Nedeljnik Vreme

[yolo]

oh debila, i jos razmisljam odakle mi ovo poznato ali kao ponedeljak je, otvorili novi broj...

 

nema veze dobar je intervju, nece se baci. ionako se kladim da ga niko nije procitao ni pre godinu dana

 

a sada, pravda za licnost godine 2015

 

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1259206

 

 

 

 

 

Svako razuman treba da ga se plaši

tamara skrozza

INTERVJU KOJI JE SA OLJOM BEĆKOVIĆ VOĐEN DAN NAKON MARTOVSKIH IZBORA 2014. ("VREME", BR.1211) ZAVRŠIO SE PRIČOM O UMORU OD NEIZVESNOSTI I STALNOJ ZEBNJI OD NASLOVNIH STRANA. REKLA JE TOM PRILIKOM DA "POSTOJE RAZNI NAČINI KAKO ONI MOGU DA TE SE RATOSILJAJU I U TOM SMISLU OSEĆAŠ SE KAO U HOROR FILMU". OVA TEGOBNA SLIKA POKAZALA SE KAO PROROČANSKA, JER JE SAMO TRI MESECA KASNIJE VODILA SVOJU POSLEDNJU EMISIJU NA TV B92. 

IAKO SE "UTISAK NEDELJE" EMITOVAO OD 1991. I UGOSTIO, IZMEĐU OSTALIH, MNOGE PROTIVNIKE MILOŠEVIĆEVOG REŽIMA, A KASNIJE I OPONENTE SVIH POTONJIH VLASTI, NIKO SE DO PROŠLE GODINE NIJE DOSETIO DA GA POTPUNO UKINE. KAO MESTO NA KOJEM SU SE UKRŠTALA RAZLIČITA VIĐENJA NAŠIH ŽIVOTA, "UTISAK" JE BIO SVOJEVRSNI SIMBOL CIVILIZOVANOG DELA SRBIJE, A NAČIN NA KOJI JE POSLE SKORO ČETVRT VEKA UKLONJEN S EKRANA POSTAO JE PARADIGMA ONOGA U ŠTA SE SRBIJA UBRZANIM TEMPOM PRETVARA. PROGLAŠAVAJUĆI OLJU BEĆKOVIĆ ZA LIČNOST GODINE, UREDNIČKI KOLEGIJUM "VREMENA" SAOPŠTIO JE DA JE AUTORKA "UTISKA NEDELJE" ODIGRALA KLJUČNU ULOGU U ODBRANI SLOBODE JAVNOG GOVORA, NOVINARSKE PROFESIONALNOSTI I LJUDSKE PRISTOJNOSTI. O TOME SU, UOSTALOM, SVEDOČILE I BROJNE NAGRADE KOJE JE ZA SVOJ RAD DOBILA – IZMEĐU OSTALIH, BILA JE PRVA DOBITNICA NAGRADE "OSVAJANJE SLOBODE", A BAŠ 2014. PRIMILA JE NAGRADU "VITEZ PROFESIJE", KAO I NAJUGLEDNIJE NOVINARSKO PRIZNANJE, NAGRADU "JUG GRIZELJ". 

KOLIKO GOD IMPRESIVNA BILA, ZVANIČNA BIOGRAFIJA OLJE BEĆKOVIĆ IPAK NE OTKRIVA KOLIKO JE BIO DUG I PONEKAD MUČAN PUT DO "UTISKA" KAKVOG SMO GA ZNALI, I DO OLJE KAKVU POZNAJEMO. U NJOJ SE NE POMINJU LIMENE PAPILOTNE I KOMBINEZONI, UČENJE KAKO DA SE RUKUJE I VERIDBA PLASTIČNIM PRSTENOM, A NE OBJAŠNJAVA SE NI KAKO JEDAN TELEFONSKI POZIV ILI JEDNA REČ U KOMADU TENESIJA VILIJAMSA MOŽE SUDBINSKI DA UTIČE NA NEČIJI ŽIVOT. ZVANIČNA BIOGRAFIJA TAKOĐE NE BELEŽI KAKO SE OSEĆA MAJKA ČIJI SE SIN – SAMO ZBOG NJENOG POSLA – NAĐE NA NASLOVNIM STRANAMA TABLOIDA, ALI NI ŠTA SVE MOŽE DA PODRAZUMEVA JEDAN POZIV U JAJINCE. UPRAVO O TIM TEMAMA – NA PRVI POGLED NEPOVEZANIM SA ZVANIČNOM BIOGRAFIJOM – PRIČALI SMO S OLJOM BEĆKOVIĆ U POSLEDNJIM DANIMA DECEMBRA.

 

LJUDMILA i OLJA U 24 KVADRATA: Pre nego što smo se rodile Ljudmila i ja, mama (Vera) i tata (Matija) živeli su u iznajmljenoj sobi u Vasinoj ulici. Gazdarica im je rekla da se pakuju napolje čim se rodi dete. Pritom, niko ni sanjao nije da neće da se rodi dete, već deca. Bili su tu i oni filozofi koji su govorili "kakva lepa trudnica", "kakva ravna kičma", "sigurno će biti sin". U to da će biti sin nije bilo nikakve sumnje. 

Mamin termin bio je 25. maj, ali je ona htela da za Prvi maj ide kod nekih rođaka u Obrenovac. Tata nije hteo ni da čuje za to. Dan pred praznike pričali su o tome dok su šetali Knez Mihailovom i zbog toga su se tu na ulici i posvađali. Mama je otišla u sobicu u Vasinoj, a tata svojim putem. Kada se vratio te noći, gazdarica mu je rekla da je krenuo porođaj i da je mama otišla. Stigao je u Višegradsku, rekao ime i prezime i žena na šalteru mu je saopštila da je dobio ćerku. Ali, to je u njegovoj glavi bila greška, jer je očekivao sina. Okrenuo se i pošao napolje. Čim se okrenuo, žena je viknula: oprostite, gospodine, i njemu se odjednom sve uklopilo – jer, znao je i sam da je greška. 

