Domaće serije i prepevi

[Jumanji]

Nemam pojma, znam da taj problem imaju od kada su poceli sa radom. Naravno ne uvek, iako ne gledam nesto sada njihov igrani program. Evo sada ide neka serija, regularan titl.
Kada sam jednom davno zvala sbb, rekli mi da to nema veze sa njima.
Inace na pola filma ili serije pojavi se.
Secam se oko Ng baba digla frku, isla je serija nova verzija DrZivago, i pola prve epizode bez titla, sutradan u reprizi sve normalno.

[jorma shparga]

1 hour ago, Frank Pembleton said:

Jel gledao neko ove Kalkanske krugove?

.... Shiit has hit the fan!
 

 odmah posle gledanja mi je bilo 'nako, moze da bude zanimljivo ali moze i skroz da se pogubi.

posle vecerasnje tragedije na novoj, utisak se bitno popravio...jednostavno u odnosu na zajednicki zlocinacki podhvat sotre i draskovica sve je cista umetnost

[Њујоркер]

Ali, narator na samom pocetku serije, u 1918, navodi NJKVa i uspehe u Balkanskim i PRVOM svetskom ratu. Vidovnjak coek, sta li?

 

Ulazak Regenta na konju u razoreni Beograd ko da je copavi Marsal (pupupupupu, krhpljucslajmPU!), suporting kast sa komentarima pokupljenim ko sa tvitera, te neki bezumni flesbekovi kad im vreme nije...

 

Nisam citao roman cestitoga Vuka, planiram, ali meni ovo vise vuce na Sotrino divljanje, lik je snimio 15 epizoda za 2 meseca, alo... A serija zaista ima potencijala, vidi se trud da se pozivaju na istorijske fakte, ali ako i sledece epizode budu vake ko premijera, bice ovo epik fejl. Ce da vidimo.

[Fakundo Sava]

1 minute ago, Њујоркер said:

suporting kast sa komentarima pokupljenim ko sa tvitera

Kada bi Drašković i Šotra znali šta je twitter pad razume čovek  

[Marvin (Paranoid Android)]

Tokom službe u crkvi koja traje neprijatno dugo, Aleksandar stoji mirno i značajno, a Petar Strugar i ona dvojica prikolica isto stoje i gledaju ga udivljeno, i onaj desno sa unezverenim izrazom lica veli "Služba kao da je... neki... mistični obred"

 

Majko božja.

 

Ja imam samo objašnjenje da je Šotra upravo ovo i želeo. Ovo je istorijska serija za demografiju 50+ godina, istorijska drama u dramaturškom stilu "Srećnih ljudi". Teško mi je poverovati da ovo nastane iz čistog nemara ili ošljarenja, mada može i to da bude ako su svaku scenu snimali iz jednog tejka "Seci! Dobro je. Ma dobro je, ko ga jebe, idemo s ovim, aj sad dalje".

[Frank Pembleton]

Tokom službe u crkvi koja traje neprijatno dugo, Aleksandar stoji mirno i značajno, a Petar Strugar i ona dvojica prikolica isto stoje i gledaju ga udivljeno, i onaj desno sa unezverenim izrazom lica veli "Služba kao da je... neki... mistični obred" [emoji23]
 
Majko božja.
 
Ja imam samo objašnjenje da je Šotra upravo ovo i želeo. Ovo je istorijska serija za demografiju 50+ godina, istorijska drama u dramaturškom stilu "Srećnih ljudi". Teško mi je poverovati da ovo nastane iz čistog nemara ili ošljarenja, mada može i to da bude ako su svaku scenu snimali iz jednog tejka "Seci! Dobro je. Ma dobro je, ko ga jebe, idemo s ovim, aj sad dalje".

Može da bude sve zajedno, no bojim se da je ovo poslednje [emoji58].
Tempo koji se nameće produkcijama da "izbace" nove serije je horor.
Potpuno su se izmešali kriterijumi gde može da se "štancuje", a gde treba da se "stane na loptu".
Mada meni liči i na varijantu, daj dok nam prolazi ovo isisavanje i pranje para, požurite dok traje...

.... Shiit has hit the fan!

[msv]

Quote

Dejan Ilić - Crni Aleksandar

 

Pošto smo 2018. na RTS-u odgledali kako se rađala kraljevina (ej, rađala), 2021. TV Nova S će nam u režiji Zdravka Šotre pokazati kako se „rodila“ Jugoslavija. Ako smo od serije „Nemanjići – rađanje kraljevine“ pre prikazivanja možda i mogli da očekujemo barem pristojan scenario, s obzirom na to da ju je pisao Gordan Mihić, od „Aleksandra od Jugoslavije“ nije bilo razloga da očekujemo bilo šta, jer je autor istoimenog književnog (ej, književnog) predloška za seriju Vuk Drašković. Tačno to smo i dobili – ništa.

