Da li je trebalo stvarati Jugoslaviju, iz raznih perspektiva

[MancMellow]

Čekaj. a šta se zapravo dogodilo? Podgorička Skupština je objavila prisajedinjenje Srbiji. Ante Trumbić nije pitao za mišljenje Nikolu Petrovića već je išao pravo na noge Aleksandru.

 

Zanimljivo je i stanovište da je lakše prisajediniti Vojvodinu gde Srbi čini 35% stanovništva  nego Bosnu gde su na 45%.

 

Na stranu što u Vojvodini treba obuhvatiti Nemce i Mađare a u Bosni Muslimane i Hrvate koji nemaju jake matične države iza sebe.

 

Zapravo je zanimljivo to da je lakše inkorporirati u državu milion muslimana i četiri miliona Hrvata i Slovenaca zajedno, nego samo milion muslimana. S obzirom da sve ovo se piše sa naknadnom pameću, jasno je da su svi  u nekom momentu na zajedničku državu gledali kao na Veliku Srbiju ma kako se ona zvala, srpska hegemonija je bila glavna odrednica, tome jasno svedoči i 1941.

 

Zato što vam izmiče ključna razlika - srbi vs jugosloveni.

 

Nemci i madjari su u dobroj meri bili vrsta za odstrel u tom momentu, plus nemačka se ne graniči sa jugoslavijom, posebno ne sa vojvodinom. drugo, to su jasne manjine i njih nema potrebe inkorporirati u "srpstvo/jugoslovenstvo". Dalje, a ne nevažno, mogućnosti za gerilske otpore u Vojvodini su nula, a i dal možeš da zamisliš nemce i mađare u toj ulozi? I na kraju, tačno je, bilo ih je mnogo na to prostoru i to je bio još jedan razlog da se pravi država u kojoj će narod koji je nosi (srbi, odnosno jugosloveni) biti u što većem procentu. 

 

E za ovo na kraju - tačno je, ali je ključna greška bila u tome što je na nju i Pašić u velikoj meri gledao kao na prosuženu Srbiju (ali je bilo među srpskim rukovodstvom onih koji su uviđali pogubnost takvog pristupa) i to je bila  večika greška. Ako praviš Jugoslaviju, pravi Jugoslaviju. 

[dillinger]

Zato što vam izmiče ključna razlika - srbi vs jugosloveni.

 

Nemci i madjari su u dobroj meri bili vrsta za odstrel u tom momentu, plus nemačka se ne graniči sa jugoslavijom, posebno ne sa vojvodinom. drugo, to su jasne manjine i njih nema potrebe inkorporirati u "srpstvo/jugoslovenstvo". Dalje, a ne nevažno, mogućnosti za gerilske otpore u Vojvodini su nula, a i dal možeš da zamisliš nemce i mađare u toj ulozi? I na kraju, tačno je, bilo ih je mnogo na to prostoru i to je bio još jedan razlog da se pravi država u kojoj će narod koji je nosi (srbi, odnosno jugosloveni) biti u što većem procentu. 

 

E za ovo na kraju - tačno je, ali je ključna greška bila u tome što je na nju i Pašić u velikoj meri gledao kao na prosuženu Srbiju (ali je bilo među srpskim rukovodstvom onih koji su uviđali pogubnost takvog pristupa) i to je bila  večika greška. Ako praviš Jugoslaviju, pravi Jugoslaviju. 

 

Oprosti ali kakva su 'vrsta' muslimani, Hrvati i Slovenci u datom momentu? Prvi su u najgorem položaju u istoriji, sa propašću Osmanlija.

 

Drugi bi takođe potonuli sa Austrougarskom. Mislim, tukli su se na Soči daleko više nego na Solunskom frontu. Jesu li to oni imali advokata negde na zapadu? Jesu li imali 1 svog Tomaša Masarika? Svoju slovenačko-hrvatsku legiju na savezničkom frontu? Ne.

 

Da bi se zaustavila italijanska nadiranja morali su srpski povratnici iz zarobljeništvua da budu skidani sa voza u Ljubljani i slati u prve redove.

 

 

Nije uopšte sporna svinjarija sa ustavom, agrarnom reformom, žandarmerijskim terorom i uopšte diktatom iz Beograda koji je sve otuđio od Srba i Jugsolavije...ali takođe ne bi trebalo biti sporno da su Srbi, i situaciji kad su imali prilično odrešene ruke i da biraju kakvu državu će da prave (naravno, ne i da biraju granice), sve ove narode preveli ispod gubitničkih bečkih skuta, na stranu pobednika. 

