде другачије…” – доведен је до усијања. Мала фуснота је свакако та где говорник кога видимо за време Врапчевог “крајевског” транса нема никаквих проблема да окупљеним комшијама уђе са “ако нас ураде” формулацијом, што је добар доказ имања храбрости и недостатка комплекса да се улични језик изнесе у јавну сферу и да се претпостави унапред да ће цивилна популација Земун поља без икаквих потешкоћа разумети вербални заплет у поставци “Ако нас Ураде и ураде другачије…”. Друга претпоставка је вероватно присуство психотропне супстанце у систему нашег брата која цео доживљај умножава до нивоа где ми “ерупцију” из његових речи (или “транс” речима цивилне штампе и јавности) потпуно разумемо као жељу да градска влада заиста не уради ништа по том питању, да би се стекло оправдање да се изађе на пруге и аутопут и да се блокира “СВЕ”.

Наравно, ово “СВЕ” је чеони део клипа и инсантан улазак у репертоар свакодневног говора.

Али шта значи ово “СВЕ” осим да ће, ако градска влада не испуни договор, бити “БЛОКИРАНО СВЕ”. То “СВЕ” можемо да тумачимо, ако хоћемо, као својеврстан пролетерски максимализам нове генерације која свет, после дуго времена, види као “СВЕ”, као драматичан глас спикерке у “Видимо се у читуљи” која о Кнелету прича као “симболу генерација која је желела СВЕ и одмах”. Недуго након клипа, омладински моменат који се развио био је “Све и Мдма”, парола којој не треба пуно објашњавања. Максимализам овог типа, који је савршено демонстриран лелујавом руком која клизи по ваздуху држећи мобилни телефон (ако, не дај боже, треба још људи да се зове) – је управо онај анти-чекајући, узбуркани, пулсирајући, хемијски асистиран пулс стрпљења који контраинтуитивно, исправно закључује да би у циљу добијања минималних захтева, морало да се иде на СВЕ, како у политици, тако и у животу.

У садашњој клими Марко Бошковић Врабац је представљен као симпатични друштвени губитник “под дејством” који је “пао у транс”. Из перспективе долазећег момента у историји, ми разумемо енергетски флеш овог брата као весник једине исправне друштвене позиције која разуме варљивост између “имања мере” и “нереалности”.

‘Нисмо у стању да мислимо чекање, јер чекање не служи нашој борби.

Не желимо ништа и хоћемо све.’

 

jebao vas prezupč sve koji ste ga hvalili i koji ga hvalite. u paketu.

[Weenie Pooh]

Ja samo da kažem za televiziju da mi "svega i MDMA" zvuči kao genijalna fraza.

[Hella]

pre nekoliko meseci razgovaraju dvoje za susednim stolom

 

tuđin a   - žjeeeote vidi oktobarski salon u kulovgradu jel idemo a a a 

osoba b - si luda de ću u taj ciganjšag idemo bolje u seged po sirac i salamu i usput na kolače 

 

osoba b to kaže jer je svesna činjenice da su srbi i cigani jedan narod i da je glupo praviti nekakve veštačke podele u zemun polju

evo npr dvojice nišlija u današnjem blicu jedan se zove sreten mitić a drugi suliman šakirovski 

 

Edited December 6, 2014 by Hella

[FERNOUX H]

jebao vas prezupč sve koji ste ga hvalili i koji ga hvalite. u paketu.

 

Nisam hvalio Prezupč nešto preterano, ali moram da primetim da je ovo tipično građansko reagovanje na slične sajtove. Dakle, sve je to ok i može čak da se prisvoji (gomila liberalnih studenata sad sluša narodnjake i preferira narodnu kulturu) ali dok je očišćeno od traumatičnih mesta za građanski stav: nasilja, nacionalizma, nepoverenja prema "strancima" itd. Ako nije "očišćeno" od toga, onda su ti sajtovi sranje i treba praviti nove gde radnička klasa Srbije pazi kako se izražava, navija za St. Pauli i poštuje konvencije multikulturalizma.

[djeneralche]

nasilja

Sta sa nasiljem?

[Sestre Bronte]

postoji sasvim efikasna zaštita od grafita, samo neće ljudi da investiraju dinar više nego što je potrebno za najodrpaniju moguću fasadu

[ToniAdams]

Nisam hvalio Prezupč nešto preterano, ali moram da primetim da je ovo tipično građansko reagovanje na slične sajtove. Dakle, sve je to ok i može čak da se prisvoji (gomila liberalnih studenata sad sluša narodnjake i preferira narodnu kulturu) ali dok je očišćeno od traumatičnih mesta za građanski stav: nasilja, nacionalizma, nepoverenja prema "strancima" itd. Ako nije "očišćeno" od toga, onda su ti sajtovi sranje i treba praviti nove gde radnička klasa Srbije pazi kako se izražava, navija za St. Pauli i poštuje konvencije multikulturalizma.

ne brini, nije mekejb ni mislio na tebe.

znamo svi da si specijalac :)

[Ryan Franco]

Nisam hvalio Prezupč nešto preterano, ali moram da primetim da je ovo tipično građansko reagovanje na slične sajtove. Dakle, sve je to ok i može čak da se prisvoji (gomila liberalnih studenata sad sluša narodnjake i preferira narodnu kulturu) ali dok je očišćeno od traumatičnih mesta za građanski stav: nasilja, nacionalizma, nepoverenja prema "strancima" itd. Ako nije "očišćeno" od toga, onda su ti sajtovi sranje i treba praviti nove gde radnička klasa Srbije pazi kako se izražava, navija za St. Pauli i poštuje konvencije multikulturalizma.

 

1. deliš društvo na građanski i radnički deo (asistentkinja sa filozofskog kojoj si zalepio žvaku na stolicu pa te je nazvala fašistom nije reprezent ničega) - pogrešno

 

2. hoćeš da građanski deo igra kako sviraš (svirka je dosadna i monotona, od studentskog protesta, preko gradskih kafana do internet okupljališta se talambasa ista priča o moranju prihvatanja i razumevanja atributa radičke klase prethodno nakaradno definisane i u tome svi u paketu izgledate kao da ste se izdresirali zarad pronalaženja sopstvenog mesta pod levim suncem srbije, a ne kao pravednici u borbi za promenu perspektive) - takođe pogrešno

 

3. ubedio si se da radnička klasa igra onako kako sviraš, a zaravo si odabrao da ti se dopada njena muzika (ovo je figurativno rečeno, ne mislim na acu lukasa već mislim na hipotetički momenat u kom ćeš se zapravo odvažiti da demonstriraš leve ideje na severnoj tribini, recimo) - pogrešno ali potencijalno zabavno

 

ja sam svakako na raspolaganju da ti elaboriram sve tri tačke iako previše često postove započinješ sa "nisam ja to pisao ali da kažem" ogradama, a još češće ih završavaš sa "vi građani mislite..." što onako, malo smara.

Edited December 7, 2014 by McCabe