Ubistvo učenika OŠ “Vladislav Ribnikar”, 3.5.2023.

[ToniAdams]

pa valjda je svakako menjao smenu, a ne verujem da to klinci rade tek tako bez razloga

[steins]

E sad, kad imaš društvo u kome je pucanje po drugim živim ljudima "antistres" metoda, onda dobiješ masakr

 

Objasnila je da je Kostu K. na treninge „Airsofta“ dovodio otac i to su zajedno trenirali, što je kako je navela „antistres igra današnjice“ i nema limit u godinama kao ni „paintbol“.

[pt 2.0]

 

4 hours ago, Rowanoke said:

Ovo mi  zvuči nažalost kao Američka propaganda,oni isto tvrde da sistem nije kriv nego je kriv pojedinac.

To nije američka propaganda, nego jedan od fundamentalnih principa po kome je izgradjeno američko društvo. Samo nigde nema reči “kriv” nego stoji reč “odgovoran”.
 

3 hours ago, Nikodije said:

Ovak profil sam videla juče, samo je tada imao 2 pratioca n SS. Dok nemaš podatak kada je kreiran - nema smisla šerovati ovo.

 

2 hours ago, askeladden said:

Generalno ubica nije kao recimo Belivuk,gde je otac bombom razumeo sebe i majku zajedno sa njenim roditeljima dok je mali Veljko bio sa sestrom ili bratom u drugoj sobi.Posle toga Dom za nezbrinutu decu i sve ostalo i nikakvo iznenadjenje da je postao to sto je postao,ali ni to nije doslo preko noci.Gospodin Mutavi je nasuprot bio kao ovaj momak, doktorsko dete iz gornje klase.

Dva totalno drugacija tipa patologije ali isti ishod.Tako i ovaj momak.

Kako ne uočavaš da ti rečenica nakon bolda demantuje bold?

Nastanak jednog sociopate uvek je iznenadjenje, jer mnogi ljudi koji su detinjstvo proveli u ekstremno lošim objektivnim okolnostima (kao Belivuk) ne postaju sociopate.

 

2 hours ago, Caligula said:

 

Evo jedan tekst/status sa FB koji bas dobro osvetljava stvar:

 

"

 

Nebojša Lujanović

 

Netko je objavio, pa maknuo - komentare koje djeca ostavljaju ispod tragične vijesti. Osvanut će vjerojatno opet negdje. Te poruke su srž cijele stvari. Ako umanjimo zgroženost da su navijačkog karaktera, s podrškom ubojici, u njima se vidi još nešto. Rječnik identičan gamerskom diskurzu. Next level, good game bro i slično. To smo dobili podvajanjem stvarnosti.

Djeca te dobi razmjenjuju u svojim grupama sadržaj kojim testiraju svoju 'izdržljivost'. U nedostatku podražaja ili mnoštvu onih kratkoročnih, dio mozga navučen na male stimulanse (lajkove, notifikacije) traži nešto više. Oni dijele snimak motoriste koji je stradao u nesreći, glava mo otpada s kacigom i kotrlja se. Vruća roba, snimak procurio od nekuda. Svejedno, oni ne doživljavaju tu osobu kao osobu. To je za njih skeč. Predstava. Oni ne mogu zamisliti da ta osoba ima obitelj, da osjeća bol. Brzi tempo izmjene i površinski sadržaji ne dopuštaju dubinsko čitanje, time i razumijevanje, i što je najvažnije - i empatiju.

Ni počinitelju ni komentatorima/navijačima stvarni svijet nije važan. Kada stanu pred vas u učionici, oni svi izledaju isto, razmišljaju isto. Ali bi dobili slom živaca kad bi vi u njihovo ime upisali komentar ili im prikačili nešto na zid. Virtualni identitet je ono što se broji. I svijet koji ga prati.

U srednjestaleškom komodu sve želje su zadovoljene automatizmom, prije nego ih uopće osjetimo. Novi sat, novi mobitelj, novi bicikl, auto. Sve prema redoslijedu. U tom srednjestaleškom komodu nema više oscilirajućih emocija, ni pozitivnih ni negativnih. Jedini njihov izvor je virtualni svijet.

Počinitelj je očekivano ravnodušan. On je odigrao jednu igru, uprizorio poluvirtualni igrokaz koji će sada kružiti internetom. Ne može osvijestiti stvarne posljedice. U virtualnom svijetu nema posljedica. U najgorem slučaju ste na kratku odspojeni iz grupe ili nekog oblika komunikacije. Spajate se na drugi kanal istog dana, ono od jutros je već stara vijest. To je virtualni svijet vječne sinkronije; postoji samo sada.

On je trenutačno opijen kreacijom čiji virtualni odjek već pretpostavlja. Nije svjestan žrtava, kao dijela stvarnog svijeta i stvarnih posljedica. To su igrači kratko isključeni iz on line igre. Ali, okrutna logika vječnog 'sada' u novim medijima uskoro će se okrenuti protiv njega. To je bumerang efekt na koji nije računao. Bit će 'car', kako ga nazivaju večeras u komentarima, čitava dva dana. I postati stara vijest. Progutat će ga vijesti o novom spotu, novom modelu mobitela i novim tik tok izazovom.

U tom stanju nagle zaboravljenosti, konačno će osjetiti stvarni svijet koji je negirao. On će se za par dana sručiti na njega svom težinom. Osjetit će prvi put u životu istinski strah, možda i bol, glad, žeđ. I biti iznenađen da postoje stvarne posljedice.

Šteta što je realni svijet spoznao samo preko njegovog oblika kažnjavanja. On je puno više od toga. Nažalost, njegove žrtve neće nikada imati priliku da to otkriju.