Edited May 14, 2017 by dillinger

[Lord Protector]

Марко Павловић

 

ЈУГОСЛОВЕНСКА КРАЉЕВИНА

ПРВА ЕВРОПСКА РЕГИОНАЛНА ДРЖАВА

 

 

САЖЕТАК: Према општеприхваћеном становишту, прва европска регионална држава била је Италија (од 1948), а друга Шпанија (од 1978). Овим чланком се, међутим, доказује да је прва европска регионална држа- ва била југословенска Краљевина (1921–1939). Југословенска краљевина као регионална држава формирана је по угледу на Јужноафричку Унију (од 1909). Носиоци идеје југословенског регионализма били су Словенац Богумил Вошњак и далматински Хрват Јосип Смодлака, који су сматрани за умерене националисте. Надлежност области према Видовданском уста- ву обликована је према Смодлакиним и Вошњаковим идејама. Законом о називу и управној подели Краљевине од 1929. установљене су бановине чија се надлежност углавном поклапала с надлежношћу области. Бановине су пренете у Устав од 1931, с тим што су у погледу самоуправних органа унеколико обликоване према идејама „умереног Србина” Стојана Про-тића. Обим бановина обликован је према Смодлакином нацрту па су оне биле знатно веће и економски јаче од ранијих области. Када се типска над- лежност региона (обликована према Уставу Шпаније од 1978) упореди с надлежношћу југословенских области или бановина, долази се до закључ- ка да су оне готово истоветне, па је с обзиром на временски приоритет југо- словенска краљевина била прва регионална држава. Она је пак била не- адекватан државни облик с обзиром на постојање јаких национализама, првенствено хрватског.

 

 

УВОД У ЈУГОСЛОВЕНСКИ РЕГИОНАЛИЗАМ

 

Већ на Крфској конференцији, на којој су први пут „измењене ... мисли о свима питањима, која су скопчана са будућим заједничким државним животом Срба, Хрвата и Словенаца“, питање које је остављено без решења било је најкрупније питање – питање државног уређења. У Крф- ској декларацији решено је питање будућег облика владавине и питање организације власти, али је питање будућег државног уређења заобиђе- но. После сучељавања хрватског федералистичког и српског унитаристич- ког становишта, питање будућег уређења југословенске државе свело се на претходно питање повлачења граница између Срба и Хрвата. Немо-гућност разграничења, односно проблеми који би га пратили, биће и ка- сније навођено као главни разлог против федеративног уређења1.

Скоро две деценије југословенске државе обележили су политички сукоби хрватских федералиста и српских унитариста, односно центра- листа. Међутим, за то време уставноправни развитак југословенске кра- љевине текао је између федерализма и унитаризма – средњом линијом, односно према моделу регионалне државе. Овај модел био је наговеш- тен при самом крају нормативног дела Крфске декларације, у ставу да ће

„устав ... дати народу и могућност да развија своје посебне енергије у самоуправним јединицама, обележеним природним, социјалним и еко- номским приликама“. Иза овог става стајао је „умерени“ Словенац, Богумил Вошњак. Иза Богумила Вошњака стајао је Лајонел Кертис (Lionel Curtis). Према запису самог Вошњака, Лајонел Кертис („живео је раније у Кептауну, и кумовао Уставу Јужне Африке“), дошао је до закључка да за југословенске прилике није „ни централизам ни федерализам; требало је тражити средњу линију“. Уз Кертиса, и Филип Кер (Philip Carr), главни уредник часописа Round Table и потоњи секретар Лојда Џорџа (Lloyd George), саветовао је да се југословенска држава организује по средњој линији3.

У 1920. години, години уставотворних припрема, Вошњак се нашао у Уставној комисији стручњака коју је образовао председник владе Сто-

1 Никола Пашић је на Крфској конференцији рекао: „Од федерације смо одустали из два разлога: 1) то не би била довољно јака држава; 2) не можете оделити Србе и Хрвате једне од других. Јер ако би Срби за себе, Хрвати за себе, тешко би било границу поставити. Измешани су. Због тога морамо тражити форму, где ће сваки моћи да живи, и да сматра државу као заједницу” [Krfska konferencija 1924: 73]. – У Уставотворној скупштини, на Па- шићев став подсетио је Љуба Давидовић, рекавши: „Када смо радили Крфску декларацију, најбољи међу добрима који су онда представљали наш неослобођени део народа, рекао је у првој својој речи: ‘Ја сам против федерације!’ Господо, одмах је рекао и зашто. Вели, не можемо се разграничити. Тачно господо, тачно! Не може се замислити, тешко је наћи Хрва- та, који би замислио Хрватску без Срема, а мало је Срба, који би мислили да Срем треба да се одвоји од Србије. И можда бисмо још на првом кораку нашега народног живота дошли у опреку, можда бисмо још на првом кораку морали да идемо у борбу, да прве дане наше за- једничке обележимо нашом рођеном крви. То господо, нити сме, нити треба да буде.” [Сте- нографске белешке, 15. април 1921: 5].

