Teofilovo cose

[Lale Gator]

jedina poruka ovog teksta je "aj malo iskulirajte pred izbore".

Nisam skonto jel Prokić sebe poredi s Kamijem ili sa Sartrom?

[notenoughreasonsforclaire]

...previse taj lupa kad pise knjigama...

Ma, ja...Poslednje "Vreme", btw:Nežno otkrićeBorivoje Petković: Kupanja moga oca; Rende, Beograd 2009.Počinjalo je rano izjutra, očevom izjavom, izgovorenom svečanim glasom, da se večeras kupa. Mojoj majci bi obično u grlu zastao gutljaj kafe, a meni zalogaj doručka. Uz ručak bi, glasom mučenika, rezervisao termin: "Nemoj da mi je neko pre Dnevnika ušao u kupatilo, znate da treba da se kupam." A onda bi, negde između supe i glavnog jela, proširio svoj monolog: "To često kupanje, to je čista izmišljotina kapitalizma. Hoće, brate, da ti naprave rupe na koži, pa da te zaraze. Ne, ne može to tako bre! To ti je kao kod cipela: cipela s bušnim đonom – ulazi voda... Šta se ti smeješ, glavu u tanjir..."Što si stariji, što je više onoga što pamtiš, a manje onoga čemu se možeš nadati – te još manje onoga što možeš popraviti, u sebi i oko sebe – sve si lakšom žrtvom nostalgije. Ma, šta žrtvom?! Sam je tražiš, sam stvaraš povode za nju! A nostalgija je zavodljiva i opasna stvar: nije lako razlučiti šta je čvrsta istina u uverenju o Boljoj Prošlosti, a šta tek naknadno ulepšavanje, "optimizam pamćenja". Borivoje Petković, iako rođen nepodnošljivo davne 1965. (baš kao i pisac ovih redova), književni je debitant čiji je roman-prvenac naprosto natopljen nostalgijom, što ga čini unapred vrlo prijemčivim za one koji s njim dele bitne vremensko-prostorno-kulturološke koordinate. Samo, ta činjenica o vrednosti romana Kupanja moga oca kao književnog teksta ne govori baš ništa. Jedino je sigurno da će onima koji s autorom dele srodan sentiment kanda biti teže da o tome objektivno sude... Ipak, vredi pokušati. Spomenuta natopljenost nostalgijom mogla bi biti veoma problematična, samo da Petković nije mudro izbegao klopku u koju znaju upasti i mnogo iskusniji: nostalgični feeling ovde jeste nešto što je efekat, a ne stil ovog romana. Hoće se reći: efekat raspilavljenja prema toposima jednog velegradskog odrastanja u poznom socijalizmu pisac vedro podaruje samom čitaocu, no on se time direktno ne bavi: nema tu ni traga patetičnom zazivanju "starih, dobrih vremena"; sve što je Petkoviću bitno jeste Priča. I likovi, i događanja, i atmosfera jednog vremena, jedne zemlje, jednog grada. A tu je Borivoje P. krajnje precizan egzekutor: Beograd i SFRJ 1980, godine Titove smrti, godine u kojoj zapravo počinje, pravi, odrasli život njegovog naratora, naprosto zatitraju pred čitaocem kao na filmskom platnu. Kad smo već kod filma: recenzent na koricama knjige spominje film Tito i ja, no mnogo je bliža i tačnija referenca Autsajder Andreja Košaka, bez obzira na to što je radnja tog filma smeštena u Ljubljanu: bitnije je da je to to vreme, taj zvuk i miris u vazduhu...Treba priznati da nema ničega "spoljno" spektakularnog u vezi s Kupanjima mog oca. Neće vas Petkovićev stil ostaviti bez daha: to je korektno izvedeni prozni realizam, protkan diskretnom, odmerenom duhovitošću pripovedača koji ume da odvagne šta i kako želi da kaže, i koja sredstva mu stoje na raspolaganju. Nećete se ni na fabularnom nivou sresti s nečim što vam nije odnekud već poznato, osim možda baš noseće metafore koja se provlači kroz knjigu: izvanrednog, ironično-nežnog, neverovatno uspelog portretiranja pripovedačevog oca kroz anegdote u vezi s njegovim izbegavanjem kupanja, te shodno tome, pravljenja od tog mokrog događaja neke vrste pompeznog rituala; kao da imamo posla s nekim beogradskim Hogarom Strašnim iz socijalističkog doba, nežnim varvarinom koji tako neutešno, tako nepovratno, tako bolno liči na oca-everymana jedne (i same već uveliko zaočene, omatorele) generacije. Godina je, rekoh, 1980, narator guli treći srednje – dakle, malko je stariji od pisca... – i u nekoliko meseci pre Titove smrti i nekoliko meseci nakon nje dogodiće mu se premijerno manje-više sve ono što sačinjava suvisli ljudski život: prijateljstvo, ljubav, gubici, postignuća, muzika, politika; ova potonja, naravno, kao radijacija koja preti da pomori sve ostalo, ali i to je kod Petkovića i njegovih benigno sanjarskih junaka nekako umekšano i zaobljeno, nekako "češki": da, očevi i majke uglavnom su dobrodušni reproduktivci dežurnih ideoloških mantri, ali i one su više nekakve poštapalice nego nešto čvrsto, kamoli opasno. Onaj tvrdi svet u kojem su odrasli upravo je počeo ubrzo da se urušava, o čemu oni tada još ne znaju ništa, mada ponešto slute. A naš junak snažno, planine-pomerajućom energijom šesnaestogodišnjaka, upija Novo, uranja u zamamnost sveta koji, napokon, izgleda tako veliki i tako prijateljski. Posle će izgledati samo veliki, ali to će biti Posle, i o tome u ovoj knjizi nema ništa, niti to u nju spada. Evo kako to izgleda: "Imao sam devojku, nove cipele i originalni album Sex Pistolsa. Otac se u roku od nekoliko dana okupao nekoliko puta. I umro je drug Tito." Hja, taj trenutak će proći, a budućnost će uglavnom doneti sistematsko kvarenje jednom dostignute kosmičke harmonije... Kupanja moga oca su dirljivo, nežno otkriće, kao kad negde kod uličnog prodavca naletiš na staru, izgrebanu ploču dragog benda, pa još i na omotu ugledaš jedinstveni žvrljotni potpis prijatelja kojeg nisi video dvadeset godina. Možda zato što je baš toliko godina mrtav. Pa ti ta ploča onda više i nije muzika, nego parče transcendencije. Odneseš je kući, ne toliko da je slušaš, koliko da se hraniš i greješ njenom prisutnošću, tim lomnim dokazom da nisi tek odsanjao sopstveni život, i sebe u njemu.Teofil Pančić