Blesavo zadivljeni brzinom, dizajnom, blješavilom novih medija, ne bavimo se ozbiljno njihovim utjecajem na način kako doživljavamo i shvaćamo svijet koji nas okružuje. Nešto sam o tome pisao kroz znanstveni rad... Nikada ovako. Znate li jedan izvor koji se koristi, ili se barem koristio, tijekom obrazovanja, a koji baš naglašeno radi na razvijanju empatije? Priroda? Matematika? Informatika u prvom razredu? Ne. Književnost. Ali, ona se svela na faktografiju s lektira.hr. Ima i o tome radova...

Po prvi put bulaznim u kasnu uru na ovom mjestu. Pišem razmišljajući na glas. Na sve sam oguglao u vijestima, osim kad se radi o djeci. Napokon, to je svijet u koji uskoro puštam i svoju djecu. Niti sustav obrazovanja niti roditelji nemaju metode kojima bi spremili djecu na svijet koji ulaze.

Večeras morate biti u mislima s Beogradom. Jer, Beograd je oko vas."

 

 

... ovo je naravno samo jedan ugao ali ima dobru poentu.

 

Meni je ovo totalni promašaj poente, ako se zna u kom dobu i kako se razvija empatija.

Dok se dodje do uzrasta za igrice i internet - sociopata ili bazično normalno ljudsko biće je “pečeno”.

A posebno ako se zna da tinejdžeri u svim generacijama imaju svoj oblik komunikacije i medjusobnog povezivanja koji je roditeljskoj generaciji stran.

 

 

2 hours ago, morgana said:

@Caligula ne slazem se. niti je sve sto je novomedijsko ujedno i virtuelno u smislu u kojem autor upotrebljava pojam. recimo: meni ti, koga poznajem sa novog (haha, novog poslije 25 g onlajn pricaonica, dokle vise novi mediji) participativnog medija nisi virtuelan lik. s druge strane, u procesu odvajanja, dehumanizacije zrtve za kojom ubica poseze da bi sebe osposobio i ucinio efikasnijim u zlocinu on moze poci i za gejmifikacijom kao sto moze (i istorijski jeste) uzeti i druge strategije i instrumente sa istim ciljem.

Sve se slažem osim da Kauboj nije virtuelan lik (mada je ovo mogući generacijski jaz izmedju tebe i mene), pa zato imam potrebu da te pitam šta je za tebe “(ne)virtuelan lik”?

Kauboj (i bilo ko od nas na PPP sa kojima ne postoji odnos u RL) jesu unekoliko virtuelni likovi ili, da to kažem tačnije, nisu dovoljno stvarni i životni, neuporedivi su sa komunikacijom u RL ili uspostavljanjem nekog odnosa od krvi i mesa. Ako treba - mogu ovu tezu i da razradim.

 

2 hours ago, pop-up said:

A kako sada pricati sa decom, ne kao prosvetar vec kao roditelj? Moj klinac je drugi osnovne i citave veceri trazili nacin da pridjemo temi.

Ispostavi se da je nesto cuo u skoli. Klinac pricao da mu deda ima pusku, ali ne bi to uradio. A i ranije su klinci pominjali ko ima oruzje, za lov uglavnom. Samo je pitanje da li ce se stariji sada zapitati i skloniti to.

Zašto ne pokreneš to pitanje na sledećem roditeljskom sastanku?

(Meni bi bilo najlogičnije da se u roku od odmah Srbijawide sazovu roditeljski sastanci na temu ovog dogadjaja i posledica).
 

 

2 hours ago, MeanM@ said:

Konstanta svih razgovora sa nastavnicima, psiholozima, razrednim staresinama je da danasnja deca u velikoj vecini ne znaju za empatiju. Ne osecaju to, totalna praznina. Po tim strucnim ljudima, koji prate generacije i generacije, jedna od jezivijih stvari koja nam se desila. Ovo komentarisanje po mrezama, ovaj sa plasticnim pistoljem apsolutno potvrdjuju to. 

Kako i na cemu ce ti ljudi da zasnivaju svoje porodice, jbt. I u neka mirnija vremena sam uvek bio blizi stavu da nisu svi za porodicu, ne mora svako da gaji decu, ali ovo sada je zastrasujuce malo. 

Ja sa ovim nisam saglasna.

Empatiju deca uče od svojih roditelja u prvih nekoliko godina života. Na stranu što ja smatram da je to najvažnija osobina koju deci treba usadiiti od svih osobina koje postoje, ali ako je generacija neempatična - ona je to gotovo isključivo* zahvaljujući generaciji koja ju je vaspitavala.

Otići ću i korak dalje i reći da su deca XXI veka spremnija/bolje prilagodjena na življenje u doba mreža, gejminga, itd. nego što su to njihovi roditelji koji vise po mrežama

 

*genetski faktor  i sa njim povezani ekstremni primeri sociopatije (kao K.K.) postoje ali ako je verovati naučnicima ovi procenti su mali.

 

1 hour ago, Hermetico said:

mogu da se setim jednog mališe iz te generacije kome je tu negde kad se krenulo u školu tata obrijao obrve za kaznu i jedne devojčice kojoj je mama makazama isekla svu odeću jer nije htela da se obuče po naredbi (oboje izuzetno obrazovani i ugledni ljudi, mama je neka segamega doktorka)

jebeni sadisti!!!! 

