Teofilovo cose

[Caligula]

Dobar tekst o Jovanu Cirilovu

 

 

Kao da je cela ta ljudska egzistencija Ćirilovljeva bila neprestana borba protiv varvarskog u čoveku, ali ne patetična i bučna, nego tiha, postojana, prosvetiteljska. I zapravo prokleto odlučna ispod te maske benevolentnosti.

[Singer]

O Lasti i drugim selicama

 

KAKO JE, U TIŠINI I "NA KVARNO", POČEO VELIKI PROJEKAT DEVASTACIJE URBANE INFASTRUKTURE U IME NAJSEBIČNIJEG INTERESA KRUPNOG KAPITALA, A PROTIV INTERESA GRAĐANA

 

I tako, dok se mi zamajavamo možda preentuzijastičnim privođenjem jedne građanke koja nije imala kartu za gradski autobus i tome sličnom medijskom bižuterijom, ozbiljni majstori ruiniranja naših života rade prave poslove gotovo sasvimnezamijećeni. To pokazuje do koje su mere uspeli da nas sedativizuju, anesteziraju, uspavaju, dezorijentišu: ne vidimo više pravu temu ni kada nas ujede za oči.

Na dan nastanka teksta koji čitate, samo su Večernje Novosti donele više nego zanimljivu vest: Lasta je dobila befel od Viših Struktura, tj. od gradskih vlasti Beograda, da pod hitno počne pripreme za napuštanje i izmeštanje svoje (tzv. prigradske, odmah uz dolazne perone BAS-a) centralne autobuske stanice, ne bi li dotična već u drugoj polovini ove godine bila iseljena. Kuda? Na neku novobeogradsku ledinu u vlasništvu Parking servisa, što je tzv. privremeno rešenje. A "trajno" će biti isto takvo, samo malo gore. Čelni ljudi Laste, ma koliko da moraju da budu poslušni ruci koja ih postavlja i smenjuje, ipak ukazuju na elementarne činjenice: ne može i ne ide to tako, na vrat na nos, ovo je veoma ozbiljna infrastruktura grada i zemlje, da bi to premestio i "redefinisao" mora da se uradi niz vrlo ozbiljnih priprema i promena, što pravnih, što tehničkih, što saobraćajnih. Nije to, bre, čađava mehana s jednu šatru, danas ovamo, sutra onamo!

Jasno vam, je, verujem, o čemu se radi: Lastu isteruju s vekovnog ognjišta u sklopu priprema za mutni, šanersko-opsenarski i skorojevićki "Beograd na vodi"; ako ta razbojnička operacija fundamentalno protivna svakom javnom interesu uspe, sledi selidba BAS-a, takođe na neku novobeogradsku vetrometinu, a onda i glavne železničke stanice, i to u famozni Prokop koji je zbog konfiguracije tla da prostite,prkno Beograda, i koji već trideset-četrdeset godina "zaživljava" a nikako da zaživi, i to iz jednog elementarnog razloga: dupe ostaje dupe, kako god ga vi definisali "urbanističkim planom". Iz dupeta se ne kreće nikuda. Osim u kanalizaciju.

Legendarni "Beograd na vodi" postao je opšte mesto superiorne ironične sprdnje, koja nam služi kao prelagodni ispirač savesti: "Ma nema, kumašine, ništa od toga! Kakvi tornjevi, kakvi bakrači!" Možda je tome tako, to jest da se neće izgraditi ono što postoji na onim čuvenim maketama, tim bizarnim simbolima vučićevske vašarsko-iluzionističke faze u istoriji ove zlosrećne zemlje. Ali, to što se nešto (možda) neće izgraditi, još nikako ne znači da se nešto važno i korisno neće srušiti! Zbogstrateškog interesa krupnog kapitala, hajde da se tako marksistički izrazim. Dakle, ne mora onaj šeik ovde stvarno da izgradi BGNV, to može da bude samo privremeni izgovor i mamac za lakoverne, ali naći će se već nešto drugo da nikne na tlu Savamale, a što će Probranim Igračima da donosi lepu dobit – samo prvo mora da seraščisti teren tako idealne lokacije od tako, je li, nepotrebnih i bezveznih stvari kao što su autobuska i železnička stanica...

