Socijalizam & komunizam

[Zaz_pi]

Da me se ne shvati pogresno. To ne znaci da su Ameri i Rusi bili saveznici. Niz dogadjaja je doveo do toga i tako se desilo. Causeskua su izdali sa Zapada, posto je on znao da mu Rusi nece oprostiti sto ih je prozivao. U sustini, Rusi su bili u pravu jer Afganistan nije bio imperijalni rat vec zastita sopstvenih granica, ali to je druga tema.

Ono sto namenski kaze da je KGB imao struje je tacno ali je i tacno da su dobrano izbusili CIA i FBI tokom '80ih i da je dosta zapadnih krtica u SSSR zbog toga palo. Primera radi:

http://www.youtube.com/watch?v=w0-1ogBb6kg

 

Ovaj je bio jedna od najznacajnih americkih agenata u SSSR, komanda GRU-a.

 

Sandy Grimes said of him, "Polyakov was our crown jewel,... the best source at least to my knowledge that American intelligence has ever had and I would submit, although I certainly can't be certain, but the best source that any intelligence service has ever had"

 

Sta je sve izdao:

• Evidence of the growing rift between the Soviet Union and China. This information played a crucial role in President Richard Nixon's decision to open diplomatic relations with China in 1972.
• Technical data on Soviet-made antitank missiles. While the US never fought the Soviet Union directly, knowledge of these weapons proved invaluable when Iraq employed them in the Gulf War.
• Proof of spying done by Frank Bossard for the USSR.

Treba reci, da CIA i MI6 su rekli posle pada SSSR i onog raspada u kojem se nasla Rusija '90ih da ih je KGB potpuno eliminisao sa informacijama iz vrha SSSR i da je gomila desavanja bila za njih veliko iznenadjenje.

Postoji i knjiga o arhivi KGB, koju je navodno izneo Mitrohin tokom '90ih u UK ali postoje kontradikcije oko toga. Ja sam je procitao i jeste zanimljiva ali ostavlja sumnju u tacnost, barem za mene.

[Eraserhead]

Zanimljivo kako je svaki Americki rat imperijalizam a ruski odbrana granica/legitimnih interesa

[Zaz_pi]

Meni nije zanimljivo da citam propagandne gluposti i ucitavanja.

[расејан]

По распореду руских база се види како је то у ствари паклени план да се опколи САД.

 

Него оно са нашим уделом у румунском преврату. Не знам ко се још сећа тих дана, али РТБ (ваљда још није био РТС) је преносио из дана у дан догађаје из Темишвара. Тамо се са камер(ман)ом затекао Раде Бранков, вероватно у шверц тури спојеној са некаквим службеним разлогом. Онда због оне фрке није могао да се врати неколико дана, али је зато успео из нашег конзулата да успостави видео везу са Београдом, и испоручи сваког дана поприличну минутажу, са све тим нецензурисаним снимцима.

 

Имао је једну феноменалну сцену, из месног штаба побуњеника, кад двојица са калашњиковима доводе заробљеног агента Секуритате, очигледно мртви уморни, и Раде каже да нису спавали две-три ноћи, и ту пред камером један од њих добије грч у кажипрсту и сручи себи рафал у стопало.

 

Тек касније, можда неки осми или десети дан, долази Миодраг Попов са званичном екипом, чучи иза неког заклона, у позадини се чује паљба, а камерман, пизда, одзумира и виде се деца са стране, гледају чику како чучи са микрофоном, иза оног заклона шетају пролазници...

[ultra plasticni]

mislim da se Lazanski hvalio negde kako je radio poslednji intervju sa Causom

[eumeswil]

Skoro pa isto, a verujem i kod vecine.

Ali mene pesma koju si postavio iz cuga asocirala na Hakslija.

Bice da bi ga trebalo ponovo procitati.

Meni je Orvel bolji kao pisac. Hakslijeva vizija je sa druge strane mnogo više relevantnija danas od Orvelove. Ima ona knjiga Neila Postmana Amusing ourselves to Death.

 

 

 

 

Brave New World Revisited

Edited June 11, 2014 by miki.bg

[Prospero]

Nisam ni ja pa znam da je bilo, ko je ikada ista citao o OPEC krizi zna i koje je posledice izazvala na trzistu.

...