 

1 hour ago, Hermetico said:

i mogu da zamislim da ako to traje recimo godinama a s druge strane doživljavaš vršnjačko nasilje što podrazumeva da desetine dece iz raznih odeljenja (sva deca viših razreda u OŠ su nekako povezana, instagram i slično, umeju fantastično da se koordinišu) posvećuju svaki radni dan tome da ti od života napravi pakao bukvalno samo fali neko da ti gurne oružje u ruku i nauči te kako da ga koristiš. 

bold jeste jako jako važan aspekt proliferacije (onlajn?) nasilja ali ja laički u tim situacijama mnogo više strahujem od samopovredjivanja/samoubistva.

kako su činjenice poredjane sada - dete je promenilo smenu zbog ambicije (čije nije do kraja jasno) da poslednja dva razreda ima oglednu nastavu na stranom jeziku a ne zbog nasilja (naše medije mahom treba spaliti!) i nema pomena o bulingu prema njemu (sem incidenta u školi glume). ima navoda da se razred nije baš družio sa njim, nema jasnih navoda da li se radi o novom ili starom razredu (došao je u novi razred u septembru, i njih je hladnokrvno, planski, sistematično pobio). 

 

1 hour ago, Arkadija said:

Priča mi sestra da je njen klinac (prvi srednje) došao juče kući, na njeno pitanje da li je upućen u slučaj, rekao joj je da jeste, da su već sve gledali po yt, ig i sl, da su neki slušali snimke pucanja i to je to, otišao je da ruča i da čita nešto.

Sestra je provela 3 sata razmišljajući gde su pogrešili kao roditelji, kad imaju dete koje je ravnodušno na ovo. Onda je došao zet sa posla i rekao da je hteo da ide da da kvrv ali je čuo da već ima dovoljno, uto se pojavlju junior i grli oca ( što više ne radi) i izgovara možda si trebao da odeš, ima ih još povređenih.

Sestra u suzama celu noć. 

Dete je samo tinejdžer, pa ljudi vi kao da nikada niste bili tinejdžeri?!

Naravno da reaguju kao tinejdžeri, što ne znači da nemaju empatiju i da ne obradjuju užas u svom opsegu života.

Ne bi me čudilo da je većina njih “kul” da se roditelji ne zabrinu za njihovu bezbednost dodatno. Često su “kul” jer tako misle na vas odrasle.

 

Psihopate su retke, sociopate redje.

Saglasna sam sa Zekom (ako ona nije to napisala onda sa onim ko jeste) - da je jako čudno to što je tolika sociopatija promakla na radarima.

Ne poznajem prosvetni sistem sada da bih znala stepen guranja pod tepih, nemanja psihologa, i nipodastavanja psihologa/pedagoga/nastavnika od strane gomiletine roditelja koji školu posmatraju kao još jedno materijalno dobro koje će da “nabave” svom detetu, odvaljeni od uloge koju učitelji i nastavnici treba da imaju u životu njihove dece - a koja je nakon roditeljske najbitnija. Sabotiraj tu ulogu - osakatio si sopstveno dete za ceo život!!!

 

 

Da zaključim: podići ruku da pucaš u drugu decu sa kojom deliš razred, uraditi to hladnokrvno i planski, nakon čega pozivaš policiju da se predaš može da uradi samo sociopata.

Normalno dete u tom uzrastu to ne može. Koči ga empatija prema bolu drugog ljudskog bića.

Ne postoji šansa da me ma ko ubedi u suprotno. Bez obzira na odgovornost kao pravnu kategoriju.

[Lucia]

12 minutes ago, ToniAdams said:

pa valjda je svakako menjao smenu, a ne verujem da to klinci rade tek tako bez razloga

Objasnjeno u Arkadijinom postu. Za sve koji ne znaju ta skola vec ~50 godina ima tu dvojezicnu nastavu (casovi svega i na francuskom u moje doba) od nekog razreda.

Bilo je dece i iz moje zgrade (cetiri stanice busom od te skole) koja su tamo isla bas zbog te specificnosti - i da, uobicajeno je da su usput ucila i engleski, neki istrument i ev. balet.

mozda off-topic:
I iz moje skole su mnoga deca (najcesce devojcice) ucile privatno engleski i da sviraju klavir ili violinu. Kazem to da sad neko ne krene sa zalopojkama nad preopterecenom decom - a to je bilo doba kad roditelji nisu maltretirali nastavnike za ocene.

Edited May 4, 2023 by Lucia

[Taihoskopija]

Evo, medijska neodgovornost već dolazi na naplatu, super: 

 

„Taj dečko koji je ubio osmoro dece je za mene kralj! Tako nešto sam dugo spremao za ekonomsku školu u Bihaću. Biće to nezaboravan masakr u Bihaću, kunem vam se životom! Kada svi ste me osuđivali i izbegavali me, jer je to ono što je teror“, napisao je A. Z. a objava se širi društvenim mrežama.

 

https://www.danas.rs/svet/region/mladic-iz-bihaca-najavio-nezapamcen-masakr-kao-u-beogradu/

 

Bravo mi. 