Pa, da vam kažem, njima i jesu nepotrebne. Zašto bi onda njima smetalo da se, protivno svakoj saobraćajnoj i urbanističkoj logici i praksi velikih gradova zapadne i centralne Evrope, ključni objekti te vrste razbacaju em bezobrazno daleko od svima najdostupnijeg gradskog jezgra, em daleko jedno od drugog? Šta, međutim, "svi mi" radimo za to vreme? U svim silnim pisanijama o "Beogradu na vodi" ne pamtim da sam, osim teksta jedne ugledne arhitektice letos u "Politici", video ikakvo principijelno preispitivanje elementarne opravdanosti izmeštanja autobuske i železničke stanice sa lokacije koja, okej, možda baš i ne pleni estetikom (a i to bi se dalo srediti), ali jeste daleko najpogodnija za daleko najveći broj "običnih" građana, putujućeg sveta, Beograđana i gostiju. Ništa! Mrtva tišina! To je valjda nevažno, hajde da se radije bavimo time koji političar najvoli da ašikuje sa sekretaricom...

Šta nam ova znakovita sveopšta ćutnja govori o svima nama? Naravno da nam govori da smo taoci otvoreno kleptokratske, duboko kriminalizovane vlasti, koja neće prezati od svakovrsnog urbanističkog ruiniranja i infrastrukturnog kljaštrenja Beograda (u Novom Sadu su, dok su se još zvali radikali, isto već bili gotovo sproveli s tzv. Novom autobuskom stanicom, takođe kleptokratsko-mafijaškim projektom protivnim svakom javnom interesu), ali je li to baš sve? Biće da nam govori i o našoj dubokoj ravnodušnosti, plitkoći, neznanju i nehaju – i to u najboljem slučaju. Posebno je bizarno što ovakve horde slonova neopaženo prolaze pored naše tzv. levice, koja se radije bavi svetskom revolucijom, Čavesom i Ciprasom, "okupacijom" nekog propalog bioskopa gde ćemo, jeeebote, da gledamo Bunjuela (kao da ga već ne gledamo u Kinoteci!) i bilo kojom drugom šminkersko-elitističkom zabavom, ali zato o fundamentalnom oštećivanju javne infrastrukture Beograda, a za račun najdivljijeg i najsebičnijeg kapitalističkog interesa protiv kojeg se navodno bori – ni mukajet... Hajde, dobro, možda nisu znali, ne postizavaju od silnog proučavanja dosadnih Badjuovih kupusara... E pa, sad znaju, i očekujem da ih vidim u (stvarnim, a nefejsbučkim!) akcijama sprečavanja pljačke javnih resursa Beograda i Srbije, i u odbrani železničke i autobuskih stanica!

Ili možda ipak ne? Ah, pa onda ništa, vratimo se svako svom štivu, jedni Informeru, drugi Nikolaju, treći Alenu Badjuu, a Majstori neka na miru dovrše svoj posao, nema ovde ko da ih spreči.

 

[InvisibleLight]

besmislen tekst o poseti blera srbiji

nije dobacio dalje od toga kako je sns vlada tek sad otkrila blera i AV se okrenuo za 180stepeni (bazira tekst na tom podsmehu i posalicama), o samoj pojavi i ulozi blera u misiji reformskog savetodavca vladama zemalja 'treceg sveta' i sirem ideoloskom kontekstu nishta

skroz mi je jasno zasto covek mrzi internet diskusije - tu se mzoe naci gomila boljih i duhovitijih tekstova na teme koje on obradjuje

[Singer]

ovaj mu je bolji...

 

Borkova Siriza, ili: šta je Bebek bez brkova

teofil pančić

NE MOŽEMO SVI DA BUDEMO SVE, NITI SVIMA SVE PRISTOJI; KO OVO ZANEMARI, LAKO MOŽE DA "ISPADNE GLUP U DRUŠTVU"

 

Na HRT-u ovih (tje)dana ide serijica Crno-bijeli svijet, koju redovno pratim, prevashodno iz sentimentalnih razloga: smeštena je u godinu 1980., najviše u Zagreb; nedaleko odande, u Ljubljani, mesecima umire Drug Tito; prethodno je iz istog grada, kao i iz Rijeke, na osetljive mlade duše navalio specifični SFRJ pank, a iz Zagreba, te ubrzo i iz Beograda, takoreći u živom prenosu, te sezone 1980/81. dolazi nam novi val/talas. I sve je u seriji, dakako, obavijeno ozračjem Starog koji/koje umire, i Novog koje dolazi, koje je u vazduhu i u zraku, kondenzuje se i materijalizuje na naše oči... Elem, valja se tome nekako prilagoditi ako ne želite da vas vreme pregazi.