[yolo]

nisam ja bas pancicev fan, previse taj lupa kad pise knjigama a, pretpostavljam, i o pozoristu, ali prokic jeste teska budaletina, nema tu sta.

haha, fensi objasnio i pwnovao!

[notenoughreasonsforclaire]

Ne samo to, nego non-stop prica kako razgovor treba da se vodi mirno, civilizovano i bez vredjanja, za sta je bilo izuzetno vazno napocetku napomenuti kako Teofil jelte nije strucan da pise izvestaje sa Sterijinog pozorja! <_<

Procen'te sami...Sterijino Pozorje ‘09.Odrastanje naroda i druge pričeKoncept SP kao isključivo "festivala domaće drame" mogao bi se vratiti u opticaj jedino po cenu beslovesne automarginalizacije samog PozorjaDa je ovogodišnje Sterijino pozorje potrajalo još samo koji dan duže, poslovične gužve za šalterima novosadskog SUP-a još bi se povećale, jer bi beogradska i ostala gostujuća kritičarsko-novinarska bulumenta morala da prijavi stalni boravak u Novom Sadu... I sve je to tako izgledalo zato što nije bilo para (kako je novi šef pozorijanske parade Ivan M. Lalić stalno kukao, verujem, s razlogom), pa se ni najhrabriji ne usuđuju ni da pomisle koliko bi cela stvar tek trajala da je para bilo! Naravno, ova dužina Pozorja (dve nedelje) i broj izvedenih predstava u konkurenciji i van nje (toliko da me uhvatila mala snaga, pa nisam okončao brojanje) sami po sebi ne mogu biti ni dobri ni loši: važno je u kolikoj je meri sve to imalo estetskog pokrića. Znamo i za bizarne kvaziteatrološko-još-kvazijepolitičke peripetije koje su usledile nakon što je novosadski selektorski dvojac, spoj raspusne mladosti & mudrog iskustva (Igor Burić vs. Vladimir Kopicl) objavio svoj izbor, a uprava naknadno dodala još poneku predstavu, da se nađe, neće se baci. I sve to je takođe kao kakva senka lebdelo nad ovogodišnjim Pozorjem, mada je istinski dramatični tok događaja sve to smestio na marginu zbog prave, ljudske drame velikog glumca Bogdana Diklića.Znam da će mnoge to iznervirati, ali ovogodišnje Pozorje može se, između ostalog, analizirati i kao prvo postmedeničinsko Pozorje; višegodišnji selektor i umetnički direktor SP Ivan Medenica naprosto je utisnuo odviše dubok lični pečat na ovu manifestaciju, i odviše je radikalno promenio pravila igre – samo u tome će se valjda složiti i oni kojima je njegov koncept bio blizak i drag i oni koji su ga proglasili grobarem Pozorja, ili ubicom, oh, "domaćeg dramskog teksta" – da bi se moglo tek tako preskočiti pitanje šta je od svega ostalo. I? Reklo bi se da Pozorje bez Medenice može na razne načine da se menja, tj. da se čak i "demonstrativno" udaljava od nekih njegovih ideja, ali da niko neće biti toliko hrabar/lud/glup da baš vraća stvari na prethodno stanje: uostalom, da je ono-od-ranije, kao groteskno sužena reciklaža SFRJ koncepta, bilo produktivno u savremenim okolnostima, ne bi se tako lako ni urušilo. Hoće se reći: koncept SP kao isključivo "festivala domaće drame" (pri čemu je "domaće" ostvarljivo kao ili "srpsko" u etničko-jezičkom smislu, ili u geografsko-državnom, tj. srbijansko+vojvođansko) mogao bi se vratiti u opticaj jedino po cenu beslovesne automarginalizacije samog Pozorja, odnosno, bio bi to šenlučki pucanj u vlastitu nogu.DRUGA FAZA: Dobro, šta smo to gledali na ovogodišnjem Pozorju, tj. u selekciji domaće drame i domaćeg teatra, a po (avaj!) ne sasvim kompletnom uvidu dolepotpisanog (malo rukah etc.), a kroz jedan "leteći", tj. telegrafski pregled? Žiri, za koji bez ustezanja i fraziranja možemo reći da je bio vrlo ugledan (Mirjana Karanović, Laslo Vegel, Ivo Brešan, Meto Jovanovski, Boris Kovač) proglasio je najboljom predstavu (ali i dramski tekst) Brod za lutke Milene Marković, u režiji Ane Tomović, u produkciji Srpskog narodnog pozorišta, i tu je odluku teško ozbiljno osporavati, pa bila ta predstava vaš lični favorit ili ne. Osim po ko zna koji put fascinantne glume Jasne Đuričić, ali i odlične igre celog preostalog ansambla, velika vrlina ove predstave u tome je što je na neki način spasila ovaj dramski tekst, prethodno prilično nesuvislo postavljen na sceni Jugoslovenskog dramskog, gde je iz nekog nejasnog razloga Slobodan Unkovski uspeo jedan ionako izrazito rasuti tekst, sav u simbolima, da učini gotovo potpuno neprohodnim, iliti da uprizori rogobatno scensko dešavanje u kojem je neposvećenom gledaocu teško dokučiti ko pije, i zašto, a ko plaća, i opet – zašto. Tomovićeva je, naprotiv, iz teksta