[gospa buba]

Spoiler

Jadranka Milenković 
Hladnokrvno ubistvo 
Nepobitna činjenica je da se u zajednicama preuzimaju gotovi obrasci (etikete, uloge, strategije po kojima se potom živi i simulira da je takvom životu smislenost imanentna). Na primer, sin gleda oca sudiju (doktora, glumca, besposličara, visitelja po kladionicama, alkoholičara, patrijarhalnog kućnog boga, sitnog kriminalca, nasilnika) koji je, namerno ili igrom slučaja sav postao određena uloga, funkcija ili porok – i preuzima taj obrazac. Zašto to radi čak i kad mu se to ne dopada – gotovo je nemoguće ne razmišljati o tome. Ljudi preuzimaju obrasce i u zavisnosti od sredine kojoj pripadaju (jer je teško odskakati na bilo koji način) pa se stvaraju žargoni određenih skupina (na primer doktora, sudija, kladioničara). Sve dok pripadaju nekoj grupi, ljudi manje ili više svesno koriste određene stereotipe (i to mi je jako mrsko). Malo ko hoće da razmišlja o svemu, svakoj izgovorenoj rečenici, svakom gestu, posledicama. To samo znači da se preuzetom obrascu bez razmišljanja daje određeni legitimitet. Večito preispitivanje sopstvenih i tuđih stavova, svega što spada u uvrežena mišljenja, delovalo bi besmisleno (pre svega, to traži vreme, a vreme je, kažu, skupo). S druge strane, često je i opasno, povlači za sobom kaznu, a možda i isključenje iz grupe. Čemu iznositi tolika pitanja, postavljati sve naglavce? 
 No, ponekad ih ipak iznosimo. Dešava se da nedužnom, naivnom nosiocu te osobine (tog imperativa), kažu – to je zato što si onako, malo "hipi". Ne može da mi ne padne na pamet čuvena scena iz filma „Kosa“ u kojoj Berger, usred uštogljenog prijema na koji nije dobrodošao, celom skupu čita lekciju skačući po stolu sa svečanim posluženjem. Reči pesme kojom je praćena ta lekcija govore o tome da i on ima život, slobodu, telo i sve ostalo, kao i bilo ko drugi. Jedna od etičkih premisa u tolerantnijem društvu budućnosti je upravo to – ništa ne proglašavati (apsolutnim, tačnim, univerzalnim), samo gledati i razmišljati o svemu, misliti napregnuto i posmatrati stvari iz svih uglova, dok se ne usijaju moždane vijuge i točkići, dok misliocu “glava ne otpadne” ili ne probije zid (glava skočica, ona koja povremeno otskoči kad je giljotiniraju). Ali, šta je život bez svoje glave? Onaj što ne misli, što samo preuzima gotove obrasce, zar taj ne živi kao da mu je nevidljiva giljotina odstranila tu glavu odavno, kao potpuno nevažnu izraslinu koja ničemu ne služi? 
Postoji ogromna razlika između dva principa, koja mogu izgledati neiskusnom oku kao da vode istom cilju. Jedan je princip poslušnosti iz straha, drugi je princip korišćenja svoje moći na dobrobit sebe i drugih, u skladu sa sopstvenim odlukama. Većina ljudi poštuje prvi način; oni nikad nisu ni osećali svoju moć u tolikoj meri da bi morali mnogo da razmišljaju i kanališu svoju energiju, ne bi li njihova moć ostala bezopasna i korisna. Plašeći se posledica svojih postupaka, kazne, nepredviđenih situacija, neuspeha, podsmeha i svega drugog, oni svoje ponašanje usklade sa opšteprihvaćenim normama, i to očekuju i od drugih. Ne rugam se tome.
Drugi – moćnici – ne boluju od straha, ne mare za mišljenje okoline, svesni su da su sposobni da urade razne stvari – mnogo lošeg i mnogo dobrog. Jedan deo takvih nikad i ne pokušava da obuzda svoju moć i prirodu, drugi deo to radi, ali znajući sve vreme da je to rezultat svesne odluke, da su sami sebi najstroži islednici i dželati. Ljudima iz druge grupe je smešno kad vide kako se oni prvi upinju da njima upravljaju i kako su srećni što veruju da im to uspeva uz pomoć jeftinih trikova i igara.
 Čovek-moćnik, onaj koji je uspeo da obuzda svoju prirodu i u čijem univerzumu reč “moć” gubi negativnu konotaciju, nosi svoju moć kao mač za pojasom. U koricama. Ne mora njime vitlati naokolo da bi plašio ionako uplašene mravoljude, razmilele svuda unaokolo. To što ih ne plaši rezultat je njegove samilosti: zna da se oni u takvim situacijama ne mogu snaći. Kao izvrstan glumac koji može improvizacijom dati nov kvalitet predstavi, on ne improvizuje često jer zna da se tokom njegovih improvizacija ostali više ne mogu setiti sopstvenog teksta.
 Ali, šta se dešava u situacijama kad se osvojena moć ili potreba za njom (kao za vatrom, kojom nesrećnik posle neće moći vladati) otme kontroli i počne da vitla svojim nesrećnim konzumentom i nesuđenim vladarom, na užas i žalost okoline?
Jedan od načina na koji se mogu uvećati naša znanja o svetu i čoveku, sagledavanjem književnih dela kroz istoriju pisane reči, svakako je i onaj koji prati glavne junake velikih romana, pogotovo onih koji realistično oslikavaju vreme u kome ti junaci pokušavaju da pronađu sebe i smisao svog postojanja, nailazeći na prepreke koje (svakako veće od njihovih nejakih moći) ne dozvoljavaju da oni izraze svoje potencijale, ostvare ciljeve, pronađu ono što traže. Možemo se, na primer, zapitati šta je ono što junake različitih epoha može dovesti do toga da izvrše hladnokrvno ubistvo?
 Ovo je svakako suviše velika tema koja zahteva da se uključe razne nauke, dajući svoju reč o psihološkoj strukturi čoveka (onoj nepromenljivoj, kao i onim njenim segmentima koji reaguju na poticaje iz okruženja), o socijalnoj dimenziji odnosa kroz razne epohe, o istorijsko-političkim zbivanjima koja su menjala svet, pa tako i ljude, čineći ih iz epohe u epohu nepovratno drugačijima u odnosu na prethodne generacije, o uticaju naučnih dostignuća i tehničke opremljenosti na međuljudske odnose itd. Svi ovi faktori deluju na shvatanje vrednosti (sopstvenog i tuđeg) života, pa se tako i pojam ubistva veoma različito može sagledavati kroz period tek nešto veći od jednog veka.
 Pretpostavka je da moć za izvršenje hladnokrvnog ubistva nije nešto što je upisano u psihologiju prosečnog čoveka kao jedna od veoma verovatnih mogućnosti, od pamtiveka. Iako su priče koje poznajemo još od prvih sačuvanih tekstova uvek govorile o bitkama, osvajanjima, samoodbrani, nemanima protiv kojih se morao boriti čovek pa se stoga veličalo junaštvo, upravo je odvajanje velikih junaka i opisivanje njihovih podviga ukazivalo na činjenicu da se oružja laćao samo onaj ko je za to bio na određeni način predodređen. Isto tako, za hladnokrvno ubistvo nekad je ubica morao da ima poseban psihofizički sklop, nešto što bi se moglo nazvati kombinacijom genetske, biološke predodređenosti i uslova u kojima se ličnost razvijala. 