2 Б. Вошњак је рекао: „У нашим земљама постоје јединице које би се могле искористи- ти. Јединице створене економским, социјалним, географским односима. Сретни би били ако се оне поклапају са досадашњим административним границама. Ја сам за самоуправу, у начелу, али не да се сачувају досадашњи облици.” Против федерације, Вошњак се изјаснио овако: „Увек се може неки споља мешати у унутрашње ствари. Устројство федеративне државе за нас је и сувише компликовано. Ту судска власт игра важну улогу, а ми још нисмо навикли да толики ауторитет дамо судској власти. Централна власт, то је један отац, а ло- кална власт су његова деца, код федеративне су сви очеви” [Krfska konferencija 1924: 65, 66]. У Уставном одбору Вошњак је изнео став да је одредба Крфске декларације о самоуправним јединицама „имала баш тај значај што је уништила појам хисторицизма, што је уништила историјску Хрватску, што је уништила племенску Словенију, и што је уништила Велику Србију.“ [Рад Уставног одбора, 7. фебруара 1921: 29].

 

 

3 Држећи се савета двојице Енглеза, Богумил Вошњак био је почетком 1917. израдио једаннацрт устава, по коме се југословенска држава „имала поделити, на основу географ- ско-економског начела, а не историјског, на десет до дванаест жупанија, од којих би свака бројала од прилике милион душа. По француском обрасцу, те би жупаније носиле имена наших река.“ [Vošnjak 1921b: 401, 402].

 

 

јан Протић. Као резултат рада ове Комисије настали су уставни нацрти самог Протића, као и Уставне комисије, који су објављени средином го- дине. Уз ове нацрте објављено је и „одвојено мишљење г. Б. Вошњака о организацији покрајинске управе“. У том мишљењу, које се за ову прили- ку може означити као Вошњаков („мали”) нацрт, Вошњак је навео органе покрајине и њихове функције, али у њему није било ни назнаке о вели- чини покрајина. Ипак, у извештају петочлане Комисије о анкети у по- стојећим („историјским“) покрајинама, наведено је „да покрајине, ако се њихова аутономија озбиљно жели, морају бити много веће од садашњих српских округа. Обично се узима да би требало да броје између 500.000 и 1.000.000 становника.“ У Уставном одбору Уставотворне скупштине, Вошњак је ово мишљење изнео као своје, истовремено прихвативши области из нацрта устава владе чија је величина максимирана бројем од

700.000 становника.

За Богумила Вошњака подела на управна подручја, области, пред стављала је основу државног уређења. Он није могао да замисли „државу без јаких области, које ће бити носиоци локалнога живота”. Области су морале да буду „за живот способне”, а то нису могли бити „стари срби-

јански окрузи”4.

 

На навођење италијанских провинција као примера за углед, Вошњак је одговарао: „Овде се говори много о Италији па се каже: ево како је Италија шездесетих година лепо решила ово питање провин- ција. Али ја баш мислим да Италија није добро решила ово питање кад је узела за основу државног уређења провинције, у место да је усвојила гледиште Фаринија који је тражио да се Италија подели на регионе, што би одговарало нашим областима. Господо, Кавур је учинио судбоносну погрешку, кад је пристао на планове централизма у место да је победио са принципом поделе државе на области.” [Рад уставног одбора 22. март

1921: 151]. За образац уставног регионализма Вошњак је узимао Устав Ју- жноафричке Уније, а међу уставним предлозима који су израђени у време

„видовданске” Уставотворне скупштине фаворизовао је Нацрт устава Смодлаке, баш због тога што је овај Нацрт рађен по угледу на Устав Ју- жноафричке Уније.

Смодлака је за узор узео Устав Јужноафричке Уније из 1909, због тога што је овај устав „настао као плод компромиса између две дотад крвно завађене, а иначе најпрактичније расе на свету (Енглеза и Бура холандског порекла). Оба су ова племена исте крви, германске, оба живе испремешана на истој територији, и оба су упућена на државно јединство, и географским устројством земље у свим материјалним интересима, на-

дасве потребом заједничке одбране против спољашње опасности. Ту већ има доста елемената сличности с нашим приликама, али ћемо их наћи још више, кад уочимо, што је ова два племена досад раздвајало: различ- на ћуд, опречне културне традиције, други верозакон, два друкчија иако сродна језика, два супротна политичка идеала (за чудо слична програми- ма Велике Србије и Велике Хрватске), и напокон један крвави рат, вођен мало година пре оснивања заједничке државе.” Смодлака је закључио да