 

Kicking the can down the road, tako se kaže...

 

...

In comparison with other countries that suffered a severe blow after the 1973 oil shock, the Yugoslav GNP improved. In the period 1974 to 1979 it grew as much as 6.3% annually. Such growth was mainly a result of investment in fixed assets, which increased during this period at an annual rate of 8.9%. Such investment growth, however, was not accompanied by an adequate increase in domestic savings, which in fact declined during the same period. The difference between investment and domestic saving was to some extent covered by foreign earnings. During this time the national currency (Dinar) remained overvalued. The share of exports fell from 20.4% in 1974, to 15.5% of GNP in 1979, while the net indebtedness mounted from 4.6 to 14 billion US dollars. While labour productivity increased at an annual rate of 1.7%, average personal incomes grew much faster. This caused drastic cost pressures and increased consumption. Negative real interest rates caused a fall in saving and inefficient capital allocation, so that the capital output ratio rose.

 

After 1980 this unsuitable economic policy continued (with periodic improvements in certain years) and deepened the crisis. Besides the indebtedness, the most evident symptom of the crisis was inflation, which was never successfully restrained by federal governments. Inflation was allowed to run unchecked through monetary policy and was further exacerbated by weaknesses in the monetary system and wrong monetary as well as other economic policy measures. Firstly, the governments did not intervene adequately in the growth of personal incomes and budget expenditure (the growth of these aggregates could not have been regulated by the economic system itself - Zizmond, 1991a, pp. 189-192). Secondly, governments created the impression among economic agents that monetary policy would continue to tolerate increases in incomes relative to their contribution to GNP. This caused continuous price rises by aggressive agents and spillover effects by others.

 

During the 1980s there was the additional problem of a surplus on the current account, which was vital for the servicing of foreign debt but which at the same time represented the main channel for base money creation. Under such circumstances, aggregate excess demand was present which could have been neutralised with an adequate reduction of bank lending and at the same time with an adequate incomes policy (intervention to control personal income and budget expenditure growth) and exchange rate policy, in order to prevent additional inflationary pressures. This was not done by federal governments during the 1980s (Bajt, 1989, p. 13). Particularly fatal were steps taken in 1986, when interest rates were reduced, floating exchange rates abolished and prices frozen. In May 1988 the government aimed to reduce inflation with three nominal anchors but made the same mistake as in 1986. An expansionary monetary policy and the absence of restrictions on personal income growth caused drastic increases in domestic consumption, undermined regular debt servicing and accelerated inflation. In 1989 monetary expansion continued and monetary aggregates did not provide any barriers to price growth, which was mainly determined by personal incomes growth. Credit continued to be given to economic agents regardless of their financial viability. Deficit budget financing and lack of financial discipline also continued. The situation in October and November grew worse because of extremely inadequate devaluation of the national currency and too low a prime rate of interest. In the last quarter of 1989 hyperinflation was on the way.

 

There can be no doubt that a more appropriate economic policy (equilibrium exchange rate and rate of interest and a more adequate policy for personal incomes) would have helped to lower foreign indebtedness. Exports would also probably have been higher, accumulation would have been higher, and investment more effective (Yagci & Kamin, 1988, p. 713). This was impossible, however, under the circumstances of a one-party political system, a centralised and nonmarket economic system and discretionary economic policy.

...

 

 

Egon Žižmond, "The Collapse of the Yugoslav Economy", Soviet Studies, Vol. 44, No. 1 (1992), pp. 103-105.

 

[namenski]

 

Kicking the can down the road, tako se kaže...

 

Fino.

Pokazao si nam slovenacko vidjenje raspada Yu ekonomije, ni rec nisi o autoru, vremenu kad je pisao sta je pisao - vidi se doduse u spojleru, ali je bio red da skrenes paznju - publikaciji u kojoj je objavljeno, itd, itd...

Aj sad budi priljezan kao sto inace jesi pa postavi i neka drugacija vidjenja.

Na primer neka u kojima se pominju i Slovenci i druge republike sa sve doprinosima kolapsu i odgovarajucim brojkama, tek da mozemo da uporedjujemo.

Ovako, pomislicu da si tendenciozan pomalo: uvazavam ja sve razlike, ali se ne bih oslonio samo na Jansu i njegovu ekipu kada je u pitanju, recimo, raspad Jugoslavije.