izvukla maksimum: nisam u stanju da zamislim da se od Broda za lutke može napraviti bolja predstava od ove, kako zarad samog kvaliteta uprizorenja, tako i radi recepcijskih ograničenja samog komada, kojim je Milena Marković svečano otvorila "drugu fazu" svog dramskog pisma, ostavivši pomalo zdvojnim nas konzervativce koji smo se kadgod zaljubili u Paviljone i Šine...Ovo nije bila jedina Milena Marković na Pozorju, jer je u programu bila i Šuma blista Ateljea 212, u režiji Tomija Janežiča, koji nas je pre koju godinu onoliko namučio sa Mileninim Nahodom Simeonom (doduše, neke je navodno i razgalio, mada im ja ništa ne verujem); Šuma blista kao tekst pomalo spaja Milenine tematske opsesije iz ranih komada (socijalni i ostali "marginalci") ili pak one stalne (položaj žene u "muškom" društvu) sa poetizovanim, od stereotipno "dramskog" sve udaljenijim spisateljskim izrazom, dok Janežičeva predstava obiluje svim uobičajenim "janežičizmima" koji vas zaskaču sa zamračene scene, ali na način mnogo srećniji od prethodno spomenutog: dobro, Šuma blista neopozivo "nije za svakoga", i zato je, svedočim, na prvim izvođenjima na matičnoj sceni beležila natprosečnu izlaznost, ali radi se ipak o promišljenoj i hrabroj postavci, čiji je biser, ponovo, moćna i sveokupirajuća gluma Jasne Đ. (nagrađena Sterijom za obe ovogodišnje uloge u predstavama po Mileninim komadima) i Borisa Isakovića.ČKILJENJE S BALKONA: Derviš i smrt, po motivima Selimovićevog romana, u (na Mihizovu delimično oslonjenoj) dramatizaciji i režiji Egona Savina i produkciji beogradskog Narodnog pozorišta (Sterijina nagrada Nikoli Ristanovskom za ulogu Ahmeda Nurudina) predstava je koja je doživela velike ovacije na sceni zgrade NIS-a, no ako ste imali nesreću, kao dolepotpisani i mnogi drugi ljudi iz medija, da je gledate – tačnije, da čkiljite na nju – sa, što reče koleginica, "skandaloznog" balkona ove scene, onda možda i niste stekli pravu sliku o njoj... Iz riznice Selimovićevog životnog dela može se štošta izvući; Savinova interpretacija inteligentna je i tačna, ali potpisnika ovog osvrta na kraju je nekako ipak ostavila prohladnim. Nešto tu nedostaje, bitno je to ispod dometa ne samo romana, nego i nekih drugih Savinovih recentnijih režija. Ili je sve to iz partera možda izgledalo mnogo bolje?!Tako dolazimo i do naših nepresušnih dramskih klasika: Sterijine Rodoljupce u režiji Larija Zapije (Zappia) i produkciji Narodnog pozorišta iz Užica vaš grešni izveštač zarad izvesne Više Sile nije dospeo da vidi, i zbog toga gorko pati; Nušić nam je, pak, ovaj put došao u vidu Narodnog poslanika (režija Nikola Pejaković), i to iz "uvoza", iz Banja Luke, u produkciji tamošnjeg Narodnog pozorišta. Bio je to jedan pomereni, tobože montipajtizovani Nušić (tekstom, jakako, aktuelan da ne može biti aktuelniji!), no neotklonjiva mahana ove zanatski sasvim solidne predstave posve je suprotne naravi: u njenom odviše čestom i (o)lakom posezanju za populističkim teatarskim cerek-trikovima što, da prostite, ovog bosanskog Narodnog poslanika čini nekako pogodnijim za berićetno, serijsko gostovanje u, recimo, Teatru Slavija (nije da ima nečeg lošeg u tome!) nego na Pozorju.KRHKI SKINHED: Lepet mojih plućnih krila Uglješe Šajtinca (NP Sombor; režija Marko Manojlović) jedan je od onih savremenih dramskih tekstova iz foldera "raspad savremene porodice u postratno-tranzicionim traumatičnim uslovima" kakvi su danas vrlo u trendu (što je po sebi sasvim OK; ta, o čemu će teatar najviše da govori ako ne o onome što muči njegove gledaoce?!); uostalom, u istom je pozorištu sasvim nedavno izvođen i tekst Slobodana Vujanovića Poslednja smrt Frenkija Suzice, koji mu je tematski, a donekle i poetički srodan. U neku ruku – ma, i u levu i u desnu! – ovo je jedna od mogućih varijanti "hadersfildovske" situacije, mada ovde nije u centru pažnje onaj-koji-je-otišao, nego oni koji su ostali, i zažabokrečili se u jadu sopstvenih života, u permanentnom raspadanju emotivnom, moralnom i materijalnom; ni tekst ni korektno mu uprizorenje ne odmiču mnogo dalje od solidnosti, a možda mu je najveća odlika piščev odvažan pokušaj da uvede lik emotivno krhkog skinheda, "povređenog" klinca koji kao da namerno neguje svoju brutalnu praznoglavost ni sam baš ne verujući sasvim u nju; e sad, ima li baš takvih neonacista i izvan pozorišne scene, to je drugo pitanje...Od Švabice, po