naucni vocap - kad necete da smarate posten svet

[Notorious]

Napisao si da na projektima postoji zajednička participacija, pri čemu si podrazumevao istraživače, a ja sam mislila da se odnosi na NIO, snila baba što joj milo bilo  :D

Za projekte konkuriše NIO (ili više njih na jednom projektu), koja odobrava predloge projekata, daje saglasnost istraživačima za učešće na projektima drugih NIO, distribuira sredstva iz DMT1 i potpisom rukovodioca institucije garantuje tačnost podataka u izveštajima. 

Edited May 14, 2016 by Notorious

[Budja]

Ja nisam rekao da tako treba (univerziteti bez istrazivanja), vec da je to sasvim legitimna tema za raspravu.

 

Btw mislim da nisi skroz u pravu. Meni su neki od najboljih nastavnika na univerzitetu bili ljudi koji su bili samo predavaci (lecturers), nisu bili profesori i nisu se bavili nikakvim istrazivackim radom. Stavise, u mom iskustvu je precest slucaj odlicnog profesora-istrazivaca koji zapostavlja nastavu i zbog kog studenti pate - narocito na nizim godinama, gde se uce fundamenti, gde tebi kao studentu apsolutno nista ne znaci to sto ti je profesor svetski strucnjak br. 1 u svojoj usko-specijalizovanoj oblasti ali tu uzasno znaci to sto taj isti profesor ne ume da predaje, nista ga ne razumes, ne pise citko na tabli, i generalno ga boli paja za studente. Ali on je univerzitetski superstar i ima 10 miliona dolara grantova godisnje i ne moze mu se nista. Da ti profesor bude veliki strucnjak u svojoj oblasti da se nonstop u njoj unapredjuje kroz istrazivanja je bitno kada si postdiplomac. Tu su odeljenja manja, imas vise mogucnosti za kontakt 1-na-1 sa profesorom, i jako ti je bitno da ti on prenosi najnovija saznanja u toj oblasti. Kada si 1., 2. godina, bitno je da profesor bude dobar nastavnik i da ume da radi sa odeljenjima od 20, 30, 50, 100 studenata kako treba. Da bude efektivan predavac, da ima dobru dikciju, da bude pristupacan studentima, da ume da objasnjava i priblizava koncepte, da ima dobar rukopis i dobre beleske, da ume da zada kako treba domaci zadatak, sastavi test. Sve osobine koje ga cine slicnijim skolskom nastavniku nego istrazivacu. Da li je udzbenik star 30 godina ili ne cesto nije bitno, jer se na tom nivou uce stvari koje su toliko bazicne da komotno i mozes da uzmes udzbenik od pre 30 godina i da vidis da nisi nista u medjuvremenu propustio.

 

Takodje, cest je fenomen da profesori ne vole ove bazicne predmete, smaraju ih, previse studenata, ,,dosadna" materija, pa ih uvaljuju novim profesorima koji su manje iskusni. Moj alma mater (25. na Sangajskoj listi kao univerzitet i moj fakultet tj. katedra medju top 5 u Sev. Americi u svojoj vrlo kompetitivnoj oblasti) je prepoznao ove probleme, pa su ove godine uveli nesto sto se zove "Teaching Stream Professorship" - profesorsko mesto koje sluzi ,,samo" za predavanje, i gde ti napredovanje zavisi od toga koliko si dobar predavac a istrazivacki rad nije neophodan. Pritom, na tom fakultetu je od studenata nagradu za najboljeg predavaca dobio nedavno covek nije profesor uopste, vec upravnik IT sistema, i koji povremeno uskace da predaje te osnovne predmete sa 1. i 2. godine kada ,,zafali" profesor - inace prvi koji se dosetio na tom fakultetu - pre bilo kog profesora - te ocigledne zamisli da se ispit iz programiranja sprovede elektronskim putem (da studenti pisu program na kompjuteru a ne olovkom na papiru).