„кад је овим двама племенима пошло за руком, да у међусобном спора- зуму саграде лепу и јаку државу, не треба нам се бојати, да то неће поћи за руком и нама, који имамо, што њима недостаје, заједнички језик и за- једнички темељ народне културе“. Нашавши кључне сличности између јужноафричке и југословенске ситуације, Смодлака је калемио „установе Јужно-Афричког Устава на Српски устав“. Јужноафричка Унија, по схва- тању Смодлаке, била је „јединствена држава с јаком средишњом владом и са тачно одређеном покрајинском самоуправом, из које су искључени сви послови општег државног интереса. Свака од четири покрајине, које сачињавају државу, има, за решавање посала покрајинске самоуправе, своје особите финансије, своје особито покрајинско представништво, које доноси решења с обавезном моћу закона, и своју покрајинску управу, којој чланове бира покрајинско представништво, док јој председника именује владалац...“ [Смодлака, 1920: 4, 5].

Свој средњи пут између централизма и федерализма Смодлака је тра- сирао поделом на 12 покрајина, које одговарају „географским, саобраћај- ним и културним приликама наше земље, као и историјском развитку“

„југословенског народа”. Тих 12 покрајина, с просечно преко милион становника, биле су следеће: „1. Подунавска Србија, с главним градом Београдом; 2. Војводина, с главним градом Новим Садом; 3. Славонија, с главним градом Осеком; 4. Хрватска, с главним градом Загребом; 5. Словенија, с главним градом Љубљаном; 6. Далмација, с главним градом Сплитом; 7. Крајина, с главним градом Бања Луком; 8. Босна, с главним градом Сарајевом; 9. Поморје, с главним градом Дубровником; 10. Рашка, с главним градом Новим Пазаром; 11. Моравска Србија, с главним градом Нишом; 12. Македонија, с главним градом Скопљем.“ До 12 покрајина Смодлака је дошао пошто је претходно одбацио „административне границе, које су нам остале од Аустрије“, а које „многи погрешно зову исто- ријским границама“. Такође, одбацио је могућност постојања једне ве- лике српске области јер, „кад би се напрама малим западним областима хтело сачувати једну велику српску област, која би ишла од Сегедина до Битоља и од Котора до Тимока, и која би била већа од свих других обла- сти скупа, то би била пука копија пруске хегемоније”. Таква хегемонија се пак могла одржати „у милитаристичком Немачком Царству”, али би југословенску „демократску државу неминовно довела до расула”. У ју- гословенској демократији било је наводно потребно успоставити равно- тежу, и то тако „да саставни делови државе буду, колико је год могуће, једнаки и једни другима равни“ [Смодлака, 1920: 6, 13].

507

 

 

Смодлака је свакој од покрајина ставио национални предзнак тако што је покрајинским поглавицама дао историјске називе. Тако, „покра- јински Поглавица у Војводини званично се називље Војвода Српски. По- крајински Поглавица у Подунавској Србији, Моравској Србији, Рашкој, Крајини, Поморју и Македонији носе наслов Великог Жупана (први се зове Велики Жупан Подунавски, а остали: Велики Жупан Моравски, Ра- шки, Крајишки, Поморски и Македонски). Покрајинске Поглавице у Хрват- ској, Славонији, Далмацији и Босни носе наслов Бана (први се зове Бан Хрватски, а остали: Бан Славонски, Далматински, Босански). Покрајински Поглавица у Словенији зове се Кнез Словенски.“ [Смодлака, 1920: 60]. Титуле покрајинских поглавица, према опасци Слободана Јовановића, опомињале су на груписање покрајина у српску и хрватску зону5.

Послови провинција у Уставу Јужноафричке Уније распоређени су у 13 тачака. Послови „покрајинске самоуправе” у Нацрту устава Јосипа Смодлаке распоређени су у 18 тачака. Суштински у потпуности, а најче- шће и вербално, Смодлака је преузео послове из надлежности јужноафрич- ких провинција. Списак надлежности покрајина у Смодлакином нацрту почиње „управом покрајинске имовине”. Послом управљања покрајин- ском имовином почињао је и списак надлежности у „одвојеном мишљењу Б. Вошњака”. Вошњак је пак употребио другачију формулацију: „распо- лагање ... покрајинским иметком и покрајинским добрима”.

