Asimilacija i integracija u Jugoslaviji

[stooler]

ne znam je li to tacno, ali ako jeste rezonovala bih da je nacionalna distanca izmedju srba i hrvata u hrvatskoj mnogo manja nego sto to vazi za muslimane ili neke manjine u slavoniji. una faccia, una razza, sem u smutnim vremenima. kulturoloski isti djavo. slicno ce biti sa prelivanjem sadasnjih srba u crnogorce narednih decenija, mmw, uostalom ista se stvar desila poslije ww2 (iskljucimo najranije poratno doba). blisko konceptu drzavnog nacionalnog identiteta. tj, vise mi djeluje kao posljedica relaksacije nego prinude.

 

Рекао бих да у ЦГ и РХ асимилацији Срба далеко више доприноси принуда него релаксација.

[stooler]

Nisu samo Srbi bili graničari, bili su i Hrvati. Oni su dobili pustu zemlju na korišćenje kako bi ratovali za cara, prvo protiv Turaka a kada Turaka više nije bilo protiv drugih neprijatelja Monarhije. Srbi graničari su bili u boljem položaju utoliko što nisu bili katolici i plaćali crkveni desetak i što su imali svoje kapetane, koji su bili vrhovna vlast. Vremenom su gubili privilegije a kako je Vojna krajina ukinuta krajem 19. veka, jačaju pritisci da se Srbi prilagode civilnom životu. Pošto više nisu bili pod vojnom kontrolom Beča već dolaze pod vlast Zagreba, jačaju asimilatorni pritisci (Starčević, ukida se privilegija srpskih crkvenih vlasti da organizuju škole, koje se vremenom ukidaju...). Razne ideje su aktuelne u 19. veku, ne samo one konfrontiraju već i one koje su objedinjavale ali u 19. veku, kada su se Hrvati borili za državno-pravno utemeljenje, Srbi su uglavnom smatrani za nestabilan faktor, koji uvek mogu da budu oruđe Beča, Budimpešte ili Beograda.

 

Život u KJ je evidentno bio period koji je konačno konfontirao Srbe i Hrvate, jer su Srbi, sa pravom ili ne, viđeni upravo kao agenti Beograda, žandari koji sprovode politiku gušenja hrvatskog državnog prava, hrvatskog identiteta i starih hrvatskih pravica. Ovo je tema o kojoj bi se moglo raspravljati, ne znam dovoljno o tome kakav je bio etnički sastav državnih, opštinskih i kotarskih vlasti u Savskoj i Primorskoj banovini ali verujem da su Srbi bili u većini. Nisam upoznat ni sa tim kako se po Hrvatskoj glasalo dok je još bilo izbora. Srpski glasački korpus jeste bio podeljen na one koji su glasali za vlast i one koji su glasali za SDS (SDK), čak verujem da je većina Srba u Hrvatskoj podržavala Pribićevića. Mislim da Roger zna više o tome, bilo bi dobro ako bi napiso nešto o tome. Uglavnom, ostala je u vazduhu da lebdi misao o Srbima kao entitetu koji je isuviše uticajan u hrvatskoj politici.

 

Хрватска национална свест код тих католичких Крајишника се кристалише много касније а ја све те хрватске државноправне покрете, иначе у полицајштат KuK диктатур-монархији посматрам као агентуре аустријске војне службе - Старчевића на првом месту - као оруђе против Пеште. Уосталом нису ли се Праваши показали тако што су оптужнице против Срба у велеиздајничким процесима биле ископиране из њихових пашквила? Српски политичари су велеиздајници јер су "Власима наметнули српско народно име, ћирилицу, грб и заставу и СПЦ".

 

Ђ. Станковић је у ЈИЧ писао о етничком саставу, додуше у Славонији, чиновника итд. и углавном рефлектује стање на терену. Карађорђевићевска краљевина се баш трудила да испоштује сва три племена, неретко на штету најбројнијег српског. Разноразни ХСС агитпрописти (Бићанићи и њихови каснији ехои у виду разних Банаца) су непотребно замутили воду.

 

Ја кобним моментом по тамошње Србе сматрам формирање ХСК јер су, као у Далмацији, где су додуше имали луцидније моменте плодне сарадње са аутономашима-Италијанима, већ тада започели процес мирне асимилације у хрватски политички народ признањем да су они исто што и Хрвати само под другим именом. 

