Tivat - Kotor i Tivat - Budva mora da ima svako malo.

lopovska posla.ima lokal autobus za euro ili slican novac

Naravno. Drugo je transfer aerodrom hotel, ali čisto prevoz dobro funkcioniše.

naravno.

Znam da ide često, tipa svakih 10-20 minuta, videla sam na nekom sajtu. Nego su me samo cene zanimale za ove gradove.

2e je hn kotor, dalje ne znam

Tivat - Kotor i Tivat - Budva mora da ima svako malo.

 

HN - Kotor je 2,5-3 eura, odavde do Tivta isto 2,50. Ne uzimajte taksi. Tivat Budva ne znam, ali ni to nije vise od 3-4 eura.

Edited July 14, 20168 yr by MiddleClass

Ok, hvala. Čisto orijentaciono da znam.

Prekosutra, 2. avgusta, vasar, Plav, ogroman, svetoilijski, ali u muslimanskoj verziji, cudo nevidjeno, jagnje tako ispeceno da se ispod njega podmetne carsav, protrese razanj i svo meso spadne, obaska najraznoraznije rostiljske zavrzlame.

Ubosni ga zovu Alidjun, ima valjda neka tradicija koja sve to povezuje sa staroslovenstvom, jeste se poslednjih godina malo novokomponovalo ali gde nije...

Jednom recju, idi-vidi, sta tu ima da se prica.

to u plavu je kad dodju iz usa i domaci i ugovaraju vencanja za sledece leto

Jok, neki koji su već bili dole. Ja nikada nisam letovala u Crnoj Gori, niti sam bila na njihovom primorju ikada :). 

 

inshallah da tako i ostane...

to u plavu je kad dodju iz usa i domaci i ugovaraju vencanja za sledece leto

I to, naravno.

Samo, toga je bilo po svim pecalbarskim krajevima, od Djevdjelije do Triglava, gubilo se polako, a u podkopaonickim selima su do skoro imale da se vide na snasama niske francozefovskih dukata, sve po propisu :)

majko mila...

majko mila...

Sta ti nije jasno?

Kad podjes prema Josanickoj banji/Kopaoniku putem koji ide preko Koznice, Karaule, Ploce i Drenjske klisure, sva ona brda okolo osisana su tokom KuK okupacije, pri cemu su okupacione vlasti placale, kako-tako, ali placale.

Mladi gorani su dosta toga doduse posumili kasnije, ali izadjose iz mode.

Bilo je doduse i zlatnih funti kasnije, ali to nije bilo popularno nositi ;)

majko mila...

 

Ih, čitam trenutno uspomene jedne Engleskinje koja je 1944. godinu provela u Rušnju. Sve detaljno opisano kako su se ugovarali brakovi, bez da se mladenci i vide. Čak opisuje kako joj je jedna seljanka pričala da ni na sopstvenoj svadbi nije upoznala svog muža jer je sedeo u ovećoj grupi mladića. Tek su joj posle pokazali ko je.