 

Tako da ja ne mislim da te istrazivacki rad drzi nuzno disciplinovanim kada je nastavni rad u pitanju - zavisi sta predajes i kome. U danasnjoj publish or perish kulturi moze da te navede da se samo njemu posvetis (jer od toga zavisi plata, radno mesto) a da studente (ne one kojima si mentor nego one kojima si nastavnik) zapostavis.

 

Mislim da ne postoji nikakav problem u tome da na fakultetima recimo postoji 50% nastavnog osoblja koje nema nikakvu obavezu da se bavi istrazivanjem, i ciji status ne zavisi od istrazivackog rada, i da postoji nacin da se oni nateraju da se usavrsavaju i budu dobri nastavnici i bez istrazivanja.

 

Naravno da je prisustvo profesora koji se bavi i istrazivackim radom vazno ne samo na post-diplomskim vec i na dodiplomskim studijama.

Neko ko ce zainteresovati studenta za odredjenu oblast, razviti kriticki duh i preispitivanje literature, poduciti studenta kako da pise ne samo istrazivacki vec i kvalitetan konsultantski rad i sl tako da se teza ne svede na prepricavanje tri udzbenicka izvora (90%) i neku, recimo, smesnu anketu (10%) (mada se i takve doktorske teze vidjaju po drustvenim naukama u Srbiji). To su jedna vrsta transferable skills koje, po mom misljenju, odlican predavac van aktuelnih tokova ne moze da prenese studentu.

 

I tu je ono gde se univerzitet razlikuje od srednje skole. Uloga predavaca je da usmerava a ne da sazvace.

 

Naravno da, barem u Britaniji postoji napredovanje samo u nastavnom smislu, Senior Teaching Fellow, recimo, u ustanovi gde sam radio. I naravno da ti teaching fellows uglavnom predaju na nizim godinama studije fundamentalne predmete.

 

30 godina stara knjiga negde moze da bude korisna a negde i ne. U mojoj oblasti prilicno beskorisna.

[Prospero]

Biljana Stojković 14/05/2016 |

Nauka versus konkurs




Protekle nedelje mediji su obnarodovali da je Vlada R. Srbije poništila konkurs za naučne projekte, koji je raspisalo Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. Problem sa ovim konkursom traje godinama tokom kojih se desilo mnoštvo neočekivanih obrta, kao u svakoj dobroj priči. Nikome, međutim, nije jasno kakve su se zakulisne radnje odvijale u poslednjem činu ove predstave. Drugim rečima, nemamo pojma da li je konkursu konačno presudila struka, što bi nekako bilo logično, ili su završnu reč imale političke intrige u vladajućoj stranci, o čemu se takođe govori.
 
Dakle, imamo mnogo više pitanja nego odgovora, a to i nije neobično za srpske prilike. Ono što, međutim, iz ugla naučne zajednice možemo analizirati, jeste uloga samog Ministarstva (i Ministra) u sopstvenom urušavanju tokom dužeg vremena.

Postavljanje scenografije za katastrofu

Konkurs za nove naučne projekte morao je biti raspisan još pre dve godine, tokom 2014. Život u Srbiji pod konstantnom izbornom tenzijom i stalnim promenama sastava Vlade, sprečio je ovu uobičajenu četvorogodišnju (ili petogodišnju) ciklusnu radnju. Konačno, zašto bi nauka bila pošteđena kontinuiranog vanrednog stanja u državi. Iste godine, u sastav nove Vlade ulazi dr Verbić, čovek za koga se smatralo da predstavlja sve što je upravo suprotno od naprednjačke vizije bilo čega. Uprkos iznenađenju, naučna zajednica se ponadala da ovakav izbor Ministra prosvete i nauke možda znači da premijer nije zainteresovan za ove oblasti delovanja, pa će se nauka možda provući bez težih posledica. Ali, avaj…
 
Ubrzo se pokazalo da se entuzijastična ekipa Verbićevih ljudi, ma koliko pojedinačno bili izuzetni istraživači i profesori, nije snašla u poslovima organizacije, planiranja i pisanja strategija, zakona i različitih akata, što su dosadni ali neophodni poslovi ukoliko si se prihvatio takvih pozicija. Zbog čega su radovi na formulisanju uslova konkursa prolongirani više od godinu dana, nikome nije jasno, ali je epilog bila izjava samog Ministra da će sada sve morati da se obavi „navrat, nanos“ (!?). Konačni produkti – Akt o vrednovanju i finansiranju i prateći dokumenti, izgledali su upravo tako.
 