pripovesti Laze Lazarevića (Jugoslovensko dramsko pozorište; dramatizacija i režija Ana Đorđević) iz nekog razloga nisam ništa očekivao, tačnije, ništa osim malo lagane, sipljive dosadice starog, dobrog, građanskog teatra koji se više ni ne pretvara da nas se tiče – i srećom, poprilično sam se prevario. U ovoj pametnoj, odmerenoj, naprosto teatarski elegantnoj predstavi, bez velikih spoljnih efekata, ali razložnoj u svakom svom trenutku, Ana je Đorđević iz stare Lazarevićeve priče (mada: ovde kao da i nema starih priča, jer ih sve još živimo!) izvukla ono ključno: teror ksenofobije i patrijarhata (ako se to dvoje uopšte može razdvajati), lomnost ljudske jedinke pred zovom Nacionalne Dužnosti ili nekog sličnog fantazma koji je u stanju da se, doslovno, uplete i u čovekov intimni život, da ga osakati ili da ga živog ubije i sahrani; kada se stvari ovako postave, ni gluma ne može da omane, a to posebno vredi za Mariju Vicković, kojoj su ulogom Ane Gudjar, rekao bih, naglo porasle akcije u prestoničkom teatarskom životu!PITANJE ODRASTANJA: Last but not the least: Je li bilo kneževe večere Vide Ognjenović, u režiji autorke i produkciji Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada. Ovome komadu, koji kao da je prirodan nastavak Rodoljubaca (ne u nekakvom epigonskom smislu) ovo nije praizvedba: interesantno je da je prvi put izvođen na sceni beogradskog Narodnog pozorišta, upravo u ono užasno i jezivo Vreme Talambasa između Gazimestana i početka "pravog" rata; tada je bio jezivo aktuelan na jedan način, sada – dok životarimo u razvalinama tadašnjeg moralno i intelektualno bednog "nacionalnog zanosa" – na drugi. Devetnaesti vek bliži se kraju, a prvaci vojvođanskih srpskih radikala, prgavi i plitki makijavelista i demagog Jaša Tomić & co, spremaju prigodnu proslavu petstote godišnjice Kosovskoga boja, i samo im još fali da nađu nekoga ko će da odigra Vuka Brankovića... Koji je, kako znamo, bio "izdajnik", ali samo u epskoj pesmi. Istorija kaže drugačije, ali – ko mari za istoriju, ako dotična odbije da služi politički upotrebljivom i zapaljivom mitu i samosažalnoj narodnoj pesmi... Ovaj komad i predstava jesu najklasičniji mogući proizvod klasičnog teatra, napisan i izveden Klasično Na kvadrat, i sve to ih sigurno hendikepira u trenutku kada je u neviđenoj modi sve što ima prefikse poput "post" ili barem "neo", ali Je li bilo kneževe večere svejedno je, svoj toj komifo kostimeriji uprkos, uzbudljiv teatar u najboljem smislu reči, intelektualno izazovno propitivanje odnosa famoznih srpskih "elita" (šta god to značilo; često, čini se, ne znači ništa, ili znači nešto blisko pogrdi) prema suštinskim pitanjima odrastanja jednog naroda, njegove transformacije iz tribalne zajednice u društvo slobodnih i odgovornih jedinki. Ovaj dugačak, no nipošto razvučen i dosadan komad, ova predstava koja ga tako besprekorno inteligentno prati, ovaj raskošan ansambl SNP-a, sve je to poslužilo tome da se "u rutave uši" ubace neka zimzelena pitanja i dileme, a ponajpre ova: kako se zove onaj ko se stalno sapliće o isti kamen?! Za dolepotpisanu malenkost ovo je bio utisak Pozorja, kada je o domaćem tekstu reč. A o stranom tekstu valjda ćemo reći koju sledeće nedelje...Teofil PančićNemačka, Nemačka, između ostalogSelekcija "stranog teksta" bila je bogata: o nemačkoj krivici, o najboljem od svih svetova, o ženama i muškarcima, o razbojnicima i nasilju svakovrsnom, uključujući i nasilje nad gledaocima...Evo se već i Cinema city završio, a mi se još gombamo s duhovima raskošnog/glomaznog Pozorja ‘09... No, tako je to sa nedeljnicima, a bogme je tako i sa ovogodišnjim festivalom, koji je našao pa zašao, ko će to sve odjedared sagledati? Kako god, ostali smo dužni kakav-takav (tj. letimičan i leteći) pregled onog dela zvanične konkurencije koji ne spada u "nacionalnu dramu" ali spada u "nacionalni teatar", dakle, predstave po stranom (tj. prevedenom) dramskom tekstu. Ako je suditi po broju Sterijinih nagrada (Aleksandru Popovskom za režiju, Gordani Đurđević Dimić za ulogu Starice, plus Sven Jonke scenografiju, plus Sonja Vukićević za scenski pokret, plus neke "bočne" nagrade, tj. one koje ne dodeljuje žiri SP), onda je Volterov Kandid ili optimizam predstava festivala, kada je "strani tekst" u pitanju. Tokom izvođenja upravo ove predstave Bogdanu Dikliću je pozlilo, i znamo šta je dalje bilo (on se, hvala