 

Светозару Прибићевићу би Хрвати требало да дигну споменик већи него Туђману и Павлеићу јер је најпре је покушавао да Хрватима наметне интегрално југословенство (и то поприлично насилно) да би затим Србе из Хрватске-Славоније, крајње мучки, окренуо против Београда и постао један од сателита ХСС против Круне (уз војвођанске аутономаше и црногорске федералисте). Једино решење је предлагао Љубомир Мицић али га је мало који земљак спреман послушати и дан данас након свега.

[Dr Arslanagić]

Integracija Srba u hrvatski politički narod (mada je, po meni, bolje govoriti o integraciji Srba u hrvatski državno-pravni sistem) je počelo mnogo pre HSK. Počela je onda kada je krajina postala nepotrebna i kada se počelo razmišljati o njenom ukidanju. U trouglu nadgornjavanja između Beča, Pešte i Zagreba, Srbi su imali vrlo važnu ulogu. Tu mislim i da je koren svih kasnijih nedaća - Srbi su postali isuviše bitni.

 

Stankovićev članak sam čitao davno ali se sećam nekih grešaka. Recimo, pominje J. Kordu kao nekog visokog činovnika u Osiječkoj oblasti, za koga je naveo da je bio Hrvat. A Jovan Korda je bio poprilično poznato ime, Srbin i jugoslovenski integralista. Ne kažem da je suštinski fulao ali sam primetio izvesnu tendenciju.

 

Pribićević... to je već priča za sebe i to priča koja mnogo više govori o Aleksandru nego o bilo čemu drugom.

[stooler]

Прибићевић се окренуо против сопствене странке коју је стварао (ДС) направивши раскол у истој. Александар је само био оправдање за његово мучко понашање.

 

Неко ко виче "Док је Лике нема Републике", ко говори да су Крајишници Улстер, ко буквално шаље органе принуде на хрватске сељаке, ко форсира Видовдански устав, разбија ДС у моменту када ова тражи компромис са ХРСС, подржава Пашића и хапси Радића би требало, пристојности ради, да добије доживотни мораторијум на речи као што су "диктатура" или оптужбе Београда за централизам који је он, Банијац, осмислио и спроводио.

 

Мислим да Прибићевић своју ничим заслужену позитивну слику дугује кривотворењу комунистичке ревизионистичке анти КЈ историографије.

[djeneralche]

Posto su apsolvirani Srbi iz Hrvatske u vrhu Hrvatske, sta je sa Srbima iz Hrvatske koji su bili u Saveznim organima? Znam za Veljka Kadijevica. Jovanka Broz? Ko jos?

[stooler]

Вељко Кадијевић беше Југословен а не Србин.

[Dr Arslanagić]

A i supruga predsednika republike nije baš neki savezni organ. Bilo ih je u vojsci puno, sve narodni heroji i ultimate fighteri. Milan Žeželj, Đoko Jovanić, Mile Uzelac, Savo Vukelić, Stanko Bjelajac, Pavle Jakšić...

Edited August 21, 2015 by Dr Arslanagić

[ArleKino]

Tito o Ljubicicu: "Iako je Srbin, dobar je covjek."

[hazard]

Da li negde moze da se naci raspodela Srba po Hrvatskoj 1918.?

 

Zanima jer 1991. znam da u oblastima Hrvatske u kojima su Srbi bili vecina (buduca/ex-RSK uglavnom) nije zivelo ni pola Srba u Hrvatskoj. Sad nagadjam da ovo dosta ima veze sa migracionim tokovima prouzrokovanim urbanizacijom i pojacanom industrijalizacijom, narocito posle drugog svetskog rata (mada je verovatno slicno ali u manjem obimu bilo i posle prvog). gde su izmedju ostalog verovatno ucestvovali i Srbi koji nisu bili poreklom iz Hrvatske (nego recimo iz BiH - moj deda je recimo prvo iz Prijedora otisao u Zagreb, pa tek kasnije u Beograd).

 

Da li su Srbi 1918. bili "kompaktnije" rasporedjeni, tj. vise orijentisani ka Krajini, da li je u tim predelima tada zivela vecina Srba u danasnjoj Hrvatskoj?

[stooler]

Da li negde moze da se naci raspodela Srba po Hrvatskoj 1918.?