Umesto da mu kaže da je sin, rekla mu je: "Ne ćerka. Dve ćerke." Bio je zapanjen. Iz govornice ispred bolnice pozvao je Miodraga Bulatovića, a ovaj mu je, kad je čuo da je Vera rodila dve ćerke, rekao: "Takve stvari nisu za zezanje." 

To je, dakle, bila situacija. Imamo dvoje dece i na ulici smo. Sve je rešeno tako što je tata slučajno nabasao na kolegu iz Udruženja književnika, koje je imalo nekakve stanove na lageru – sticajem okolnosti, to je tada bio stan od 24 kvadrata u Ulici 27. marta. Uzeo je ključeve i s njima u ruci odmah otišao do porodilišta. 

"Imamo stan!", vikao je ispod prozora. 

"Koliko košta? Koliko košta?", dovikivala mu je mama.

"Ne košta! Naš je, naš!" 

Nekoliko dana kasnije, u taj su stan uneli dve pletene korpe u kojima smo bile nas dve i jedan veliki dušek. Stalno su prepričavali tu scenu i kako su tada govorili: "Vidi što nam je lepo." Posle tih korpi imale smo dva spojena kreveca. Kad god bi neko dolazio u goste – a tada se išlo u goste, i kuća nam je stalno bila puna – preko rešetki na krevecima stavljali su ćebence da ne možemo da vidimo. Nije bilo nikakve pobune, to je za nas bilo laku noć. Ipak, sećam se kako smo prstićima pokušavale da pomerimo to ćebence, da malo snimimo šta to oni tako fantastično rade. 

U tom stanu živele smo do prvog razreda osnovne, kada smo se preselile na Konjarnik i dobile svoju sobu. 

VERENA ZA DUŠKA: Svako veče je kod nas neko bio. Dolazili su Duško Radović, Steva Raičković, Borislav Mihajlović Mihiz, Aca Antić, Milovan Đilas, Zdravko Šotra, razni svet se okupljao. Kao mala, nisam imala osećaj da su oni nešto posebno, da su neke face, ali sam htela da se udam za Duška Radovića. Mislila sam da je to najlepši čovek svih vremena. Imala sam ideju da kad si mali, jednom porasteš, a da onaj što je porastao, stalno ostaje porastao; da baba zauvek ostaje baba. Tako sam i zaključila: super, samo ja da porastem, a Duško će da ostane isti kakav je i sad. Tu se već videla razlika između mene i Ljudmile, pošto sam ja mislila da je Duško najlepši na svetu, a ona je isto to mislila za Šotru. Pritom, Duško je imao one bore i spuštene obraze, i delovao je nekako topao, i nežan, i mek, a Šotra je bio pravi lep čovek, čovek sa stilom. 

Pošto je znao šta osećam, Duško mi je čak na pijaci kupio i nekakav "verenički prsten", ogroman, plastični, i ja sam to sa oduševljenjem nosila. Bila sam "verena" i ta naša "romansa" trajala je godinama. Kad otputujemo kod babe u Kolašin, on nam je plaćao kad bismo ga sanjale. Javiš mu da si ga sanjala i on ti pošalje pare – stodinarku selotejpom zalepljenu za razglednicu.

ZA LEPOTU MORA DA SE TRPI: Ljudmila i ja smo i inače bile potpuno različite. Ja sam bila žensko hiljadu na sat, a ona je bila muškarača. Njoj su kupovali pištolje na kapisle i fenomenalno se igrala klikerima, a moje želje bile su one kičerske – recimo, da mi mama kupi lutku u venčanici, mlâdu. Baš u vreme kada sam bila "verena", a imala sam četiri godine, insistirala sam da spavam u kombinezonu. Nikom nije bilo jasno otkud to, gde sam to čula, gde sam videla taj uzor, ali to je moralo da se trpi, da mi se uveče obuče kombinezončić i da mi se stave one limene papilotne. To je bio jedini uslov da uopšte odem na spavanje. Mama mi je objašnjavala da će to da me boli, ali ja sam verovala u onu mudrost da za lepotu mora da se trpi. 

To me je jako dugo držalo, celu osnovnu školu, uprkos tome što je mama bila užasnuta i bespomoćna i što je sve pokušala ne bi li me nekako prizvala svesti. U osnovnoj školi izgledala sam kao ona filmska Žuta, to je bio moj stil: nosila sam štikle i raskopčane košulje, imala iščupane obrve i umesto njih neke linijice nad očima. Stalno sam nešto žurila da odrastem.

Tada je postojao onaj uređaj "figaro" za uvijanje kose, i nisam odlazila u školu dok njime ne uvijem šiške na spolja. Ali, pošto sam to radila rano ujutro, tako sanjiva uvek bih se opekla i redovno sam imala trag vrelog "figara" na čelu. 

Onda sam negde u novinama pročitala da je, ako hoćeš da ti sijaju oči, dovoljno da u njih kapneš nekoliko kapi limuna. Radila sam to skoro nedelju dana, sve dok me mama nije uhvatila. Te bolove ne mogu ni da opišem. Kad kapneš kap limuna, par minuta ti sve bruji i moraš da se držiš za glavu da bi ti bilo lakše. Ali, kao što sam sa četiri mislila da za lepotu treba trpeti, tako sam mislila i sa dvanaest. I naravno da sam imala sjaj u očima, ko ga ne bi imao... 