Dobro, nije ništa. Dobili smo očajno loš propagandni paket – ako je suditi po prvoj, sinoć prikazanoj epizodi. U zanatskom pristupu temi, nema bitnijih razlika između „Nemanjića“ i „Aleksandra“. Reditelj jedne dobre serije („Više od igre“, 1976) i barem dva gledljiva filma („Idemo dalje“, 1982, i „Držanje za vazduh“, 1985), Šotra se kao autor odavno kompromitovao (recimo, od 1989. i „Boja na Kosovu“, TV filma koji je režirao po sasvim pristojnom dramskom predlošku Ljubomira Simovića).

Ne dobacuje „Aleksandar“ ni do Šotrinih ekranizacija romantičnih novela Mirjane Jakovljević Mir-Jam („Ranjeni orao“, 2008/9, i „Greh njene majke“, 2009/10). Istina, i u te dve serije likovi će biti „papirnati“, ali će barem razgovarati i u svetu fikcije živeti „zajedno“, to jest uticati jedni na druge, što je očito zasluga književnice s početka 20. veka, a ne reditelja koji je prati sa vekom zakašnjenja. Zapravo, Šotra je baš to trebalo da uradi i sada – da nam Aleksandra Karađorđevića otvoreno prikaže kao junaka Mir-Jam.

Ali, umesto ljubavne melodrame, Šotra je naumio da snimi istorijsku poduku, pa se njegovo proklizavanje u romantične (i u smislu romantizma i u smislu romanse) klišee ne može videti kao namera, nego upravo kao greška uprkos nacional-prosvetiteljskoj nameri. Loš predložak i promašeni registar – to je „Aleksandar od Jugoslavije“, baš kao što je to bilo i „rađanje“ kraljevine u „Nemanjićima“ sa RTS-a.

Neko je to već primetio za „Nemanjiće“ – prizori iz te serije podsećaju na sekvence iz školskog programa, na žanr slike koje bi trebalo da ilustruju opšta mesta iz nacionalne (takozvane) istorije. Pre „Nemanjića“, RTS je slično uradio i sa serijom „Ravna gora“ (2013) Radoša Bajića. Ako su „Nemanjići“ imali da „ustoliče“ neupitna opšta mesta iz (takozvane) nacionalne istorije srednjovekovlja, Bajić se poduhvatio da „kanonizuje“ opšta mesta alternativne/revizionističke moderne istorije „naroda“.

Sa Šotrinim „Aleksandrom“ sada već možemo govoriti o svojevrsnom „nacionalnom“ istorijskom žanru: pod krinkom igrane serije plasira se tobože istorijski sadržaj po želji i potrebama srpskog nacionalizma. Šotra, kao za sada poslednji u nizu autora, ovom žanru daje sasvim jasne obrise. Ako smo u ranijim serijama imali sled žanr slika, sada smo dobili kompletan školski program. Od prve do poslednje scene u prvoj epizodi imamo isključivo pripovedanje sa tek ponekom ilustracijom.

Serija se praktično rastače na tri narativna plana. Prvi se tendenciozno predstavlja kao dokumentarni i za gledaoce sa slabijom pažnjom i usporenim kognitivnim funkcijama dat je u crno-belom formatu. To „crno-belo“ dakle treba čitati kao nesumnjivo potvrđene istorijske činjenice, kao same istorijske fakte. Ali, ne da Šotri mira Mir-Jam, pa se i na tom planu naracije probijaju emotivno nabijene, sasvim nečinjenične fraze.

U drugom narativnom planu, u punom koloru, što je valjda znak za fikciju, imamo karaktere u ulozi naratora. Njihova je uloga da popune praznine iz prvog plana. Ali, način na koji oni govore i stvari o kojima govore identični su sadržaju iz prvog plana, pa je sasvim nejasno zašto su ova dva plana uopšte razdvojena i to – odsustvom/prisustvom boje. U trećem planu, imamo Aleksandra lično. Sve zajedno, to izgleda ovako: u prvom planu se kaže da je Aleksandar vodio vojsku u tri rata; u drugom planu čujemo kako je Aleksandar u ta tri rata stradao; u trećem planu Aleksandar kaže kako ga boli stomak. Eto serije.

A u čemu je njena poduka? Ako je čitalac, moj vršnjak, zaboravio poruke iz 80-ih, serija treba da ga podseti: Srbi su za Jugoslaviju žrtvovali svoju državu; Jugoslavija im za uzvrat nije dala ništa; Hrvati i Slovenci su Srbima okrenuli leđa prvom zgodnom prilikom (alternativno: zarili su im nož u proverbijalna leđa); saveznici su Srbe ostavili na cedilu i okrenuli im takođe leđa; Jugoslavija je u stvari bila „srpski“ ili Aleksandrov, kako je kome drago već, hir; Srbi su posle 1. velikog rata mogli da biraju ili (Veliku) Srbiju (sa Bosnom i Dalmacijom) ili Jugoslaviju; glupi Aleksandar izabrao je Jugoslaviju (u prvoj epizodi ova istorijska greška prikazana je kamerno – na Aleksandrovu odluku da pravi Jugoslaviju, njegov ađutant i oficir u glas pitaju: zašto, pobogu, zašto; eto istorijske drame u par poteza).