Ili treba da ti verujemo na rec da se radi o prvoklasnom i neupitnom izvoru koji slucajno podupire bas ono sto ti tvrdis.

Ili, ne samo na njega.

[Prospero]

LOL, ti ćeš da nabaciš defamaciju nekog stručnog autora, od kojih je najgora karakteristika da je on nekakav reprezent slovenačkog™ viđenja, janše, čega već, a ja treba kao da ga branim?
 

Nego, evo Branka Horvata, kritika s leva iz 1983, možda je on dostojan tvog istančanog ukusa:
 

Neposredan povod za ovaj razgovor je bio nominacija doktora Branka Horvata za Nobelovu nagradu u oblasti ekonomskih nauka. Ali, da se razgovara sa ovim našim poznatim ekspertom za ekonomska pitanja uvijek ima razloga. Valja čuti njegovu analizu ekonomskih kretanja kod nas i u svetu, jedno mišljenje sa kojim se ne moramo uvek složiti, ali koje ne možemo, a da ne poštujemo. . .
U trenutku kada ovaj tekst ide u štampu, mi znamo da, iako je bio prvi na listi medju predloženim za nagradu - nagrade još nema, ali ima intervjua. O tome šta bi, možda, trebalo uraditi da se izadje iz krize. Postoji li alternativa? Da li je mi možemo i smerno prihvatiti? Evo kako odgovara Branko Horvat.

Da li je vreme da se razmišlja o jednom novom, potpuno novom uredjenju malih ekonomija u svetu i, naravno, kvalitetu života?

Kvalitetu života - da! Ali, ne vidim potrebe da se male ekonomije posebno izdvajaju. Uzmite »malu ekonomiju« u našem susedstvu - u Austriji. To je jedna od najstabilnijih ekonomija na svetu u kojoj nezaposlenosti nema, a inflacija je medju najmanjima u svetu, životni standard, takodje, brzo raste, a izgleda, na prvi pogled, ta Austrija nema nikakve uslove za razvoj. Brdovita zemlja bez prirodnih uslova, malo tržište. Medjutim, sve funkcioniše. Tako da nije problem malih, ili velikih ekonomija, problem je sasvim nešto drugo.

A kod nas?

Mi smo velika ekonomija koja ne funkcioniše.

 

U odnosu na rasparčanost naših ekonomija, zatvaranja u republičke i druge granice...? 

 

To je jedno sasvim drugo pitanje. Mi smo otkrili nešto što niko na svetu još nije otkrio kao mogućnost, a to je - decentralizovani monopol. I kad god je vaša inovacija jedan logički apsurd onda se u primeni mora pokazati kao stvarni apsurd. A to je sadašnja naša kriza.

Kako je vi još objašnjavate? Koji su drugi uzroci krize? Koliko je vezujete za svetsku krizu?

Vrlo malo! Baš u ovom Ekonomskom institutu se i rodila prva studija o privrednim ciklusima u Jugoslaviji i ta studija je pokazala da naši privredni ciklusi nisu uopće sinhronizirani sa svetskim. Kod nas je stopa rasta bila visoka kad je, recimo, u Zapadnoj Evropi bila niska, i obrnuto. Uzmite sasvim odredjeni period
vremena, 1965-1970. godina. Sve evropske privrede, a naročito južnoevropske, u koju mi spadamo, i koje su za nas merodavne kao privrede sa kojima se možemo uporedjivati, imale su veliko ubrzanje rasta, a nama se rast smanjio na pola, tako da je ta veza, izmedju jugoslavenske privrede i svjetske privrede, koja, naravno, postoji - jer čitava svetska privreda je danas integrirana, mnogo slabija, nego veza izmedju jugoslavenske privrede i pogrešne ekonomske politike.

Koji su naši uzroci krize?

Tu je teško dati jednostavni odgovor. Moglo bi se, recimo, reći da su dve reforme, ona od 1965. i ova 1972-1974. jednostavno, sa profesionalnog stanovišta, pogrešno koncipirane. Ona prva reforma koja je uvela laissez-faire likvidirala je planiranje i dobili smo odmah haos sa nacionalizmom, a ova druga je uvela administriranje i birokratiju na mala vrata. Proklamovala je samoupravljanje OOUR-a, suverenitete republika i tako dalje, a faktički se iz toga izrodio jedan pokušaj lokalnih političkih oligarhija da ostvare potpunu kontrolu na svojoj teritoriji. Tako da može da se kaže - odsustvo planiranja od 1965-1970. i birokratizacija od 1972. godine, pa nadalje.