Imala sam i neke druge ideje o ženstvenosti. Osim stila odevanja, bilo je tu i afektiranje bez kraja i konca. Mamu je i to užasavalo. Kad god bih krenula negde u grad, ona bi mi s vrata dovikivala: "Molim te samo da ne afektiraš." 

Htela sam uvek da budem u centru pažnje. Na putu ka samoposluzi zamišljala sam da me snimaju kamere. A kad te snimaju kamere, hodaš na poseban način i ne opuštaš se nijednog trenutka. 

DRAMA: Jedan od vrhunaca ženstvenosti bio mi je da si stalno u nekoj drami i da si stalno nešto tužna, stalno si neka tragična dramska ličnost. Recimo, stalno sam bila zaljubljena, a moj način da dođem do svog predmeta obožavanja svodio se na to da sednem u neki ćošak i da onda dam sve od sebe da na neku foru isteram suzu. Sve s idejom da taj dečko priđe i pita: "Šta ti je?" 

A ja da mu kažem: "Ništa." 

Naravno, ta mi se želja nikada nije ostvarila. I tako su se svi provodili, a ja sam jedina sedela sa strane i trudila se da zaplačem. Sve žurke su mi tako propale.

Nažalost, to sa dramom meni je i uspelo. Kada imaš u vidu šta se meni sve u životu desilo, čini se da sam na kraju, kada više nisam želela da budem tragična ličnost, to ipak postala. Međutim, tada sam navukla svoj osmeh i zadržala ga zauvek. Sve nekako obrnuto. 

Kad nisam imala nikakav problem u životu, htela sam da plačem. Kada su krenuli da se ređaju, bila sam u fazonu "nije mi ništa". I gluma mi je dosta pomogla u tom ozdravljenju. Oni te na tom fakultetu zdrobe i na kraju te vrate na ono što si u suštini ti. 

ĐIDO I PALČEVI: Milovan Đilas me je naučio da se rukujem. Kada je jednom došao kod nas, pružio mi je ruku, a ja nisam znala kako da mu odgovorim, pošto za rukovanjem do tada nisam imala potrebu. Pružila sam mu ruku onako, "mrtva riba" fazon. Na šta mi je on rekao da to tako ne ide i naučio me da palac mora da "uđe u palac". 

Sećam se jedne Evrovizije i da su pobedili Ambasadori i Ismeta Krvavac. Ona mi se užasno dopadala, a zbog naočara za sunce koje je nosila prvi put sam poželela da ih imam i ja: bile su to naočare kao današnje "rej ban", sa plavim staklima, a u optici u Knez Mihailovoj koštale su 26 hiljada. To je za mamu i tatu bila nezamisliva suma. 

Baš kada je Đido bio kod nas, ispričala sam im o tim naočarima. On mi je odmah zakazao sastanak za sutradan u podne na Studentskom trgu i kupio mi te naočare. 

Kad smo bile drugi razred, on i njegova žena su nam, recimo, doneli knjigu o tome kako nastaju bebe. Ne sećam se da nam je iko pre o tome govorio i bilo je stvarno hrabro s njegove strane da se umeša u to. 

ZNAM ŠTA GOVORIM: Posle trećeg razreda gimnazije, zaključila sam da mi je toga dosta, da treba da se ode na fakultet i da je gluma najbolja ideja, jer tamo je to bilo moguće. Ako položiš prijemni, imaš diferencijalne ispite i kraj. To sam i uradila. Položila sam iz prve i postala studentkinja. 

Za mog tatu, upis na Akademiju bio je jedna od najšokantnijih odluka u mom životu. Ipak, prihvatili su to kao "sve je u redu". To je inače bio jedan od sistema vaspitanja, da se ne "pecaju" i da to ne shvataju ozbiljno – ako se oni ne upecaju, i ti ćeš zaboraviti tu idiotsku ideju. Pošto je nisam zaboravila, prešli su na sledeći korak. Mama je fenomenalno kuvala i redovno su se pravili nedeljni ručkovi, na koje je uvek neko dolazio. Sećam se da su tada pozvali Miru Miočinović, ženu Danila Kiša, pošto je predavala istoriju jugoslovenske drame, a znali su i da je volim. Ona je bila zadužena da mi objasni da je to potpuno pogrešan izbor i da to ne bi trebalo da uradim. Ja sam sve mudro slušala, baš kao što sam slušala i kada mi je tata čitao Andrićeve citate i razgovore sa Gojom, gde se on ruga pozorištu. Pažljivo sam pratila, svemu tome se divila i spremala prijemni. 

A prijemni je takođe bio deo tog mog paćeničkog pristupa životu. Izabrala sam da recitujem Desanku Maksimović i pesmu Po rastanku. Sa 17 godina recitovala sam "Nekad sam bila dobra i mlada, i poverljiva i puna nada, nekada pre...". Ništa bolje nije bilo ni sa monologom. Tu sam izabrala jedan Stelin monolog iz Tramvaja zvanog želja Tenesija Vilijamsa. Ona tu sedi i silno drami, svađa se sa sestrom i kaže joj nešto u stilu "ti si se dobro provodila, dok sam ja sahranjivala majku...". E sad, u tekstu koji sam imala bila je i jedna štamparska greška, koju nisam primetila pošto je u pitanju bila reč koju retko ko koristi. Pisalo je: "A onda si ti razgoračila oči." I ja sam to tako izgovorila. Profesor Predrag Bajčetić me je zaustavio i pitao: "Šta je uradila?" Pošto mi je već tada bilo jasno da je moj najozbiljniji problem dikcija, pomislila sam da sam tu nešto pogrešila. Vratila sam se, ponovila i dodatno nagazila, još jasnije i razgovetnije izgovarajući to "razgoračila". 

Bajčetić me je opet zaustavio i pitao: "Da nije razrogačila?"