Najveći greh ovog Ministarstva, kako ja celu stvar vidim, bila je više nego autistična pozicija čelnih ljudi u odnosu na naučnu zajednicu. Kako je odmicalo vreme u crvenoj zoni (produženo finansiranje starih projekata), napetost i nervoza među naučnicima u institutima i fakultetima su rasli, a proporcionalno tome raslo je i ćutanje Ministarstva. Naučna zajednica se snabdevala informacijama putem glasina (često kontradiktornih), „procurelih“ dokumenata koje bi Ministarstvo potom demantovalo, nagađanja „pouzdanih izvora“, poluzvaničnih podataka o kriterijumima ili početku konkursa, i tako unedogled. Jednom rečju, odsustvo pravih informacija doprinelo je užasno naelektrisanoj atmosferi koja se graničila sa očajem i sve većim besom istraživača.
 
Istina je da je Ministarstvo, poslednjih meseci, povremeno organizovalo diskusije i javne rasprave povodom pisanja konkursnih dokumenata. Tu su mogli svi – od mladih istraživača do naučnih savetnika i redovnih profesora, da kažu kako vide budućnost nauke, sopstvenu poziciju u tom sistemu, kao i svoje pojedinačne probleme, pa je sve ponekad ličilo na nekakvu grupnu terapiju očajnih ljudi. Ovakvi događaji bili su izuzetno posećeni upravo iz razloga potpune neinformisanosti, a svi su se nadali da će na nekom od ovih skupova nešto uspeti da saznaju i dokuče. Ali, avaj…
 
Tokom marta, pronele su se glasine da će konkurs konačno biti raspisan. Malo ko je poverovao da će se to zaista desiti tokom trajanja mandata tehničke vlade. Većinsko mišljenje u „informacionom kanalu“ koji je naučna zajednica, htela-ne-htela, formirala tokom trajanja cele agonije, bilo je da se radi o još jednoj glasini. Ipak, ovog puta je nacrt dokumenta, koji je govorio o uslovima i kriterijumima konkursa, bio objavljen, a ponuđeno je i da naučne institucije podnesu Ministarstvu svoje primedbe i sugestije. U tom trenutku atmosfera dostiže nivo ključanja – u svakoj naučnoj ustanovi organizuju se sastanci i formira se spisak primedbi sa predlozima rešenja. Prema svedočenju ljudi iz Zajednice instituta Srbije, primedbi je bilo oko 30.000, a Zajednica je te stavove sumirala i prosledila Ministarstvu. Nije prošlo mnogo vremena, a dobili smo zvanični akt u kom nije prihvaćeno gotovo ništa od sugestija naučne zajednice, a pojavili su se i neki noviteti kojih nije bilo u prethodnom nacrtu. To je, dakle, bilo to…
 
Prva organizovana pobuna potekla je od mladih istraživača koji su prema konkursu i bili najviše oštećeni u odnosu na ranije cikluse projekata, uprkos zaklinjanju Ministarstva i cele Vlade da su nam mladi osnovna briga i zadatak. Mlade istraživače podržao je ostatak naučne zajednice. Činilo se da je Ministarstvo dovedeno u situaciju da neke primedbe, koje je prethodno lagodno izignorisalo, sada mora usvojiti kroz nekakva nova akta i, koliko je poznato, tražili su pravni način da to i urade. Šta se dešavalo nakon ove tačke, nije jasno. Pitanje je postalo političko i van domašaja većinskog dela naučne zajednice. A bližili su se izbori, pa je i polje nauke postalo poprište kojekakvih, nama nedokučivih, okršaja.
 
