On 4. 5. 2023. at 10:01, Malkmus said:

"Kod današnje dece je empatija nestala".

Žarko Trebješanin

 

Ovo je skandalozno uopštavanje, a ostalo je nezapaženo. Naročito ako se ima u vidu šta i gde radi Trebješanin. I kako se pokazao.

Ovo se zadnja dva dana ponavlja o nedostatku empatije. Pre bih rekla da je zapravo po sredi nedostatak moralnog kompasa!

  On 4. 5. 2023. at 10:01, Malkmus said:

"Kod današnje dece je empatija nestala".

Žarko Trebješanin

Uh kako meni ovo deluje kao izlizana parola i jedna od onih "velikih" i pompeznih rečenica. Čak bih rekao da je ovo vrlo neozbiljno.

 

Ali ko sam ja da suprotstavljam mišljenje jednom uglednom psihologu 

  On 4. 5. 2023. at 10:04, Milošica said:

Uh kako meni ovo deluje kao izlizana parola i jedna od onih "velikih" i pompeznih rečenica. Čak bih rekao da je ovo vrlo neozbiljno.

 

Ali ko sam ja da suprotstavljam mišljenje jednom uglednom psihologu 

Ma to je jedna budala. Ko ozbiljan daje ovakve izjave 

  On 4. 5. 2023. at 10:01, Malkmus said:

"Kod današnje dece je empatija nestala".

Žarko Trebješanin

 

  On 4. 5. 2023. at 9:48, Mil@n said:

 

Koja je poenta protesta? Msm jel imaju neke zahteve, i sl? Na šta žele da konkretno skrenu pažnju?

 

Ne znam. Nije škola u kojoj radim, samo sam pročitala da će nastavno osoblje biti u školi, samo deca ne dolaze.

 

ja sam dosta ambivalntena da li da deca idu ili ne idu....ne bih im pravila dodatni stres da ostaju kod kuće, kapiram da bi dugoročno bilo lošije tako. Znam koliko su deca postradala psihički sedeći kući zbog kovida. Nije ni blizu isto niti bi isto trajalo, ali opet mislim da se time stavljaju u vanrednu poziciju, ovako oni to nekako obrađuju kolektivno. Možda i lakše nego s nama. A ako ostanu kući, svakako će po mrežama čitatiu novosti.

  On 4. 5. 2023. at 10:03, Mil@n said:

 

Ne znaju deca o cemu se radi, kakav zlocin je to. Nemaju mehanizam da se deci priblizi ili objasni sta se to desilo i zašto je to bitno za drustvo.

  On 4. 5. 2023. at 10:04, Milošica said:

Uh kako meni ovo deluje kao izlizana parola i jedna od onih "velikih" i pompeznih rečenica. Čak bih rekao da je ovo vrlo neozbiljno.

 

Ali ko sam ja da suprotstavljam mišljenje jednom uglednom psihologu 

 

Deca u tom uzrastu u svakom slučaju nisu šampioni empatije, inače ne bi bilo gomila priča o maltretiranju malih životinja i slično i tog je bilo u svim vremenima. Opet, jedna stvar je nemati empatije, a druga ići i odstreljivati ljude kao glinene golubove, ni u kriminalnom svetu se ovakve stvari ne dešavaju često

Mada mu je izjava malo izvučena iz konteksta.

 

ne mogu ni da zamislim kako ce biti djeci, narocito neposrednim svjedocima, da ponovo udju u skolu. i sam prostor ce da retraumatizuje u prvo vrijeme.

Mala digresija - odrastanje sa kućnim ljubimcem čini čuda za dečju empatiju. Pas, mačka, zeka, bilo šta od čega dete može da dobije povratnu reakciju (znači ne akvarijum sa ribicama).