 Ono što nam nudi novija literatura (uznemiravajuće knjige s kraja devetnaestog, zatim literatura čitavog dvadesetog veka i pogotovo romani pisani u dvadeset prvom veku u koji smo tek zakoračili), jeste prikaz razvoja određenog potencijala koji bilo kog naizgled mirnog, uklopljenog građanina (bez ikakvih prethodnih problema sa zakonom), može dovesti u poziciju da hladnokrvno ubije drugog čoveka, ali ne iz afekta ili potrebe za samoodbranom. Ukoliko prihvatimo tezu da taj potencijal nije ništa novo i da je sastavni deo čovekove prirode, onda je novost u tome što su oslabile ograde koje sprečavaju običnog, malog, nekonfliktnog čoveka da u nekom momentu postane hladnokrvni ubica. Evo nekoliko primera na kojima možemo pratiti tu razliku u doživljaju vrednosti života.
 Jedan od najvećih romana ruske i svetske književne baštine, "Zločin i kazna" Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, prikazuje nam jedno planirano, razumski pravdano i teoretski potkovano ubistvo. Student, nihilist Raskoljnikov, nakon „smrti Boga“ razmišlja, čak i piše tekstove o čoveku koji se može uzdići nad masom drugih, prosečnih ljudi. Takav čovek ne mora da poštuje ista pravila koja odvajkada važe za većinu običnih, slabih ljudi. On planira ubistvo, razumom važe i premerava razloge za i protiv: razum mu odobrava smaknuće nepotrebne i nemoralne starice. Njegov motiv nije novac (iako ga on navodi kao motiv), jer nakon ubistva mladić uopšte ne poseže za sakrivenim plenom. Iako razumski ne podleže pod pritiskom griže savesti, postoji nešto dublje – podsvest – ili su to arhivirani ostaci vaspitanja, veza sa porodicom koja je očuvana, dakle ljubav prema nekome, koja „radi“ unutar njegovog duha i izaziva bunilo. On se ne može prepuštati plemenitim osećanjima, budući da je podigao ruku na drugo ljudsko biće; mora prvo okajati svoj postupak.
 U knjizi su najjeziviji upravo oni delovi u kojima njegova teorija o velikom čoveku pokušava da racionalizuje izvršenje ubistva (tog i svakog drugog); protivteža tim momentima su ljubav, žrtvovanje za druge, porodični odnosi, nesebično prijateljstvo, poverenje. Svega toga ima dovoljno da se jedno bunilo završi ispaštanjem, okajanjem i na kraju – sposobnošću da se iz te bolesti izađe.
 Šta onda kad nema očuvanih porodičnih vrednosti, prijateljstva i ljubavi? Ivan Karamazov, u još jednoj maestralnoj knjizi istog autora, ludi nakon što je zamišljao oceubistvo. (Još od antičkih mitova odnos prema roditelju ili detetu bitan je za dalji tok sudbine, ne samo pojedinca nego nekad čitavih gradova ili naroda.) Ako bismo mnogo pojednostavili, mogli bismo reći da ubica nije onaj ko je potegao oružje i razmrskao starčevu glavu (makar mu motiv bio novac ili osveta za godine poniženja i služenja), već su ubice sinovi – Ivan i Dmitrij, oni koji su želeli starčevu smrt. Zato jedan ludi, a drugi odlazi na robiju. No, i u jednom i u drugom, uz sve pokušaje racionalizacije („jedan će gad pojesti drugog gada“), ipak postoji griža savesti, postoje ograde koje definišu te likove kao ljude. Oni nisu hladnokrvne ubice.
 Šta se dešava kad pođemo korak dalje? Kamijev Merso u "Strancu" već na početku knjige govori o čudnom nedostatku tuge usled smrti roditelja. Možemo li taj nedostatak proglasiti dovoljnim da ga nazovemo neizlečivo bolesnom individuom, ili ćemo, posmatranjem velikog broja ljudi, što u okruženju, što putem savremene umetnosti, primetiti i priznati da je sve veći broj onih koji su rano raskinuli veze s matičnom porodicom, usled čega se izgubio i veliki deo prisnosti? Matična porodica danas u razvijenom svetu nije ništa drugo do skup ljudi koji žive na istom prostoru – veći deo dana zapravo negde drugde, u školama, na radnom mestu – gde se prava porodična vezanost nikad nije ni razvila. Usled toga, smrt člana porodice je kao smrt bilo kog stranca. Možemo reći: svaki je čovek stranac, jer ne postoji mehanizam da se bilo ko približi i preskoči granicu. Možda se taj mehanizam (porodične i svake druge bliskosti, sposobnosti za ostvarenje bliskih odnosa) mora aktivirati u najranijim godinama, u ljubavlju ispunjenom porodičnom gnezdu.
 Ipak, to su samo pretpostavke. Ono što vidimo je da se Merso ne unosi istinski ni u kakve odnose, da sam ne bira odnose, da ne zna reći ni da ni ne. Dakle, na taj način nastalu, veliku prazninu u njegovom životu i duhu, može ispuniti bilo šta, i bilo ko. Agresivnije sile uvek će iskoristiti takvu mogućnost, pre nego nešto dobro i plemenito, jer ovo drugo nema tendenciju da grabi i silom prisvaja. 
 Da li se Merso na kraju kaje? Reklo bi se da mu je samo žao što ta praznina nije bila nečim smislenijim ispunjena, mada je ovo jedno sasvim slobodno i verovatno neprecizno tumačenje velikog dela (kome su doskora pripisivane političke i sociološke, a u novije vreme psihološke i psihopatološke odrednice i tumačenja).
 Šta se može reći o Bardamiju, putniku koji putuje nakraj noći? Ovom junaku velikog Selinovog romana neko je u jako mladim godinama ugurao pušku u ruke. (Dobrovoljno je otišao, no to je veliko pitanje: da nije bilo rata koji je zapremio gotovo čitavu stvarnost, da nije bilo određenog pritiska sredine, pa i neobuzdane mladosti koja nema gde da istroši svoju snagu, da li bi to bilo tako, da li bi Bardami krenuo nakraj sveta da traži sebi neki rat u kome će ubijati ili biti ubijen?) Nakon učešća u velikom ratu izgubljena je psihofizička ravnoteža i pomeren uvid u vrednost pojedinačnog ljudskog života. Bardami je nakon toga u stanju da u velikom broju situacija razumski analizira situaciju, oceni uloge određenih aktera, odvoji dobro i zlo, ali nije u stanju da deluje – čak ni kad vidi i čuje tuđu patnju, čak i kad su mu kao lekaru tuđi životi u izvesnom smislu povereni. Pomiren sa sudbinom (a sudbina je ovde ne