"Ne. Znam šta govorim", odgovorila sam, na šta je publika krenula da jeca od smeha, sa sve članovima ispitne komisije. 

U stvari, primljena sam direktno. Nisam ja na prijemnom mogla da prikažem nikakav dar, sve što sam spremila bilo je pogrešno izabrano, ali sam u tom trenutku verovatno pokazala ludost i šarm, snalažljivost da se izvučem iz nečega. Prošla sam na foru. 

ČEKAJUĆI OTVARANJE: Ne znam zašto sam mislila da treba da budem baš glumica. Išla sam u dramsku sekciju u "Krsmanac", volela sam, ali zašto sam toliko zapela, nije mi jasno. Međutim, kada sam već bila tu, odlučila sam da je to jedino što želim u životu, jedino što umem i jedino što me može usrećiti. 

Na Akademiji sam se prilično mučila, ali bih sve to ponovila iz početka. To je za mene bilo dragoceno iskustvo, kao neka psihoterapija. Ti tu prolaziš kroz sebe i nema ništa od onoga što si očekivao. Ideja da će sada neko da te tapše po ramenu, da te veliča i govori kako si veličanstven, potpuno je pogrešna. Baš naprotiv. Svi će da ti kažu da ne valja ništa, da uopšte nisi veličanstven, da ne znaš da govoriš, da ne znaš da hodaš, da glupo izgledaš. Osećala sam se užasno. Ako sam do tada i imala neku sigurnost, na Akademiji sam je skroz izgubila. Postala sam totalno nesigurna i stalno mi se činilo da smetam ozbiljnim, talentovanim glumcima. 

Užasno sam se stidela i mislila sam da sam im ja prepreka da svoj posao urade najbolje moguće. Baš se nisam osećala dobro. A suština je da nisam imala dara za to, da nisam darovita glumica. 

Retko ko to sebi prizna. Kroz Akademiju prođe milion ljudi, a osim sebe ne znam nikog ko je rekao "ja nisam talentovan za ovo". Grad je i dan-danas pun ljudi koji čekaju uloge, koji sede i veruju u priču "nikad ne znaš kada će to da se desi". To su nam tamo i govorili – samo ti radi na sebi, prihvataj male uloge, pa će neko da te vidi. 

Nisam se, dakle, osećala dobro, ali imala sam nadu da će se desiti nešto i da ću se "otvoriti". Bilo mi je jasno da se nisam otvorila i da nisam u stanju da se pustim. Ja sam na sceni sebi bila dodatna publika. Sve vreme čujem sebe, sve vreme sebe kontrolišem, sve vreme pratim svaki pokret i uopšte nisam mogla da izađem iz uloge posmatrača. Ali, mislila sam, ako ti uleti prava uloga, pravi reditelj koji ume da te "raspakuje", to bi moglo da se desi. 

ZORAN R.: Profesor Milenko Maričić režirao je Propast carstva srpkog u Ateljeu. Zoran Radmilović igrao je cara Dušana, a jedan kolega sa klase i ja dobili smo šansu i priliku da nas vide. Moj kolega bio je probač hrane za Dušana, i pošto je proba, odmah umire. Bio je malo razočaran tom "velikom šansom", i sećam se da mu je Maričić objašnjavao kako je smrt na sceni san svih glumaca na svetu, šansa koja se ne propušta. 

Ja sam igrala vlastelina Nikolu Altomanovića, trebalo je da dođem do cara i da mu prenesem poruku svog naroda sa Rudnika. Ceo tekst je glasio: "Dragi naš care, hrabri narod Rudnika...", i onda se kao zbunim, pa se kao vratim i ponovim "Rudnika, Rudnika...", a Zoran treba da kaže "Hvala, Nikola, nemoj da se mučiš". 

Ipak, od Zoranovog raspoloženja je zavisilo kako će da izgleda ta scena. I tako, ja dođem, kažem "Rudnika, Rudnika...", a on ćuti. Pošto ne mogu da odem dok on ne kaže "Hvala, Nikola", ostavljao me je ponekad i po jedanaest minuta da čekam tu njegovu repliku. Kao, hajde da vidimo kako Olja na sve načine može da ponovi tu rečenicu. Gleda te dok ponavljaš to "Rudnika, Rudnika..." i umire, smeju mu se brkovi, ali čeka da vidi šta ćeš sad. Istina, bila je i druga verzija, kada se ja pojavim i kažem "Dragi naš...", a on me prekine, zahvali mi i ja moram da odem sa scene. To je bila bolja varijanta, ali opet, mislila sam, eto, sad nisam mogla da se dokažem. 

Zoran me je voleo i stalno mi je govorio: "Beži mala odavde." Bilo mu je jasno da ja nisam za to. 

UČESNICI SOPSTVENOG ŽIVOTA: Kad sam napunila osamnaest, odselila sam se. U kući je vladala potpuna demokratija i bilo je nejasno gde se to meni žuri. A meni se strašno žurilo... 

Od te osamnaeste, od roditelja više nisam uzela ni dinar. Jesam im priređivala šokove, ali sam uvek preuzimala kompletnu odgovornost. Zahvaljujući tome, nekako sam uspela da ih na kraju ubedim da zaslužujem poštovanje. Koliko god moje želje i postupci delovali ludački, i van svake normalne varijante, nekako se ispostavilo da znam šta radim. 

Sa svojim malim i bednim glumačkim angažmanima, mogla sam sebi da plaćam stan i da živim najnormalnije. To je tada bilo moguće... 

