le petit nicolas Posted February 25, 2014 Posted February 25, 2014 Pesma o smećuДуго се веровало да је прваСнага на свету снага Црва.Ал кад превлада силно смећеНи Црва на свету бити неће.Ни црва ни стрва ни љуте гује,Ни ува које слуша славује.Ни мачке ни пса, никојег звераНи ока које гледа језера.Ни октопода, ни крабе ни раже,Ни језика да све то каже.Европска уметност, афричко цвеће,Све ће да буде једно смеће.Свему ће, свему да доакаВећ на скок спремна светска клоака. Трагедија смрди. Бојим се ни смећеОд толиког смрада примити је неће.Роман, старо ђубре, њега брига нијеХоће ли у гомна или у помије.Зборници, речници, историјски списи -Све то над ђубриштем о кончићу виси.Научне расправе, политички чланци -Све то за смеће вежу чврсти ланци.Смећа страшне але с густом ће да свареИнтимне дневнике, писма, мемоаре.Књигољубац? Па и он ћеКуд толике књиге, тегле, гаће, воће.Шта ћеш ти приложити општем смећу?Чарапе? Гаће? Душу псећу?Нико ти замерити неће (и не сме)Да општем смећу приложиш песме.Гомилама смећа које се пушеДодај бљувотине срца, душе.Хоће ли те флаше, те пластике, крпеСмеће твога духа моћи да отрпе?Духови ђубрета да ли ће да примеТвоја узнесења, метафоре, риме?Са великим смећем некаИ твоје песме крену против река.Нека кидишу на грану, на лист -Ко ти даје право да останеш чист?Нека насрну на пчеле, на бубе -Ко им даје право да мимо свих љубе?У времену смећа све што нећеДа постане смеће већ је смеће.Па и ти сам, измирен са светом,Крени за смећем, здружен са ђубретом. poz
Matilda Ivancic Posted March 11, 2014 Posted March 11, 2014 PROBLEMI Problemi se ne rešavaju,Problemi se preživljavajuKao dani kojih, kad prođu, više nema.Kao iznošeno odeloIz koga se izraslo,Spadaju s ramenaI u poslednja vrataUlaziš nag i slobodanKao osvit. PROLEĆE Sedim u bašti.Sve je staro večito.Sunce, drveće, cveće.Samo ja sam mladKao vlastiti unuk,Kao mnogo unuka,Jer ih ima gomila.Smeju mi se,Ja takođe. TEMELJI Gradio sam na peskuI srušilo se.Gradio sam na steniI srušilo se.Gradeći sada počećuOd dima iz dimnjaka. MAJKA U sumrak kraj prozoraMajka nogom ljulja lukoveKolevke u kojoj spava dete.Ali već nema kolevke, Ali već nema deteta,Otišlo je među senke.Majka sama sedi u mraku,Ljulja nogom uspomene.
batticuore Posted March 13, 2014 Posted March 13, 2014 Bez truda Teše te tešitelji Uteha ti nadu iznedrila A ti od nade do nade Od utehe do utehe Grčevito stežeš nit Što se neumitno povlači I razmotava klupko života Pred očima tvojim I svakog dana I svakog trena sve je manje Kotrlja se pred tobom I trčiš da ga dostigneš A ono izmiče Uvek na dohvat ruke Sagneš se da ga dohvatiš A ono neuhvatljivo Već umoran i pogrbljen Gledaš Kako je mala još loptica ostala A u ruci tvojoj nit zamršena Pokidana Pitaš se Šta si to sa svojim životom uradio Ništa ispleteno Ništa izatkano A nema više ni klupka Nit se života prekinula Smilja Arsić
batticuore Posted March 13, 2014 Posted March 13, 2014 Sablazni Glad caruje Trbusi gladni Usta gladna Na svakom koraku hrana Uzalud Čovek do kostiju razjeden od škrtosti Gladne oči Podsvest zjapi Na svakom koraku previše svega Zemlja boluje od izobilja Ljudi ne žele izlečenje Nezasito Utapa se čovek u taštinu Trenutak Zaobiđi me danas Sa svojim sitnim pakostima Ne mogu ni da upijam Ni da se branim Od sudbina junaka tvojih TV serija Nisam danas u stanju Da podižem odbrambeni zid Molitvenim ćutanjem Danas sam susrela Diogena Sveća mu je davno dogorela A on i dalje veruje Da će pronaći Čoveka
