Šta je najbitnije što se u istoriji dogodilo na današnji dan?

[vathra]

 

I tako, sreli su se, jedni sa severa, drugi sa juga: nije bilo lako, pocinjalo da se uci, neke, nenaviknute na idenje napred, trebalo je pogurati, a neke bogami i zadrzavati.

Takozvani majstori munjevitog rata, dubokih prodora i opkoljavanja stotina hiljada, Nemci, docekali su da dobiju po nosu na nacin kojim su se ponosili i drzali da imaju monopol: doslo je vreme da vide kako izgleda kad neki drugi tenkovi iznenada izbiju na neki most u dubokoj pozadini.

Na danasnji dan, Staljingrad i sve sto se nalazilo u njemu, popriste najvece i odlucujuce bitke 2. svetskog rata, postao je duboka sovjetska pozadina.

Spremale su se, to je sad svima pocinjalo da biva jasno - velike batine.

A svet je poceo da uci imena mesta egzoticnih imena kao sto je Калач-на-Дону.

Услови за победу код Стаљинграда су створени тако што је побољшана логистика. Иако су на западу биле битније линије железнице (на истоку једна), Совјети су успели да оправе и побољшају снабдевање фронта код Стаљинграда, па су убрзо слали дупло више залиха од Немаца. А то значи да су могли да снабдевају дупло више људи, и да пуцају дупло више.

 

Неуспешно немачко снабдевање зиме 1941. и каснија успешна совјетска снабдевања путем железница су добар пример како се рат добија у индустријском добу.

 

Поготово је фасцинантно то што су Совјети успевали да на далеко лошијим железницама и лошијим возовима шаљу неколико пута више терета него што су успевали на западу.

[Cane Vukic Prebranac]

Српска војска ослободила Бањалуку 1918.

[namenski]

Поготово је фасцинантно то што су Совјети успевали да на далеко лошијим железницама и лошијим возовима шаљу неколико пута више терета него што су успевали на западу.

U neku ruku, da.

U drugu ruku, Nemci kod Stalingrada, iako poprilicno razvucenih linija snabdevanja, nisu imali problema sa snabdevanjem, bar ne tolikih da bi ugrozili odvijanje bitke koja je jos pre sovjetske ofanzive dobila na znacaju i kog su oni bili svesni.

Osim toga, Staljingrad tada nije ni izdaleka bio krajnja tacka njihovog napredovanja: nalazili su se daleko juznije, vec se motali po Kavkazu i ta ce cinjenica biti presudna za dalja desavanja.

Politicki, Staljigrad je u trenutku opkoljavanja Nemaca postao problem broj 1.

Vojno, a nemacka komanda o tome nije imala iluzija - to je uostalom i bio konacni cilj sovjetske ofanzive - glavni problem se svodio na to da se Sovjeti sprece da nastave prodor ka Rostovu i time odseku sve nemacke snage juzno od linije Staljingrad - Rostov.

Sa te tacke gledista, Staljingrad i pokusaji deblokade Nemaca u njemu (Manstajn i drustvo kasnije u decembru i januaru) imali su vise psiholoski i propagandni znacaj: glavna desavanja ce se odigravati dalje ka zapadu i - a to priznaju i Sovjeti - Nemci su uspeli da se izvuku iz potencijalno najopasnije situacije koju su u ratu imali.

Uzroci su brojni, ali se svode na jedan: Sovjeti jednostavno em nisu imali dovoljno snaga, em su bili jos uvek psiholoski nepripremljeni za napadne operacije velikih razmera.

Oni sami kritikuju svoje komandante za preveliku bojazan od dubokih prodora, od preterane brige za otkrivena krila, za oklevanje prilikom napredovanja, za teznju da se pre napada velikih razmera obezbede svim i svacim, za nedostatak inicijative...

Osim toga, pokazalo se da su se neopravdano bojali staljingradskih Nemaca i njihovog moguceg pokusaja da pokusaju da se iz obruca probiju; ima misljenja da bi snage koje su zadrzane kod Staljingrada koji je tada vec bio u dubokoj sovjetskoj pozadini presudno pomogle da se pravovremeno prodre do Rostova.