U trenutku kada mediji prenose informacije o poništavanju konkursa, dok Ministarstvo ćuti i ignoriše celu situaciju, Ministar odlazi u posetu Indoneziji sprečavajući da se ova nenormalna situacija okonča. Svako ko je tih dana boravio na bilo kom institutu ili fakultetu bio je svedok, možemo to lagodno reći, pravog kolektivnog ludila. Upravo onakvog ludila kakvo se i moglo očekivati nakon godinu dana potpune neizvesnosti.

Pitanja naučne konkurentnosti

Jedan od glavnih argumenata Ministarstva za pisanje ovakvog konkursa, za koji je najavljeno da će biti veoma restriktivan i da će dovesti do gubitka posla i pozicija za mnoge dosadašnje istraživače, jeste podizanje konkurentnosti nauke. To je značilo da samo projekti i istraživači sa puno naučnih radova mogu proći na konkursu. Po ovom pitanju, naučna zajednica se podelila na tačno dve polovine – jednu koja podržava ovakvu strategiju, i drugu koja u tome vidi velike probleme u srpskim prilikama.
 
Prema prvoj grupi mišljenja, konkurentnost zvuči veoma dobro. Niko pri zdravoj pameti ne bi porekao da sistem koji vas tera da objavljujete što više radova ne bi doprineo razvijanju nauke. To je, uostalom, sasvim u skladu sa svetskim trendovima gde na konkursima biva prihvaćeno i manje od 10% projekata. Dobro je pokušavati da budeš sličan najboljima.
 
Druga skupina mišljenja, međutim, navodi brojne probleme ovakvog pristupa u uslovima koji vladaju u Srbiji. Kompetitivnost u nauci širom bogatog sveta razvijena je do najsitnijih detalja, koji često jesu sasvim birokratski i menadžerski, nesvojstveni naučnicima, ali prihvatimo da stvari tako stoje u savremenim društvima. Možemo čak reći da ova kompetitivnost ima smisla unutar sistema koji je tamo napravljen. Naime, demonstracija konkurentnosti istraživačkih timova, u tom belom svetu, ostvaruje se neprekidno, kroz mnoštvo projektnih konkursa (kako međunarodnih tako i nacionalnih) koji su manje-više stalno na raspolaganju. To znači da morate biti stvarno veoma loši da biste ostali na ulici. I to je osnovna razlika između svetske i naše naučne politike. U Srbiji, konkursi se raspisuju na svakih četiri ili pet godina, a ponekad protekne i mnogo više vremena, kao što je trenutno slučaj. Desi li vam se da otpadnete, možete se zauvek oprostiti sa naučnim radom, jer u međuvremenu nemate priliku za nove pokušaje. Istini za volju, bilo je priča (ili su to bile glasine?) da će se raspisivati i konkursi na godišnjem nivou, ali u to niko nije poverovao, posebno zbog toga što je takvih obećanja bilo i ranije.
 
Tokom poslednje decenije otvorene su i za nas mogućnosti da konkurišemo za strane novce. To je potencijalno ostvarivo ukoliko se vaša naučna tema poklapa sa zahtevima konkursa i, posebno, ako pronađete neke strance kao partnere. Zvuči odlično, ali procenat uspeha je, po principu konkurentnosti na ovom mnogobrojnijem planu, veoma mali. Čak i veoma uspešni istraživački timovi u Evropi neće se usuditi da „sva jaja strpaju u tu jednu korpu“, odnosno da se oslone samo na mogućnost da dobiju npr. HORIZON finansiranje. Puno njih aplicira za ovakve projekte iz udobnih pozicija već odobrenih sredstava na drugoj strani. Što se tiče naših mogućnosti, treba uzeti u obzir i relativno siromaštvo tehnologije koju posedujemo, a koja je neophodna za konkurisanje, čime se zapravo vrtimo u krug. Tim pre su hvale vredni uspešni pojedinci koji su uspeli da se izbore i u ovakvim svetskim uslovima konkurencije, bez obzira na to što su najčešće udruženi sa znatno uspešnijim stranim institucijama.
 