A onda se desio Deveti mart 1991. i meni je preko noći to postala najvažnija stvar u životu. Pre toga, ne sećam se da me politika uopšte zanimala, ali u toj situaciji odjednom sam se osetila kao užasno važan i bitan učesnik u sopstvenom životu i životu svoje zemlje. Nisam bila na Trgu. To sam gledala od kuće, ali kada su krenuli vodeni topovi, izašli smo, misleći: "E, pa, neće ovo moći." Tog jutra nisam to kapirala kao moju stvar. Ali, kada su oni demonstrirali silu, sve se promenilo. Bilo je mnogo onih koji su kao ja živeli neke svoje beogradske živote, a odjednom se okupljali po ćoškovima – neki svet za koji i ne sanjaš da je stvarno spreman da bude gladan, da mu bude hladno i da nešto viče. 

Kada smo obavili taj posao i vratili se kućama, počela su ona višednevna zasedanja Skupštine, zasedanja nekih odbora, i ja sam počela da živim po tom ritmu. Budim se u devet, uzimam papir i olovku i hvatam beleške – pratila sam polemike, diskutovala. Kada je pauza, trčim da kupim hleba i da skuvam ručak. Bila sam na tom "radnom mestu" mesec dana. 

Ja kažem: "Važi, kako da ne." 

Sledećeg ponedeljka, on me opet sačekuje ispred lifta: "Pa, jel’ ti to mene zajebavaš? To ti meni namerno radiš. Rekao sam ti da je četiri." To je, eto, bio jedan od najvećih Kojadinovih problema. 

Jednom mi je rekao da mora nešto da se promeni, jer svi ljudi unapred znaju šta će biti utisci, da mora da bude nešto neočekivano – recimo, procvetala visibaba. 

Bilo je to vreme mobilizacije i, špartajući Dušanovom, zapazila sam baš nešto takvo, neobično. Na ulazu jedne zgrade izbezumljeni predsednik kućnog saveta objavio je poternicu: naložio je da mu se javi svako ko u zgradi uoči nepoznatog muškarca sposobnog za vojsku koji tu dolazi da prespava. U to vreme nije se znalo ko je gde spavao i taj savesni građanin odlučio je da toj pojavi stane na put. Mi smo to slikali, pozvali telefonom, snimili razgovor s njim i pustili u emisiji. Em neočekivano, em fenomenalno. 

Dolazim sutradan, sva srećna i ponosna, a Kojadin me pita: "A visibabe?"

POMOZI MI REĆ’: Na RTS-u je u to vreme, ponedeljkom od osam do devet uveče, išao Vitasov "Razgovor s povodom". Obožavala sam tu emisiju! Dešava se 1992. i Vidovdanski sabor, a ko bi bio idealniji sagovornik za Vitasa nego Nada Obrić? U "domu kod Nade Obrić", ona se neviđeno iščuđavala svemu što se dešavalo, i to u stilskim foteljama, crnom čipkanom kombinezonu, dekoltirana, a on s njom razgovara kao s Marijom Kalas. Od toga su mogla da se naprave 32 utiska, ali meni je bilo najgenijalnije kada Nada kaže: "Ne mogu da vjerujem, pomozi mi reć’, pomozi mi reć’... kako se zove onaj akademik, onaj Bećković, da on kaže da je Milošević peder..." To je bilo fenomenalno i ja sam to kandidovala za utisak, koji je na kraju i pobedio. 

Dođem ujutro, a ono strahota. Hitno se saziva sastanak kod Kojadina, drama neopevana. Šta se desilo? Dragiša Kovačević, urednik sportske redakcije, vodio je neki karavan folk-pevača STB, a muž Nade Obrić je za taj karavan davao ozvučenje. Pošto je Nada poludela, ja sam dovela u opasnost opstanak kuće – jer, ako ovaj povuče ozvučenje, gotovi smo. 

U svakom slučaju, zamalo sam pala na Nadi Obrić. Ne na Miloševiću, nego pred Nadom. 

DEČKO: Aleksandar Vučić je prvi put gostovao u "Utisku" 1992, u vreme svojih početaka. Delovao mi je tada kao dečko koji sve to mnogo želi. I on je to danas stvarno pokazao. 

Niko se nije toliko potrudio. Tu je bilo ono da "cilj opravdava sredstva", a pritom su njegova sredstva čak postala opšteprihvatljiva i politički korektna. Važi, šutnuću Šešelja. Važi, postaću evropejac. Važi, naučiću trista svetskih jezika. Važi, citiraću Vebera. Treba da postanem žena? Nije problem! Ne može ovako da se to postigne, nije ovo način? Naći ćemo neki drugi način. Spremni smo na sve. On je uložio život u to.

On je smislio to – prošlost me ne zanima. Ali, prošlost nas ne zanima isključivo u njegovom slučaju. On će stalno da govori o prošlosti demokrata, a on sam – prošlost nema. On postoji od juče. 

U jednoj fazi svojih emisija imala sam tezu da je više dosadno da ga svakog dana podsećamo gde je bio i šta je govorio ‘92. Kao, svi to znamo. Navukli smo se na to da gledamo šta radi sada. Delovalo je da mu se vraćaš u prošlost pošto nemaš argumenta. Bili smo zavedeni i time što, kao, nećemo da budemo primitivni. A sve to je bila užasna greška! 

Taj čovek ima ozbiljnu prošlost, a i ovo što danas radi može postati njegova prošlost, samo kad ukapira da mu se to ne isplati. Kakva je to kredibilnost? Mi smo tu kao žena koja se udaje za tipa razvedenog šest puta, ubeđena da je ona nešto drugo i da nju ostaviti neće. 

VEOMA RAZOČARAN: Svakog ponedeljka, ili barem svakog marta – kada se produžavao ugovor – očekivala sam da me skinu. Stalno su mi govorili: "Ma, tebe ne sme", a ja sam znala da je to pitanja dana. Pitanje je trenutka koliko on još može da izdrži. On je veoma razočaran u mene, jer je tim kao prijateljskim, privatnim pozivima ulagao u mene, u to da ja shvatim. Pretpostavljam da je duboko razočaran što ja nisam shvatila. A zapravo sam shvatila. 

