Video Klubovi

[steins]

Koliko godm mrzeo da otvaram topiće, ovo sam morao da uradim. Gledajući večeras Live Wire setio sam se davno prošlih vremena i najbitnijeg mesta u životu svakog filmofila – video klubova.Razmišljajući o nima shvatio sam da je video-klubaštvo u Srbiji imalo tri dela –Prvo je na početku bilo čista apstrakcija – klubovi su se otvarali po nekim podrumima, šupama i garažama, sa 100-200 filmova. Kasete su morale da se premotavaju na početak, a članske karte su bile kartonske. Bile i one A4 išđartane sveske gde se vodila evidencija o iznajmljenim filmovima. Sećam se iz tog perioda još čuvenih paušala (15 i 30 filmova) i sistema 4+1 i 3+1, kao i one fore da filmove iznajmljene u petak vraćaš u ponedeljak ako je više od tolko i tolko komada. Obično su filmove izdavali sami vlasnici ili familija a inventar je bio i obavezni video plejer sa Tvom da se podsetiš dal si neki film gledao ili nisi. Sećam se i onih organizovanih gledanja filmova s početka kada su malobrojni posednici video rekordera naplaćivali komšiluku i ortacima – a onda su došli komisioni i komšije/rodjaci-gastarbajteri pa je svaka kuća imala pod obavezno kolor TV, šporet, frižider i VCR.Posle je počela komercijalizacija, sa uredjenim enterijerima, super ribama koje su izdavale kasete (pošto naravno blage veze nisu imale o filmovima, uvek je tu bio gazda/komšija/lokalni nerd, koji je preporučivao filmove), članske karte su postale plastične, dizajnirane, isto kao i omoti od kaseta a klasične nalepnice su zamenile stilizovane, sa naslovima ispisanim šablonima, krasnopisom ili ištampanim na onim pljuckavcima. VK su imali svoje top liste filmova, nagradne igre čak i mini šankove sa pićem gde su se ispredale urbane legende o nabavljanju filmova iz Holandije i Engleske. Hitovi su imali svoje mastere i kopije. Dotadašnje brand name video kasete (Sony, TDK, Maxwell) su zamenjene no name produktima, a radile su se i druge svinjarije – recimo budženje po 2 filma na jednu kasetu, ili deljenje kaseta od 240 minuta na 2 ili čak 3 dela. U klubove se polako ušunjao i PC.Ppčetak kraja za video klubove su bile lokalne TV stanice koje su filmove puštale bez ikakve kontrole (šumadijski šampion je bila Palma Plus iz Jagodine koja je cepala i HC bioskopske snimke najnovijih filmova). Onda su se glavni pirati legalizovali (Tuck, FP i čuveni Dexim) pa krenuli u prodaju cigli video klubovima po principu – kupi naše kolo inače ćemo te tužiti za pirateriju. Njihova izdanja su bila uglavnom negledljiva govna koja su kupovali na kilo, mada se tu i tamo moglo probrati. Završni udarac im je zadala pojava Cdova koji su VHS pregazili isto onako brzo i silovito kako je ovaj pocepao Betu par decenija ranije.Ja sam na tim mestima uvek uživao, i dugujem