Ali to onda postavlja novo mnogo ozbiljnije pitanje, kako je do toga došlo?

Prvo pitanje koje će neko postaviti je da li se to znalo u vreme kada su reforme donošene. Moram da odgovorim da se znalo, jer smo mi, opet u ovoj kući, pisali memorandume partijskim i državnim organima i upozoravali ih da te mere vode jednoj dezintegraciji, sa užasno riskantnim posledicama. Medjutim,
niko nije slušao. 

Drugo je pitanje, zašto nisu uvažavani saveti stručnjaka?

Ta nas redukcija vodi veoma daleko izvan sfere ekonomije. Ne mislim, da bi se u okviru jednog kratkog intervjua to moglo iscrpsti.

Koliko verujete u domete rada Krajgerove komisije, tom pokušaju da se nadje izlaz iz sadašnje krize?

Mislim da to, samo po sebi, ne predstavlja izlazak iz krize. I to iz nekoliko vrlo jednostavnih razloga. Ono što je pozitivno u tim separatima komisije, to se znalo pre deset, petnaest godina. To su ekonomisti u ."fugoslaviji bili sasvim eksplicitno formulisali. Ono što je problematično u tim redovima, za to, opet, postoje
alternativna rešenja koje su ekonomisti isto tako izradili. Simptomatično je da ta alternativna rešenja nisu prihvaćena. već su prihvaćena rešenja koja su lošija. A izvan toga, veoma je problematično da li će i ono što je dobro uradjeno u toj komisiji uz sve pritiske, kompromise i tako dalje, biti operacionalizirano.

Mislite li da tu ima više načelnog, nego praktičnog?

Očigledno! I to je i prirodno, jer takva jedna komisija, sa zadacima koji su joj postavljeni, dugoročna stabilizacija, i tako dalje, nije imala zadatak operacionalizacije mera u narednih nekoliko meseci. To je trebalo da uradi vlada i njeni organi. A vlade su se u tom pogledu neodgovorno ponašale. Vlada nije ništa radila nego čekala da komisija završi sa radom, a kad je komisija završila sa radom, sad opet vlada nema šta da nam ponudi.

Ni »pakete mera«?

Ne! Vi znate da je bilo govora o nekakvoj poreskoj reformi, ali to nije pripremljeno dovoljno ozbiljno pa je izazvalo više negodovanja u zemlji, nego prihvatanja nečega što je inače u redu, jer poreski sistem kod nas ne valja, ali se on na ovakav balkanski način ne može izmeniti. 

Kakve vi sada posledice predvidjate?

Mi smo u jednoj riskantnoj situaciji, tako da je sve moguće, uključujući i moratorij. 

 

Reprogramiranje dugova?

Ako budu hteli da se prihvate. Ako ne dodjemo u situaciju Argentine da proglasimo moratorijum. A moratorijum u Jugoslaviji, za razliku od Argentine, znači potpuno diskreditiranje samoupravljanja i socijalizma, sa posljedicama koje su nesagledive.

Da se još jednom vratimo problemu malih ekonomija koje vi samo uslovno prihvatate: kako one mogu da reše problem energije?

Nema ništa posebno u malim, napram velikih ekonomija. Švajcarska i Austrija nemaju baš nikakav problem sa energijom. 

 

Ali, obzirom na izvore energija?

 

Nafte će biti. Mi ćemo davno biti u grobu, a još će biti nafte.  Sasvim dovoljno. I uglja! Tako da to uopće nije neposredni problem.

Koje mere treba preduzeti da se spreči kod nas sve teže podnošljiva inflacija?