Važno je primetiti i sledeće: uprkos bednim uslovima, uprkos nakaradnom sistemu nabavke materijala za rad, koji je doveo do toga da ogroman deo potrebnih stvari nikada nije ni isporučen, rezultati u broju naučnih radova u svetskim naučnim časopisima, a posebno u onim prestižnim, jesu fascinantni (što dokazuje i Šangajska lista). Kako je to postignuto, pitanje je snalažljivosti i to na dva načina. Prvo, naučili smo da dizajniramo eksperimente koji ne koštaju previše, a nedostatak aparata i hemikalija (u okviru prirodnjačkih disciplina) nadoknađujemo idejom i teorijskom potporom. Drugo, mnogi istraživači su se povezali sa stranim laboratorijama u kojima se odrađuje ono za šta sami nemamo uslove.

Posledice projektovane naučne politike u Srbiji

Pristalice oštre selekcije na konkursima za naučne projekte navode da se na taj način neguje izuzetnost, a „neizuzetnost“ eliminiše. U praksi, to znači gašenje nekih naučnih disciplina u okviru pojedinih oblasti nauke, koje su manje atraktivne i „plodonosne“ po samoj svojoj tematici. Promena naučnih fokusa tokom vremena, odnosno atraktivnost pojedinih tema u nauci, normalna je pojava u istoriji nauke. Istina je, međutim, da se stara pitanja redovno vraćaju i nanovo na površinu izbacuju discipline koje su se činile zaboravljenim. Mudre naučne politike zbog toga ne gaze po raznovrsnosti istraživanja. Konačno, društvena odgovornost podrazumeva edukaciju i razvijanje svesti građana o svakom znanju savremene civilizacije, bez obzira da li je ono društveno-humanističko, prirodnjačko ili tehnološko. Najgore od svega je činjenica da se taj problem neminovno prevodi u dugoročno stanje budući da s njim u paketu ide i nestajanje potencijalnih mladih kadrova. Gašenje bilo koje naučne discipline ravno je priznanju da nikada nećemo, niti želimo, da izađemo iz ponora u kom se trenutno svi kolektivno nalazimo.
 
Velika nervoza i histerija u naučnim redovima, uzrokovana ovim konkursom, izrodila je i najgoru moguću stvar – sukob instituta i fakulteta. Ukratko, problem je u tome što su univerzitetski profesori svakako plaćeni za svoje nastavne aktivnosti, a naučni rad im se plaća preko honorara, dok je egzistencija istraživača u institutima direktno vezana za prolaz njihovih projekata na konkursu. Nije bilo neočekivano da će intenzitet kompeticije za tako malu količinu resursa (broj uspešnih projekata na konkursu) dovesti do užasne razmene paljbe između instituta i fakulteta – dve grupe akreditovanih naučnih institucija. S jedne strane, strah za preživljavanje institutskih istraživača, pa i njihovi zahtevi da se fakulteti na neki način izuzmu iz konkursa jeste razumljiv. S druge strane, izbori u nastavnička zvanja na fakultetu podrazumevaju naučne radove, pa samim tim i bavljenje naukom. Takva „kvaka 22“ zasad izgleda nerešivo, a posebno je potencirana upravo ovim konkursom. Sve u svemu, sukob je užasno štetan jer univerzitetsko obrazovanje nema smisla bez nauke, fakulteti nemaju dovoljno mogućnosti bez instituta, a instituti bez univerzitetske podrške teško da bi mogli opstajati.
 