Reveal hidden contents

Jadranka Milenković 

Hladnokrvno ubistvo 

Nepobitna činjenica je da se u zajednicama preuzimaju gotovi obrasci (etikete, uloge, strategije po kojima se potom živi i simulira da je takvom životu smislenost imanentna). Na primer, sin gleda oca sudiju (doktora, glumca, besposličara, visitelja po kladionicama, alkoholičara, patrijarhalnog kućnog boga, sitnog kriminalca, nasilnika) koji je, namerno ili igrom slučaja sav postao određena uloga, funkcija ili porok – i preuzima taj obrazac. Zašto to radi čak i kad mu se to ne dopada – gotovo je nemoguće ne razmišljati o tome. Ljudi preuzimaju obrasce i u zavisnosti od sredine kojoj pripadaju (jer je teško odskakati na bilo koji način) pa se stvaraju žargoni određenih skupina (na primer doktora, sudija, kladioničara). Sve dok pripadaju nekoj grupi, ljudi manje ili više svesno koriste određene stereotipe (i to mi je jako mrsko). Malo ko hoće da razmišlja o svemu, svakoj izgovorenoj rečenici, svakom gestu, posledicama. To samo znači da se preuzetom obrascu bez razmišljanja daje određeni legitimitet. Večito preispitivanje sopstvenih i tuđih stavova, svega što spada u uvrežena mišljenja, delovalo bi besmisleno (pre svega, to traži vreme, a vreme je, kažu, skupo). S druge strane, često je i opasno, povlači za sobom kaznu, a možda i isključenje iz grupe. Čemu iznositi tolika pitanja, postavljati sve naglavce? 
 No, ponekad ih ipak iznosimo. Dešava se da nedužnom, naivnom nosiocu te osobine (tog imperativa), kažu – to je zato što si onako, malo "hipi". Ne može da mi ne padne na pamet čuvena scena iz filma „Kosa“ u kojoj Berger, usred uštogljenog prijema na koji nije dobrodošao, celom skupu čita lekciju skačući po stolu sa svečanim posluženjem. Reči pesme kojom je praćena ta lekcija govore o tome da i on ima život, slobodu, telo i sve ostalo, kao i bilo ko drugi. Jedna od etičkih premisa u tolerantnijem društvu budućnosti je upravo to – ništa ne proglašavati (apsolutnim, tačnim, univerzalnim), samo gledati i razmišljati o svemu, misliti napregnuto i posmatrati stvari iz svih uglova, dok se ne usijaju moždane vijuge i točkići, dok misliocu “glava ne otpadne” ili ne probije zid (glava skočica, ona koja povremeno otskoči kad je giljotiniraju). Ali, šta je život bez svoje glave? Onaj što ne misli, što samo preuzima gotove obrasce, zar taj ne živi kao da mu je nevidljiva giljotina odstranila tu glavu odavno, kao potpuno nevažnu izraslinu koja ničemu ne služi? 

Postoji ogromna razlika između dva principa, koja mogu izgledati neiskusnom oku kao da vode istom cilju. Jedan je princip poslušnosti iz straha, drugi je princip korišćenja svoje moći na dobrobit sebe i drugih, u skladu sa sopstvenim odlukama. Većina ljudi poštuje prvi način; oni nikad nisu ni osećali svoju moć u tolikoj meri da bi morali mnogo da razmišljaju i kanališu svoju energiju, ne bi li njihova moć ostala bezopasna i korisna. Plašeći se posledica svojih postupaka, kazne, nepredviđenih situacija, neuspeha, podsmeha i svega drugog, oni svoje ponašanje usklade sa opšteprihvaćenim normama, i to očekuju i od drugih. Ne rugam se tome.
Drugi – moćnici – ne boluju od straha, ne mare za mišljenje okoline, svesni su da su sposobni da urade razne stvari – mnogo lošeg i mnogo dobrog. Jedan deo takvih nikad i ne pokušava da obuzda svoju moć i prirodu, drugi deo to radi, ali znajući sve vreme da je to rezultat svesne odluke, da su sami sebi najstroži islednici i dželati. Ljudima iz druge grupe je smešno kad vide kako se oni prvi upinju da njima upravljaju i kako su srećni što veruju da im to uspeva uz pomoć jeftinih trikova i igara.
 Čovek-moćnik, onaj koji je uspeo da obuzda svoju prirodu i u čijem univerzumu reč “moć” gubi negativnu konotaciju, nosi svoju moć kao mač za pojasom. U koricama. Ne mora njime vitlati naokolo da bi plašio ionako uplašene mravoljude, razmilele svuda unaokolo. To što ih ne plaši rezultat je njegove samilosti: zna da se oni u takvim situacijama ne mogu snaći. Kao izvrstan glumac koji može improvizacijom dati nov kvalitet predstavi, on ne improvizuje često jer zna da se tokom njegovih improvizacija ostali više ne mogu setiti sopstvenog teksta.
 Ali, šta se dešava u situacijama kad se osvojena moć ili potreba za njom (kao za vatrom, kojom nesrećnik posle neće moći vladati) otme kontroli i počne da vitla svojim nesrećnim konzumentom i nesuđenim vladarom, na užas i žalost okoline?