Bogu i Sremskoj Kamenici, oporavlja); predstava je ipak, makar i tako okrnjena, privedena kraju, a da je malo ko u publici mogao primetiti da se iza kulisa dešava nešto neobično, dapače dramatično. Vaš skromni izveštač nije gledao festivalsko izvođenje, nego jedno ranije, "kompletno", na matičnoj sceni. Kandid je – više pre Pozorja no na njemu – izazvao podeljene kritike, no sigurno je da se radi o zanimljivom i dinamičnom pretresanju Volterovog opako ironičnog, ni najmanje "zastarelog" obračuna sa beskrajnim, nekad naivnim a neretko i opasnim optimizmom od one neobične sorte koji odnekud duboko veruje da će zlo na svetu (tj. u nama i bližnjima; nekog trećeg zla i nema...) nestati ili makar opatuljiti ako ga samo dovoljno dugo i dovoljno duboko ignorišemo. No, siroti je i naivni Panglosov učenik projezdio svetom – onim navodno najboljim od svih mogućih – a da mu je nauk njegovog učitelja svakom sledećom neprilikom postajao sve nerazumljiviji, sve straniji iskustvu njegove kože... Odlikujući se pre svega vrhunskom glumačkom podelom, Kandid Popovskog i JDP-a, da se ne lažemo, nije nekakav veliki Datum u ovdašnjem teatru, ali je jedna od onih ozbiljno urađenih predstava po kojima se pamte sezone; i naravno, jedna od onih za koje su, kadrovski i produkcijski, u kakvom-takvom kontinuitetu sposobne najviše tri pozorišne kuće u Srbiji – a JDP nekako najčešće... ETIČKA KLOPKA: Pa opet, uz sav respekt prema svima iz gornjeg pasusa, u poširokom luku od Voltera pa do Đurička, za mene je strano-domaća predstava Pozorja ‘09. ipak Nevinost još mlađane nemačke dramatičarke Dee Loer (režija Dejan Mijač; Atelje 212). Nemačka je dramatičarska scena poslednjih godina ionako najživlja i najinteresantnija u Evropi (ne dozvolite sebi bahati luxuz da propustite najnoviji broj Scene, sa čak šest integralno štampanih komada mladih nemačkih pisaca!), a Dea je Loer u tom društvu među vodećima, uz rame Mariusu fon Majenburgu i Ronaldu Šimelfenigu (takođe već igranim ovde, možda ne vazda najsrećnije). Nevinost je fascinantan komad, ozbiljan spoj onog "večnog dramskog" sa "rubnijim" teatarskim formama i postdramskim pismom – od kojeg lokalni pomodari, antisluhisti i diletanti uglavnom prave dosadne i pretenciozne (kretenciozne?) teatroidne koještarije – i primer kako se danas piše vrhunska nemačka/evropska drama; a takve, jakako, nema ni bez svesti o trajnom uticaju gama-zraka iz nikada sasvim prevladane i prevladive prošlosti (rastuća frustracija Malog Čoveka sindromom "nemačke krivice"), ni bez svesti o sadašnjosti (položaj ilegalnih imigranata kao nevidljivih, čak nepostojećih ljudi, onih koji ne smeju da učine ništa što bi ih izvuklo na svetlo dana i pred neprijatna pitanja Nadležnih, pa čak ni da spasu utopljenicu). Ima li izlaza iz egzistencijalno-etičke klopke u kojoj smo se našli ama baš svi – svako na svoj način? O tome suvereno govori ova beskrajno složena, a opet nimalo "gušeća" predstava, u kojoj je Mijač izvanredno pročitao i interpretirao Deu Loer, a glumcima (Sterijina nagrada Nadi Šargin) pomogao da od Nevinosti učine Događaj za pamćenje, i za ponovno gledanje. Dobro, nadobijao se Mijač u životu nagrada za režiju, ali nije da bi mu baš ova, da ju je dobio, bila na smetnji!Od ostalog viđenog, posebno valja izdvojiti Terapiju Kristofera Djuranga, u režiji Olivere Đorđević i produkciji teatara Deže Kostolanji iz Subotice (subotički "puleni" Andraša Urbana bili su i prošle godine među najzapaženijima na Pozorju, tada sa scenskim zbitijem Urbi et orbi). Ne odskače ovaj komad bitno od kvalitetne konfekcije na stožernu temu muško-ženskih odnosa, ali on je ekipi otkačenih subotičkih kreativaca samo povod za izvanredno šarmantnu scensku igru, punu improvizacija i urnebesnih aluzija na "lokalne", naše, likove i teme (teatarske pre svega!), a Olivera Đorđević je sve to upakovala u furiozno dinamičan pozorišni performans koji je mnogima u publici vaistinu razvalio vilicu od smeha, čak i onima koji su u jednom momentu postali žrtvama lascivnih i bizarnih "anketa" koje su glumci sprovodili u samom gledalištu Novosadskog pozorišta... Ako postoji naravoučenije ove predstave, rekao bih da je to ovo: zdrava alternativa učmalosti i dosadi nije populizam, nego razigrani, vedri histrionski duh koji ni za trenutak ne vređa ni svoju ni gledaočevu pamet. Malo li je?Ono što je Nikola Zavišić uradio od Šilerovih Razbojnika – koji kod njega postadoše Razboynici (prod. Narodno pozorište Subotica) – na razne načine korespondira sa Terapijom njihovih teatarskih sugrađana. Uzevši Šilerov tekst tek kao izvorište motiva za persifliranje i igrivu "aktuelizaciju", Zavišićeva predstava pretvara se u razigrani, povremeno fakat duhoviti kermes koji se šareni pred gledaočevim očima, a ovaj, gledalac, ne pruža nikakav jači otpor, sve dok mu posle nekog vremena sve to ne postane malko zamorno, jer ga sve to nekako nikuda ne vodi, pa se nužno/tužno zapita "čemu sve to"? Pa onda ne pronađe zadovoljavajući odgovor, i to ga nasekira... Dakle, Razboynici teraju svoje sasvim šarmantno, ali nije baš jasno našto to i čemu iliti "šta je autor hteo da kaže". A možda to i nije važno: glavnina publike bila je – po ovacijama sudeći – vrlo srećna, a ljudi koji usrećuju druge ljude mora da rade nešto dobro.NEDOBACIVANJE: No, ako sam i pomislio štagod neprilično glede Razboynika, već tri dana docnije sam se gorko pokajao, skrušeno pristajući da odgledam još celih pet njihovih izvođenja, ako me to može spasiti nečega što se zove O nasilju, a što je na scenu doneto (vala, baš doneto, kao predmet!) po, hajmo reći, motivima Šekspirovog Tita Andronika, i što je režirala Anđelka Nikolić (NP Kikinda i trupa Hop.la!, Beograd). Teško je reći o čemu se tu radilo, još teže u čemu je tu problem: jer, problem je u svemu. Neki ljudi stajali su na sceni kao metloprogutavši i nešto su deklamovali (reči i rečenice kao takve su se razabirale, no ne i njihov smisao, tj. šta je to što ih drži zajedno), neki drugi su im iz publike nešto dovikivali, da bi se posle i sami stuštili na scenu, sve je bilo prekrcano aluzijama i "demistifikujućim" momentima koji su valjda trebali da nas Ozbiljno Intelektualno Angažuju. I sve je to uzelo da traje (D. Todorović) bez ikakve (meni razaznatljive) naznake da će se razviti u nešto drugo. To jest, u bilo šta. Pogledao sam u program: tamo je pisalo da ovo nasilje nad gledaocima traje sat i četrdeset minuta. Posle četrdeset minuta ustao sam i sa olakšanjem izašao u mokru novosadsku noć, pomislivši na trenutak da me je napolju možda ipak, kako veli na koncu možda umni Panglos, dočekao najbolji od svih svetova. Nemam običaj da prevremeno izlazim sa predstava, ma kako loših, no problem s ovom nije u tome da je "loša" (kamo sreće!), nego u nečem mnogo gorem: ona naprosto ne dobacuje preko rampe, zarobljena je u sebi samoj, a mi (ili hajde: ja) sedimo Tamo Preko i lepo ne znamo kako da joj pomognemo. Zato izabrah da pomognem sebi...Ima li još? Ima. Gogoljeve Mrtve duše (režija Ljuboslav Majera, Narodno pozorište "Toša Jovanović" iz Zrenjanina) solidan su repertoarski teatar, predstava laka za gledanje, ali ne baš ni odviše teška za zaboravljanje, i to je kanda najveći – možda i jedini – problem s njom: kada se poduhvatite teatralizacije jednog klasika, od vas se nužno očekuje više, mnogo više od korektnosti – u protivnom, nije jasno zašto ste ga se uopšte hvatali. U ovim Mrtvim dušama štošta štima, ali malo šta uistinu deluje, ako razumete tu fundamentalnu razliku... Jovan je Grujić imao još izazovniji rediteljski zadatak interpretacije dramaturske interpretacije klasike: Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi Toma Stoparda, uveliko već moderni teatarski klasik, direktno oslonjen na rubne likove iz Hamleta, na takorekuć "klasno svesni" pogled odozdo u zbivanja na plavom krvlju umrljanom kraljevskom dvoru tamo neke Danske, u kojoj je nešto trulo, pa smrdi, a nikako da se dobro provetri. Predstava u koprodukciji Bitef teatra, novosadskog Pozorišta mladih i Kulturnog centra Inđija pre svega je odlična glumačka egzibicija Miljana Prljete i Jugoslava Krajnova, a otherwise ne nudi bog zna kako nov i otkrivalački pogled ni na šekspirovske motive ni na njihovu stopardovsku dekonstrukciju; ovo, opet, nikako ne znači da Rozenkranc i Gildenstern... nisu vredni postojanja i gledanja: Šekspir provučen kroz Stopardovu mašinu – umornu i umorenu dvadesetim vekom – uvek ima šta da nam (pri)kaže.I to bi, valjda, bilo to, uz revijalno prikazivanje kompletnog repertoara onog Šerbedžijinog istarskog teatra, uz Pozorje mladih, uz Nebeski odred i Možda smo mi Miki Maus kao koprodukcijski doprinos samog festivala... Malo, mnogo ili taman? Teško je reći. Važno da smo izdurali, a do sledeće godine kako nam bude.Teofil Pančić