 

Zanima jer 1991. znam da u oblastima Hrvatske u kojima su Srbi bili vecina (buduca/ex-RSK uglavnom) nije zivelo ni pola Srba u Hrvatskoj. Sad nagadjam da ovo dosta ima veze sa migracionim tokovima prouzrokovanim urbanizacijom i pojacanom industrijalizacijom, narocito posle drugog svetskog rata (mada je verovatno slicno ali u manjem obimu bilo i posle prvog). gde su izmedju ostalog verovatno ucestvovali i Srbi koji nisu bili poreklom iz Hrvatske (nego recimo iz BiH - moj deda je recimo prvo iz Prijedora otisao u Zagreb, pa tek kasnije u Beograd).

 

Da li su Srbi 1918. bili "kompaktnije" rasporedjeni, tj. vise orijentisani ka Krajini, da li je u tim predelima tada zivela vecina Srba u danasnjoj Hrvatskoj?

 

 

Укратко јесу. С тим што су тада чинили већи проценат становништва, у границама данашње РХ негде ближе 20% него 15%.

 

Овде имаш 1921.

 

http://pod2.stat.gov.rs/ObjavljenePublikacije/G1921/Pdf/G19214001.pdf

 

А 1900. рецимо

 

61.002 становника - 2712 православаца

 

Карловац 1524 православаца од 14.941

 

Сисак 526 од 7.047

 

Од укупно 616.518 православаца у целој Хрватској-Славонији (са све бишвом Војном Крајином и Сремом).

 

Не само да су били више концентрисани него и присутнији на терену (већина у својим локалитетима) - https://commons.wikimedia.org/wiki/User:Lilic

Edited August 28, 2015 by stooler

[Dr Arslanagić]

 

UREDNIŠTVU »PROSVJETE« ZAGREB  

 

    

 

 

 

 

 

  Druže uredniče,

 

    U broju 610 vašeg lista (septembar 1971. god.) objavljen je uvodnik pod naslovom »Jezik,

pravopis i nastavni planovi i programi za osnovne i srednje škole«.

 

     Smatram da je vrlo dobro, pa čak i neophodno da se i »Prosvjeta« (kao mjesečnik i kao

srpsko kulturno društvo) uključi u javnu raspravu o nastavnom planu i programu, da iznese

svoje poglede i doprinese boljem rješavanju ovog pitanja koje je danas postalo (s racionalnim

razlogom, ili ne, svejedno, činjenica je da j'e tako) veoma osjetljivo i zamršeno. Ispravno je što

se ovim uvodnikom suprotstavlja nastojanjima da se upravo preko školstva ostvare

nacionalističke, hegemonističke i asimilacione namjere u odnosu na srpski narod u SR

Hrvatskoj. Zapanjujuće jc da se u jednoj socijalističkoj republici Jugoslavije mogu ispoljiti

takva gledišta upravo od onih činilaca koji su, za ove zadnje dvije godine, s toliko

dramatičnosti i buke isticali i zaoštravali pitanje ravnopravnosti među narodima SFRJ. Njihov

grubi, gospodski i nadmeni odnos prema srpskom narodu u SR Hrvatskoj — kako su ga, pored

drugih brojnih izraza, ispoljili i ovom prilikom — upućuje svakog objektivnog posmatrača da

se zapita: da li je njihova (tj. nacionalistička) borba za ravnopravnost medu narodima

Jugoslavije doista to što oni govore da jeste, ili su posrijedi sasvim drugi ciljevi?

 

     Historija nam je mnogo puta pokazala da onaj ko ne poštuje prava drugog naroda nema

poštene namjere ni onda kada od drugog zahtijeva više slobode za sebe, ni onda kada su

njegovi zahtjevi inače historijski opravdani. Dobro znamo da se historijska opravdanost, u

tome slučaju, pretvara u demagošku parolu i — iskorišćava kao zavjesa. Toliko o tome, samo

uzgred.

Moja glavna namjera je da se u ovom pismu osvrnem na jedan stav u vašern uvodniku koji

(stav), po mome mišljenju, neće moći izdržati kritiku sa socijalističkih pozicija. Riječ je o

formulaciji:

 

     »Stav SKD »Prosvjete« i u ovom pitanju bio je i ostao jasan i javno iznijet: za hrvatsku

djecu — da, tu ne možemo predlagati nikakva rješenja; za srpsku djecu — ne, jer, što bi to

značilo da se srpska djeca ne vaspitavaju u srpskom nacionalnom osjećanju«.