Ima, dakle, momenat u jednoj epizodi, usputna klinačka konverzacija, kao, jedan je načuo da Bijelo dugme – tih godina pojam vrha mejnstrima i oveštalih rok dinosaurusa – sprema novu ploču koja će muzički, a i imidžom benda, biti "skroz novovalna", a drugi mu odvraća da je to nemoguće: "Ma daj, pa zamisli samo da Bebek obrije one brkove, na šta bi ličio!".

Fora je, naravno, u tome da gledalac dolazi iz budućnosti, i on zna na šta će Bebek uistinu ličiti bez brkova, jer naravno da će se svih petoro izvršilaca sviračko-pevačkih radova u najprofitabilnijem sarajevskom OOUR-u uredno obrijati & podašišati, nema šale i vrdanja kad poslovođa Brega nešto naredi... I tako se Bijelo dugme uistinu ukrcalo na taj new wave voz đipivši na zadnju platformu, i nije da na toj njegovoj "novotalasnoj" ploči nema dobrih pesama (moji favoriti: Lova i Hotel motel), ali budimo razumni: vešti trgovac Bregović samo je hteo da bude "u trendu", ali Bijelo dugme je Bijelo dugme, i s Novim talasom suštinski nije imalo nikakve veze, niti je uostalom trebalo da je ima, iz elementarno razumnog razloga: ne možemo svi da budemo sve, niti svima sve pristoji. Ko sistematski prenebregava ovu elementarnu istinu, opasno rizikuje da ispadne glup u društvu.

Borislav Borko Stefanović, univerzalni funkcioner Demokratske stranke, nekada je i sam bio panker (doduše, negde trećeg-četvrtog naraštaja), svirao je neko vreme u Generaciji bez budućnosti, jednom od najboljih pank bendova Novog Sada, istorijski "najpankerskijeg" grada istočne polovine SFRJ. I to je sasvim u redu. Pitanje je samo je li iz te rane faze svog dijalektičkog razvoja nešto stvarno naučio...

Nakon niza drugih soliranja u DS-u (zanimljivo je, bajdvej, kako u Đilasovo vreme nije iskazivao potrebu za solo deonicama, nego je poslušno pumpao bas u pozadini...), Borko S. poslednjih se nedelja pročuo po ponešto bizarnoj inicijativi da bi Demokratska stranka trebalo da povrati svoj navodno zagubljeni politički identitet – obaška i poverenje potencijalnih glasača – oštrim zaokretom ulevo, a na tragu grčke Sirize. Jer, to je, je li tako, jedan progresivan evropski trend (takoreći, novi talas...) kojem bi se valjalo priključiti ("brijem bradu, brkove, da ličim na Pankrte"), a kad mogu Grci zašto ne bismo i mi, a kad je već tako zašto se DS ne bi strateški samopostavio na čelo tog talasa, zašto da nam neki balavci ukradu show...

I stvarno, zašto ne bi? Pa, samo iz hiljadu razloga, koji se svi slivaju u jedan: stvarnost nije isto što i fantazije malog Perice. Za početak, srpski i grčki kontekst bitno se razlikuju. Neki su njihovi problemi, dakako, slični, no većina nije. Jug "stare Evrope" (uz Grčku tu su Španija, Portugal, Italija...) ima i bitno drugačiju političku istoriju i nasleđe od "nove Evrope", tj. "postkomunističkih" zemalja, čak i onih Grčkoj mentalitetski bliskih. Zato još nema politički relevantnih parnjaka Sirize u balkansko-pravoslavnoj Srbiji, Makedoniji, Bugarskoj ili Rumuniji, kamoli u Češkoj, Poljskoj ili, šta znam, Estoniji, i teško da će ih uskoro biti. Ne bavim se na ovom mestu pitanjem da li je to "dobro" ili "loše" – duga je to priča, i nije u fokusu ove kolumne.

