DERT I KARASEVDAH

[salkodinamitas]

 

[kud u maglu Simoviću]

 

radojka živković

[Sundance Kid]

kako je ovo meni lepa pesma.

 

 

južni vetar me inače podseća na put prokuplje - niš, kad odemo ćale, keva, brat i ja kod babe i dede pa ćale pokupi kasete od strica pa u povratku slušamo sinana i draganu mirković. u to vreme mi se vrtelo u glavi od te muzike ali što sam stariji sve više volim da je pustim s vremena na vreme.

[Sara]

meni je ovo totalno sexi, mislim Vasil uvek, ali ovde obojica

 

[April]

On 24. 9. 2023. at 19:46, salkodinamitas said:

 

 

Damir Imamović nije izvođač kategorije svog slavnog dede, pa je u tom smislu i njegova odluka da ne peva Zaimove pesme sasvim racionalna.

 

Damir je, međutim, odličan u živom kontaktu sa publikom a knjige koje piše o bosanskoj tradicionalnoj muzici, vezi sevdaha, ladina i orijentalnim korenima, kao i radionice koje je držao prevazišle su lokalni značaj i tiču se svih nas.

 

Ova pesma u svom najboljem čitanju zvuči ovako:

 

 

 

 

Edited January 7 by April

[April]

Nekad smo se skupljali na Olimpiku, brodu sklepanom slično kako su bili sklepani Hua Hua, Panteri ili Krivi Stojko pre nego što su brodovi postali industrija. Par skucanih stolova i parking koji ređe služi za ljubav, češće za riganje. Čuva ga Jovo Bulj, stari saobraćajac sa penzijom od dve marke, slavni brka sa Terazija, koga se sećam još samo ja - kako je, čika Jovo? Baletski naklon dok rukom pokazuje prazno mesto. Remek delo u deset sekundi za jednu marku. 

 

Rat spušta nebo na poluprazan splav; nas desetak stalnih i nismo neki gosti;  noć nas brzo meša sa konobarima, gazdom i muzikom. Novica je u formi, njegov južnjački tenor zvoni ispod Brankovog mosta, dok nas  časti svojom umetnošću. Sitan čovek, ali duša kao okean. 

Posle svakog bloka pesama, Novica nestane.

 

Nakon jednog od njegovih odlazaka između blokova, vrača se, aterira za naš sto. Ja mu nisam bio nikakav ortak, tek jedan od bezopasnih gostiju s kojim je na ti. 

Oslobođen alkoholom, bez ikakvog razloga dobacim - Nole, a gde se ti gubiš svako veče? 

 

Sekund tišine: " Brat mi je na Ve Me A" 

 

Tajac je presekao žamor.

 

U pičku materinu, kud ga i pitah. Otrezniš se u momentu kad čuješ samo Savu kako zapljuskuje pramac. Nikad nam nije rekao. Nije dao da se nasluti. Kolika je kafanska kilometraža potrebna da svoju muku sakriješ u poluosmeh, polufazon i  poluprisutnost?

 

Ne stižem ni da kažem Izvini. 

 

Samo je podigao muzikante. Reči su nepotreban kusur.

Što-te-večeras-nema...

 

 

 

Novica je te noći pevao do pola tri.  U pola dva mi je vojna policija upala u stan da me vodi u Vukovar. Sutradan, bio sam  u avionu za Švedsku.

Tako me Nole spasio rata.

 

I drugi iz te noći su se rasuli. Toma je umro mesec dana kasnije, gazda Dragan pretukao nekog taksistu i otišao na službeni put, a dobri Novica zaćutao za neko vreme. 

 

 

A na početku, taj refren nije baš trebao tako da zvuči.

Prvi put ga je otpevao mladi Toma Zdravković 1964., za laganu pesmicu u maniru Đorđa Marjanovića. Besposleni dečak na lokalnom korzou:

 

 

 

Posle je već postalo žešće. Novu verziju je pevao sa rukom isečenom na čašama:

 

 

Iza njega su najbolji svirci onoga doba, postao je ime. To, međutim, nije pomoglo nepotrebnom latino aranžmanu, tada popularnom španskom prizvuku koga je osećao kao svoj. Možda mu je bilo lakše, jer i nije bio neki pevač.

 

Toma nije imao glas, imao je dušu. 

 

A i ako može Serđo Leone da se gleda u Pečenjevce, može i Toma Zdravković da zvuči kao Morikone. 

 

Septembar je uzalud sijao te godine, a mi smo se uzalud pravili da Veliki prasak nije pred nama.

Kada sam se posle rata vratio , nisam razumeo da povratka više nema. Na obali su zavladali neon, kurve i separei.

 

Mene tamo godinama nije bilo. Sa Ušća su prvo proterani kontrabas i harmonika, pa auto trke, Jovo Bulj je umro, Raša Đelmaš je prodao Barakudu i taman kad sam pomislio da ničeg nema, jedan pogled s Brankovog mosta me skroz zatekao: Olimpik se još ljuljuškao, pust ali nepotopiv kao Ukleti Holanđanin. Niz Savu je plovio njegov odraz u kom smo još uvek bili svi zajedno, mladi, pijani, zaneti trenutkom i Noletovim glasom; što te večeras nema...

 

Potrajao je još neko vreme taj nemi svedok, a onda su i njega barže odvukle.

 

I pre neku godinicu, kad sam već sve zaboravio, čujem verziju Amire Medunjanin. Meni je Amira dosadna - prijatno šaputanje bez energije, ali ovo...konačno  je voljena pesma postala sevdalinka. Umesto Tomine terce došao je klarinet Ismaila Lumanovskog; u akustičnom aranžmanu Bojana Zulfikarpašića sve se utišalo: s dobrim razlogom, da se bolje čuje Ej pusta zoro još ne svani... svako od nas ima ličnu priču zašto zna Tomine kafanske stihove i zašto ih pamti. I zašto ih sluša zatvorenih očiju.

 

Ponekad hodam po Ušću i  sunce mi dođe iza leđa. Još samo senka izgleda onako kako sam hteo.

 

 

 

 

Edited January 8 by April

[gsb]

April, generacijo, ja ti se sad isplakah, u firmi, za radnim stolom. Stavi ovo, negde, na neki sajt/blog da mogu da delim.

[Lezilebovich]

U Zapjevala Sojka ptica (bar u Silvaninom izdanju) se dešava da Fatu udaju protiv njene volje. Na kraju ona kaže 

 

Udala me stara majka nisam ni znala 
aman, aman, nisam ni znala
kad mi ruko prodavase mislja bajram je
aman, aman, mislja bajram je

 

e sad, što je bitno bilo za ovu situaciju to što je bio bajram ? Šta to menja kod Fate ?

Edited January 19 by Lezilebovich

[Radoye]

Valjda mislila skupio se svet da slave bajram a ne da ugovaraju svadbu...

[kipo]

MOze na gitare, cover, sve moze. Lik inace sve svira. Bogotac. Divna pjesma inace