 

     Kobna je zabluda ako se misli da ovakvo podvajanje nastavnih programa — posebno za

hrvatsku i posebno za srpsku djecu i to (o ironije!) u jednoj »samoupravnoj socijalističkoj

republici« — predstavlja nekakav doprinos marksističkoj misli i rješavanju nacionalnog

pitanja. Na stranu praktične, a nesavladive, zaprijeke (nacionalna mješovitost većeg dijela

škola u SR Hrvatskoj) u ostvarivanju ovakvih zamisli. Riječ je prvenstveno o tome što je

ovakav pristup ka problemu, u teoretskoj biti svojoj, pogrješan. To je otvoreno separatistički

pristup, to je primjena principa »čistih računa« na područje kulture u kojoj »čistih« računa ne

može biti, čak ni onda kada bi bile u pitanju dvije geografski razdvojene nacije, u dvije

međusobno udaljene države, u kojima vladaju različiti društveni sistemi. Raščišćavanje računa

na ovome području je protuprirodno i ono ne može da se provede bez primjene antikulturnog

nasilja.

Šta znači formulacija »za hrvatsku djecu — da, za srpsku djecu — ne?« Užasavam se pred

činjenicom da su ljudi koji se osjećaju sljedbenici socijalizma dospjeli do ovakvih pozicija. Zar

obrazovanje i odgoj hrvatske djece, uz poštovanje njihovog nacionalnog bića, nije na brizi svih

progresivnih snaga SR Hrvatske, pa prema tome i hrvatskih i srpskih progresivnih snaga? Zar

se srpski progresivni kulturni radnici smiju distancirati od nastavnog programa koji je

namijenjen hrvatskoj djeci, pogotovo ako se pretpostavlja da su klasni elementi u tome

programu zapostavljeni? Šta više, ako sam Srbin — nastavnik u školi gdje su hrvatska djeca u

»manjini« onda ću hrvatskom djetetu posvetiti više brige, ohrabriću i njegovo hrvatstvo, samo

da se ne bi osjećalo usamljeno i ugroženo. Nema drugog izlaza.

     

     Zar obrazovanje i odgoj srpske djece, uz poštovanje njihovog nacionalnog bića, nije na

brizi svih progresivnih snaga pa prema tome i srpskih i hrvatskih progresivnih snaga? Zar se

hrvatski progresivni kulturni radnici smiju distancirati od nastavnog prograrna koji je

namijenjen srpskoj djeci, pogotovo ako se pretpostavlja da i druga »nadležna« strana

zapostavlja klasne alemente ? Štaviše, ako sam Hrvat — socijalista, pogotovo ako pretendujem

da sam avangarda socijalističke misli i prakse u Jugoslaviji, onda ću, baš zato što sam Hrvat tj.

pripadnik većeg naroda, posvetiti daleko više pažnje, obzira i brige za obrazovanje i odgoj u

socijalističkom duhu srpske djece, baš zato da bih dokazao svoju širokogrudost, svoju istinsku

kulturnu, socijalističku vrijednost naspram jednog manjeg naroda. Ako sam jači, a želim se

pokazatr socijalistički principijelan i avangardan, onda ću uložiti više svoje snage u razvitak

slabijeg ili, u najmanju ruku, neću ga ostavljati na goloj ledini.

    

     Predznaci »gole ledine« već su tu. Pedagoški savjet Hrvatske odlučio je da Srbi u

Hrvatskoj sami predlože naziv svog maternjeg jezika! (»Borba« od 20. X 1971.). Čak i da

nema klauzule, po kojoj će pomenuti Savjet odlučivati o podnijetom prijedlogu čak da je

Srbima u Hrvatskoj dato puno pravo samoodlučivanja o spornom pitanju, čak i tada (šta više,

tek tada!) iskrsava na vidiku mnoštvo nerješivih problema. Kako je to jednostavno reći »Srbi u

Hrvatskoj treba da predlože« . . . Pitamo se: ko će, koja će institucija srpskog naroda u