Nikakav jugoslovenski kontekst nije dat ni u naznakama. Čitav 19. vek i jak romantičarski jugoslovenski zanos izbrisani su jednom jadnom kamernom scenom i dijalogom od par polurečenica. To je ta resantimanska nacionalna istorija koju treba uporno promovisati školskim programima za mlade i odrasle „Srbe“ pod krinkom igranih serija.

Glavni topos u ovim narativima jeste okretanje leđa. Stalno se ponavlja – „Srbima“ su i susedi i ceo svet okrenuli leđa. Zabavno je to što korisnici ovog toposa ne vide njegovo naličje. Ako „Srbi“ ceo svet gledaju s leđa, onda za njih ni susedi ni svet nemaju lice. To je dehumanizujuća slika sveta. Ona „Srbima“ daje za pravo da druge tretiraju kao manje vredne naprosto zato što su ti drugi u „srpskoj“ slici sveta bez lica, to jest bez ljudskosti. Kolokvijalno govoreći, „Srbi“ susede i ceo svet vide kao jednu veliku – guzicu. To je pedagoška poruka igranog školskog programa.

Verujem da se autorima serije sasvim nenamerno omakla i jedna nelagodna velika sličnost između Aleksandra (od Jugoslavije) i aktuelnog Aleksandra (od Srbije). U svakoj sceni u kojoj gledamo Aleksandra u seriji, on se vajka kako mu je teško i kako mnogo brine. Vidimo ga i kako pati, na ivici suza, nad srpskim stradanjima, a od karaktera iz drugog plana slušamo kako Aleksandar malo spava i gotovo ništa ne jede, sve od brige i velikog truda da nešto napravi za narod. Svaka sličnost sa (samo)prezentacijom aktuelnog Aleksandra, verujem da je slučajna.

Ali, da su autori to mogli da osveste, a nisu, jer melodramski registar ne trpi ironiju (nema ironije kod Mir-Jam), dobili bi priliku da naprave genijalnu i krajnje relevantnu parodiju na tekuće stanje u Srbiji i njegovog glavnog protagonistu. Nije da nismo ovde imali i takve, uspešne, pokušaje. Na tragu „Crnog Gruje“ (2003-07), koji je opet pratio trag „Crne Guje“ („Blackadder“, 1983-89), Šotra je mogao napraviti revolucionarni TV posao. Pri tom, to ne bi zahtevalo nikakve izmene u tekstu: scenario je mogao ostati do u zapetu isti. Uz malo drugačiji, ali zaista samo malo, glumački i rediteljski pristup dobili bismo savršenu kritiku prilika u Srbiji u proteklih par decenija. Nije se dogodilo.

 

[hefaca]

Kako se digne buna kad god li se upusti neko u istoriju... 

Samo nek se snima ovako nesto, i bice bolje... Svakako da bi druga sezona Nemanjica bila bolja... Do UMO nismo snimali nista nepavicevsko, a onda posle jedne prelose serije doktorirarsmo kriminal.

Alexandar od Juge je limunadica... Ko zeli vino nek gleda bagrinu...

[MocaVukotic]

13 hours ago, Marvin (Paranoid Android) said:

Tesko mi je poverovati da ovo nastane iz čistog nemara ili ošljarenja, mada može i to da bude ako su svaku scenu snimali iz jednog tejka "Seci! Dobro je. Ma dobro je, ko ga jebe, idemo s ovim, aj sad dalje".

Upravo to

[levi]

18 hours ago, Њујоркер said:

Ali, narator na samom pocetku serije, u 1918, navodi NJKVa i uspehe u Balkanskim i PRVOM svetskom ratu. Vidovnjak coek, sta li?

 

možda zato što narator priča sada

 

niko od likova nije rekao prvi sv. rat, još uvek

[ragasto]

20 minutes ago, hefaca said:

Samo nek se snima ovako nesto, i bice bolje...

Bar su domaće serije primer toga da kvantitet ne rađa kvalitet, i ovakvo odrađivanje^tm će se nastaviti sve dok ne budu ispljuvani iz sve snage. Kad ih već nije sramota da se potpišu ispod nečeg ovakvog...

[msv]

15 minutes ago, levi said:

 

možda zato što narator priča sada

 

niko od likova nije rekao prvi sv. rat, još uvek

 

Ali narator je Petar Strugar, koji igra novinara Luku Mesečinu.

[levi]

ma onaj uvod, fast forward upoznavanje sa glavnim junakom pre početka

 

jeste bezveze što i tu nisu ostali u epohi, ali cela serija epizoda je urađena kao emisija na History channelu, bez dramske radnje, samo pripovedanje  iz istorije

[msv]

(RTS) Serija „Jovanka Broz i tajne službe“ na jesen na RTS-u

[msv]

6 minutes ago, levi said:

ma onaj uvod, fast forward upoznavanje sa glavnim junakom pre početka

 

Na to i mislim.