Osim tog konteksta, velika je razlika u samim partijama. Siriza je složen, decentralizovan pokret izrazito (to nije nužno isto što i "ekstremno") levičarskih partija i pokreta, komunističkih, anarhističkih i tome sličnih; ta scena u Grčkoj ima dugu i duboku tradiciju. Bili vi za ili protiv toga, verovali u njihovu "recepturu" ili ne, morate se složiti da su autentični, jer im praksa logično proističe iz teorije, tj. ideologije. Na drugoj strani, DS je stranka političkog centra, eventualno levog centra, u onom smislu koji ove odrednice imaju u postkomunističkim zemljama – što nije baš isto kao u "staroj Evropi". DS je otuda stranka kojoj najviše gravitiraju ne nužno materijalno dobrostojeći, ali zato relativno nužno obrazovaniji, prosvećeniji, ako hoćete emancipovaniji slojevi društva. Manje-više sve postkomunističke zemlje izrodile su tokom tzv. tranzicije bar po jednu takvu jaku stranku, i obično ozbiljni problemi s demokratijom u tim društvima nastanu kad takva stranka više nije jaka – pogledajte Rusiju, Mađarsku ili Makedoniju, delimično čak Češku. Takvoj stranci neko temeljitije "levičarenje" naprosto ne stoji, ona ne ume to da radi, nije tako formatirana, u takvom izdanju ne izgleda verodostojno. Pa, kako onda izgleda? Kao Željko Bebek kad obrije brkove: dobar vokal i dalje je tu, ali mu više ne verujemo jer ne liči na sebe; a nekome ko ne liči na sebe ne biste verovali da je počeo liči na nešto drugo, nego biste zaključili da više ne liči ni na šta.

 

 

[April]

E, neka je i on malo podsetio kako ume.

[Singer]

naljutili su ga. baš.

 

Misterija Vučićevog tugomera

OVA STALNA KVAZIEMOCIONALIZACIJA JAVNIH I POLITIČKIH STVARI MORALA JE DOVESTI DO OTVORENOG "MERENJA TUGE" POLITIČKIH OPONENATA

 

 

 

Pretpostavljam da mnogi prethodnih nedelja nisu razumeli zašto se toliko žestim oko načina na koji se ovde upražnjava institucija Dana žalosti, sa svime što uz to ide. Nije da i drugi to nisu primetili, ali eto, smatraju nekako da neka doza mešanog kiča (naime, i malograđanskog i socrealističkog), i raznih formi strinastog "preglumljivanja" tu naprosto ne može da se izbegne, ali da sve to zajedno nije ni važno, sve javne i kolektivne žalosti uvek su bazično ceremonijalna stvar.

Međutim, stvar nije u tome: uopšte nije u tome i nikada nije u tome. Normalna, prirodna ljudska žalost zbog tragedije i nedužnih žrtava je jedno, a način na koji vlast nastoji dakidnapuje i kontroliše sve što je u vezi s njom nešto je sasvim drugo. Stvar je, elem, par excellence političke naravi. Radi se o samoj prirodi poretka u kojem živimo, a koji je "setovan" tako da nas kinji, maltretira i ucenjuje na bezbroj načina; jedan od njih, nikako najmanje važan, jeste i svojevrsno pasivno-agresivno emocionalno ucenjivanje.

Aleksandar Vučić dozvolio je sebi ovih dana, besramno i cinično koristeći jednu tragediju za isterivanje svojih politikantskih kaprica i narcisističkih tripova, da neke ljude koji su nastojali da javno analitički procenjuju postupke državnih organa oko helikopterske nesreće koja je odnela sedam života, a da to možda (kažem možda jer nisam stručan da to procenjujem, ali to ne znači da su za to stručni samo oni koji će uvek reći ono što se Vučiću dopada!) i nije moralo tako da bude, izvređa na razne načine, od kojih je najmizerniji bio momenat u kojem je taj besramni, samoreklamerski folirant mrtav-hladan rekao kako oni, naime "analitičari", eto, "nisu ni tugovali zbog smrti", kao što se, uostalom, "ni ne raduju životu".