im mnogo. Koliko godm mrzeo da otvaram topiće, ovo sam morao da uradim. Gledajući večeras Live Wire setio sam se davno prošlih vremena i najbitnijeg mesta u životu svakog filmofila – video klubova.Razmišljajući o nima shvatio sam da je video-klubaštvo u Srbiji imalo tri dela –Prvo je na početku bilo čista apstrakcija – klubovi su se otvarali po nekim podrumima, šupama i garažama, sa 100-200 filmova. Kasete su morale da se premotavaju na početak, a članske karte su bile kartonske. Bile i one A4 išđartane sveske gde se vodila evidencija o iznajmljenim filmovima. Sećam se iz tog perioda još čuvenih paušala (15 i 30 filmova) i sistema 4+1 i 3+1, kao i one fore da filmove iznajmljene u petak vraćaš u ponedeljak ako je više od tolko i tolko komada. Obično su filmove izdavali sami vlasnici ili familija a inventar je bio i obavezni video plejer sa Tvom da se podsetiš dal si neki film gledao ili nisi. Sećam se i onih organizovanih gledanja filmova s početka kada su malobrojni posednici video rekordera naplaćivali komšiluku i ortacima – a onda su došli komisioni i komšije/rodjaci-gastarbajteri pa je svaka kuća imala pod obavezno kolor TV, šporet, frižider i VCR.Posle je počela komercijalizacija, sa uredjenim enterijerima, super ribama koje su izdavale kasete (pošto naravno blage veze nisu imale o filmovima, uvek je tu bio gazda/komšija/lokalni nerd, koji je preporučivao filmove), članske karte su postale plastične, dizajnirane, isto kao i omoti od kaseta a klasične nalepnice su zamenile stilizovane, sa naslovima ispisanim šablonima, krasnopisom ili ištampanim na onim pljuckavcima. VK su imali svoje top liste filmova, nagradne igre čak i mini šankove sa pićem gde su se ispredale urbane legende o nabavljanju filmova iz Holandije i Engleske. Hitovi su imali svoje mastere i kopije. Dotadašnje brand name video kasete (Sony, TDK, Maxwell) su zamenjene no name produktima, a radile su se i druge svinjarije – recimo budženje po 2 filma na jednu kasetu, ili deljenje kaseta od 240 minuta na 2 ili čak 3 dela. U klubove se polako ušunjao i PC.Ppčetak kraja za video klubove su bile lokalne TV stanice koje su filmove puštale bez ikakve kontrole (šumadijski šampion je bila Palma Plus iz Jagodine koja je cepala i HC bioskopske snimke najnovijih filmova). Onda su se glavni pirati legalizovali (Tuck, FP i čuveni Dexim) pa krenuli u prodaju cigli video klubovima po principu – kupi naše kolo inače ćemo te tužiti za pirateriju. Njihova izdanja su bila uglavnom negledljiva govna koja su kupovali na kilo, mada se tu i tamo moglo probrati. Završni udarac im je zadala pojava Cdova koji su VHS pregazili isto onako brzo i silovito kako je ovaj pocepao Betu par decenija ranije.Ja sam na tim mestima uvek uživao, i dugujem im mnogo.