Jedan od načina na koji se mogu uvećati naša znanja o svetu i čoveku, sagledavanjem književnih dela kroz istoriju pisane reči, svakako je i onaj koji prati glavne junake velikih romana, pogotovo onih koji realistično oslikavaju vreme u kome ti junaci pokušavaju da pronađu sebe i smisao svog postojanja, nailazeći na prepreke koje (svakako veće od njihovih nejakih moći) ne dozvoljavaju da oni izraze svoje potencijale, ostvare ciljeve, pronađu ono što traže. Možemo se, na primer, zapitati šta je ono što junake različitih epoha može dovesti do toga da izvrše hladnokrvno ubistvo?
 Ovo je svakako suviše velika tema koja zahteva da se uključe razne nauke, dajući svoju reč o psihološkoj strukturi čoveka (onoj nepromenljivoj, kao i onim njenim segmentima koji reaguju na poticaje iz okruženja), o socijalnoj dimenziji odnosa kroz razne epohe, o istorijsko-političkim zbivanjima koja su menjala svet, pa tako i ljude, čineći ih iz epohe u epohu nepovratno drugačijima u odnosu na prethodne generacije, o uticaju naučnih dostignuća i tehničke opremljenosti na međuljudske odnose itd. Svi ovi faktori deluju na shvatanje vrednosti (sopstvenog i tuđeg) života, pa se tako i pojam ubistva veoma različito može sagledavati kroz period tek nešto veći od jednog veka.
 Pretpostavka je da moć za izvršenje hladnokrvnog ubistva nije nešto što je upisano u psihologiju prosečnog čoveka kao jedna od veoma verovatnih mogućnosti, od pamtiveka. Iako su priče koje poznajemo još od prvih sačuvanih tekstova uvek govorile o bitkama, osvajanjima, samoodbrani, nemanima protiv kojih se morao boriti čovek pa se stoga veličalo junaštvo, upravo je odvajanje velikih junaka i opisivanje njihovih podviga ukazivalo na činjenicu da se oružja laćao samo onaj ko je za to bio na određeni način predodređen. Isto tako, za hladnokrvno ubistvo nekad je ubica morao da ima poseban psihofizički sklop, nešto što bi se moglo nazvati kombinacijom genetske, biološke predodređenosti i uslova u kojima se ličnost razvijala. 
 Ono što nam nudi novija literatura (uznemiravajuće knjige s kraja devetnaestog, zatim literatura čitavog dvadesetog veka i pogotovo romani pisani u dvadeset prvom veku u koji smo tek zakoračili), jeste prikaz razvoja određenog potencijala koji bilo kog naizgled mirnog, uklopljenog građanina (bez ikakvih prethodnih problema sa zakonom), može dovesti u poziciju da hladnokrvno ubije drugog čoveka, ali ne iz afekta ili potrebe za samoodbranom. Ukoliko prihvatimo tezu da taj potencijal nije ništa novo i da je sastavni deo čovekove prirode, onda je novost u tome što su oslabile ograde koje sprečavaju običnog, malog, nekonfliktnog čoveka da u nekom momentu postane hladnokrvni ubica. Evo nekoliko primera na kojima možemo pratiti tu razliku u doživljaju vrednosti života.
 Jedan od najvećih romana ruske i svetske književne baštine, "Zločin i kazna" Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, prikazuje nam jedno planirano, razumski pravdano i teoretski potkovano ubistvo. Student, nihilist Raskoljnikov, nakon „smrti Boga“ razmišlja, čak i piše tekstove o čoveku koji se može uzdići nad masom drugih, prosečnih ljudi. Takav čovek ne mora da poštuje ista pravila koja odvajkada važe za većinu običnih, slabih ljudi. On planira ubistvo, razumom važe i