Do ovoga je, da se razumemo, moralo da dođe. Ta naporno samozaljubljena punjena ptica koja je samom sobom i svojom dubokom unutrašnjom beznačajnošću prvo raščistila čitav javni prostor, a onda ga ispunila samim sobom (ili, ako hoćete, ispraznila samim sobom) usudila se da javno meri stepen tugovanja ili radovanja drugih ljudi nad činjenicama ljudskog rađanja i umiranja. Bezobrazniji od ovoga teško da se uopšte može biti; ili možda i može, sačekajmo Vučićev sledeći javni nastup.

Ako ste ovime zatečeni, zatečen sam vašom zatečenošću. Jer je sve vodilo baš ka tome, i daj bože da to bude najgore što ćemo čuti iz tih usta. Jer baš odatle, iz tog pravca, sve vreme dolazi to šmirantsko histerisanje, ta kvaziemocionalizacija javnih i političkih stvari. Ljudi koji su, činjenicom da su na vlasti i da upravljaju ključnim mehanizmima države, ljudi dakle odgovorni za živote i imovinu građana Srbije, a koji svakodnevno dokazuju koliko su malo kompetentni u tome, pokušavaju da uvuku javnost i društvo u celini u bolesnu igru paraemocionalnog nadgornjavanja: ko je više tužan i ko više žali zbog ove ili one tragedije, poplave, smetova, pada helikoptera – pri čemu je jedino što je nesumnjivo fakat da su oni ti koji svojim činjenjem ili nečinjenjem mogu da ugroze ili da izbave ljudske živote. A na javnosti je da njihov učinak procenjuje – e sad, naravno, kao i uvek i kao i svugde, neko će to činiti dobronamerno, neko maliciozno, neko kompetentno a neko odoktivno... U svakom slučaju, niko ne zaslužuje da od bilo koga, kamoli od najisturenijeg državnog službenika, čuje bolesnu pridiku u kojoj će se ovako meriti stepen njegovog tugovanja. Da li je, zaista, normalno socijalizovanoj, ergo nesociopatskoj osobi uopšte potrebno da objašnjavam zašto se to ne može i ne sme činiti, zašto je to daleko sa onu stranu javno izgovorivog? Akojeste, okej, smatrajte da ništa nisam ni rekao.

Ali, to je ono što Oni rade otkako su se, na nesreću, pojavili na javnoj sceni zemlje čijem su razvaljivanju tako mnogo doprineli. Dok su se zvali radikalima sve što su – umesto znanja, rada, pameti, dobrote – imali da ponude bila je njihova navodno bezgranična, šampionska i nenadjebiva ljubav za Srbiju i "vaskoliko srpstvo". Svako ko nije duvao s njima u istu trulu tikvu bio je, dakako, onaj ko ne voli Srbiju i Srbe, tačnije: onaj ko ih mrzi. Sve se tu baziralo na toj prostoj emocionalnoj klackalici, tačnije, na posramljujuće bednoj manipulaciji diskursa "ljubavi" i "mržnje", proširenih do apstraktnog nivoa cele jedne države i celog naroda. I nikada baš ništa, ti veliki ljubitelji roda svog, ovoj zemlji nisu dali, osim te navodno preogromne ljubavi koja se, gle, u banalnoj stvarnosti ovoga sveta manifestovala kao neprekidno siktanje mržnje i agresije prema svemu što nisu oni i što Srbiju vidi drugačije od njih.

Šta se onda u međuvremenu promenilo? Nešto malo formice, a baš ništa suštine. I dalje su Oni, s Njim na čelu, jedini koji umeju da vole sve nas – čak i one koji to uopšte ne zaslužuju – i jedino su oni odgovarajuće tužni kad treba biti tužan i srećni kad treba biti srećan... Svi mi drugi koji nismo s njima, ili smo nedajbože protiv njih, sigurno smo emocionalni invalidi, štaviše, verovatno smo se silno obradovali kad smo čuli da je sedmoro ljudi izginulo jer ćemo sad, ura, moći i za to (dakako, iz čiste ljudske zlobe i jeda) da okrivimo Vučića, što je – naime, klevetanje Vučića – jedina svrha i smisao naših mizernih života...