U prilikama kakve vladaju u Srbiji, ukoliko ne dođe do nekih značajnijih izmena u finansiranju i dinamici naučnih konkursa (tek bi nas tako nešto približilo svetskim standardima), mnogi rešenje nastalog problema vide u individualnoj evaluaciji, tj. u procenjivanju svakog pojedinačnog istraživača. Naime, restriktivniji kriterijumi za izbore u naučna i nastavnička zvanja sankcionisali bi neodgovorne pojedince umesto čitavih istraživačkih timova. Kao evolucioni biolog, preferiram individualnu umesto grupne selekcije, individualnu nasuprot kolektivnoj odgovornosti.
 
Niko nema predstavu o tome kako će se nadalje razvijati stvari po ovom pitanju. Trenutno, zamrle su čak i glasine. Identitet budućeg Ministra je pod fantomkom. Jedino što nam je apsolutno jasno jeste da trenutno znatno veći broj studenata pakuje kofere.
 
 
Peščanik.net, 13.05.2016.

[gospa buba]

ja i dalje raspisujem gant na karaktere. i imam sve ludje ideje ^_^

 

grow your own money tree :D

[Dr Arslanagić]

All scientific papers to be free by 2020 under EU proposals

[Prospero]

Press release
All European scientific articles to be freely
accessible by 2020

Europe makes a definitive choice for open access by 2020
27 May 2016

 

All scientific articles in Europe must be freely accessible as of 2020. EU member states want to achieve optimal reuse of research data. They are also looking into a European visa for foreign start-up founders. And, according to the new Innovation Principle, new European legislation must take account of its impact on innovation. These are the main outcomes of the meeting of the Competitiveness Council in Brussels on 27 May.

 

Sharing knowledge freely

 

Under the presidency of Netherlands State Secretary for Education, Culture and Science Sander Dekker, the EU ministers responsible for research and innovation decided unanimously to take these significant steps. Mr Dekker is pleased that these ambitions have been translated into clear agreements to maximise the impact of research. ‘Research and innovation generate economic growth and more jobs and provide solutions to societal challenges,’ the state secretary said. ‘And that means a stronger Europe. To achieve that, Europe must be as attractive as possible for researchers and start-ups to locate here and for companies to invest. That calls for knowledge to be freely shared. The time for talking about open access is now past. With these agreements, we are going to achieve it in practice.’

 

Open access

 

Open access means that scientific publications on the results of research supported by public and public-private funds must be freely accessible to everyone. That is not yet the case. The results of publicly funded research are currently not accessible to people outside universities and knowledge institutions. As a result, teachers,  doctors and entrepreneurs do not have access to the latest scientific insights that are so relevant to
their work, and universities have to take out expensive subscriptions with publishers to gain access to publications.

 

Reusing research data

 

From 2020, all scientific publications on the results of publicly funded research must be freely available. It also must be able to optimally reuse research data. To achieve that, the data must be made accessible, unless there are well-founded reasons for not doing so, for example intellectual property rights or security or privacy issues. Greater societal impact The member states are also calling on the wider research world, including research funders, to introduce changes, for example by modifying the way scientists are assessed. They should be no longer be judged only on the number of publications or citations they produce, but more
attention should be paid to the societal impact of their work. ‘Research and innovation provide the solutions to the social and economic challenges of the future,’ said Mr Dekker. ‘Open access breaks down the walls surrounding science and makes sure that society benefits as much as possible from all scientific insights. In that way, we maximise the impact of universities and knowledge institutions.’

 

A better climate in which to locate and invest

 

Better and smarter European legislation should provide a favourable climate for businesses to locate and invest. Rules must never stand in the way of innovation. The newly adopted Innovation Principle aims to ensure that all new European  policy initiatives and legislation take account of their impact on innovation. To examine existing European rules, the research ministers announced ‘innovation deals’, a European variant of the
‘green deals’ in the Netherlands. Governments, businesses and research institutions will be looking at how they can remove barriers to innovation from existing European legislation.

 

Start-up visas

 

To boost the European economy, Europe must be made more attractive for foreign start-ups, which are an important source of innovation and jobs. The member states are looking into on introducing a European start-up visa for foreign start-up founders so that they will not have to apply for a separate visa in each member state.