premerava razloge za i protiv: razum mu odobrava smaknuće nepotrebne i nemoralne starice. Njegov motiv nije novac (iako ga on navodi kao motiv), jer nakon ubistva mladić uopšte ne poseže za sakrivenim plenom. Iako razumski ne podleže pod pritiskom griže savesti, postoji nešto dublje – podsvest – ili su to arhivirani ostaci vaspitanja, veza sa porodicom koja je očuvana, dakle ljubav prema nekome, koja „radi“ unutar njegovog duha i izaziva bunilo. On se ne može prepuštati plemenitim osećanjima, budući da je podigao ruku na drugo ljudsko biće; mora prvo okajati svoj postupak.
 U knjizi su najjeziviji upravo oni delovi u kojima njegova teorija o velikom čoveku pokušava da racionalizuje izvršenje ubistva (tog i svakog drugog); protivteža tim momentima su ljubav, žrtvovanje za druge, porodični odnosi, nesebično prijateljstvo, poverenje. Svega toga ima dovoljno da se jedno bunilo završi ispaštanjem, okajanjem i na kraju – sposobnošću da se iz te bolesti izađe.
 Šta onda kad nema očuvanih porodičnih vrednosti, prijateljstva i ljubavi? Ivan Karamazov, u još jednoj maestralnoj knjizi istog autora, ludi nakon što je zamišljao oceubistvo. (Još od antičkih mitova odnos prema roditelju ili detetu bitan je za dalji tok sudbine, ne samo pojedinca nego nekad čitavih gradova ili naroda.) Ako bismo mnogo pojednostavili, mogli bismo reći da ubica nije onaj ko je potegao oružje i razmrskao starčevu glavu (makar mu motiv bio novac ili osveta za godine poniženja i služenja), već su ubice sinovi – Ivan i Dmitrij, oni koji su želeli starčevu smrt. Zato jedan ludi, a drugi odlazi na robiju. No, i u jednom i u drugom, uz sve pokušaje racionalizacije („jedan će gad pojesti drugog gada“), ipak postoji griža savesti, postoje ograde koje definišu te likove kao ljude. Oni nisu hladnokrvne ubice.
 Šta se dešava kad pođemo korak dalje? Kamijev Merso u "Strancu" već na početku knjige govori o čudnom nedostatku tuge usled smrti roditelja. Možemo li taj nedostatak proglasiti dovoljnim da ga nazovemo neizlečivo bolesnom individuom, ili ćemo, posmatranjem velikog broja ljudi, što u okruženju, što putem savremene umetnosti, primetiti i priznati da je sve veći broj onih koji su rano raskinuli veze s matičnom porodicom, usled čega se izgubio i veliki deo prisnosti? Matična porodica danas u razvijenom svetu nije ništa drugo do skup ljudi koji žive na istom prostoru – veći deo dana zapravo negde drugde, u školama, na radnom mestu – gde se prava porodična vezanost nikad nije ni razvila. Usled toga, smrt člana porodice je kao smrt bilo kog stranca. Možemo reći: svaki je čovek stranac, jer ne postoji mehanizam da se bilo ko približi i preskoči granicu. Možda se taj mehanizam (porodične i svake druge bliskosti, sposobnosti za ostvarenje bliskih odnosa) mora aktivirati u najranijim godinama, u ljubavlju ispunjenom porodičnom gnezdu.
 Ipak, to su samo pretpostavke. Ono što vidimo je da se Merso ne unosi istinski ni u kakve odnose, da sam ne bira odnose, da ne zna reći ni da ni ne. Dakle, na taj način nastalu, veliku prazninu u njegovom životu i duhu, može ispuniti bilo šta, i bilo ko. Agresivnije sile uvek će iskoristiti takvu mogućnost, pre nego nešto dobro i plemenito, jer ovo drugo nema tendenciju da grabi i silom prisvaja. 