Karikiram? Zapravo ne, jer – šta je drugo Vučić rekao nego baš to? I zato, nemojte da se lažemo: ko ćutke pristaje da mu taj besramnik tako kaplariše, pristaće i na sve drugo.

 

 

[Singer]

Prometej na 78 obrtaja

 

 

 

 

ALEKSANDAR VUČIĆ PLAGIRA, CITIRA, A ZATIM SUMANUTO DILETANTSKIM I PREGREJANIM "SPROVOĐENJEM" OBESMIŠLJAVA I UNAKAŽAVA IDEJE SVOJIH NEKADAŠNJIH LJUTIH PROTIVNIKA

 

 

 

Dete je u permanentnoj misiji otkrivanja sveta, pa mu je svašta novo i zabavno: hoće, recimo, da rafalno pritiska prekidač i tako pali i gasi svetlo, oduševljeno činjenicom sopstvene "božanske" moći proizvođenja svetlosti ili mraka, hoće da razbije neku spravicu ne bi li videlo "šta ima unutra", i sve tako... Kad smo bili klinci, u ona pradavna gramofonska vremena, zabavljalo nas je i ovo: pustiš neku long-plej ploču, kakve se inače slušaju na 33,3 obrtaja, i podesiš brzinu na 45 obrtaja (na kojoj su se zapravo slušale singl ploče), pa ti je silno zabavno kako se muzika odjednom neprirodno ubrzala, a pevačev glas "utanjio"; još je mnogo urnebesnije ako podesiš gramofon na 78 obrtaja, pa se ono što je bilo muzika pretvori u nekakvu frenetičnu, vrištavu karikaturu... Kažem, znalo je to da bude baš zabavno, ali pod uslovom da to čuješ prvi ili drugi put, i da nisi stariji od, šta znam, osam-devet godina. Ako i nakon te dobi i nakon tog već overenog otkrića ovo "ubrzavanje" ploče nastavi da bude najsmešnija stvar koju umeš da smisliš sebi za razonodu, možda je ipak vreme da, uz brižnu pratnju roditelja, kod stručnjaka proveriš da li je s tobom sve u redu i razvijaš li se mentalno makar minimalno poželjnim tempom.

Otkud sad ove vinilne reminiscencije? Pa evo, slušam nešto Aleksandra Vučića, pa se setih tih dana... Mislim, naime, da sam koliko danas dokonao šta je prava misija sadašnjeg, "preumljenog" Vučića: on je tu zato da ogadi, obesmisli i na svaki drugi način iskarikira ama baš svaku ideju na kojoj ste zasnivali svoj pogled na svet u ona vremena kada je Vučić bio jedan od kapelmajstora mahnitog radikalskog orkestra. Tada ste, eto, bili na suprotnim stranama; vi se niste u međuvremenu priklonili njegovim idejama – ne možeš se prikloniti nečemu tako zaumno antiistorijskom – nego se on, kao biva, priklonio vašim. Nije li to, uostalom, svojevrsni trijumf, ne bi li trebalo da budete zadovoljni? Da, ali – ne. Jer je Vučić, naime, s vašom melodijom i vašim refrenima uradio sledeće: konfiskovao je vašu ploču, a onda ju je pustio na sav glas, preko svih razglasa u zemlji, ali – na 45 obrtaja. A onda mu ni to nije bilo dovoljno, nego je svičnuo onu ručku na 78 obrtaja, tako da sada vaša muzika zvuči kao panično vrištanje retardiranog evnuha dok beži pred razjarenom Godzilom koja ruši sve pred sobom. Bazično, dakle, zvučni zapis je isti, sve je formalno tu, ali – sve zvuči sasvim maloumno. Kako bi drugačije i zvučalo kad je temeljno zloupotrebljeno?

