Strah od smrti

[dunja]

zato sto se bojis smrti.

ja ocekivala neku tranksacionu dubinsku analizu, a ti tako <_<sad ozbiljno, mislim da ovde nije do straha vec do, simply, neverovanja u smrt, tj. nemogucnosti da sustinski i istinski shvatim ogranicenost egzistencije, odnosno, da sutra mene fakat nece biti. Ja to vise vidim kao neki ego trip nego strah@dabovic:hm, da, al opet... mozda bih mogla da se tu malo posvetim sebi. Ono, odem negde u izolaciju i mudrujem u samoci neko vreme. Edited November 6, 2011 by Quince

[luba]

kako izgleda aktivan strah od smrti?

topla voda onili imas ili nemas, rekla bih. pri jednom od dozivljaja "na ivici" mi prvo palo na pamet ko ce da brine o knjigama, plocama i tako to, pa me posle bilo sramota sto sam tako materijalisticki nastrojena, i posle vise nisam ni mislila o tome.topla voda ofmoj cale je umro relativno rano, u 52 godine, kao i njegov brat, otac i jos neki rodjaci. mozda cu, kad se budem priblizila tim godinama, poceti da paranoisem, no sad mi bezveze.

[cmrlj]

ja od kako sam gledala smrti u oci znam da smrt ne boli. od tad mi svejedno. moguce da ce da se promeni kad zadjem u ozbiljnije godine.

[Mostly harmless]

ja od kako sam gledala smrti u oci znam da smrt ne boli.

Kako? Ako nije neukusno pitati.

[cmrlj]

Kako? Ako nije neukusno pitati.

nije, ne u mom slucaju. jahala konja, on se propeo i poceo da divlja. ja na konju, drzim se da ne padnem. odjednom je svet utihnuo, postao prigusen, iako su svi vristali. vreme kao takvo prestaje da postoji, imas osecaj usporenog snimka, potpun svestan sta se desava i sta ce najverovatnije da se desi. i sasvim ti je svejedno. imas vremena da razmisljas i da odlucis sta ces da ucinis povodom toga, ako ces ista da ucinis. u isto vreme si vrlo racionalan i nemas bas nikakav strah. ne mislis ni na koga osim na sebe. ja sam bila odlucila da se pustim u nekom blatu, jer je konj jurcao ka betonu na kome mi je bilo jasno da cu se losije provesti. iako je ovo sve u realnosti trajalo jako kratko, imala sam vreme da smireno porazmislim o tome sta mi je ciniti. slicno iskustvo je imala moja drugarica dok je sletala sa autoputa brzinom od 180 na sat. Edited November 6, 2011 by cmrlj

[zadnja kraljica]

Osim šoka kad sam saznao da mi je uz terapiju ostao još max. 2 godine života, što je najnormalnija reakcija, uopšte o smrti i ne razmišljam. Radim šta mi se prohte, bolje reći ono što mi zdravstveno i finansijsko stanje dopušta. A bogami i dosta preko toga.

[aedona]

Nedavno sam citala knjigu Irvina Jaloma "Staring at the Sun" (mislim da je prevedena i kod nas, al se ne moze besplatno downloadivati na srpksom :)U svakom slucaju...to je verovatno najpoznatiji zivi psihoterapeut, egzistencijalista i ateista. U knjizi je opisao sopstveno suocavanje sa smrtnoscu (posto je vrlo star) kao i iskustva u radu sa klijentima, kako onima koji se opsesivno samo plase smrti, tako i onima koji su suoceni sa terminalnim dijagozama i znaju da ce uskoro umreti...Pre ove knjige, bilo mi je jako tesko da razmisljam o ovoj temi, ali ova knjiga nekako neverovatno toplo i sigurno vodi citaoca prvo kroz anksioznost koju ova tema izaziva, ali i sjajno izvodi...nakon citanja, osetila sam sigurnost...Naglasila sam da je ateista jer i on na tome instistira...to je vazno zato sto ne predlaze kao jedinu metodu veru u zagrobni zivot (osim ako klijentu to vec nije tema koje se drzi) vec pristupa na drugacije nacine- kroz primere iz anticke i moderne filozofije, kroz ideju da nas upravo svest o smrtnosti oslobadja da zivimo u momentu (kao zen prica sa pocetka), da zivimo onako kako zaista zelimo, oslobodjeni svakodnevnih stega i strahova koji nas u tome sprecavaju...a zatim kroz ideju o vaznosti kontakata, povezanosti i sustinske bliskosti sa drugima koja otklanja strah...Ovo mi se jako dopalo...ni ja se ne plasim ideje o smrti...vec implikacija o samoci, o nepostojanju, o umiranju...i citanje ove knjige (iako mi engleski nije prefektan) mi je pomoglo da resim deo te anksioznosti..."Self-awareness is a supreme gift, a treasure as precious as life. This is what makes us human. But it comes with a costly price: the wound of mortality. Our existence is forever shadowed by the knowledge that we will grow, blossom, and, inevitably, diminish and die." Jalom, 2008.