Ali, jedno je bilo jasno: ucilo se i naucilo, povraceno je samopouzdanje, nestalo je straha od Nemca kao nepobedivog, pokazalo se Nemci nisu nimalo imuni na opkoljavanje i paniku, situacija koju su Sovjeti imali prilike da itekako iskuse od pocetka rata; ovde pre svega mislim na srednje i vise komandovanje.

Inace, taj novembar 1942. godine bio je mesec nade za svet: kod El Alamejna je konacno bilo gotovo sa pricom o Nemcima u Africi i na Suecu, sa Gvadalkanal, pacificke prekretnice, stizale su vesti da je konacno krenulo, a Staljingrad je vrhunac.

[gone fishing]

rusi su opkolili 6 armiju jer su švabe poverile rumunima i žabarima da im čuvaju bokove, a da se staljingrad zvao volgograd tada verovatno bi von paulus dobio dozvolu da se probije iz obruča dok je još bilo vremena...

[namenski]

Naravno.

I onda bi svi dugo i srecno ziveli 1000 godina.

[apostata]

rusi su opkolili 6 armiju jer su švabe poverile rumunima i žabarima da im čuvaju bokove, a da se staljingrad zvao volgograd tada verovatno bi von paulus dobio dozvolu da se probije iz obruča dok je još bilo vremena...

Da ... isto to je takođe razlog i poraza pod Moskvom, a kod Kurska Švaba praktički nije ni bilo - Rumuni i Žabari 90% većina.

[gone fishing]

ne, ishod rata je bio odlučen ulaskom amera u isti, možda bi samo duže trajao i možda bismo danas pominjali minhen i hamburg npr umesto hirošime i nagasakija

[namenski]

Ovo je jedna od najodvratnijih posleratnih/hladnoratovskih prica poturenih od strane nekadasnjih saveznika kojima su pomagali novokomponovani NATO zapadni Nemci uz ostatke kamaraderije.

Pocev od price o Rumunima i Italijanima (Madjare, nekih 100,000 nekako uvek zaborave) kao slaboj tacki Nemaca kod Staljingrada, pa dalje.

Ne ovlasan pogled na kartu, ne pitomac prve godine vojne akademije, nego poslednja baba bi videla gde leze slabe tacke nemackih linija u stepama juzne Rusije tog novembra. Nisu videli samo supermegahiper sposobni nemacki generali i feldmarsali; posle rata je servirana prica o jadnim Rumunima i Italijanima sa sve podtekstom/porukom Sovjetima da bi sve bilo drugacije da su udarili na Nemce  jer je poznato da se u ratu udara na neprijateljevu najjacu tacku, samo podmukli Azijati udaraju tamo gde je tanko i gde se kida.

Sto nisu udarili na Nemce, viteski Wehrmacht, pa da vidimo cija majka crnu vunu prede.

A lupetanje o ishodu rata, Amerikancima, duzem ili kracem trajanju, Minhenu i Hamburgu umesto Hirosime i Nagasakija, jebes ga, lupetati nije zabranjeno, ovde ih barem ima kolko neces.

[Dr Arslanagić]

 

Na danasnji dan je, tokom Kolubarske bitke, poginuo Dimitrije Tucović, oficir srpske vojske, kapetan.

Socijalista i to pravi, a ne od onih уштројених.

 

Ko su bili uštrojeni socijalistii? Kaclerović i Lapčević?

[namenski]

Ko su bili uštrojeni socijalistii? Kaclerović i Lapčević?

Ma jok bre, oni su OK.

Mislim na Tucoviceve savremenike, dicne i vajne evropske socijaliste koji onako zdusno pripomogose slanju svog milionskog clanstva na klanicu i otpocese svetli put u europsku socijaldemokratsku stojemojetojesamomoje buducnost.