Šta je bila kap u čaši? Ne verujem da je to bila poslednja emisija, sa Bebom Popovićem. Bilo je jasno da mene više ne može biti i da se samo čekao prirodni momenat – recimo, taj letnji raspust, i da nikako ne sme da se čeka taj mart, da nemaju toliko vremena da se igraju sa mnom. 

Zašto? Zbog ovoga što danas gledamo. Njemu je jasno šta sve treba da izvede i koje sve zadatke treba da ispuni, a da to ne može da ispuni sa bilo kakvom kritičkom javnošću. U tom smislu, potpuno ga razumem. Da bi prodao sve što mora da proda, to može samo sa opštom saglasnošću i uz slogan "Svaka čast, Vučiću!". On je to sebi morao da obezbedi, te nekakve "zimske gume". 

Nije moglo da se podnosi do koje mere ja ne shvatam koliko je njemu potrebna podrška. Mediji bi, po toj filozofiji, trebalo da budu partneri: šta god da si drugačije rekao ili pomislio, ti si gad, đubre, Miškovićev plaćenik, ološ. Uslov da si normalan jeste da se zna da je Vučić genije. Mislim da on stvarno ne misli da guši ljude, već da samo insistira na objektivnosti medija. A objektivan medij zna da takvog genija nije bilo. 

NEKI RAZNI JAJINCI: Pre dve godine, bila sam na moru i Vučić me zove telefonom. Pričali smo o Nebojši Krstiću kojeg je tada dovodio, pitao me kad se vraćam, i kad sam rekla da dolazim za nedelju dana, kazao je: "E, pa dobro, onda bismo mogli da se čujemo i konačno bi mogla da dođeš kod mene u Jajince." 

Bila sam zbunjena i u fazonu "Aha, važi, hajde čujemo se". 

Kada smo završili razgovor, pozvala sam tatu, rekla mu da imam ozbiljnu situaciju i prepričala mu to za Jajince. "Moram da mu kažem da je on nešto pogrešno ukapirao, da misli da sam ja išla u neke razne Jajince i kod Tadića i kod Koštunice, da on uopšte ne shvata da nisam imala tu vrstu privatne relacije s bilo kojim političarem. Moram to da mu kažem. Da možemo da se nađemo na Trgu Republike, da popijemo kafu, ali da Jajinci ne dolaze u obzir." 

Ćale na to kaže: "Preozbiljna si, nema potrebe za dramatičnim objašnjenjima. Polako, smislićemo nešto." 

Posle pet minuta stiže mi SMS: "Ovako ćeš mu reći: U Jajince niko dosad nije išao dobrovoljno, pa neću ni ja." Vučić mi se više nije javio s tom ponudom. Moguće da su njegove službe to već pročitale. 

ŽELJKO M.: Željko Mitrović me je prvi put zvao 6. oktobra 2000. Javila se njegova sekretarica i rekla da on želi da se vidimo to popodne i da dođem u Pink. Nije, naravno, dolazilo u obzir, ali bila sam radoznala u vezi s tim brzim prešaltavanjem. Pristala sam, ali sam rekla da neću da dođem u Pink, nego u "Beoizlog" na Trgu Republike – transparentno, da se sve vidi. Muž mi je odmah rekao da nema teorije da on dođe tamo. 

Ipak, sekretarica na taj moj predlog kaže: "Dobro, proveriću." 

Zove opet: "Može jedan?" 

"Može." 

Ja dolazim u jedan. U 1.15 javlja se sekretarica i kaže kako je Željku "ispala velika gužva", ali da me na Trgu Republike čeka auto da me doveze u Pink. Zahvalila sam se i pozdravila. 

Genijalna taktika, posle sam shvatila. On je već 10. oktobra uspostavio informativni program i trebalo je da ja budem legitimacija za to. Možda čak ni legitimacija, nego samo da se pojavi informacija da sam ušla u Pink i da sam spremna na tu varijantu. A da se on onda predomisli. 

To isto se desilo i sada. Istog dana kada počinje gužva na B92, stiže SMS od Željka, sa sve ciframa. Puna uređivačka sloboda, ovo-ono. Meni ne pada na pamet ni da odgovaram. Posle bukvalno 16 sekundi, zove "Informer" da me pita da li me je zvao. Onda opet Željko: "Ako ti je malo, možemo da se dogovorimo." Kakvi su oni umetnici! Kako čekaju samo sekund tvoje dekoncentrisanosti! Bilo bi dovoljno da sam odgovorila na taj SMS. Pazi šta su genijalci smislili: jer, da Vučić stoji iza svega toga, ne bi bilo moguće da te njegova televizija zove da dođeš kod njih; a ti, samim pristankom na taj razgovor, pokazuješ da si samo alava na lovu i da te ništa drugo ne zanima. Onda oni objave sve te cifre i kažu: "Nažalost, Željko se predomislio." 

MOJ SIN LUKA: Sećam se kada su mi ga doneli, u porodilištu, rekla sam: "Zdravo, moj najbolji druže." To je bilo jedino što je silazilo s mojih usana. Danas, ja se ponosim Lukom. 

On je optužen od dana kada se rodio. Rođen je sa krivicom što je moj sin. Svi koji nemaju petlje da se obračunaju sa mnom, koriste njega. 

Imao je šest godina kada je ostao bez oca. Tada, u sekundi, jako je osetio tu dvostruku stvar: da hitno želi da postane muškarac i da neće biti mamin sin ni po jednom osnovu – ni mamin sin uopšteno, da smo najanonimniji na svetu, ali ni da je sin Olje Bećković. Izabrao je najteži put za tu borbu, ali mislim da je na određeni način uteran u to. 