Naša inflacija nije najveća u Evropi. Turci su imali veću, a Islandjani je sad imaju. U Latinskoj Americi Argentina ima veću, i Brazil ima veću inflaciju, ali to je slaba uteha. Ta inflacija je sigurno nešto što je sasvim nepodnošljivo i sasvim nespojivo sa jednom samoupravnom privredom. Inflacija u stvari je podsticaj
za špekulaciju, a špekulacija je nešto bolesno. Ako mi orijentaciju samoupravne privrede sa organizacijom proizvodnje, izgradnjom institucija, povećanjem produktivnosti rada, uvodjenjem tehnološkog progresa, ako tu orijentaciju zamenite jednom špekulativnom orijentacijom, vi u stvari upropašćavate temelje te samoupravne privrede. U tom smislu je inflacija za nas nepodnošljiva. Medjutim, njena eliminacija nije uopšte ekonomsko pitanje. To je političko pitanje.

Zbog čega?

Zbog toga što se nijedno ekonomsko racionalno rešenje u današnjoj situaciji ne može sprovesti.

Zbog socijalizacije problema?

Ne!

Zbog političkih posledica?

Ne, ne, ne! Evo što bih ja rekao. Takvo pitanje su mi neki dan postavili. Treba da mi uopšte počnemo da rešavamo ekonomske probleme, a medju njima i inflaciju. Za mene to nije niti poseban problem, niti uzrok nekih drugih problema. To je u stvari posledica jednog dubljeg sloja nerešenih problema. A taj
dublji sloj morali bismo oceniti kroz nekoliko ključnih problema. Prvo, jedna decentralizirana privreda može funkcionirati samo onda ako ima pravni sistem koji funkcionira. Pravna država je proizvod buržoaskog razvoja, ne zato što buržoazija ima nekakav specijalan afinitet prema pravu i pravnim normama,
nego zato što je reč o egzistencijalnom preduslovu da jedna tržišna privreda može funkcionirati, jer ničim drugim nije koordinirana nego pravnim normama. Mi smo pravni sistem razbili. Kod nas se zakoni ne održavaju. Prema tome, što god bihja vama kao ekonomist rekao da treba uraditi u oblasti ekonomije to ne može biti uradjeno, jer ne postoji čvrsti pravni okvir. To je jedan momenat.
Drugi momenat je sasvim političkog karaktera. Da bi jedna privreda mogla da funkcioniše, ona mora biti uskladjena sa političkim sistemom, odnosno politički sistem mora biti uskladjen sa principima na kojima se privreda zasniva, a privreda se zasniva na samoupravljanju. A politika - na nasledjenoj politici. I tu je jedan od glavnih uzroka naše krize. Prema tome, dok ne rešimo pitanje uskladjivanja političkog sistema sa privrednim sistemom, nijedan od tih simptoma koje pokazuje sadašnja bolest« naše privrede, ne može da bude rešen. Ja bih mogao nabrojati još nekoliko takvih preduslova, koji nisu ekonomskog nego društveno-političkog karaktera, bez kojih je svaki razgovor o ekonomskoj reformi zapravo suvišan.

Neki smatraju da vi zagovarate ekonomski unitarizam da to činite na jedan vešt i prefin jen način, ne dirajući interese ni jednih ni drugih u okvirima Jugoslavije?

Ja uopšte ništa ne zagovaram. Ja sam formiran kao analitički ekonomista. Znači, ja analiziram situaciju. I ono što mi analiza kaže - to je to, dok se ne pojavi neko sa boljom analizom. Političari zagovaraju, ekonomisti ne zagovaraju. Oni analiziraju. A u ovom okviru koji ste vi skicirali analiza je vrlo jednostavna.
Ekonomija je sistem. Sistem je celina medjuzavisnih delova, gde je akcenat na ovom medjuzavisan i celina. I odatle sve sledi. Tu je unitarizam kao pojam deplasiran. Reći da svaki sistem implicira unitarizam, to je besmislica. A ipak je tačno da je celina - celina. Unitarizam jeste nekakva celina, a to su dve nesamerljive stvari, i logički i kako god hoćete.

Mešanje ekonomskih i političkih termina? 

Možete to i tako reći.

 

Našta sada, posle svega ukazuju vaše analize? Gde tražiti, ipak, neki izlaz. Šta menjati?

Politički sistem! Jer kad postavite pitanje zašto smo došli u krizu, odgovor je ta nesaglasnost političkog i ekonomskog sistema. 

 

A zašto je do te nesaglasnosti došlo? 