Од друге до седме тачке чл. 178 Смодлакиног Нацрта устава предви- ђени су следећи покрајински послови: „1. управа покрајинске имовине;

2. покрајински порези, прирези на државне порезе и други покрајински намети; 3. задуживање покрајине; 4. оснивање и уздржавање средњих, стручних и виших школа сопственим средствима; 5. оснивање и уздр- жавање болница и добротворних установа, и суделовање, у границама закона, у здравственој управи покрајине; 6. пољска привреда; 7. шуме”. Сам текст ове енумерације, углавном, представља скраћен или сажет превод аналогног дела текста јужноафричког устава (тачка I–VI)6. Слич- но је и с Вошњаковим нацртом („одвојеним мишљењем”). Као другу надлежност у списку надлежности својих покрајина Вошњак наводи

„покрајинске порезе, да се њима покрију издаци покрајински” [Нацрт Устава 1920: 116]. То је формулација врло блиска преводу јужноафричког оригинала.

 

5 „Ако се оставе на страну словеначки кнез и војвођански војвода, остале поглавице се зову, у шест покрајина, велики жупани, а у четири банови. Када се узме да је бан исто- ријски назив народног старешине код Хрвата, а велики жупан код Срба, онда излази да се у покрајинама, према титулама њихових поглавица, разликују две зоне: једна српска, а друга хрватска.” [Јовановић 199: 370].

6 „I. Direct taxation within the province in order to raise a revenue for provincial purposes; II. The borrowing of money on the sole credit of the province with the consent of the Governor- General in Council and in accordance with regulations to be framed by Parliament; III. Education, other than higher education, for a period of five years and thereafter until Parliament otherwise provides; IV. Agriculture to the extent and subject to the conditions to be defined by Parliament; V. The establishment, maintenance, and management of hospitals and charitable instituions; VI. Municipal institutions, divisional councils, and other local institutions o a similar nature” [Тhe Union 1909].

508

 

 

Уз изузетак тачке 12, тачке од 8–18, чл. 178 Смодлакиног Нацрта устава представљају потпун или скраћен превод одређених тачака чл.

85 Устава Јужноафричке Уније7. Тако, према Смодлакином нацрту, „по- крајинској самоуправи припадају” и ови послови: „8. одређивање реда за градње и регулације места; 9. путеви и мостови; 10. градње и предузећа покрајинског интереса, у границама покрајине, изузевши железнице и градње у мору; 11. заштита лова и рибања, у мору и у слатким водама; ...

13. тргови, мере и утези; 14. одређивање казна за преступке покрајинских уредаба; 15. уредбе службе покрајинских, жупских и опћинских чинов- ника и службеника; 16. уређивање, на основу Устава и закона, жупске и опћинске самоуправе, изборнога реда, надлежности и поступка за сва нижа самоуправна тела, и административни надзор над жупама и опћи- нама; 17. сви други послови који, по одлуци Државног Савета, као послови покрајинског интереса спадају под покрајинску самоуправу; 18. сви други послови који су уставом или особитим законом поверени покрајинској самоуправи.” Под тачком 12 Смодлакиног чл. 178 налазе се две чудно спојене врсте послова: „саобраћај странаца и купатила”. Ови послови се налазе и у списку послова Вошњакових покрајина, али су раздвојени. Међу покрајинским пословима по Смодлакином Нацрту устава С. Јова- новићу је пало у очи издавање прописа о мерама и теговима. Та одредба је буквално преузета из јужноафричког устава (Маrкеts аnd pounds). Али, у Јужноафричкој Унији за то је постојао разлог у томе што су једне по- крајине имале енглески, а друге холандски систем мера и тегова. У југо- словенској држави за то није било разлога, осим ако се није хтео елемент више за покрајинско разликовање [Јовановић 1991: 375, 377].

 

РЕГИОНАЛИЗАМ ПРЕМА ВИДОВДАНСКОМ УСТАВУ

 

Према Видовданском уставу, јединица локалне самоуправе највишег степена била је област. Област је могла да има највише 800.000 становни- ка, а подела на области имала је да се изврши „према природним, соци- јалним и економским приликама”. Представник државне власти у обла- сти, односно „врховни старешина опште државне администрације” био је Велики жупан, кога је постављао Краљ. Органи обласне самоуправе били су Обласна скуштина и Обласни одбор. Обласна скупштина, као демократски, непосредно изабрани орган, имала је у области „онај поло-

 

 

7 „VII. Local works and undertakings within the province, other than railways and harbours and other than such works as extend beyond the borders of the province, and subject to the power of Parliament to declare any work a national work and to provide for its construction by arrangement with the provincial council or otherwise; VIII. Roads, outspans, ponts, and bridges connectiong two provinces; IX. Markets and pounds; X. Fish and game preservation; XI. The imposition of punishment by fine, penalty, or imprisonment for enforcing any law or any ordinance of the province made in relation to any matter coming within any of the classes of subjects enumerated in this section; XII. Generally all matters which, in the opinion of the Governor-General in Council, are of a merely or private nature in the province; XIII. All other subjects in respect of which Parliament shall by any law delegate the power of making ordinances to the provincial council.” [Тhe Union 1909].