Hrvatskoj to predložiti? Možda bi »Prosvjeta« bila i kadra da to i učini u ovom konkretnom

slučaju. Ali, ako obavezu predlaganja naziva jezika shvatimo samo kao jedan presedan, što u

suštini i jest, ako se taj presedan primijeni na sav ostali kulturni i društveni razvitak srpskog

naroda u SRH, onda se mora konstatirati da Srbi u Hrvatskoj u ovom času, a dugo vremena ni

ubuduće, nisu kadri da sami preuzmu takve obaveze. Preduvjet za preuzimanje takve obaveze

bilo bi zasebno, a razgranato (po horizontali i vertikali) instituiranje (naučne i prosvjetne

ustanove) i konstituiranje (politička tijela) srpskog naroda u SRH. A kud to vodi? To vodi ka

nekakvoj »autonomiji« Srba u Hrvatskoj, vodi ka separaciji i segregaciji njihovoj, a to znači ka

njihvovoj kulturnoj propasti.

 

     Treba još jedanput reći: interesi srpskog naroda u SRH nisu na tome putu! Ako ima nekoga

među Hrvatima ko namjerava srpskom narodu da pruži takve ponude, onda su to đavolove

ponude. Naoko su primamljive, ali su paklene. Veće lukavstvo ne bi se moglo izmisliti.

Srpskom narodu u Hrvatskoj ne treba nikakva, pa ni kulturna autonomija. Oni je ne žele, a ne bi

je mogli prihvatiti ni kad bi im bila ponuđena, čak ni onda kad bi sa teritorijalno-etničkog

stanovišta bila ostvarljiva. Zašto? Pored ostalog i zato što je taj narod na »goloj ledini«. On ne

raspolaže vlastitim društveno-ekonomskim snagama. On nema dovoljno snažne i, »svoje«

inteligencije. Historija mu nije bila nikad naklonjena. Ono što je i postojalo, izginulo je ili

uništeno u revoluciji. Ne može se kulturna samostalnost jednog naroda u savremenom dobu

zasnovati na sirotinjskoj poljoprivredi, na milicionerima, lugarima, činovnicima i

sveštenicima. Takva sredina nije kadra da iskorači mnogo dalje od deseterca i folklornih gaća i

pregača. Gdje je materijalna baza, gdje su naučni radnici, gdje je humanistička i tehničkainteligencija,

gdje su ustanove i sredstva? Prema tome, ponuda ili obaveza: »Srbi, eto vam,

rješavajte sami svoje probleme« lišena je svih realnih mogućnosti, a rekao bih da je lišena i

elementame ljudske dobronamjernosti.

 

     Životni interes srpskog naroda u SRH nije u njegovoj asimilaciji (strašno je to i napisati) u

hrvatski narod, ali nije niti u separaciji od hrvatskog naroda ni u »autonomiji« bilo koje vrste.

Izlaz za njega je u zajedničkoj borhi sa hrvatskim narodom protiv tehno-birokratske i

hegemonističke despotije, u zajedničkoj borbi protiv antiradničke i antisamoupravne sprege

koja je nastala i između nekih centara političke moći (ne samo u SRH) i malograđanstva kao

socijalne baze nacionalizma. Samo u procesu takve borbe i na političkim tekovinama njenim

može da se ostvaruje istinsko prožimanje i uzajamno ispomaganje srpske i hrvatske kulture,

bez strahovanja ko će koga zaskočiti i pretopiti. Samo pobjeda istinske samouprave, ali

radničko-seljačke i ne bilo čije, može osigurati slobodan kulturni razvitak, nacionalnu

individualnost, trajnu slogu i solidarnost između hrvatskog i srpskog naroda u Hrvatskoj. To

vrijedi, uostalom, kao što je poznato, i za cijelu Jugoslaviju. Bez takvih pretpostavki svako

isticanje nacionalnih zahtjeva izrođava se neminovno i trenutno u nacionalističku isključivost i

netrpeljivost.

 

     Za žaljenje je što je uvodničar »Prosvjete«, stavom koji sam citirao, nasjeo jednom

izazovu te se dao natjerati na nacionalistički prostor. Nema sumnje da ima nekoga ko će trljati

dlanove. Razloga da se izazovu odgovori na takav način ima jamačno hiljada. Hronika

događaja za poslednje 2—3 godine prebogata je u izazovima. Ali je istorijska obaveza srpskih

komunista u Hrvatskoj da hiljadu puta glasno uzviknu: ne! Ne pristajemo da nas odvajate od

hrvatskih komunista, od hrvatskih radnika, od hrvatskih seljaka, od hrvatske progresivne

inteligencije!