 

Horizon 2020 programme

 

The European framework programme for research and innovation Horizon 2020, with a budget of €70 billion, is the world’s largest cross-border programme. An evaluation of the previous EU research programme shows that every euro invested in research and innovation generated an estimated eleven euros, for example through innovations, new technologies and products. This is why the European research and innovation
ministers want to encourage large-scale investment in knowledge. In Horizon 2020, besides impact and cross-border cooperation, excellence is the most important condition for acquiring European funding. ‘With these
agreements, my colleagues are showing that we all agree that sharing knowledge and data, making legislation future-proof and investing in excellent research are indispensable to ensuring a strong Europe in the future,’ said Mr Dekker.

Edited May 29, 2016 by Prospero

[hazard]

Ideja je svakako plemenita i nacelno to treba tako da bude, ali to znaci da ce casopisi morati da predju sa modela gde se placa pretplata da bi im se pristupilo na model gde se naplacuje objavljivanje. U mojoj oblasti ako hoces da ti clanak bude open access moras da platis nesto tipa 2000$, za zapadne univerzitete koji skrkaju 10-100 puta vise para da bi uopste dosli do objavljivih rezultata to nije problem, ali ce biti problem istrazivacima iz siromasnijih zemalja. A EU direktiva pogodice jednako i Britaniju i Rumuniju.

 

Btw ja nisam siguran koliki je problem pristupa veliki u praksi bar na Zapadu, svaka veca univerzitetska biblioteka placa pristup svim glavnim bazama, a po mom iskustvu u univ. biblioteku uglavnom moze da udje ko hoce i sedne za kompjuter i pretrazuje (a i ako je za to potrebna clanarina, bude neki relativno mali iznos).

[Dr Arslanagić]

Ne može svako sigurno. Mogu oni koji su povezani sa univerzitetom (profesori, istraživači, asistenti...). Čak nisam siguran ni da studenti imaju neograničen pristup.

 

Izdavaštvo u nauci je posebno bolna tema a izdavačke kompanije su najgori izrabljivači. Užaš.

[Prospero]

Ideja je svakako plemenita i nacelno to treba tako da bude, ali to znaci da ce casopisi morati da predju sa modela gde se placa pretplata da bi im se pristupilo na model gde se naplacuje objavljivanje. U mojoj oblasti ako hoces da ti clanak bude open access moras da platis nesto tipa 2000$, za zapadne univerzitete koji skrkaju 10-100 puta vise para da bi uopste dosli do objavljivih rezultata to nije problem, ali ce biti problem istrazivacima iz siromasnijih zemalja. A EU direktiva pogodice jednako i Britaniju i Rumuniju.

 

Btw ja nisam siguran koliki je problem pristupa veliki u praksi bar na Zapadu, svaka veca univerzitetska biblioteka placa pristup svim glavnim bazama, a po mom iskustvu u univ. biblioteku uglavnom moze da udje ko hoce i sedne za kompjuter i pretrazuje (a i ako je za to potrebna clanarina, bude neki relativno mali iznos).

 

1 word:

 

sci-hub

[gospa buba]

1 word:

 

sci-hub

1 word

 

snalazenje ^_^

[bigvlada]

Ideja je svakako plemenita i nacelno to treba tako da bude, ali to znaci da ce casopisi morati da predju sa modela gde se placa pretplata da bi im se pristupilo na model gde se naplacuje objavljivanje. U mojoj oblasti ako hoces da ti clanak bude open access moras da platis nesto tipa 2000$, za zapadne univerzitete koji skrkaju 10-100 puta vise para da bi uopste dosli do objavljivih rezultata to nije problem, ali ce biti problem istrazivacima iz siromasnijih zemalja. A EU direktiva pogodice jednako i Britaniju i Rumuniju.