Dečko s petnaest godina doživi da ga "Kurir" proglasi za narko-dilera, i to isključivo zbog mene, a pet godina kasnije ne oprašta mu se što je preživeo. Naslove i tekstove objavljene posle saobraćajne nesreće i pogibije njegovih drugova, ja nikako drugačije nisam mogla da pročitam, izuzev tako – da je kriv što je preživeo. 

Mogu samo da mu se izvinim, jer bi njegov život izgledao drugačije da ne nosi to prezime. Ali, to su takve sudbine. Moj otac je ostao bez oca sa šest godina i nosio to prezime. Onda sam to ja, pa sada Luka. Šta da mi zameri? Šta da ja zamerim svom ocu? Ili on svom ocu? Ako je išta loše uradio, sve je uradio sebi, nikom drugom. Ja samo navijam za njega, da bude tako jak kao što je sad. Nikada nije tražio nikakve olakšice niti bilo kakve oproštaje. On preuzima odgovornost za svoj način da poraste. Taj način je prilično težak i prilično su mu to navalili na vrat. On se s tim junački bori, ali ne znam ni šta bi bio lakši način. 

"KURIR", 2009.: U junu 2009. prvi put sam ostavila Luku i krenula u Novi Pazar da držim neka predavanja. U kombiju sam, putujem, i zove me "Kurir" s pričom o tome da mi je dete privedeno zato što je pušio marihuanu. Pritom, to privođenje se dogodilo dva meseca ranije i ja zapravo ne znam šta se dešava. Moja prva reakcija je: "Sram vas bilo! Slobodno objavite šta hoćete." Prvih pet minuta sam u tom stanju, a posle mislim o Lukinoj porodici s očeve strane – o dedi, tetki, koji će kupiti novine i biće "eto kako se ja brinem o detetu, a on narkoman". Pomislila sam: "Daj da se ja ipak ne junačim. Pišite o meni šta god hoćete, samo njega pustite na miru." 

U poslednjoj emisiji u kojoj je gostovao, Vučić me pita: "Pa, i vi ste me zvali da urgiram u vezi s ‘Kurirom’?" On ne shvata šta priča. Zvala sam ga zato što je on i tada, kada je bio opozicija, kontrolisao "Kurir". I naravno da sam ga zvala, koga bih zvala? Zvala sam i Dačića koji je tada bio u Kini. Ipak, bilo je kasno – broj je već otišao u štampu i objavljeno je najpre kako je Luka priveden zbog marihuane, a zatim i da diluje drogu. 

U deset uveče zove me Krle (Nebojša Krstić – prim. T.S.) da mi kaže odakle je stigla ta priča. 

Ja plačem na ulici u Novom Pazaru, a Luka mi je sam u Beogradu. 

Sutradan ujutro postao je junak naslovnih strana. Posle toga, stvarno si u fazonu: šta to dete plaća? 

I ŠTA ĆEMO SAD?: Nemam pojma. Ja sam ušla u status državnog neprijatelja i mislim da sada ne smeju da me zaposle ni u samoposluzi. To je za mene potpuno nova situacija. Ne znam...

Mogla bih da radim emisiju na Jutjubu, ali ko će meni da dođe? Bilo ko od predstavnika vlasti? Neće niko. Sve da bi te stavili u taj koš – ti si društvenopolitički radnik i sada si opozicija. Meni se to ne dopada. To neću, politički angažman me ne zanima. Ako sam novinar, onda zaista hoću da razgovaram sa dve strane. Ne želim da radim "Peščanik", a oni me uteruju u to. 

Razmišljam li da odem odavde? A gde? S kojom lovom? I ko te gde čeka? To ima samo po anketama na ulicama, kada ljudi demonstrativno kažu: "A sad, posle ovoga, idem." Gde ideš, majke ti? Nemaš love ni do kuće da odeš. 

Iza ovoga stoji cela Evropska unija. Oni su mu dali zeleni karton za ovo. Završi zadatak koji smo ti postavili, a ti znaš da to ne možeš da završiš s otvorenom javnošću u svojoj zemlji. Prema tome, slobodno "podavi te piliće", obavi to, daj nama to Kosovo i sve ostalo što tvrdiš da ne daš. Za godinu-dve, oni će opet da se pojave i da kažu: "A, diktator!", pa će onda i da ga sruše. A ovo sada oni, kao, ne vide, ne znaju, nisu primetili. 

S druge strane, on toliko misli sam o sebi, toliko govori o sebi i toliko je ušao sebi u glavu da je stvarno višak da i mi sada govorimo samo o njemu, da mislimo samo o njemu, i da uđemo u tu zarazu, da i nama uđe u glavu. 

Ipak, ja se njega stvarno plašim. I mislim da svako razuman treba da ga se plaši.

 

 

Edited January 12, 2015 by yolo

[luba]

to ti je od holesterola. ali mislim da se cak i pricalo puno o tome, ne secam se da li ovde a mrzi me da trazim, ali u canetovom vilajetu sigurno, da je to bila odluka da se nikom ne zameri i slicno neko relativiziranje.

 

dobar je gradac, sad mi zao sto nisam ovoj balavurdiji sto se okupila da vriska na badjua odnela da prodajem stare brojeve, ko i one vidike sa referatima o italijanskoj, francuskoj i nemackoj levici i terorizmu, mozda bi se necem i naucili.

[gospa buba]

to ti je od holesterola. ali mislim da se cak i pricalo puno o tome, ne secam se da li ovde a mrzi me da trazim, ali u canetovom vilajetu sigurno, da je to bila odluka da se nikom ne zameri i slicno neko relativiziranje.