To je mukotrpan put. I na njemu čekaju brojne zamke i zasjede. Ali na tome i samo na takvom

putu valja istrajati i pobijediti. Istinska i dosljedna socijalistička, klasna radničko-samoupravna

misao, istina i demokratska otvorenost u akciji je jedina zaloga pobjede. Drugih snaga ni

sredstava srpski narod u SR Hrvatskoj odista nema.

 

Beograd, 20. oktobra 1971.

 

Gojko Nikoliš

[Dr Arslanagić]

 

Kada je reč o uzrocima zaostalosti Like, Korduna i Banije, onda ne mislim ni malo da potcenim

istorijske uzroke, niti činjenicu teških razaranja i gubitaka u krvi za vreme NOR.

     Ali isto tako mislim da nema nikakvog smisla danas insistirati samo na tim uzrocima, a da se ne

pogleda otvoreno u oči i drugim koji su novijeg datuma i koji leže u posleratnoj politici šire društvene

zajednice prema pomenutim krajevima.

     Dozvolite mi, druže Predsedniče, da se po tome pitanju izrazim dovoljno opširno i jasno. 

     Ja sam posle rata bio u nekoliko navrata poslanik u Saveznoj skupštini, odnosno zastupnik u

Saboru NR Hrvatske. I pored moje udaljenosti u Beogradu, ja sam održavao najtešnji kontakt sa

terenom. Lično sam u tim teškim godinama provodio agitaciju po selima za otkup, za mobilizaciju

radne snage radi seče šuma, za ulazak u seljačke radne zadruge, angažovao sam se u savlađivanju

raznih političkih teškoća (Informbiro, istup Žigić—Brkić-Opačić) i dr. Prema tome imao sam

legitimaciju da budem tumač akutnih potreba toga naroda pred organima vlasti u Zagrebu, u vremenu

kada se iz centra resavalo skoro sve, a pogotovo delila novčana sredstva onamo gde je rukovodstvo iz

centra našlo za potrebno da ih dodeli. Razume se da sam već tada postavljao i pitanje pomoći tim

krajevima. Istina, ja tada nisam bio u stanju da drugovima u Republici predočim neku zaokruženu

koncepciju privrednog razvitka, ali znam dobro da se nikada nisam borio za neke fabrike, već sam

čitavo pitanje sveo na izdašniju pomoć u obnovi. Tražio sam da Republika prouči i trasira puteve

kojima bi trebalo da se kreće privredni razvitak. Odgovori su bili uglavnom ovakvi: sada imamo

mnogo prečih poslova i težih problema. Moramo najpre smiriti situaciju u krajevima koji nam za

vreme NOR nisu bili, niti su sada, potpuno politički skloni. Kordun je naš, jer je to dokazao u ratu.

Kordun treba i sada da bude strpljiv i mi računamo na njegovu političku svest. Moram da kažem da

sam poslušao ovakve' odgovore i da sam se energično suprotstavljao narodu kada je postavljao pitanje:

»A šta je s nama? Zašto se sada daje najpre onima koji su u ratu bili protiv nas?« Strahujući, da mi se

ne prebaci da vučem na svoj kraj, ja sam, kao i mnogi drugi, verovao u nekakvu »apsolutnu pravdu« u

Federaciji i Republici. Istovremeno nisam mogao da previdim činjenice da ipak svak vuče na svoj

kraj, da se iz državne kase dele sredstva, ne po nekoj »apsolutnoj pravdi«, nego zavisno od toga koji

kraj ima svoje predstavnike bliže državnoj kasi.

     Period centralizma, dakle, može se za ove krajeve smatrati izgubljenim. Ušlo se u period

decentralizacije i samoupravljanja sa bremenom nerešenih pitanja koja su u drugim krajevima bila više

ili manje rešena u prethodnom periodu. U najnovijem periodu, posle reforme, Kordun, Lika i

delimično Banija našli su se u položaju da po trnju privredne reforme tre-ba da trče bosonogi uporedo

sa onima koji su se prethodno dobro obuli. Ne mogu se oteti osećanju da je strpljivost ovoga naroda,

na koju se toliko pozivalo, u stvari izigrana.