 

Btw ja nisam siguran koliki je problem pristupa veliki u praksi bar na Zapadu, svaka veca univerzitetska biblioteka placa pristup svim glavnim bazama, a po mom iskustvu u univ. biblioteku uglavnom moze da udje ko hoce i sedne za kompjuter i pretrazuje (a i ako je za to potrebna clanarina, bude neki relativno mali iznos).

 

Problem (zbog koga sci hub i postoji) je što su brojni naučni radovi koji su finansirani iz budžeta nedostupni bez pretplate. Poreski obveznici su dali pare da se to istraživanje izvrši a onda im posrednik naplaćuje pristup istom. 

[hazard]

To je jasno ali sta ako si istrazivac u nekoj zemlji poput Srbije (Rumunije, Bugarske, Hrvatske) i zbog manjka sredstava radis uglavnom neki teorijski rad, simulacije, jednacine itd., napises dobar rad koji prodje recenziju u jakom casopisu i onda imas obavezu da platis 2 soma evra naknadu da bi taj rad bio open access? A tvoj budzet za tvoj projekat koji je doveo do rada je mozda bio par soma evra max. Ako i toliko...i sad ti iz istog tog drzavnog budzeta treba da iskukas tih 2 soma evra...meni se cini da ce rezultat biti da ce naucnici iz siromasnijih EU zemalja jednostavno krenuti da objavljuju u manje prestiznim casopisima gde se open access ne placa ili se placa vrlo malo, sto ce opet oboriti njihov rejting. EU bi morala da uvede neki fond na nivou EU za finansiranje open access dazbina za naucne ustanove u siromasnijim clanicama.

 

Btw, zar u vecini slucajeva nije tako da autor ima pravo da svoj rad okaci na svoj sajt, uz odgovarajuci copyright disclaimer, i naravno bez prava da taj rad komercijalno umnozava? U mojoj bransi je to standard, pa se masa radova moze naci redovno guglanjem, ili preko research gate ili academia.edu, je l' to generalno pravilo ili jok?

[gospa buba]

...

 

Btw, zar u vecini slucajeva nije tako da autor ima pravo da svoj rad okaci na svoj sajt, uz odgovarajuci copyright disclaimer, i naravno bez prava da taj rad komercijalno umnozava? U mojoj bransi je to standard, pa se masa radova moze naci redovno guglanjem, ili preko research gate ili academia.edu, je l' to generalno pravilo ili jok?

naravno da je tako. mislim, ja ni ne znam za drugachije. samo su putanje krace, u najgorem sluchaju pishesh emajl autoru pa ti poshalje, a ne po golunu pismonoshi ^_^

 

ne znam gde RG stoji legalno u toj prichi (ali je potpuno jasno kome koristi, ja tamo npr imam 1 masu obozavalaca iz malezije, irana i tako nekih moldavija za koje je potpuno jasno da nemaju pristup nichemu :()

[hazard]

:D

 

Ja sam se tako iznenadio da mi je RG i academiji najskidaniji bio moj magistarski rad, verovatno delom zbog toga sto bar pola nije objavljeno nigde drugde (u formatu konf. rada ili slicno), a verovatno delom jer su neke stvari opisane u sitna crevca i to je valjdak korisno nekom ko bi tako nesto i da napravi...i da, vecina download-a je dolazila iz Indonezije, Malezije, Indije, itd. itd.

 

Neka nek citaju ljudi valjda sam ga zato i pisao majkumu

[gospa buba]

:D

 

Ja sam se tako iznenadio da mi je RG i academiji najskidaniji bio moj magistarski rad, verovatno delom zbog toga sto bar pola nije objavljeno nigde drugde (u formatu konf. rada ili slicno), a verovatno delom jer su neke stvari opisane u sitna crevca i to je valjdak korisno nekom ko bi tako nesto i da napravi...i da, vecina download-a je dolazila iz Indonezije, Malezije, Indije, itd. itd.

 

Neka nek citaju ljudi valjda sam ga zato i pisao majkumu

apsolutno -_-