 Da li se Merso na kraju kaje? Reklo bi se da mu je samo žao što ta praznina nije bila nečim smislenijim ispunjena, mada je ovo jedno sasvim slobodno i verovatno neprecizno tumačenje velikog dela (kome su doskora pripisivane političke i sociološke, a u novije vreme psihološke i psihopatološke odrednice i tumačenja).
 Šta se može reći o Bardamiju, putniku koji putuje nakraj noći? Ovom junaku velikog Selinovog romana neko je u jako mladim godinama ugurao pušku u ruke. (Dobrovoljno je otišao, no to je veliko pitanje: da nije bilo rata koji je zapremio gotovo čitavu stvarnost, da nije bilo određenog pritiska sredine, pa i neobuzdane mladosti koja nema gde da istroši svoju snagu, da li bi to bilo tako, da li bi Bardami krenuo nakraj sveta da traži sebi neki rat u kome će ubijati ili biti ubijen?) Nakon učešća u velikom ratu izgubljena je psihofizička ravnoteža i pomeren uvid u vrednost pojedinačnog ljudskog života. Bardami je nakon toga u stanju da u velikom broju situacija razumski analizira situaciju, oceni uloge određenih aktera, odvoji dobro i zlo, ali nije u stanju da deluje – čak ni kad vidi i čuje tuđu patnju, čak i kad su mu kao lekaru tuđi životi u izvesnom smislu povereni. Pomiren sa sudbinom (a sudbina je ovde ne neka viša sila koja upravlja, već splet okolnosti kojim ljudi, pojedinačno i u zajednici, sistematski urušavaju sve vrednosti, rade jedni protiv drugih, ponižavaju se, ubijaju ili dozvoljavaju da drugi umiru, naizgled bez ikakvog smisla), on jednako ravnodušno vidi tuđu, a i svoju potencijalnu pogibiju. Prisustvujući tuđem (samo)ubistvu, još jedino žali što nema snage da kao taj junak pošteno umre. U Uelbekovom romanu "Proširenje područja borbe", kao i u drugim njegovim romanima, apsurdnost življenja dovedena je gotovo do perfekcije. Ništa više ne zadovoljava modernog čoveka, jer je sve postalo neka vrsta simulacije. Šta u tom slučaju može biti uzbudljivo? Možda da se nagovori neko od kolega ili poznanika da presudi osobi koja ga je uvredila, a zatim da se prisustvuje toj egzekuciji? Mogućnost da se uzbuđenje postigne posmatranjem tuđe smrti približava nas još nekim temama kojima se Uelbek bavi, temi sadističkih i mazohističkih odnosa, kao i  temi „seksualnog turizma“ obrađenoj u romanu "Platforma". Takvi su odnosi, po mišljenju veoma popularnog francuskog pisca, posledica nemogućnosti modernog čoveka da voli i seksualno opšti na normalan i prirodan način. To je, može biti, nusprodukt načina života u kome se gubi prirodnost, u kome je simulacija iznad pravog učešća, u kome se dakle uzbuđenje postiže pre kroz sopstvenu i tuđu bol (jer se tek tako vidi i oseća da su akteri živi, a ne slike), jer su se izgubili mehanizmi da se ljudi prirodno povezuju i učestvuju u svim sferama života. Drugi čovek je izgubio trodimenzionalnost u svetu u kome je dvodimenzionalna ravan ekrana dominantna. Preozbiljno shvatanje sebe, s druge strane, (kao jedine osobe koja poseduje trodimenzionalnost), svog uspeha, izgleda, svoje platežne moći, stvara od čoveka suviše neprirodnu kreaturu, nesposobnu za ljubav, smeh, uživanje, prepuštanje, odmor, san.