neka viša sila koja upravlja, već splet okolnosti kojim ljudi, pojedinačno i u zajednici, sistematski urušavaju sve vrednosti, rade jedni protiv drugih, ponižavaju se, ubijaju ili dozvoljavaju da drugi umiru, naizgled bez ikakvog smisla), on jednako ravnodušno vidi tuđu, a i svoju potencijalnu pogibiju. Prisustvujući tuđem (samo)ubistvu, još jedino žali što nema snage da kao taj junak pošteno umre. U Uelbekovom romanu "Proširenje područja borbe", kao i u drugim njegovim romanima, apsurdnost življenja dovedena je gotovo do perfekcije. Ništa više ne zadovoljava modernog čoveka, jer je sve postalo neka vrsta simulacije. Šta u tom slučaju može biti uzbudljivo? Možda da se nagovori neko od kolega ili poznanika da presudi osobi koja ga je uvredila, a zatim da se prisustvuje toj egzekuciji? Mogućnost da se uzbuđenje postigne posmatranjem tuđe smrti približava nas još nekim temama kojima se Uelbek bavi, temi sadističkih i mazohističkih odnosa, kao i  temi „seksualnog turizma“ obrađenoj u romanu "Platforma". Takvi su odnosi, po mišljenju veoma popularnog francuskog pisca, posledica nemogućnosti modernog čoveka da voli i seksualno opšti na normalan i prirodan način. To je, može biti, nusprodukt načina života u kome se gubi prirodnost, u kome je simulacija iznad pravog učešća, u kome se dakle uzbuđenje postiže pre kroz sopstvenu i tuđu bol (jer se tek tako vidi i oseća da su akteri živi, a ne slike), jer su se izgubili mehanizmi da se ljudi prirodno povezuju i učestvuju u svim sferama života. Drugi čovek je izgubio trodimenzionalnost u svetu u kome je dvodimenzionalna ravan ekrana dominantna. Preozbiljno shvatanje sebe, s druge strane, (kao jedine osobe koja poseduje trodimenzionalnost), svog uspeha, izgleda, svoje platežne moći, stvara od čoveka suviše neprirodnu kreaturu, nesposobnu za ljubav, smeh, uživanje, prepuštanje, odmor, san.
 U svetu bez ljubavi, bez trodimenzionalnosti, bez doživljaja tuđeg tela kao nečeg živog, toplog, ranjivog, bez potrebe da se dodirne tuđa koža, oseti tuđe bilo – smrt ili ubistvo nemaju pravi značaj. Ali ni čovekov razum (kao skup mehanizama, kao softver) u takvom svetu nije prednost, on je nešto što svoje bespotrebne i štetne analize kancerogeno širi na sva polja života. On preuzima kontrolu i u nedogled pruža svoju vlast, brinući se isključivo za bezbednost i sirovo i bezopasno zadovoljenje primarnih potreba organizma. U odnosu na takav razum, instinkt je daleko zdravija varijanta za očuvanje života.
 Knjiga "Trunje" poljskog spisatelja Kšištofa Varge prikazuje nam još jednog u nizu likova koji razumski hladno analiziraju svet oko sebe. Rastući u kući bez ljubavi, pod paskom licemernih roditelja i zastarelih pravila, on će se obreti u svetu profita, lažnih vrednosti, bezvredne savremene umetnosti, nezdravih odnosa među ljudima i, što je najgore – nemogućnosti pronalaženja ljubavi ni u čemu. Nema prijateljstva među kolegama, tu je samo strah od otpuštanja i nezdrava konkurencija. Brak je polje gde se najlakše može videti da je nemoguće ostvariti normalnu vezu – porodica je nešto pokidano u svojoj osnovi. Već brak njegovih roditelja prikazuje da je to veza bez ljubavi, koja se održava samo na tradicionalnim, ali ne manje nezdravim principima. Odnos prema detetu je odnos sprovođenja moći roditelja. Crkva ne donosi utehu. Načinom na koji je organizovana, samo odbija moguće vernike. Institucije (brak, crkva, radna organizacija) tako su organizovane da u njima nije moguće naći zadovoljenje, ostvariti potencijale, a pogotovo ne ostvariti ikakav oblik ljubavi.
 Može se reći da je to knjiga o nemogućnosti ljubavi, i to je možda žanr, iako nedefinisan, kojem pripada sve veći broj savremenih romana (autora kao što su Erlend Lu, Gonsalo Tavareš, Karl Uve Knausgor, Amos Oz, Jahim Topol i dr.) Radi se o autorima koji opisuju današnjicu i postavljaju dijagnozu vremena u kome žive. Nije li zabrinjavajuće što se značaj čovekovog života u svim tim knjigama prikazuje kao nešto umanjeno? Ono što doživljavaju počinioci stravičnih dela bliže je radoznalosti nego afektu. Gotovo kao da ta ubistva izvršavaju roboti, a ne živi ljudi, ljudi obdareni savešću.
 Još jedna začudna i intrigantna pojava je činjenica da se surovo ubistvo može hladno osmisliti i bez uzbuđenja izvršiti nad čovekom koji nam ne čini ništa nažao, ali nam je konkurent u poslu, kao u navedenom romanu poljskog spisatelja. Ne radi se ni o ljubomori, ni o velikom novcu, ni o životnoj ugroženosti. Nije u pitanju nikakva granična situacija u koju je doveden glavni junak čiju sudbinu pratimo. Ili možda granična situacije danas jeste pretnja gubitka posla, iako to još ne znači finansijsku propast, smrt od gladi ili slično? Da li to znači da je poslovna afirmacija zamena za sve druge oblike lične afirmacije, pa se poslovni neuspeh doživljava gore od bilo kog drugog poraza?
 U svetu u kome je sve protiv nas (prolaznost i smrtno telo, priroda, njena ćudljivost i katastrofe, životinjski svet, društveni zakoni koji ne štite nego porobljavaju, veliki Sistem, mašine nad kojima imamo samo delimičnu kontrolu, budući svet pametnih mašina koji je možda bliže nego što se nadamo itd) čovek nije razvio solidarnost koja je potrebna da kao vrsta opstane, nije naučio da ceni neprocenjivu vrednost svakog pojedinačnog života. Naprotiv, ako je verovati umetnosti, bližimo se času kad ćemo zazirati jedni od drugih, jer više ništa neće biti pokazatelj da je neko u našem okruženju potencijalno opasan po druge. Jesmo li svi ubice? Gde su one ograde, u društvu i pre svega u duhu, koje su to sprečavale? Kako ih ponovo vaspostaviti?
 Umetnici rade ono što mogu – upozoravaju. No, pitanje je da li umetnost može doći do dovoljnog broja ljudi, i ima li kao nekad katarzično i životvorno dejstvo. Možda je neophodno osmisliti jednu novu vrstu humanizma, koji bi u sebi objedinjavao i religijsko-mitske stvarnosti, no za takav poduhvat potrebno je da čitav duhovni svet, ljudi od nauke, religije i umetnosti, udruže svoje snage. Ni savremeni roman, kao ni umetnost generalno, ne pronalaze nigde nagoveštaje takve mogućnosti