[Buck Naked]

Богољуб opet napada "anonimno đubre" i "anonimno brabonjanje" i "anonimnu žgadiju". Svako prepoznavanje je dobrodošlo!Предлог за размишљањеТеофил Панчић четвртак, 02. јул 2009.(Време, 02.07.2009)Није требало да ме вучете за језик, али кад већ јесте – ко вам је крив! Дакле, још једном: форуми, блогови, коментари... Тек да видимо где смо тачно с том ствари, какво нам је пролазно време.Видех на сајту НСПМ да је Антонић Слободан, сав пресрећан и тријумфалан, на "душманском" сајту Е-новина открио неколико уистину расних и кристално чистих груменова фашистоидног "говора мржње" у најчистијем могућем стању, а које су испод једног иначе коректног ауторског текста екскрементирали читаоци-коментатори. Што редакцију, дакако, не аболира: тај-тамо-неко ко анонимно брабоња има елементарно људско право да буде дегенерик, али ти немаш право да његова болесна иживљавања учиниш јавним! Одговорност је, у том смислу, увек на конкретном професионалцу – никада на анонимном аматеру.Како год, то што сам видео ја видео је и Д. Ж. Жаре, па је и тиме обогатио свој прошлонедељни уводник. А онда се, нарочито у мемљивим престоничким кулоарима, развила типична чаршијска расправа: ко ту кога, чиме, коме и зашто... Бах, мене ту занима нешто друго, оно што је у овој и сличним причама једино важно, а на шта се обраћа најмање пажње.Елем, шта је то на шта Слободан Антонић указује? То је "говор мржње". Одлично. Слажем се да "говор мржње" треба жигосати, и да му у медијима који иоле држе до себе није место. Слажем се и с тим да оно што је навео са сајта Е-новина апсолутно одговара свакој разумној дефиницији "говора мржње" (што му се не догађа баш увек – наиме, понекад сваку баналну личну увреду или гилиптерску псовку тако назива, што је напросто "mixing of grandmothers & frogs"). Дакле, Антонић С. је дочекао да, ето, бар једном у надгорњавању са својим идеолошким архинепријатељима буде сасвим у праву, па још да их побије њиховим сопственим оружјем. Честитам. И треба да се весели, ионако му се то неће поново догодити. Међутим, његова је "победа" тривијална и бедна, јер је сасвим неначелна, сасвим беспринципијелна. Зашто? Зато што Антонића, рекло би се по ономе шта и како ради, одавно већ не занима ама баш ништа осим бесомучних "идеолошких ратова" са фамозном "другом Србијом" – у којој, авај, није да нема не много мање напорних и понад свега плитких анти-Антонића – и у име тог ратовања одавно је жртвовао сваку могућу продубљенију расправу о било чему.Како то изгледа гледе конкретне мрежно-форумашко-коментаторске тематике? У својим се покушајима анализе дискурса "друге Србије" и њених медија Антонић мало-мало па упушта у екстензивно цитирање бљувотина и будалаштина са којекаквих "грађанско-либералних" форума и блогова, третирајући их с барем подједнаком озбиљношћу као и праве, ауторске текстове људи с именом и презименом, па и некаквом јавном тежином. Овакво нивелисање Нечега и Ничега у старту је гротескно. Све што се тиме може постићи, и то у најбољем случају, јесте доказивање да и на user friendly маргинама "евроунијатских" медија има свакаквог треша, као и у оним другим. Има, па шта? Да и они служе као депонија за тренутно самозалечење којекаквих фрустрата? Служе, и шта ћемо сад? Исувише је то скроман циљ да би се тиме вредело бавити.Антонић, дакле, може сасвим лако доказати да се којекаква анонимна (ergo, непотписана) жгадија на њему најстрашније иживљава по беспућима интернета. То, међутим, могу (гледе мене ми) да докажем и ја. Прогуглујте ме, па погледајте: леле, чега све ту нема, чак и позива на убиство једним дражесним снајпером! Али, шта то доказује? Не оно на шта циља Антонић у свом жалосном "ута та" политикантству, него нешто много важније, општије, начелније: није проблем са интернет-ђубретом које нас засипа и загађује у левичарима и десничарима, националистима и мондијалистима, либералима и конзрервативцима etc., који сад треба довека једни другима да мере ниво ђубрета по сајту, а ђубре ће за то време берићетно да расте, док нас све не подави: не, проблем је у медију самом.Не каже се џаба да "прилика чини лопова": олако легитимизовање интервенисања у јавни простор из лагодне заветрине анонимности јесте и отац и мајка ове инвазије Ништавила. "Интерактивни" интернет технички је омогућио ту страховладу анонимног ђубрета, а она у основи подједнако погађа свакога ко се јавно бави политички осетљивим и емотивно сензибилизујућим питањима, и то са било које тачке светоназорног спектра. Но, свака је техника, па тако и ова, добар слуга, али зао господар... Другим речима, тај се проблем никада неће решити овако парцијално: ја ликујем кад ти емитујеш ђубре, ти ликујеш кад га ја емитујем...Лек је само један: успостављање стандарда. Успостављање минимума испод којег се не иде, ни по коју цену. Мој предлог ће на све огуглалима можда зазвучати радикално, а само је разуман, и баш ништа више од тога: дакле, нико ко држи до себе више неће пуштати никакве непотписане коментаре – при чему аутентичност потписа ИМЕНОМ И ПРЕЗИМЕНОМ мора бити разумно доказива – на свој сајт. Анонимно мишљење, анонимни став – то напросто не постоји. Да би мислио нешто о нечему или некоме, мораш и ти бити неко. У противном, гунђај и чантрај по својој соби, ко те ј... И то треба да важи и за НСПМ и за Е-новине, и за "Време" и за НИН, и за Б92 и за РТС, и за "Политику" и за "Данас", и за ЛДП и за ДСС... Ко год не би пристао на овакав џентл(ву)менски договор, рекао би о себи, својим намерама и кредибилитету све што треба знати.Ево, схватите ово као мој предлог за размишљање, али и за акцију. Позив важи за све, били они штампани медији са веб сајтовима, електронски медији или изворно веб портали, и заступали они ама баш какву год политичку или светоназорну оријентацију. Правила јавне комуникације и њена етика релативно су стабилна ствар и не могу се радикално мењати са сваком техничком новотаријом. Уосталом, то што је неко изумио ватрено оружје није убијање људи учинило легитимнијим – само га је учинило лакшим, изведивијим. Но, убиство је и даље у етичком смислу гнусна ствар, а у правном кривично дело. Дакле?