[Muwan]

Sledeće godine 20-ta obljetnica:

 

 

[namenski]

Inace je, kad pomenusmo Staljingrad, cudno kako se u najnovijim revizionistickim spinovima sama bitka svodi na propast 6. armije za koju su krivi naravno Rumuni i Italijani, a slucajno se zaboravlja glavni i odlucujuci deo bitke, onaj od kraja avgusta do pocetka sovjetske ofanzive.

Ta 3 meseca, pored toga sto predstavljaju esenciju rata i verovatno najkrvaviji sukob u ljudskoj istoriji, predstavljaju i skolski primer nacina na koji se ljudski sukobi odvajkada resavaju i na koji ce se resavati: radi se o sukobu volja, onom da boj ne bije svijetlo oruzje...

Kod Staljingrada nije bilo mesta ni prilike za tehnoloske inovacije, za ubacivanje u borbu novih oruzja koja ce da odluce sukob.

Bilo je 1 na 1 i trebalo je izdrzati: malo znaci podatak da su divizije koje – i to kad je gusto – napadaju na frontu sirine 10-ak kilometara, u Staljingradu napadale na frontu sirine 800 metara.

Tolika gustina ljudstva, tehniku da ne pominjemo, nije postizana ni u doba falange: trebalo je tu masu sacekati i suprotstaviti joj se.

Pada u vodu prica o sovjetskim kaznenim bataljonima koji su slati u bitku: borbe vodjene u Staljingradu mogli su da vode samo pojedinci, ljudska bica koja su, pojedinacno i svako za sebe, tvrdo resili da ostanu tu gde jesu, na stranu cinjenica da se tokom Staljingradske bitke u samom Sovjetskom Savezu stvorila takva atmosfera da je bila cast boriti se pod Staljingradom, a da bi se i same kaznene jedinice – a bilo ih je, naravno – itekako zestoko borile s Nemcima bez da ih se na to nesto posebno tera.

Sovjetski Savez, Rusija, stali su kod ovog grada – znacaj imena se inace precenjuje – sa svescu da se dalje ne moze niti hoce i to od marsala do poslednjeg vojnika; CCCP je polako stajao na noge, saveznicka pomoc, koju bi bilo nekoretktno ne pomenuti, pocela je da se oseca, a i sami Nemci priznaju da su u artiljeriji, na primer, bili nadigrani od Sovjeta i tehnoloski i takticki.

Sovjeti takodje priznaju da bez dejstva artiljerije sa druge obale Volge od odbrane Staljingrada tesko da bi nesto bilo.

Nemci su kod Staljingrada slomljeni ne toliko fizicki – Nemacka je jos uvek bila jaka i potrajace do njenog sloma – koliko psiholoski sto je i sustina svakog ljudskog sukoba: oko 2,000,000 ljudi koliko je Staljingrad ukupno brojao zrtava pokazuju da je ovo bila bitka prema kojoj je jedan Verden izgledao kao laksi trening.

Za razliku od Verdena gde su jedna nasuprot drugoj stajale vojske uredjene u jedinice u kojima se znao red i poredak, Staljingrad je u trenucima klimaksa bio nepojmljiva mesavina malih grupa koje se bore izmedju sebe u uslovima u kojima je svako oruzje teze od minobacaca samo teret.

Noz, automat, mala lopatica, asovce, rucne bombe, po neki mitraljez i to bi bilo sve u paklu – a svi se slazu da je to bila prava rec iako ofucana – koji je mesecima predstavljao Staljingrad.

Obe strane su u taj pakao sipale, najbrze sto su mogle, sve sto su imale od rezervi: topile su se nemacke divizije proslavljene od Francuske do Balkana, napredovanje kroz CCCP da ne pominjem i to je trajalo i trajalo i trajalo.

Steta sto je sovjetska memoarska literatura stura i poprilicno ideologizovana: memoari Cujkova, komandanta 62. armije su prepuni neverovatnih pojedinosti o dozivljajima generala, pripadnika staba cele jedne armije, firme koja u normalnom ratu boravi 50 – 100 km iza linije fronta i koja, po pravilu i poslovicno, ne oseca previse ratne nedace.