[pacey defender]

Dobar topik. Nikada nisam imao vidoje plejer. U mom dvoristu je postojao nekakav video klub. Secam se, ortak otisao tamo da uzme Indijana Dzonsa. Komsinica za pultom se okrece ka suprugu da ga pita imaju li Indijanca Dzona.

[Прслин]

Мени тај први период најдражи, у то време сам још увек гледао по 3-4 филма дневно. Прва три видео клуба у Београду су била М на Зелењаку, СТ на Врачару и Звинко код Новог гробља. Умео сам да заређам из једног у други ако је филм који желим издат. Нешто касније се појавио "Премиер" из Скојевског који је имао најбоље копије. Ко се не сећа жутих пикселизираних слова која се ротирају као на скринсејверу ПРЕМИЕР ПРЕМИЕР ПРЕМИЕР преко целог екрана, тај осамдесетих није био тинејџер. Памтим то време и по слободним преводима филмских хитова: "Индијанац Чонс", "Хиландар" и "Шутња Ламбових" су дан данас фаворити у мојој екипи.

[Dr Arslanagić]

bio je i Njegoš Lopičić među prvima, video klub BALKAN na Terazijama... prvi film koji sam zajmio je bio Američki nindža.

[Аврам Гојић]

Zadovoljan sam topikom. Godine 1993. radio sam u jednom video klubu i nosim setne uspomene na to vreme. Zaradjivao sam dovoljno da mogu da odnesem kuci flasu "orahovackog crnog", veknu hleba i margarin, a trava je dolazila nekako - sama od sebe.Kasete su se morale premotavati, inace je sledila (apsolutno nenaplativa) kazna.Musterije su bile odlicne. Odlicne.Jedan matori milicajac, koji je bio mnogo dobar covek dok mu ne diras Slobu, gledao je samo akcione filmove, i to klasiku: Bekstvo iz Njujorka, Totalni opoziv, prave stvari. Unuk mu je voleo pornjavu, ali je uvek molio da se film zapakuje u omot od nekog drugog filma. Imali smo erzac omote za takve ljude. Deda je, naravno, znao sta unuk gleda, tukao ga kada ga uhvati, a onda je, po sopstvenom priznanju, ukljucivao film da vidi sta tu ima i cajbao ga.Imali smo policu sa domacim filmovima. Cetrdesetak naslova, sve originali. Jedna porodica Turaka (tako su se barem izjasnjavali, ja verujem da je bila posredi neka neverovatna etnicka mesavina sa jos neverovatnijom pricom), otac i tri sina, slala je svoje emisare svakog petka da uzme paket domacih filmova. Uvek po cetiri. Kada odgledaju sve, pocnu krug nanovo. Najmladji sin mi je priznao da mnogo vole filmove ali su svi nepismeni.Marko Kon, estradni kompozitor, bio je vrlo sofisticirana musterija. Zbog takvih kao sto je on narucivali smo filmove kakvi se nisu mogli naci bas svuda. Jedan od takvih filmova, tacnije mini serija, bio je onaj cudan svat, "Divlje palme" koji je, zahvaljujuci nasoj gerilskoj reklami, bio mikro-hit u tom kraju. Bilo je jos takvih, koji su gledali sve sto je novo i dobro: neki strip crtac, pogrbljen kao ona baba iz trilogije "Tri boje" koja se pojavljuje u svakom filmu na pet sekundi, gejevi, teletualci raznih fela. Sa njima je bilo lako, No, najgori su bili oni koji kazu "E, gledao bih nesto kao 'Oko tigra', da bude na tu foru", pa ti nadji, majcin sine. Ili oni koji kazu "Daj mi neki koji nisam gledao", kao da ja znam sta je on gledao.Pored video kluba bila je prodavnica na kojoj je, jednog septembarskog dana, osvanuo natpis: "U strajku smo zato sto nas je sramota da radimo u praznoj prodavnici". Tu smo kupovali pivo, kada ga je bilo, inace smo morali dalje. Bili smo pijani svaki Bozji dan.Slatka ptico mladosti, gde si odletela.

[Dr Arslanagić]

"Divlje palme"

:Hail:gde se seti ovoga, lebe mekani... Oliver Stoun produciro, ludilo serija, davala se posle na Politiki valjda.

Slatka ptico mladosti, gde si odletela.

+1

[nbg4ever]

Stella i Wilson (29. blok), Kanal+, Arlekin, Sava (30. blok), Dama (28. blok)... bilo je stvar prestiza imati sto vise clanskih karti.Prvo smo kupili plejer. Samsung. Bilo me sramota da pricam o tome drugovima. Em nije VCR, em je neka ??? marka.Prvi film uzet u Kanal+, Kobra. Mogao sam satima da listam kataloge. Omiljeni zanr "akciona komedija". X godina kasnije, uspeo sam da uparim plejer sa videom (naizmenicno su se kvarili) i da presnimavam kasete, za pare. Trip down memory lane...

[pacey defender]

Kapiram da ljudi što su radili po vidoje klubovima mogu bez problema da pariraju onim majstorima iz noćnih smena po motelima što su se proslavili pričama po internetu.

[ToniAdams]