[Mp40]

Zna li neko sta je sa drugom Djembom? Po tekstu (Jel to rubrika Vreme Neuzivanja?) izgleda da je gadno pazario. Zelim mu brz oporavak, znam da ne cita forume i da bi se mozda i naljutio sto mu 1 forumas bez JMBGa na uvid zeli sve najbolje ali, tako je. Ziv bio!

[Sludge Factory]

Pored tog teksta, u Vremenu ima i standardnu kolumnu i tekst o knjizi, tako da je izgleda ok. Svakako mu anonimno zelimo sve najbolje! :)

Edited January 14, 2010 by Sludge Factory

[Indy]

Лек је само један: успостављање стандарда. Успостављање минимума испод којег се не иде, ни по коју цену. Мој предлог ће на све огуглалима можда зазвучати радикално, а само је разуман, и баш ништа више од тога: дакле, нико ко држи до себе више неће пуштати никакве непотписане коментаре – при чему аутентичност потписа ИМЕНОМ И ПРЕЗИМЕНОМ мора бити разумно доказива – на свој сајт. Анонимно мишљење, анонимни став – то напросто не постоји. Да би мислио нешто о нечему или некоме, мораш и ти бити неко. У противном, гунђај и чантрај по својој соби, ко те ј...

Ne znam tkoji mu je tmoj... i pre interneta su korisceni pseudonimi. U svakom slucaju, Get well Teofile ako ovo citas zeli ti originalni Indijana dr Dzons. (Evo, potpisao sam se punim imenom prezimenom i zanatom).

[Caligula]

Ne znam tkoji mu je tmoj... i pre interneta su korisceni pseudonimi.

... upravo.Teofil zapravo hoce da kaze da "moras da znas coveka da bi dao sud o onome sto govori" a ja mislim da se malo zaneo. Forum je daleko od ozbiljnog medija za neko formiranje javnog mnjenja - sta vise, forum polazi (nastaje) sa suprotnog kraja te batine. Na kraju, i sam Teo inteligentno zakljucuje: "Да и они служе као депонија за тренутно самозалечење којекаквих фрустрата? Служе, и шта ћемо сад?"... prema tome, cemu potpisivanja? Da zelim da se potpisujem, blogovao bih i prosipao jos gora sranja nego ova sto po difoltu istresamo po forumima. Da parafraziram Kunderu po stoti put: "Ovo je vreme u kojem svi pricaju a niko ne slusa. I svi su u potrazi za uvom koje ce da saslusa ono sto zele da kazu"... sto ce reci, procvat medija, namnozavanje pisaca i desetkovanje publike. Digitalna interaktivnost na delu.edit: bas se zivo pitam - kako bi izgledala rasprava izmedju potpisanog Teofila i neke potpisane budale (sa istim 4rumskim pravima koje uziva i Teofil) na npr. PPP Politici?Teofil bi imao dva posta fore, posle toga - ili bi se povukao - ili bi se 4rumski potukao sa pomenutom potpisanom budalom. Hocu reci, potpisi im ne bi koristili ich.. Edited January 15, 2010 by CowBoy

[joakimvitriol]

Za ovaj Teofilov problem dovoljna je dobra moderacija, nema potrebe za JMBG-ovima ali je dobro da se govori o toj vrsti mentalnog đubreta o kojoj govori Bogoljub.Njegovo preterivanje (ima tu dosta anonimnih sa visokom virtuelnom ekološkom svešću) može izazvati konstruktivnu javnu raspravu.

Edited January 15, 2010 by joakimvitriol

[Indy]

Pa da, nezgodno je kad ne znas ko pise, teski su onda ad hominem argumenti... ;) Mislim da su to kojestarije, nekakva frustracija kakofonijom, a pa svima nam je tesko sto svi imaju nesto da kazu, ali stisli smo zube pa nekako izdrzavamo.

Edited January 15, 2010 by Indy

[vinska musica]

Ne kapiram kako jedan tako inteligentan dasa, kao što je Teofil, ne pomisli da postoje i one usamljene ipovučene osobe kojima forum znači priliku za razmenu mišljenja o nekim veoma intimnim problemima, kojima jepotreban savet, podrška. Potpuno razumem potrebu takvih da koriste pseudonim.A što se tiče ostalih, pretpostavljam da se većina nas registrovala pod nickom iz čistog običaja i da je uglavnomravnodušna na otkrivanje identiteta. Bar je sa mnom takav slučaj.

[Mp40]

Da ne postoji nepravda i ludacka represija i potreba za totalnom kontrolom ne bi bilo ni potrebe za forumima i anonimnim delovanjem.Skinucemo mi maske, polako... samo da vam jos nesto objasnimo...

Edited January 15, 2010 by Mp40

[mioba]

udaj se za mene, ne moraš da skidaš masku

[Аврам Гојић]

Pa ovaj covek je intelektualno mrtav. Bavi se komentarisanjem medija tako sto delegitimizuje maltene ceo Web 2.0, kao da se sat tehnologije moze vratiti unazad. Ovo je nepatvoreni ludizam. Ne znam ni kako se moze polemisati sa ovim stavom, kao da se neko zali sto po gradu ima automobila. Ima, jebes ga, sta da mu kazes.