 

ko je to i odakle je tekst?

Sent from my RMX3710 using Tapatalk

[MeanM@]

2 minutes ago, pt 2.0 said:

Ja sa ovim nisam saglasna.

Empatiju deca uče od svojih roditelja u prvih nekoliko godina života. Na stranu što ja smatram da je to najvažnija osobina koju deci treba usadiiti od svih osobina koje postoje, ali ako je generacija neempatična - ona je to gotovo isključivo* zahvaljujući generaciji koja ju je vaspitavala.

Otići ću i korak dalje i reći da su deca XXI veka spremnija/bolje prilagodjena na življenje u doba mreža, gejminga, itd. nego što su to njihovi roditelji koji vise po mrežama

 

*genetski faktor  i sa njim povezani ekstremni primeri sociopatije (kao K.K.) postoje ali ako je verovati naučnicima ovi procenti su mali.

 

 

Nisam siguran u cemu se ne slazemo.

Laicki pricam 100%, samo komentarisem sta mi spominju pedagozi u komunikaciji oko decijih problema.

Slazem se skroz da su roditelji odgovorni za postupke svoje dece i njihovo vaspitanje, i da je pored necinjenja drustva, koje je ipak na vrhu lestvice odgovornosti, to sledeci fejl koji je doveo do ovakve slike.

Na licnom primeru svakodnevno to preispitujem, zajedno sa gospodzom sapatnikom i pitam se sta ispravno, a sta pogresno radimo.

Genetski gaktor mi stavise nije pao na pamet u slucaju ponasanja danasnje dece.

Ovo oko spremnosti/prilagodjenosti ce upravo biti na ispitu narednih godina i decenija. Kako ce se tome prilagoditi nove drustvene zajednice, porodice itd. Jer deca koja su odrasla uz broadband internet, soc mreze i tako to, ovih godina krecu da masovno postaju roditelji. Racunam u te generacije neka godista 95. i mladji.