509

 

жај који у држави (има) Народна скупштина”. Обласни одбор био је из- вршни орган обласне самоуправе. Према Закону о обласној и среској са- моуправи, он је имао најмање пет а највише осам чланова које је бирала Обласна скупштина [Јовановић 1924: 386, 388, 391, 393, 397].

 

 

БАНОВИНСКА ЈУГОСЛАВИЈА

 

Увођење новог регионализма, којим је замењен „видовдански” („обласни”) регионализам, дошло је под спољним утицајима. Наиме, пред само завођење диктатуре, из савезничких земаља се од краља Александра тра- жило да учврсти југословенско народно и државно јединство, али и да децентрализује управу. Британски амбасадор у Београду 1928. године сматрао је да је „централна влада ... скандалозно занемаривала потребе успо- стављања односа између саставних делова Краљевине на новим основама“. По његовом схватању, постало је „јасно да је неопходно спровести ревизију (Видовданског) Устава; том ревизијом би 33 области, које не предста- вљају политичке, економске и географске целине, биле замењене много већим покрајинама које би у знатној мери располагале локалном аутономијом и биле економски и финансијски независне“. Британски амбасадор је свој закључак изводио из искуства Чехословачке где је 1920. „предложено укидање покрајина Чешке, Моравске, Шлезије и Словачке и подела земље у двадесет и једну жупу. Пошто је установљено да су те територи- јалне јединице премале да би могле економски опстати, поново је уста- новљен систем четири покрајине.“ [Avramovski 1986: 499].

Као одговор на захтеве да се изврши уставна ревизија у одређеном правцу, 3. октобра 1929. донет је Закон о називу и подели Краљевине на управна подручја. Првим параграфом Закона, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца преименована је у Краљевину Југославију. То није била обич- на замена имена, него ознака политичког пројекта интегралног југосло- венства, према коме су Срби, Хрвати и Словенци имали да се стопе „у једну велику и јединствену југословенску нацију” [Павловић: 220, 221; Записници 2002: XLI, 193]. Другим параграфом овог Закона установље- не су бановине као највеће управне јединице: „Бановина има девет и то:

1. Дравска са седиштем у Љубљани; 2. Савска са седиштем у Загребу; 3. Врбаска са седиштем у Бањалуци; 4. Приморска са седиштем у Сплиту;

5. Дринска са седиштем у Сарајеву; 6. Зетска са седиштем на Цетињу; 7. Дунавска са седиштем у Новом Саду; 8. Моравска са седиштем у Нишу;

9. Вардарска са седиштем у Скопљу.“ Посебно, десето управно подручје чинио је град Београд са Земуном и Панчевом.

Бановинама су замењене области. Према образложењу Владе, подела на девет бановина, којима је замењена подела на 33 области, уведена је у циљу ефикаснијег рада администрације и стварања природних привред- них целина. „Оваквом поделом – стајало је у Образложењу Председника Владе – се централна управа растерећује, а администрација се упрошћује и целисходније организује. Преношењем многих важних надлежности са централе омогућиће се брже свршавање многих послова, који су и због...........................................................

 

 

Tribune, pošto ti voliš ove pravne začkoljice, pročitaj ceo tekst na linku

 

http://www.maticasrpska.org.rs/stariSajt/casopisi/drustvene_nauke_141.pdf

 

i molim te daj nam mišljenje...

 

za mene je otkriće da je model za Vidovdanski ustav bila ustav Južnoafričke Unije i da je onaj Smodlaka vodio glavnu reč, da je bio faktički Kardelj Kraljevine (smetala mu velika srpska oblast zbog pruskog fenomena... sic)... deja vu 74

 

Manc, vidi pasus za britanskog ambasadora, namerno sam ga podebljao, podvukao, ofarbao u više boja   :P

 

 

Edited May 14, 2017 by slow

[namenski]

[čekmeže]

Dobro, ne moramo da prelivamo filipenka ovamo.

[namenski]

Ne razumem.

[Toni Sumaher]

Srbi su 500 godina jurili da osvete kosovo. Komite se jurile po makedoniji 50 godina sa bugarima i turcima.

I sad da se odreknu kosova i makedonije.

To jednostavno 1918 nije bilo realno

 

 

Sent from my iPhone using Tapatalk

 

Kosovsko-makedonski narativ aktivira se na nivou drzavne politike nakon Berlinskog kongresa, kada je Srbija i definitivna udaljena od BiH, koja je pre toga bila kljucna zemlja za teritorijalno prosirenje iz etnickih razloga. Srpska politika oko Makedonije uglavnom zeli da pravi nagodbe o podeli sa Bugarima, koji tu pokazuju daleko vecu beskompromisnost, delimicno i iz razloga unutrasnje poliutike posto su njihovi vmrovski Apisi™ umeli i da likvidiraju svoje premijere. Komitski sukobi nisu toliko dugo trajali, poceli su od 1903-04, stopirani su i pojacavani uglavnom po isnstrukcijama iz Beograda i Sofije, ali je bilo i autonomnog rada na terenu.