Literatura o dogadjanjima takozvanih obicnih ljudi, vojnika, jos je siromasnija; doduse, tesko da ima umetnosti koja bi mogla da se upusti u tako nesto: jos uvek je klasicno delo В окопах Сталинграда Borisa Poljevoja, napisano 1947. i nagradjeno Staljinovom nagradom, ali uredno zamazano kasnijim zapadnjackim insistiranjem na disidentskoj karijeri pisca. Grosman je u nedovrsenom Zivotu i sudbini obradio Staljnigrad i to kao ocevidac – ukoliko se novinar moze nazvati ocevicem – i neke od njegovih stranica docaravaju atmosferu svojevrsne slobode koja je vladala medju zaposlenima u Staljingradu.

Staljingrad, najvaznija i mozda odlucujuca bitka 20. veka jos uvek ceka svog pisca.

[namenski]

 

 

Izvrsilac radova Gustav Wilhelm Joachim Schepke, rodjen 1912, imao je tog dana 28 godina i cin Kapitänleutnant-a sa sve raznim krstovima i pripadajucom florom.

Sin pomorskog oficira i sam se upisao u mornaricu 1930. godine.

Jedan od trojice najvecih nemackih podmornickih asova, po opstem misljenju najarogantniji, po sopstvenom ‘dar bozji za svaku zenu’, imao je i nadimak: Ihrer Majestät bestaussehender Offizier, sto bi se na siromasni srpski najtacnije prevelo kao ‘Лепи Шепке’.

 

Pun samopouzdanja i agresivan, tako kazu, ovaj covek je bio i ubedjeni nacista, srcem i dusom sto kazu.

Sa svim kvalitetima koje je posedovao, dusu dao za eksploataciju od strane za takve stvari nadleznog ministarstva, onog doktora Gebelsa.

 

Svega par nedelja pred smrt, u cuvenom berlinskom Sportpalast-u, pred preko 10,000 osnovnoskolske dece, u organizaciji pomenutog ministarstva, dugo je pricao o drazima podmornickog ratovanja.

 

Sve do 17. marta naredne, 1941. godine, negde jugoistocno od Islanda, nocu i u gustoj magli, brod njenog kraljevskog velicanstva, razarac Vanoc, otkrivsi radarom Sepkeovu podmornicu U-100 zaleteo se i pregazio je.

Prezivelo je 6 clanova posade, Sepke se nije nalazio medju njima: svi se slazu da je vidjen na mostu podmornice, ima nepotvrdjenih izjava da su ga culi da uzvikuje nesto kao ‘ne bojte se, ovaj ce nas promasiti’ pre nego ga je sustigao neki komad metala.

36 potopljenih brodova, skoro 160,000 GRT, 4 ostecena; nije dobio opkladu da ce da dostigne 250,000 tona.

Ihrer Majestät bestaussehender Offizier, sto bi se na siromasni srpski najtacnije prevelo kao ‘Лепи Шепке’, na danasnji dan. stotinak NM severozapadno od obala Irske:

 

1.

Justitia

00.18

4,562 GRT, britanska zastava, 13 poginulih, 26 preteklo.

 

2.

Ootmarsum

01.01

3,628GRT, holandska zastava, 25 clanova posade, all hands lost, gadjan i pogodjen sa daljine od 600 metara, natovaren rudom gvozdja, brod je potonuo toliko brzo da komodor konvoja to nije ni primetio.

 

3.

Bradfyne

01.17

4,740 GRT, britanska zastava, 39 poginulih, 4 preteklo. 7,900 tona zita.

 

4.

Bruse

04.14

2,205 GRT, norveska zastava, 16 poginulo, 5 preteklo.

 

5.

Salonica

04.36

2,694 GRT, norveska zastava, 9 poginulo, 16 preteklo

 

6.

Leise Maersk

08.02

3,136 GRT, britanska zastava, 17 poginulo, 7 preteklo.

 

7.

Bussum

21.05

3,536 GRT, holandska zastava, svi - njih 29 - pretekli.

 

23. novembar 1940, konvoj SC-11, Sydney (Kanada) - Ujedinjeno kraljevstvo, takozvani severnoatlantski spori konvoji.