logoped Posted April 12, 2014 Posted April 12, 2014 Sinjore Điljo, znam kako je s vama: ceo Rim je saznao da ste morali da napustite pozornicu, jer nije dobro sa vašom pameću. Idite lekaru, idite lekaru, nek vam pusti nekoliko funti krvi, metnite glavu u hladnu vodu. E.T.A. Hofman
Sandens Posted April 17, 2014 Posted April 17, 2014 (edited) car. Edited April 17, 2014 by Sundance Kid
Pera Zeka Posted June 3, 2014 Posted June 3, 2014 ČOVEK PEVA POSLE RATA Ja sam gazio u krvi do kolena,i nemam više snova.Sestra mi se prodalai majci su mi posekli sede kose.I ja u ovom mutnom moru bluda i kalane tražim plena:Oh, ja sam željan zraka! I mleka!I bele jutarnje rose! Ja sam se smejao u krvi do kolena,i nisam pitao: zašto?Brata sam zvao dušmanom kletim,i kliktao sam kad se u mraku napred hrli,i onda leti k vragu i bog, i čovek, i rov!A danas mirno gledam kako mi željenu ženugubavi bakalin grli,i kako mi s glave raznosi krov; – i nemam volje – il’ nemam snage – da mu se svetim. Ja sam do juče pokorno sagib’o glavui besno sam ljubio sram.I do juče nisam znao sudbinu svoju pravu – Ali je danas znam! Oh, ta ja sam Čovek! Čovek! Nije mi žao što sam gazio u krvi do kolenai preživeo crvene godine Klanja,radi ovog svetog Saznanjašto mi je donelo Propast. I ja ne tražim plena:oh, dajte meni još šaku zrakai malo bele, jutarnje rose – ostalo vam na čast! Dušan Vasiljev
le petit nicolas Posted June 4, 2014 Posted June 4, 2014 Мој живот - покушај интимне ботанике - Живот је мој без јединог зрачкаЈа личим на цвет од маслачка.Живот је мој туробан и без правцаЈа личим на лист од здравца.Живот је мој тужан и мек ко бурекЈа личим на зелени кукурек.Па шта да чиним? Има ли спасења?Живот је мој као корен од клења.Не! Спасења нема и гнусан је сваки кутићЖивот је мој отрован ко љутић.Полако глођем новога бола бутићАх мој прутић! ах мој прутић! poz
Vladimir Peric Valter Posted June 6, 2014 Posted June 6, 2014 Ne volim kad citas ono sto pisem o tebiuvek prekines misao istim pitanjem"zar moras bas toliko da izmisljas,zar zaista verujesda sam sve to ja"nikada neces razumetii ne pokusavajnikad se poezija niceg nije toliko plasilakao mogucnosti da neko otkrije sta je ona zaistada ne izmisljamzar bi ti uopste postojala,da te nisam onako lako odsanjaozar mislis da bi ikad bila ovako stvarna,oteta od svih reci kojima si pripadalane vredi neces uspetiovaj grad volim jedino kad ga gledam iz tvojih rukudok mi se iz sobe iskradas iako znas da ne spavamostavljas neke sitnice koje posle zaticemna podu moje pesmejedino dok te izmisljami ja mogu da postojim.. Ne volim kad citas ono sto pisem o tebipa kratko uzdahnes i sapnes"znas,ako jednom odem,sigurno ces mi nedostajati"nikada neces razumetii ne morasti meni vec nedostajesjos otkad si onog belog oktobraispred opticarske radnje pokusavala da otvorispokvareni kisobranzurila si,negde kasnilanikada te nisam pitao gdebilo je vazno da si meni stigla na vremeda iz mog srca sve one stare,igracke poezijeizvuces na svetlostu dan koji jos uvek trajenedostaje mida ne zaspis pre menedok mi snove pretrazujesda se slucajno ne zatekne neko ko tu ne pripadanece ti uspetiposmatram sve sto si tikroz kljucaonicu mojih reciizmisljena za mene,bez mene...