1939. stvaranjem Banovine Srbije nisi morao da se odričeš ni Kosova ni Makedonije.

Ta epozoda je suvise kasna i iznudjena, spoljni tok dogadjaja je diktirao kljucne stvari.

 

Irska s.d. nije dosla kao rezultat sporazuma, nego kao rezultat rata. Ako je neciji položaj bio sličan irskom 1920-tih to nisu bili Hrvati, nego Makedonci. 

 

Britanci nikad nisu predložili Aleksandru ovo što je on na kraju uradio. A u periodu 1918 - 1928 godine nisu savetovali apsolutno ništa kad je reč o unutrašnjim odnosima. Što ne znači da nisu imali jakih simpatija za federalizam. Oni su, naravno, bili mnogo pametniji od Vatikana. Predviđali su da će se u decenijama zajedničkog života sa "kulturno naprednijim" Hrvatima i Slovencima i Srbi na kraju pretežno vesternizovati, a pošto su Srbe posmatrali kao glavni politički i vojni faktor na Jugoistoku, smatrali su da je stoga Jugoslavija veoma korisna za Evropu generalno (i za njihove interese u njoj). Celu prvu polovinu XX veka ( i posle WW2, a verovatno i danas, mada naravno te dokumente niko ne može da čita sada) gledaju sa izrazitim antipatijama na bugarske aspiracije prema Makedoniji, ali i na ujedinjenje Jugoslavije i Bugarske. 

 

Od zapadnih sila, London je poslednji odustao od Jugoslavije 90-tih godina i za to postoje dobri razlozi. 

 

Samo bih dodao da je britanski odnos prema Bugarskoj posebno naostren™ zbog nemacko-ruskog uticaja tamo. Britanska politika nikada, pa ni sada, ne zeli da ni Nemacka (danas EU), ni Rusija (SSSR) imaju dominantan uticaj na Balkanu. Sto bi rekao Vilijam Hejg Borisu Dzonsonu skoro - ne zaboravi Balkan nikad. Bugarska je devedesetih posmatrana duze vremena vrlo sumnjicavo iz Londona, koji  u istocnom Balkanu najvose favorizovao poziciju Turaka pa Grka. Bugarske pozicije u britanskoj politici znatno su skocile od 1999. godine, kada je Bugarska pokazala dovoljnu kooperativnost prema politici NATO oko Kosova, a Toni Bler bio je prvi britanski premijer koji je posetio Bugarsku. Ipak, istovremeno Bugari prodaju Rusima Neftohim (Lukoilu), sto dovodi Britance do besa. Kako god, Britanci Bugarima nikada nece verovati i svakako ce pre igrati na Srbe nego na Bugare, posto su ubedjeni da su ruske pozicije jace u Sofiji nego u Beogradu.

Čekaj. a šta se zapravo dogodilo? Podgorička skupština je objavila prisajedinjenje Srbiji. Ante Trumbić nije pitao za mišljenje Nikolu Petrovića već je išao pravo na noge Aleksandru.

 

Zanimljivo je i stanovište da je lakše prisajediniti Vojvodinu gde Srbi čini 35% stanovništva  nego Bosnu gde su na 45%.

 

Na stranu što u Vojvodini treba obuhvatiti Nemce i Mađare a u Bosni Muslimane i Hrvate koji nemaju jake matične države iza sebe.

 

Zapravo je zanimljivo to da je lakše inkorporirati u državu milion muslimana i četiri miliona Hrvata i Slovenaca zajedno, nego samo milion muslimana. S obzirom da sve ovo se piše sa naknadnom pameću, jasno je da su svi  u nekom momentu na zajedničku državu gledali kao na Veliku Srbiju ma kako se ona zvala, srpska hegemonija je bila glavna odrednica, tome jasno svedoči i 1941.

 

Jos jednom, i ti kao i svi koji se zalazu za veliku Srbiju 1918. previdjate prilicno losiju spoljnu poziciju te drzave u odnosu na Jugoslaviju. Mislim, da li bi interes Cehoslovacke bio Mala Antanta sa takvom Srbijom, pa cak i Rumunije? Mozda, ali nisam ubedjen. Koju bi snagu imala ta drazava da pravi balkanske saveze? Takodje. ta drzava bi od Francuske a posebno Britanije bila pod stalnim udarom da cini i terotorijalne ustupke a u odnosu na prekomponovanje snaga velikih sila u Evropi. Pa i Jugoslavija je imala ozbiljne pregovore da se redefinise Nejski sporazum, mogu misliti sta bi bilo sa  takvom Srbijom. Da ne govorim o uticaju komunista sa istoka.