Zadovoljan sam topikom. Godine 1993. radio sam u jednom video klubu i nosim setne uspomene na to vreme. Zaradjivao sam dovoljno da mogu da odnesem kuci flasu "orahovackog crnog", veknu hleba i margarin, a trava je dolazila nekako - sama od sebe.Kasete su se morale premotavati, inace je sledila (apsolutno nenaplativa) kazna.Musterije su bile odlicne. Odlicne.Jedan matori milicajac, koji je bio mnogo dobar covek dok mu ne diras Slobu, gledao je samo akcione filmove, i to klasiku: Bekstvo iz Njujorka, Totalni opoziv, prave stvari. Unuk mu je voleo pornjavu, ali je uvek molio da se film zapakuje u omot od nekog drugog filma. Imali smo erzac omote za takve ljude. Deda je, naravno, znao sta unuk gleda, tukao ga kada ga uhvati, a onda je, po sopstvenom priznanju, ukljucivao film da vidi sta tu ima i cajbao ga.Imali smo policu sa domacim filmovima. Cetrdesetak naslova, sve originali™. Jedna porodica Turaka (tako su se barem izjasnjavali, ja verujem da je bila posredi neka neverovatna etnicka mesavina sa jos neverovatnijom pricom), otac i tri sina, slala je svoje emisare svakog petka da uzme paket domacih filmova. Uvek po cetiri. Kada odgledaju sve, pocnu krug nanovo. Najmladji sin mi je priznao da mnogo vole filmove ali su svi nepismeni.Marko Kon, estradni kompozitor, bio je vrlo sofisticirana musterija. Zbog takvih kao sto je on narucivali smo filmove kakvi se nisu mogli naci bas svuda. Jedan od takvih filmova, tacnije mini serija, bio je onaj cudan svat, "Divlje palme" koji je, zahvaljujuci nasoj gerilskoj reklami, bio mikro-hit u tom kraju. Bilo je jos takvih, koji su gledali sve sto je novo i dobro: neki strip crtac, pogrbljen kao ona baba iz trilogije "Tri boje" koja se pojavljuje u svakom filmu na pet sekundi, gejevi, teletualci raznih fela. Sa njima je bilo lako, No, najgori su bili oni koji kazu "E, gledao bih nesto kao 'Oko tigra', da bude na tu foru", pa ti nadji, majcin sine. Ili oni koji kazu "Daj mi neki koji nisam gledao", kao da ja znam sta je on gledao.Pored video kluba bila je prodavnica na kojoj je, jednog septembarskog dana, osvanuo natpis: "U strajku smo zato sto nas je sramota da radimo u praznoj prodavnici". Tu smo kupovali pivo, kada ga je bilo, inace smo morali dalje. Bili smo pijani svaki Bozji dan.Slatka ptico mladosti, gde si odletela.

ti si garant bio od onih smaraca sto su voleli da preporucuju filmove.

Dobar topik.Nikada nisam imao vidoje plejer.U mom dvoristu je postojao nekakav video klub. Secam se, ortak otisao tamo da uzme Indijana Dzonsa. Komsinica za pultom se okrece ka suprugu da ga pita imaju li Indijanca Dzona.

wtmil

[Аврам Гојић]

ti si garant bio od onih smaraca sto su voleli da preporucuju filmove.

da li si lud? to je asking for trouble, kada sutra dodju i pocnu da te smaraju jer si im preporucio sranje film.znalo se kome mozes da preporucis film, a koga moras da pustis da se sam snalazi. Edited August 13, 2012 by Marko M. Dabovic

[Hamlet Strašni]

@ vasa, ako cajbati znaci ono sto mislim da znaci, hvala na slici matorca koji cajbaelem, ja sam sa mamom otisao kao klinac u neki poluilegalni video klub gde su na konopcima visili papiri na kojima su bila imena filmova i gde su trazili da ostavis kasetu kao zalog za film koji si uzeo. tu se nismo uclanili. neka 83-84posle sa drugarom u nesto kod CZa i tamo je bio crtani gospodar prstenova.Posle lemon, u prokopu koji se brzo ugasio, mali video klub 87-88, dedi kul i borderlajn bi mogli da ga se secajuLav kod dvanaeste tu i tamo.I na kraju VK Dedinje u neznanog junaka. Tamo me je znao lik koji drzi filmove, uzimao sam po 4 za vikend (1 besplatan) odgledao sve horore. O slatka ptico detinjstva. Cini mi se da mi je detinjstvo prestalo kada se Dedinje zatvorilo.Posle (i sada tu i tamo mada vise ide majka moja) zabac na autokomandi, ali to vise nikada nije bilo to. Kada uzmem film koji sam gledao, opominje kompjuter, Da, hocu da gledam Najduzi dan. I kao proliticki triler mi daju neki film o prohibivciji koji veze nema. Tja. Mator sam. Cajbanje

[ToniAdams]

ja kad sam trazio grad izgubljene dece, vlasnik nije mogo da veruje da znam taj film, odusevio se toliko da iako ga nije imao nasnimio ga samo za mene.a bio to neki matori pijanac, stalno se tukao.