I ceo dan uspesnog posla za Лепог Шепкеа, njegovu posadu i U-100.

7 zlata vrednih brodova, svega oko 25,000 GRT, od zlata vredniji teret da se ne racuna.

[namenski]

 

[namenski]

 

30. novembar 1942. borbe na Gvadalkanalu se vec privode kraju, zna se i pobednik i poslednji pokusaj da se Japancima na ostrvu kako-tako pomogne: 8 razaraca, dakle brodova nikako pogodnih za snabdevanje, natovareni svaki sa po dvestotinak posuda koje ce biti bacene u more, najvise sto se moze blizu deloba obale koje jos drze Japanci, pa ko pokupi nesto pokupio je, a i more ce valjda da izbaci na obalu.

 

Ovde su se prethodnih nekoliko meseci vodile ozbiljne bitke, valjda najteze na Tihom okeanu, bitke u kojima Japan jos nije bio zatrpan materijalom koji je tek poceo da pristize iz americkih fabrika, bitke u kojima su se Amerikanci – sumnje nema – pokazali i dokazali.

 

Da je bilo lako – nije, da je bilo batina i to podobrih – bilo je.

 

 

Bas kao i u noc 30. novembra, kada su se japanski razaraci, predvodjeni jednim opasnim likom po imenu Raizo Tanaka, admiralom carske mornarice, sunjali niz takozvani Tesnac gvozdenog dna ka Gvadalkanalu.

 

Sunjali i prikradali, a sve vreme i natenane posmatrani na radarima neuporedivo jaceg americkog plovnog sastava.

 

izgledalo je da ce sve biti gotovo pre nego sto je i pocelo: Amerikanci su pripucali, svoje je dobio japanski razarac koji je bio prvi u stroju, a onda se dogodilo nesto sto se u istoriji ljudskih sukoba dogadja izuzetno retko.

Nema smisla uporedjivati snagu protivnika: Japanci su, mereno svim merilima, bili neuporedivo slabiji od svojih jos uvek nevidljivih neprijatelja, odnos bi, otprilike, mogao da se opise kao sukob boksera perolake sa bokserom poluteske kaegorije, a da pri tom ovom laksem i manjem u pocetku borbe budu vezane oci.

Bilo kako bilo, od trenutka kad su zapucali, Amerikanci - zahvaljujuci jednom svom tehnoloskom zaostatku, barutu - nisu vise bili nevidljivi: svi japanski razaracai su, kao jedan, okrenuli ka neprijatelju odlucivsi se za jedinu akciju koja im je davala kakve-takve sanse ne da pobede - na to nije moglo ni da se pomislja - nego da prezive.

Zabelezeno je da su - dok je Tanaka sa svog komandnog broda davao naredjenja upravo za torpedni napad - svi brodovi vec uveliko napadu pristupili pokazujuci pri tom jedan od retkih primera jedinstva doktrine i kvaliteta skolovanja i obuke u carskoj mornarici.

Bonus su bila i ogromna japanska torpeda, kalibra veceg od kalibra usvojenog u ostalim mornaricama sveta.

Preciznost u mrkloj noci da ne pominjemo.

 

 

 

Rezultati su bili porazavajuci po Amerikance: 1 teska krstarica je potopljena, 3 su tesko ostecene, a Tanaka se uputio kuci, na sever, ne bi li pre zore izmakao americkim avionima.

Ovde je, kod Tasafaronge, verovatno bila labudova pesma japanske carske mornarice, bila je i labudova pesma razaraca kao vrste broda namenjene upravo poslovima kakav im je zapao ove noci, jer ce ovi brodovi ubuduce da se bave nekim sasvim drugim poslovima.

Bio je ovo i jos jedan korak u ucenju zanata - mislim na Ameriku - koji ce od mornarice napravljene za samo par godina i sastavljene od rezervista, da zasluzeno i propisno placeno napravi najjacu i najmocniju pomorsku silu koju je svet ikad video. 

 

 

 

Edited November 30, 2014 by namenski