[steins]

 

Od jutros imate budalu u Bihaću koja je pretila da će učiniti isto, 

Klinca koji je valjda u Rakovici, vitlao plastičnim pištoljem

Pa još jednog klinca kome je nadjen spisak ljudi za odstrel u OŠ Desanka Maksimovic u Beogradu...

 

Edited May 4, 2023 by steins

[ToniAdams]

4 minutes ago, gospa buba said:

ko je to i odakle je tekst?

Sent from my RMX3710 using Tapatalk
 

daj preprič

[Spike]

21 minutes ago, Lucia said:Od prvog momenta se prica o vrsnjackom nasilju kao verovatnom trigeru.

Ne mogu da nadjem izvor iz konkretnog okruzenja, bilo sta, makar anoniman. Ima li neko link? 

Ako vec svi nagadjamo, sad me ne bi cudilo da nekog vrsnjackog realno nije ni bilo. Dovoljno je sa svih strana glorifikovano nasilje svake vrste, narocito nad zenama, da utre put uz prakticnu poduku naoruzanog oca (a taj normalan nije, sto ne znaci da je izuzetak). Ako se pokaze tacno ovo iz spojlera, dalo bi materijala za vrlo drugaciju psiholosku skicu od one prve koju su skoro svi automatski kreirali u startu. Za sada od te dve, meni ova novija izgleda kao logicniji produkt drustva i okruzenja. Videcemo.

 

Ono sto me dodatno brine je sto ga stalno opisuju kao pametnog i talentovanog.
Trebalo bi, najpre deci, objasniti da je ovim pokazao koliko je sustinski vrlo glup - ali prvo to odrasli treba da shvate.
 

Jedan od dječaka koji je jučer dao izjavu za neku tv je rekao da je ubojicu vidio svega 3 puta i u sve 3 situacije je ovaj bio meta ‘zezanja’. Ona druga dva klinca koji su bili na tv su isto pričali o tome da je bilo zezanja, djeluje da je to bilo opće poznato među djecom.

[Ratamahatta]

2 minutes ago, steins said:

 

 

Od jutros imate budalu u Bihaću koja je pretila da će učiniti isto, 

Klinca koji je valjda u Rakovici, vitlao plastičnim pištoljem

Pa još jednog klinca kome je nadjen spisak ljudi za odstrel u OŠ Desanka Maksimovic u Beogradu...

 

Sad ce da organizuju deciju Sablju 

Edited May 4, 2023 by Plajvi

[morgana]

@pt 2.0 

 

Quote

 

Sve se slažem osim da Kauboj nije virtuelan lik (mada je ovo mogući generacijski jaz izmedju tebe i mene), pa zato imam potrebu da te pitam šta je za tebe “(ne)virtuelan lik”?

Kauboj (i bilo ko od nas na PPP sa kojima ne postoji odnos u RL) jesu unekoliko virtuelni likovi ili, da to kažem tačnije, nisu dovoljno stvarni i životni, neuporedivi su sa komunikacijom u RL ili uspostavljanjem nekog odnosa od krvi i mesa. Ako treba - mogu ovu tezu i da razradim.

 

 

kauboja (ovdje pomenutog samo slucajno jer sam njemu odgovarala na post) kao i vecinu sa ovog foruma znam godinama, i kako izgleda, i cime se bavi, i kad ustane na lijevu nogu, a tako je i sa mnogim mladjim, odnosno novopridoslim forumasima - dakle nije iskljucivo stvar staza. u nemalo elemenata ih vec poznajem bolje nego neke poznanike iz kafana, ili iz srednje skole ako se vise sa njima ne druzim. uopsteno govoreci, ni forum ni kafana niti druge ogranicene drustvene situacije nisu privilegovane, ne ukljucuju - niti iskljucuju - nuzno sve licnosne aspekte, pa ih ni ne osjecam manje ili vise virtuelnima od drugih samo zbog njihovog fizickog aspekta.

 

ali da ne duzim ovdje sa trolom.

 

 

Edited May 4, 2023 by morgana

[Lucia]

Just now, Spike said:

Jedan od dječaka koji je jučer dao izjavu za neku tv je rekao da je ubojicu vidio svega 3 puta i u sve 3 situacije je ovaj bio meta ‘zezanja’. Ona druga dva klinca koji su bili na tv su isto pričali o tome da je bilo zezanja, djeluje da je to bilo opće poznato među djecom.

"Zezanje" = vrsnjacko nasilje ? U moje doba ta rec je znacila da nekog izmlate coporativno. Sad saznajem da sam trpela vrsnjacko nasilje.

[Spike]

Just now, Lucia said:

"Zezanje" = vrsnjacko nasilje ? U moje doba ta rec je znacila da nekog izmlate coporativno. Sad saznajem da sam trpela vrsnjacko nasilje.

Prije će biti da je u pitanju eufemizam za maltretiranje nego da je bila riječ o pukom zezanju.

[pt 2.0]

25 minutes ago, MeanM@ said:

Nisam siguran u cemu se ne slazemo.

Nisam saglasna sa stručnjacima koji tvrde da deca imaju manje empatije danas, posebno ako manjak empatije pripisuju socijalnim/gejmerskim itd. mrežama, pošto smatram da se empatija formira (ili ne) od pelena.

 

edit.

genetski faktor sam pomenula jer ga pominju stručnjaci kod težih oblika poremećaja ličnosti, mada nisu saglasni oko udela toga u formiranju poremećaja.

Edited May 4, 2023 by pt 2.0