[Dr Arslanagić]

kod mene u kraju je u samom početku bilo malo video klubova, kako i dolikuje tada još beogradskoj provinciji. ćale je odnekud znao pomenutog Njegoša (foto i video klub Balkan što ga je reklamirao Minimaks) pa smo tamo uzimali kasete, za mene prvo crtaće a onda sve što je imalo veze sa nindžama, samurajima, II svetskim ratom i tako. ćale je voleo dobru komendiju pa je gledao filmove sa Edijem Marfijem, Džin Vajlderom, Denom Ekrojdom, Džonom Kendijem... zahvalan sam mu jer sam još kao sitan izgustirao i celokupan opus Mela Bruksa. za kevu smo jednom mesečno uzimali neki film sa Patrikom Svejzijem, najčešće Prljavi ples.u kraju su prvi video klubovi bili Kondor u bloku 44, ali je on bio isuviše sterilan, svi zaposleni su nosili uniformu i ako ne premotaš kasetu ukidali bi članstvo... u soliterima u 70-tom tamo ka 70a je bila neka šupa sa očajnim izborom filmova (Papagaj?). tek se negde 93. ili 94. otvorio solidan video klub, u zanatskom centru, zvao se D&D i držale su ga dve sestre, od kojih se jedna zvala Dragana. taj klub je istovremeno bio i turistička agencija i agencija za registrovanje automobila i svašta nešto. ova Dragana je bila odlična riba, tada oko 35, blagi dizel ali opako jebozovna, dugo sam bio u nju zaljubljen. sam video klub je bio dobar, izbor filmova solidan, osoblje ljubazno i veoma uslužno.imali smo Telefunkenov rekorder, fenomenalan video rekorder, još uvek radi... kada sam od jednog džankija još kupio plejer za 20 maraka da bi mogli da presnimavamo, familijarnoj sreći nije bilo kraja...a onda su Politika i Pink sahranili video klubove.

[brokoli]

Secam se da je Cepelin (iznad Slavije, da li je Avalska u pitanju)jedan od retkih vk gde su se mogli naci stari(ji) filmovi. Inace, svojevremeno su na moj br iznajmljivali filmove svi blizi i dalji prijatelji. Neko je pomenuo Balkan i cuvenog Njegosa.. kakav flashback u detinjstvo. Secam se i dan-danas da su kutije bile crvene, sa crnim natpisom Video Klub Balkan i da su crne police, na kojima su stajale kasete, bile neobicno visoke. Ja sam u to vreme bila mali dec, navucena na agenta 007 (donosili su mi svaki put drugi dok nisam sve pogledala)..Najveci greh: vratiti kasetu nepremotanu na pocetak.

[*edited by mod]

Ja sam dobio video kada ga je cale doneo od ko zna gde uz kasetu crtaca sa onim ultra tuznim crtanim filmom "Umocicu" i onaj sa "Sitnom ribom u tom moru plavom" Sto se caletovog koriscenja videa tice on je odmah naleteo na "Prohujalo sa vihorom" na TVu, snimio ga i stavio kasetu visoko u orman. Ubedjen sam da na kraju film nikad nije ni odgledao.Da ne idem puno u offtopic prve filmove sam iznajmljivao za rodjendane i to obicno jedna akcija i jedan horor (pamtim decu kukuruza i candymana)Za ceo zivot sam bio uclanjen u jedan jedini video klub (doduse sa dve ispostave) i to je bio "Sindjelic" radila je debela plava gazdarica koja se do jaja razumela u filmove i stvarno je znala da preporuci bez smaranja, neka kovrdzava dosada i neki baja kojeg sam posle na TVu video kao portparola Vulkana ili Mamuta.Kasete nisu morale da se premotavaju a bilo je i pirata koji su snimani prvo na neobelezene kasete a posle kada je pocela kontrola onda su davani filmovi ispod ruke samo "proverenim" musterijama i to na nekim krs filmoviam koje niko nije gledao uz instrukcije da se premota prvih 10ak minuta kada krece novi blockbuster sniman najcesce iz bioskopa.Sta da pricam vise kada me je jednom pri vracanju kasete kada sam isao u "mali Sindjelic" (gde je radila ona preslatka devojka) udarila kola no i to me nije sprecilo da nastavim da idem tamoU svakom slucaju sam im zahvalan za gomilu filmova preporucenih i odgledanih u zajebano vreme.Sto se tice propadanja Video Klubova toje bilo jasno cim su poceli da dopunjavaju budzet iznajmljivanjem Sege