Zato jer je politički sistem onemogućio postepeno usaglašavanje ta dva sistema. On danas faktički blokira dalji ekonomski i društveni razvoj zemlje i u izvesnom smislu je to ilustracija, ali malo drugog tipa, one Marksove teze istorijskog materijalizma da u odredjenim situacijama ti odnosi koji su uspostavljeni postaju kočnica proizvodnih snaga. Kod nas su danas politički odnosi ta kočnica za razvoj proizvodnih snaga. U Marksovoj
analizi to su bili društveni odnosi u celini, klasni odnosi. 
...

Razgovor vodio D. Golubović, DUGA br. 252; 1983., 10-12.

[namenski]

LOL, ti ćeš da nabaciš defamaciju nekog stručnog autora, od kojih je najgora karakteristika da je on nekakav reprezent slovenačkog™ viđenja, janše, čega već, a ja treba kao da ga branim?

 

Nego, evo Branka Horvata, kritika s leva iz 1983, možda je on dostojan tvog istančanog ukusa:

 

To je vec bolje. Kudikamo.

 

Nisam ja tebe optuzio nizasta, ali red je bio da kazes koju rec o autoru, publikaciji, vremenu i atmosferi u kojoj je clanak stampan.

Vidis kako Horvat to radi kudikamo bolje, intelektualno postenije, svestranije i mnogo ranije: nije mu trebala 1992. kada je na sve socijalisticko jugoslovensko i zec dizao kurac, a da nece ovaj Titov omladinac.

 

Sve u svemu popravljas se: vidis da mozes kad hoces.

Zadovoljan sam  <_<

[bergasa19]

LOL, ti ćeš da nabaciš defamaciju nekog stručnog autora, od kojih je najgora karakteristika da je on nekakav reprezent slovenačkog™ viđenja, janše, čega već, a ja treba kao da ga branim?

 

Nego, evo Branka Horvata, kritika s leva iz 1983, možda je on dostojan tvog istančanog ukusa:

 

Ubio si me sa ovim crvenim slovima.

[Budja]

Branko Horvat, odlican!

 

Aktuelan i danas, ono oko pravne drzave.

[Prospero]

To je vec bolje. Kudikamo.

 

Nisam ja tebe optuzio nizasta, ali red je bio da kazes koju rec o autoru, publikaciji, vremenu i atmosferi u kojoj je clanak stampan.

Vidis kako Horvat to radi kudikamo bolje, intelektualno postenije, svestranije i mnogo ranije: nije mu trebala 1992. kada je na sve socijalisticko jugoslovensko i zec dizao kurac, a da nece ovaj Titov omladinac.

 

Sve u svemu popravljas se: vidis da mozes kad hoces.

Zadovoljan sam  <_<

 

Čemu ova poza, kao ti sve to već znaš, prožimaš materiju, pa ocenjuješ druge i daješ im svoj stamp of approval?

 

I čemu spočitavanja Žižmondu, sve što je napisao o ekonomskim aspektima krize je danas običan mejnstrim, svađaš se sa sopstvenim iluzijama o nekakvim ostrašćenim mrziteljima svega soc-jugoslovenskog.

 

 

A pošto voliš pričice o gigantima evo zaključka Palereovog teksta o Sartidu u godinama relevantnim za topic:

 

MKS generated substantial surpluses till the mid 1960s, which then gave way to losses. These deepened so much by the late 1970s that it was barely adding value at all; by the 1980s the enterprise was probably subtracting value. As a result an enormous debt burden was clamped onto Serbia's economy, diverting its investment capacity into an economically sterile project. Even disregarding the debt burden, the putative indirect benefit derived by the fabricators from access to the steel it supplied was probably negative, because of its many shortcomings.

 

I have identified three key areas that caused MKS' increasing loss-making propensities. Firstly, the enterprise was handicapped by its unbalanced production structure up to 1988, and (a related problem) by its location and systemic lack of access to appropriate raw materials. Distance from the Bosnian ore fields, coke shortages and foreign exchange policies restricted and distorted the structure of its supplies, lowering both the productivity of the MKS plant and the quality of its output. In defence of its location it enjoyed favourable access to energy. It also controlled a rather dispersed 'home' market represented by the Serbian metal fabricators, a market on which competition from other Yugoslav steelworks was discouraged.