     Da li je baš »moralo« tako da bude? Upoređujući svoju zaostalost sa napretkom drugih krajeva, —

takva upoređivanja ne mogu se izbeći ni suzbiti, jer ljudi danas putuju svetom — našem čoveku je

teško da prihvati tezu da se učinilo »sve što se moglo«. Meni takođe izgleda verovatnije da šira

zajednica, u prvom redu SR Hrvatska, nije pokazala dovoljno razumevanja i dobre volje da se pro-

blemi Korduna, Like i Banije brže rešavaju. Uostalom, u nas vladaju još uvek neprečišćeni pojmovi i

oprečna mišljenja čak i o potrebi, a još više o konkretnini putevima bržeg razvitka nerazvijenih

područja.

     Može se, na primer, čuti i ovakvo mišljenje: ako opšta privreda republike bude zainteresirana za

vaš razvitak vi ćete se onda i razvijati, a ako ne bude, moraćete se pomiriti sa stanjem u kome ste. Po

opštoj oceni rukovodećih ljudi sa terena Karlovac—Vojnić—Slunj —Vrginmost privreda okolnih

gradova je već odavna zainteresirana da se od ovih krajeva stvori jače poljoprivredno prigradsko

zaleđe. A da do toga nije do danas došlo razlog leži u neekonomskim faktorima, leži u pogrešnoj

politici prema tim krajevima. Dokle god postoje ovakva shvatanja, druže Predsedniče, bojim se da

zaostala područja neće krenuti napred i da će Vaše veliko i u narodu dobro poznato razumevanje za

ovaj problem nailaziti na velike poteškoće.

 

Od istog autora, pismo Titu, oktobar 1967.

[Tribun_Populi]

Tražio sam čuvenu "polemiku Ćosić-Pirjevec" pa naleteo na ovaj članak, ali je u principu to srž problema i suština onoga što sam imao na umu.

 

 

U skladu s tim, Wachtel postavlja osnovnu tezu da se Jugoslavija, bez obzira na dubinu privredne i političke krize osamdesetih godina, ne bi raspala da je u oblasti kulture postojala jedna snažna vizija jugoslavenske nacije. Da svojevremeno nije bilo takve vizije, Jugoslavija ne bi 1918. ni nastala niti bi se u Drugom svjetskom ratu mogla obnoviti. Domaće kulturne i političke elite su, nažalost, sredinom šezdesetih godina odustale od dalje izgradnje jedinstvene nacije u kulturi, mada je u to vrijeme veliki broj građana osjećao privrženost jugoslavenskoj ideji.

 

No kulturna integracija, no (politička) nacija. Pronalaskom odgovora na pitanje ko je odustao od toga, dobija se i odgovor na pitanje ko je Jugu rasturao od početka. Hint: to nisu bili ni Srbi niti Srbija.

[Prospero]

Meni je nekako simbolika tog presecanja uvek bila u onom broju NINa sa temom "Jugosloven, ko je to"
 

Veliku buru nezadovoljstva u partijskim vrhovima izazvala je naša čuvena anketa "Jugosloven - ko je to" iz 1969. godine, kada je NIN optužen za širenje "unitarizma". Nalepljene su nam svakojake etikete i usledio je surov obračun tadašnjeg partijskog vrha Srbije sa NIN-om. Iako je i ranije list preživljavao razne krize, ova je svakako bila najdublja. Tadašnji glavni urednik Đorđe Radenković morao je da ode, a na čelnu poziciju NIN-a - uz blagoslov partijskog rukovodstva, Marka Nikezića i Latinke Perović - postavljen je Frane Barbieri.

 

I onda smo došli do potpunog preokreta u odnosu na korene jugoslovenstva, koji su bili u idejama elite - elita se odrekla Jugoslavije. Kroz razne kulturne sadržaje populacija je ipak pokazivala tu i tamo puls za to, postajao je talas koji je valjalo uzjahati, a elita, takva kakva je bila nije mogla, znala, htela, da na tome nešto jače pokuša da izgradi. Jebo joj ja mater.

Edited October 6, 2015 by Prospero

[Tribun_Populi]

nije.. htela

 

Jebo joj ja mater.

 

Amin.

Edited October 7, 2015 by Tribun_Populi