Edited November 6, 2011 by aedona

[Matilda Ivancic]

ja se toliko plasim gomile stvari koje se rade tokom zivota da mi je strah od smrti skroz u cosku. cesto mi je razmisljanje o smrti manje strasno od razmisljanja o onom u sta se valja upustiti

[pt 2.0]

Da li imate aktivan strah od tog trenutka, kako ga suzbijate ako ga imate, ili sve to gurate pod tepih jedući jagode koje su dobre i slatke?

imam aktivan strah od svog života i tuđih smrti.shvatila sam da plašiti se svoje smrti između ostalog znači da nam se sopstveni život (i mi u njemu) dovoljno dopada, kao i da gajimo kakvu-takvu nadu da će budućnost, ako samo potraje, doneti nešto dobro. stanje suprotno tome najtoplije ne preporučujem. Edited November 6, 2011 by PointTaken

[garcia]

je li nihilizam legitiman odgovor? znači zabole me za jagode, tigra i provaliju.ako (i kad) dođe dođe i nema tu 'leba od preteranog cimanja i anksionaženja.mada, od kako sam postao otac, jedino se bojim da mi dete odrasta bez oca.sudeći po nekim mojim prijateljima, to ume da bude teško i bolno.i da, u vezi sa skorašnjom smrću Radomira Konstantinovića, divim se ljudima koji zavetuju najbliže da ga sahrane/spale u tišini, bez pompe i naknadno obaveste ljude.ogromnih sahrana, leleka, povorki i ostalih stvari se gnušam.nadam se da će me taj dans makabr zaobići nakon smrti....smrt nije strašna. kada ti si tu, nje nema. kada ona dođe, tebe nema.

[kapetanm]

Da se ne lažemo, osnovni, elementarni strah svakog živog stvora je strah od smrti. Ono što s godinama dođe je strah od posledica za tvoju okolinu

[garcia]

ovde se valjda i ne diskutuje o tom elementarnom strahu.valjda je reč o kontemplativnom, da se tako izrazim.

Edited November 6, 2011 by garcia

[kapetanm]

ovde se valjda i ne diskutuje o tom elementarnom strahu.valjda je reč o kontemplativnom, da se tako izrazim.

A, nisam razumeo - ostajem onda pri drugoj rečenici.

[kim_philby]

[urkozamanje]

'ladno.. koja tema. meni je zanimljiva iz specificnog razloga. skoro da uopste nisam imao priliku da pitam ljude za slicna iskustva a da to ne bude awkward. nije mi ni sad prijatno da ovde pitam, al jbg.. "zgodna" tema. naime, moglo bi se reci da sam imao normalno detinjstvo, sem jedne ozbiljne traume - ali traume u bukvalnom smislu te reci. u trecem razredu osnovne skole, oko 9-te godine zivota, sam, iz meni neshvatljivog razloga (oko mene su svi i dalje bili zivi i zdravi), poceo da razmisljam o smrti. nikako nisam mogao da shvatim sta se tacno dogodi i kako to ja prestanem da postojim. ubrzo sam postao opsednut ovom mislju i proveo neke tri, cetiri nedelje u uzasu i neopisivom ocaju. i pored svih drugih stvari koje su mi se kasnije izdesavale u zivotu, taj period pamtim kao ubedljivo najtezi. imao sam veliki problem da prihvatim - to jest' uzasavala me cinjenica da cu jednostavno MORATI kad tad d'umrem, i da ne postoji bukvalno nista sto mogu da ucinim da se to ne desi. u pocetku su mi roditelji bili opasno zbunjeni pa su me pokusavali smiriti na sve nacine kojih su mogli da se sete. kasnije mi je, sada pokojni, otac pricao kako je pokusavao da kroz razgovor sa mnom odgonetne o cemu se radi. nije im bilo jasno cega se tacno plasim jer im je bilo nepojmljivo da se u tom dobu plasim samog pojma i ideje o smrti, te su me ispitivali cega se tacno plasim, aludirajuci na uzroke (smrti) tipa zveri, duhova, vampira, zlih mracnih ljudi, itd.. no, ja sam bio neutesan jer iako nisam imao problem da poverujem da bi me otac, brat, i ko sve ne mogao da zastiti od svakog zlog bica kojeg sam se mogao plasiti tada, poenta je bila da ce smrt ipak doci i da mene jednom nece biti. i da me NIKO ne moze spasiti. secam se da je psiholog (kucni prijatelj) bio vrlo zainteresovan za moj "slucaj" jer mu je bilo fascinantno da se suocavanje sa smrcu u tom obimu i dubini desava u tim godinama. no, iako mi je godilo to sto me lozio da sam "special" u smislu da je um brze sazreo od onoga sto u mom uzrastu emocionalno moze da prihvati, ne secam se da je bio od ikakve pomoci. osim sto je konstatovao zanimljivom cinjenicu da mene ne muci sama ideja o smrti, vec me ubedjivao da je moj problem prihvatanje cinjenice da za nesto jednostavno nema resenja, nije uspevao da umanji ocaj i neopisiv strah koji se vracao svake noci. u pocetku su mi pokusavali pomoci tako sto su me ostavljali da spavam sa roditeljima u krevetu, ali to nije imalo nikakav efekat. skoro mesec dana bih bio budan i opsednut tim mislima do nekih 5-6 ujutro, a onda zaspao na par sati da bi se uvece sve to ponovilo. sve do jednog jutra, kojeg se i danas secam, kada sam to jednostavno prihvatio. niti znam kako, niti zasto. jednostavno sam prihvatio. od tada, nemam apsolutno nikakav problem sa tim. sta vise, proveo sam ostatak detinjstva u bezbrizi^tm i najnormalnijim decijim aktivnostima. osim sto skoro nikada svoje prijatelje nisam pitao za slicna iskustva. izvinjavam se na ovolikom pisaniju. jbg, planirao da procunjam malo po forumu, da pogledam sta ko pise, a ispade da cu veceras podeliti skoro pa najintimniju stvar sa gomilom stranaca. zanimljivo. kapiram da svi, kako tako, prodjemo kroz to. ono sto mene zanima je da li je jos neko kroz to prosao tako rano? stvarno nemam pojma gde bih drugo pitao, a oduvek me interesovalo.edit: slova

Edited November 7, 2011 by urkozamanje