Šta pisac hoće da kaže? Evo slušam Vučićev skupštinski lament nad Beogradom na vodi, a i šire, i šta čujem? Pa, ovo kao da je kopipejstovao iz, na primer, neke studije Latinke Perović ili Dubravke Stojanović, koje su istraživale bezbrojne primere tvrdoglavog otpora modernizaciji u Srbiji XIX i XX veka: od uvođenja železnice, struje, vodovoda, kanalizacije itd. Sve je to bio deo konzervativne, patrijarhalno-izolacionističke "agende" po kojoj Nama ne trebaju sve te tuđinske novotarije i sva ta promaja iz velikog sveta, jer će to da nas otrgne iz naše samozadovoljne učmalosti, a šta ćemo onda mi jadni bez nje, kada je ona osnov i zalog našeg identiteta?!

Slušam, rekoh, Vučića kako izgovara plagirani i unakaženi tuđi tekst, i sviće mi šta je to što taj čovek radi poslednjih godina: da, on sistematski plagira, citira, a zatim sumanuto diletantskim i pregrejanim "sprovođenjem" obesmišljava i unakažava ideje svojih nekadašnjih ljutih protivnika. I tako će ih konačno poraziti i poniziti (što mu oponiranjem nikako nije uspevalo, naprotiv), pa makar i na poprištu ovog bizarnog sraza ne ostao kamen na kamenu... Ne kažem da on to radi sasvim svesno, tj. baš s tom jasno definisanom namerom: misliti tako značilo bi precenjivati ga, i to ne njegovu pakost, nego njegovu pamet. Ali, to nije ni važno: bitan je efekat koji će ovo Vučićevo ludovanje na 78 obrtaja ostaviti na naše živote i na društvenu stvarnost, a taj je učinak devastirajući.

Zato je važno ne dozvoliti plitkom, dosadnom demagogu da bedno falširanim analogijama i ostalom ispraznom pirotehnikom jedan visoko koruptivni i fundamentalno štetočinski projekat proda pod bubrege kao takoreći prometejski akt revolucionarne modernizacije, kojem mogu da oponiraju samo nekakvi palanački mračnjaci koji u svom "balkanskom" zaplotnjaštvu više vole da gledaju ruševne straćare i zarđale šine. Drskom kradljivcu tuđe intelektualne svojine treba ipak staviti do znanja da nismo svi pobenavili i da mu ova jeftina šarada neće proći: nema ama baš ničega "modernizacijskog" niti "emancipatorskog" u izgradnji šume poslovno-stambenih solitera i gigantskog šoping-mola u jezgru (bilo kojeg) grada, niti u ruiniranju saobraćajne infrastrukture, neustavno prisilnoj konverziji javnog dobra u privatnu prćiju i svim drugim pratećim nevoljama koje BNV već sada donosi. Ne donosi BNV Beogradu i Srbiji nikakve nove tehnologije i nove, slobodnije životne obrasce – što je odlika svake stvarne modernizacije – nego, naprotiv, stereotipno i eksploatacijski parazitira na već odavno postojećim i čak dobrano izanđalim (pretežno "trećesvetskim") obrascima, a jedino što donosi su lepe pare za učesnike tog koruptivnog lanca. Muda, dakle, nikada neće biti bubrezi, a detetu bi trebalo nekako oduzeti gramofon, jerbo će inače drndanjem uništiti celu kolekciju ploča, koju ionako ne ume ni da sluša s razumevanjem, a kamoli da svira.

 

 

[Papovac]

odlican

[Hella]

sns nikada ne bi došao na vlast da nije kukavički ukrao ds ideologiju

 

inače vrlo slab tekst jer ništa o faking belolistićarima

[Caligula]

Dobar je Teofil, vazda bio 

[gospa buba]

dobar je, kad se ne raskenjkavi neshto. al svako ima trenutke, nije bash za zameranje ^_^

[MayDay]

Teofil odlično pogadja Vučića. Tako je i kad ga je prozivao za svekolikog radnika bio super. Ali ovo sa pločom je vrhunska metafora.

[Аврам Гојић]

kako se to sviraju ploče?

[MancMellow]

na engleskom  ^_^

 

elem, nije baš "vazda" bio dobar, ali kako se vraćaju na neograničenu vlast ove spodobe iz 90-tih, tako i on ulazi u sve bolju formu. 

Edited April 14, 2015 by MancMellow

[Singer]

popularno™ - ulaze mu u prostor šuta ili ti sedaju mu na volej