Sandens Posted June 12, 2014 Posted June 12, 2014 Ja, sin mutnoga lovca, i vidra i ovca,zavoleo sam u gradu kolonijalnu Hanu,kćer tužnoga trgovca, Jevreja udovcakraj groblja što je držao bakalnicu i mehanu.Probudila me ko šumu blistavi kreket raketai sad sam slep za vas, zrikavi šatrovci.Ljubav je tako sama i tako puna sveta.Ljubav je svetionik i spaseni pomorci.Od nje mi gore oči – žarulje sred rulje,od nje zru more i mreže, ribe i ribolovci,konopcem vodopada pužu se s njom jeguljei cvrkuću zlikovci kao vrapci i osnovci.O šta sve nisam snio i šta sve nisam biosa ćoravim Ćorom u društvu Bogoslovca.I ono što nisam pio, što nisam sam razbio,plaćao sam od svoga detinjastog novca.No sad volim, i kad volim, volim od neba do rukes kojom mi ljubav s dna mora izvlači brodolomcei nadima strojeve, oživljuje sandukei kida rešetke da čelom rušim dvorce,da tragam pokrovce, otkrivam letnjikovcei nebo s kog sam prstom tanjir sunca skino,kad sam sunce i kosti, grobara i rovcaposlo u krčmu da piju devojačko vino.Čim sam joj video prsa nad vagom kraj izlogaizmeđu presečene narandže i sapuna,zavoleh je što je najlepša, zavolo sam je stogašto je sva bila hranjiva, sva kao usta puna.Hana sa zenicom od bibera, s pramenjem od vanilje,sa prstima kao sveće što u čiraku gore...ko ne bi voleo te začine, to lisnato obilje,taj dimnjak nosa, ta prsa, bibavo more.Ti ne znaš njene usne što se svlače, zube što škripe,sneg što vrije,tu harmoniku s dva reda dugmeta od porculana,Njen smeh me sveg iscepa i smehom sve zašijetaj radosni bunar, ta životinja Hana,kad me poljubi ustima vrelim ko mlado kučei ljulja poljupcima bez severa i smera,zagrljaji njeni u mene toče i izručesve što divljak ruča i matroz večera.Ti ne znaš njen pogled prljav od uglja što se pušii gleda iz peći,te kapke što se dižu: spore zavese; oko što sine:beli badem oljušten,njene zube krilate, zube od malih rečii jezik šiljat i vreo, taj jezik pomalo raspušten.Hano, barko moja, zaplovimo put tropau prašume međ pume, zatigrimo se u leta Neka ljubav u sunce tvog trbuha zakopamoju snežnu planinu prstima suncokreta. Nek korak te noge i ruke, naježen zaveslaj trireme bes mora osedla ponovo i rastavi,iskapi i progutaj, izabrana, vremešto se ko beli medved međ zubima tvojim kravi,da iz vrča rujna, sva biljna, sva bujnašikneš i osvežiš jedra iznemogla.O, biljko, ti svetiljko, burna i olujna,ti si mi dah pronašla i srcem pomogla.Hana - Oskar Davičo
le petit nicolas Posted July 25, 2014 Posted July 25, 2014 Христос плаче Овдје пуста поља, тамо брда сива,Гдје жалосно шуми купина и драча;Ред убогих села сан покојних снива - Ја не видим нигдје рала и орача... Под тавним дрветом, уз мирну ријеку,Не чује се звоно претходника овна;Свуд гроб и чемер, мрак, магла оловна, И запјевке тужне што срце сијеку. Села наша, гдје су ваше руке радне?Гола, црна њиво, гдје је орач, брана?Ах, другове ваше, невољне и гладне,Одвела је судба преко Океана. У подземљу црном, без сунца и неба,Сад копају они комад црна хљеба,Док за вама срце све им цвили јаче. О, жали ли когод тебе, земљо гола?Нигдје за те сузе, нигдје једног бола.Само негдје близу, чујем Христос плаче...