 

Secondly, losses arose unavoidably from its inability to construct its highly capital-intensive plant efficiently, and its failure then to operate it close to design capacity. This problem was associated with its organisational incapacity to service, refit and retrofit its machinery efficiently, and to organise the management of its spare parts inventories with even minimal efficiency. The problem was worsened by a drive to minimise foreign exchange expenditure on spare parts and to source them domestically.

 

Thirdly, MKS' losses were swollen by its increasing export orientation. The Yugoslav financial crisis of the 1980s deprived MKS of access to official sources of foreign exchange. To survive, MKS tried to extort foreign exchange from its consumers, and when this failed, orientated output increasingly to exports. When domestic investment demand slumped in the later 1980s, it exported increasingly to keep the factory occupied. Finally, when currency reform caused domestic customers to default on their bills, exports became its only remaining source of cash. At no time were its exports profitable. For most of the period, MKS steel exports were offset by increased imports by the fabricators.

 

By 1987, even Serbia's communist politicians were questioning the wisdom of supporting the 'sick man of the Danube'. Funding and wages were squeezed, but Serbia's rejection of economic reform and restructuring under Milosevic resulted in the preservation of the status quo, with disastrous results.

 

The analysis of MKS' 'subjective' shortcomings stops short of explaining what underlay them. MKS had a well skilled workforce and abundant trained engineers. A potential source of this failure of management was the workers' self-management system, at least in the form into which it was remodelled in the 1970s. However, there are other potential factors, for example, the slavish adherence to 'the plan' which ran through all exhortations. Ultimately, MKS wallowed in inefficiency because nobody had both the responsibility and incentive to make things run better. It was managed with an indifference to its problems, as if their solution lay beyond the power of human agency. For example, in 1987 a long stoppage at the blast furnace was caused 'by the big absence of workers and the total demotivation of those who remained', but 'nobody cared about this stoppage'.

 

After the moribund years of war and sanctions, MKS is trying to rebuild its business. It claims 'we are capable of going out onto the world market braver and more aggressively than earlier'. With the help of a $122 million credit, MKS (reincarnated as SARTID 1913) boosted blast furnace throughput, restarted the converter and the rolling mills in April 1996, and in the next six months rolled 280 000 tons of steel, exporting 180 000 tons. However, no convincing economic reform is in prospect, so the authorities will have to fund the resulting losses.

 

edit: odoh gledati NHL; čuvajte mi Zavarivač!  ^_^

[расејан]

Meni je Orvel bolji kao pisac. Hakslijeva vizija je sa druge strane mnogo više relevantnija danas od Orvelove. Ima ona knjiga Neila Postmana Amusing ourselves to Death.

 

Brave New World Revisited

 

Обојицу већ не знам где да сместим, у добре екстраполаторе постојећег, или у пуштаче бува које се после, гле, размноже по стварности. Хаксли, у ствари цела породица, ми ипак више личи на пројектанта (погледати које почетне документе УН и њених институција су они писали) који се, годинама касније, осврће на пројекат и оверава његово испуњење.

 

 

LOL, ti ćeš da nabaciš defamaciju nekog stručnog autora, od kojih je najgora karakteristika da je on nekakav reprezent slovenačkog™ viđenja, janše, čega već, a ja treba kao da ga branim?

 

Nego, evo Branka Horvata, kritika s leva iz 1983, možda je on dostojan tvog istančanog ukusa:

 

 

Хорват је био суви геније. Та теза да "политички систем смета" се скроз слаже са оним што сам и сам још тада мислио (можда делом и након читања његових текстова), да је главна мана самоуправљања власт партије, тј да самоуправљање никад није ни било пуштено да ради како је било замишљено, него је увек политички систем наметао своје одлуке, било кроз законе било кроз партијске ћелије у предузећима које су доносиле одлуке пре него што се сазове раднички савет или збрљ. При том је партија одређивала и ко ће да руководи, и можда су највећи успеси настајали управо тамо где се партија најмање мешала или је у главама апаратчика здрав разум превладавао над ситном дневном политиком.

 

Сећам се једне јебитачне Хорватове реченице: "Наша криза ће бити решена кад Албанци буду ишли на скијање".

[Prospero]

Ankete i sociološke studije govore o tome već od početka '70ih, i Sekelj se u "Strukturi raspadanja" čvrsto oslonio na iste zaključke.