Zato što vam izmiče ključna razlika - srbi vs jugosloveni.

 

Nemci i madjari su u dobroj meri bili vrsta za odstrel u tom momentu, plus nemačka se ne graniči sa jugoslavijom, posebno ne sa vojvodinom. drugo, to su jasne manjine i njih nema potrebe inkorporirati u "srpstvo/jugoslovenstvo". Dalje, a ne nevažno, mogućnosti za gerilske otpore u Vojvodini su nula, a i dal možeš da zamisliš nemce i mađare u toj ulozi? I na kraju, tačno je, bilo ih je mnogo na to prostoru i to je bio još jedan razlog da se pravi država u kojoj će narod koji je nosi (srbi, odnosno jugosloveni) biti u što većem procentu. 

 

E za ovo na kraju - tačno je, ali je ključna greška bila u tome što je na nju i Pašić u velikoj meri gledao kao na prosuženu Srbiju (ali je bilo među srpskim rukovodstvom onih koji su uviđali pogubnost takvog pristupa) i to je bila  večika greška. Ako praviš Jugoslaviju, pravi Jugoslaviju. 

 

Srpska elita nije imala viziju oko Jugoslavije, Pasic je primer taktizera, a ne vizionara. Aleksandar je stvari daleko bolje video, ali je bolovao od grandomanije i autoritarnosti, uziveo se u ulogu velikog vodje. Jbg, prosuli smo lepu sansu.

 

 

 

Tribune, pošto ti voliš ove pravne začkoljice, pročitaj ceo tekst na linku i molim te daj nam mišljenje...

za mene je otkriće da je model bila Južnoafrička Unija i da je onaj Smodlaka vodio glavnu reč, da je bio faktički Kardelj Kraljevine (smetala mu velika srpska oblast zbog pruskog fenomena.. sic)... deja vu 74

 

Manc, vidi pasus za britanskog ambasadora, namerno sam ga ofarbao u više boja   :P

 

 

 

Slow, britanska politika prema Jugoslaviji bila je refleksija daleko ozbiljnijih igara u Evropi sa Nemcima, Francuzima i Italijanima.

 

 

Gle, gle, velika Jugoslavija sa sve Bugarskom koja drzi celu Trakiju i izlazi na Bjalo more. :D

Edited May 14, 2017 by Toni Sumaher

[Kampokei]

Turci bi bili najveci narod u ovoj Jugoslaviji Makar po danasnjoj gustini stanovnistva.

[namenski]

Gle, gle, velika Jugoslavija sa sve Bugarskom koja drzi celu Trakiju i izlazi na Bjalo more. :D

Tipicno.

Na Egej ne izlazi Bugarska, izlazi Jugoslavija.

[namenski]

Turci bi bili najveci narod u ovoj Jugoslaviji Makar po danasnjoj gustini stanovnistva.

:D

Ali bi zato Zabari i Grci bili manji od makovog zrna

A i Nemci bi 2 x razmisljali svaki put pre nego sto pocnu da seru

[Toni Sumaher]

Tipicno.

Na Egej ne izlazi Bugarska, izlazi Jugoslavija.

 

Koliko vidim, ovde se primenjuje neki etnicki kljuc kod crtanja granica republika. ;)

 

Zezanje na stranu, ovo nijednoj velikoj sili nije igralo i bilo je potpuno nesprovodljivo. A zanimljivo jeste, naravno bez Vlaske.

 

edit: Ovo mora da je crtano posle Staljingrada ili kad je Horti odobrovoljio Staljina. Najebase Rumuni.  :D

Edited May 14, 2017 by Toni Sumaher

[Meazza]

Sto bi Albanci i Rumuni ulazili u tu drzavu? Koji jezik bi bio glavni? Jeste lepo, ali... :)

[Lord Protector]

Sto bi Albanci i Rumuni ulazili u tu drzavu? Koji jezik bi bio glavni? Jeste lepo, ali... :)

Slovenia&Croatia&Albania out, Greece in

[Meazza]

Slovenia&Croatia&Albania out, Greece in

Opet to nije "Jugoslavija", nego neka "Balkanortodoksija". Opet: koji jezik? Sta vezuje te narode osim religije? Bila bi to neka ultrapravoslavna republika, ne bi ni vredelo ziveti u tom cudu.

[Hamlet Strašni]

Union of Byzantine Socialist Republics

 

 

Sent from my iPhone using Tapatalk