Indy Posted July 25, 2014 Posted July 25, 2014 Up those stone steps I climb, hail this joyful day's returnInto its great shadowed vault I go, hail the Pentecostal mornThe reading is from Luke 24, where Christ returns to his loved onesI look at the stone apostles, think that it's alright for someAnd I wish that I was made of stone, so that I would not have to seeA beauty impossible to define, a beauty impossible to believeA beauty impossible to endure, the blood imparted in little sipsThe smell of you still on my hands, as I bring the cup up to my lipsNo God up in the sky, no devil beneath the seaCould do the job that you did, baby, of bringing me to my kneesOutside I sit on the stone steps, with nothing much to doForlorn and exhausted, baby, by the absence of you
le petit nicolas Posted July 25, 2014 Posted July 25, 2014 XVII. MEDITATION.PERCHANCE he for whom this bell tolls may be so ill, as that he knows not it tolls for him; and perchance I may think myself so much better than I am, as that they who are about me, and see my state, may have caused it to toll for me, and I know not that. The church is Catholic, universal, so are all her actions; all that she does belongs to all. When she baptizes a child, that action concerns me; for that child is thereby connected to that body which is my head too, and ingrafted into that body whereof I am a member. And when she buries a man, that action concerns me: all mankind is of one author, and is one volume; when one man dies, one chapter is not torn out of the book, but translated into a better language; and every chapter must be so translated; God employs several translators; some pieces are translated by age, some by sickness, some by war, some by justice; but God's hand is in every translation, and his hand shall bind up all our scattered leaves again for that library where every book shall lie open to one another. As therefore the bell that rings to a sermon calls not upon the preacher only, but upon the congregation to come, so this bell calls us all; but how much more me, who am brought so near the door by this sickness. There was a contention as far as a suit (in which both piety and dignity, religion and estimation, were mingled), which of the religious orders should ring to prayers first in the morning; and it was determined, that they should ring first that rose earliest. If we understand aright the dignity of this bell that tolls for our evening prayer, we would be glad to make it ours by rising early, in that application, that it might be ours as well as his, whose indeed it is. The bell doth toll for him that thinks it doth; and though it intermit again, yet from that minute that that occasion wrought upon him, he is united to God. Who casts not up his eye to the sun when it rises? but who takes off his eye from a comet when that breaks out? Who bends not his ear to any bell which upon any occasion rings? but who can remove it from that bell which is passing a piece of himself out of this world?No man is an island, entire of itself; every man is a piece of the continent, a part of the main. If a clod be washed away by the sea, Europe is the less, as well as if a promontory were, as well as if a manor of thy friend's or of thine own were: any man's death diminishes me, because I am involved in mankind, and therefore never send to know for whom the bells tolls; it tolls for thee. Neither can we call this a begging of misery, or a borrowing of misery, as though we were not miserable enough of ourselves, but must fetch in more from the next house, in taking upon us the misery of our neighbours. Truly it were an excusable covetousness if we did, for affliction is a treasure, and scarce any man hath enough of it. No man hath affliction enough that is not matured and ripened by and made fit for God by that affliction. If a man carry treasure in bullion, or in a wedge of gold, and have none coined into current money, his treasure will not defray him as he travels. Tribulation is treasure in the nature of it, but it is not current money in the use of it, except we get nearer and nearer our home, heaven, by it. Another man may be sick too, and sick to death, and this affliction may lie in his bowels, as gold in a mine, and be of no use to him; but this bell, that tells me of his affliction, digs out and applies that gold to me: if by this consideration of another's danger I take mine own into contemplation, and so secure myself, by making my recourse to my God, who is our only security. poz
nautilus Posted September 7, 2014 Posted September 7, 2014 Kad se meni plakalo, Vas nije nigde bilo, Ni glasa vašeg ni pisane reči Koja za nuždu teši. Danas, kad vi plačete, Meni se bolno smeje, Ukoliko mi nije otužno i dosadno Kao pred glupom scenom. Eto, to vam je sve Što ljudi jedno drugom Mogu u ovom kratkom životu da daju: Potpuno nerazumevanje. Ivo Andrić
Recommended Posts
Create an account or sign in to comment
You need to be a member in order to leave a comment
Create an account
Sign up for a new account in our community. It's easy!
Register a new accountSign in
Already have an account? Sign in here.
Sign In Now