 

dobar je gradac, sad mi zao sto nisam ovoj balavurdiji sto se okupila da vriska na badjua odnela da prodajem stare brojeve, ko i one vidike sa referatima o italijanskoj, francuskoj i nemackoj levici i terorizmu, mozda bi se necem i naucili.

pa to je meni najgore, shto kad tad saznam shta misli i pricha neko chije delo mi se dopada. super je gradac, kakav je to prozor bio, i sad je :o

[koksy]

 

 

 

 ovo mi je baš super:

 

 

Željko Mitrović me je prvi put zvao 6. oktobra 2000. Javila se njegova sekretarica i rekla da on želi da se vidimo to popodne i da dođem u Pink. Nije, naravno, dolazilo u obzir, ali bila sam radoznala u vezi s tim brzim prešaltavanjem. Pristala sam, ali sam rekla da neću da dođem u Pink, nego u "Beoizlog" na Trgu Republike – transparentno, da se sve vidi. Muž mi je odmah rekao da nema teorije da on dođe tamo. 

Ipak, sekretarica na taj moj predlog kaže: "Dobro, proveriću." 

Zove opet: "Može jedan?" 

"Može." 

Ja dolazim u jedan. U 1.15 javlja se sekretarica i kaže kako je Željku "ispala velika gužva", ali da me na Trgu Republike čeka auto da me doveze u Pink. Zahvalila sam se i pozdravila. 

Genijalna taktika, posle sam shvatila. On je već 10. oktobra uspostavio informativni program i trebalo je da ja budem legitimacija za to. Možda čak ni legitimacija, nego samo da se pojavi informacija da sam ušla u Pink i da sam spremna na tu varijantu. A da se on onda predomisli. 

To isto se desilo i sada. Istog dana kada počinje gužva na B92, stiže SMS od Željka, sa sve ciframa. Puna uređivačka sloboda, ovo-ono. Meni ne pada na pamet ni da odgovaram. Posle bukvalno 16 sekundi, zove "Informer" da me pita da li me je zvao. Onda opet Željko: "Ako ti je malo, možemo da se dogovorimo." Kakvi su oni umetnici! Kako čekaju samo sekund tvoje dekoncentrisanosti! Bilo bi dovoljno da sam odgovorila na taj SMS. Pazi šta su genijalci smislili: jer, da Vučić stoji iza svega toga, ne bi bilo moguće da te njegova televizija zove da dođeš kod njih; a ti, samim pristankom na taj razgovor, pokazuješ da si samo alava na lovu i da te ništa drugo ne zanima. Onda oni objave sve te cifre i kažu: "Nažalost, Željko se predomislio."

[Takeshi]

kad vec nema nista po "velikim" elektronskim medijima, daj sta das, lo-fi talk show.

trebalo bi da snimaju u nekoj kafani, kao sve te jeftine produkcije. a bilo bi i prikladno.  ^_^

 

Edited January 19, 2015 by Takeshi

[Frank Pembleton]

Zarkovic se naljutio sto ga Arezina nije zvao za rimejk na RTV?

[yolo]

Ju vidi al se moj i bubin profesor vinuo:

 

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1261761

 

Nije bas najpametniji ali sta je tu je....

 

"Mi smo od raspada Jugoslavije preživeli čuda Božja, od bombardovanja do poplava. Red je da nas malo i Bog pogleda i da stane sa takvim događanjima", prostodušno kaže prof. dr Milorad Milovančević, dekan.

[gospa buba]

 

Ju vidi al se moj i bubin profesor vinuo:

 

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1261761

 

Nije bas najpametniji ali sta je tu je....

 

"Mi smo od raspada Jugoslavije preživeli čuda Božja, od bombardovanja do poplava. Red je da nas malo i Bog pogleda i da stane sa takvim događanjima", prostodušno kaže prof. dr Milorad Milovančević, dekan.

 

^_^

[April]

Milovančević dekan? On je valjda bio na Otpornosti materijala?

[Takeshi]

kasno se setio da podrzi djilasa.  ^_^

[yolo]

Jeste, od opstih predmeta. I drzao neke specijalisticke na vazduhoplovstvu i brdogradnji, manje vise dosta toga sto ima veze sa ponasanjem materijala u dinamickim uslovima.

 

I uvek je bio bas ovakav kakvim se ovde predstavlja. Drcan, inzenjerski racionalan, strejt ko lenjir i ne narocito inteligentan. U moje vreme je bio jos asistent, moguce da je bio avanzovao u docenta ali je svejedno drzao vezbe. Uvek u plavom radnickom mantilu.

Edited January 19, 2015 by yolo

[gospa buba]

 

 Drcan, inzenjerski racionalan, strejt ko lenjir i ne narocito inteligentan.

jebemliga, ako ocesh da ti lete avijoni, ovo je ponekad kljuchno ^_^

[yolo]

ne zaboravi plavi mantil!

[Joshua]

videla i sliku i sve al džaba - otkako sam pročitala ovo o plavom mantilu pred očima mi isključivo radmilović iz majstori majstori, sa sve ženom i paketom aranžmana  ^_^

btw, i na onoj slici u vremenu je u nekom plavom kardiganu. voli čovek. inžinjersko plavo- to treba da se uvede kao nijansa... :D

Edited January 19, 2015 by Joshua

[gospa buba]

videla i sliku i sve al džaba - otkako sam pročitala ovo o plavom mantilu pred očima mi isključivo radmilović iz majstori majstori, sa sve ženom i paketom aranžmana  ^_^

btw, i na onoj slici u vremenu je u nekom plavom kardiganu. voli čovek. inžinjersko plavo- to treba da se uvede kao nijansa... :D

pa i teget se nazvalo po nekom djeneralu, kolko znam. dakle, nije problem -_-