 U svetu bez ljubavi, bez trodimenzionalnosti, bez doživljaja tuđeg tela kao nečeg živog, toplog, ranjivog, bez potrebe da se dodirne tuđa koža, oseti tuđe bilo – smrt ili ubistvo nemaju pravi značaj. Ali ni čovekov razum (kao skup mehanizama, kao softver) u takvom svetu nije prednost, on je nešto što svoje bespotrebne i štetne analize kancerogeno širi na sva polja života. On preuzima kontrolu i u nedogled pruža svoju vlast, brinući se isključivo za bezbednost i sirovo i bezopasno zadovoljenje primarnih potreba organizma. U odnosu na takav razum, instinkt je daleko zdravija varijanta za očuvanje života.
 Knjiga "Trunje" poljskog spisatelja Kšištofa Varge prikazuje nam još jednog u nizu likova koji razumski hladno analiziraju svet oko sebe. Rastući u kući bez ljubavi, pod paskom licemernih roditelja i zastarelih pravila, on će se obreti u svetu profita, lažnih vrednosti, bezvredne savremene umetnosti, nezdravih odnosa među ljudima i, što je najgore – nemogućnosti pronalaženja ljubavi ni u čemu. Nema prijateljstva među kolegama, tu je samo strah od otpuštanja i nezdrava konkurencija. Brak je polje gde se najlakše može videti da je nemoguće ostvariti normalnu vezu – porodica je nešto pokidano u svojoj osnovi. Već brak njegovih roditelja prikazuje da je to veza bez ljubavi, koja se održava samo na tradicionalnim, ali ne manje nezdravim principima. Odnos prema detetu je odnos sprovođenja moći roditelja. Crkva ne donosi utehu. Načinom na koji je organizovana, samo odbija moguće vernike. Institucije (brak, crkva, radna organizacija) tako su organizovane da u njima nije moguće naći zadovoljenje, ostvariti potencijale, a pogotovo ne ostvariti ikakav oblik ljubavi.
 Može se reći da je to knjiga o nemogućnosti ljubavi, i to je možda žanr, iako nedefinisan, kojem pripada sve veći broj savremenih romana (autora kao što su Erlend Lu, Gonsalo Tavareš, Karl Uve Knausgor, Amos Oz, Jahim Topol i dr.) Radi se o autorima koji opisuju današnjicu i postavljaju dijagnozu vremena u kome žive. Nije li zabrinjavajuće što se značaj čovekovog života u svim tim knjigama prikazuje kao nešto umanjeno? Ono što doživljavaju počinioci stravičnih dela bliže je radoznalosti nego afektu. Gotovo kao da ta ubistva izvršavaju roboti, a ne živi ljudi, ljudi obdareni savešću.
 Još jedna začudna i intrigantna pojava je činjenica da se surovo ubistvo može hladno osmisliti i bez uzbuđenja izvršiti nad čovekom koji nam ne čini ništa nažao, ali nam je konkurent u poslu, kao u navedenom romanu poljskog spisatelja. Ne radi se ni o ljubomori, ni o velikom novcu, ni o životnoj ugroženosti. Nije u pitanju nikakva granična situacija u koju je doveden glavni junak čiju sudbinu pratimo. Ili možda granična situacije danas jeste pretnja gubitka posla, iako to još ne znači finansijsku propast, smrt od gladi ili slično? Da li to znači da je poslovna afirmacija zamena za sve druge oblike lične afirmacije, pa se poslovni neuspeh doživljava gore od bilo kog drugog poraza?
 U svetu u kome je sve protiv nas (prolaznost i smrtno telo, priroda, njena ćudljivost i katastrofe, životinjski svet, društveni zakoni koji ne štite nego porobljavaju, veliki Sistem, mašine nad kojima imamo samo delimičnu kontrolu, budući svet pametnih mašina koji je možda bliže nego što se nadamo itd) čovek nije razvio solidarnost koja je potrebna da kao vrsta opstane, nije naučio da ceni neprocenjivu vrednost svakog pojedinačnog života. Naprotiv, ako je verovati umetnosti, bližimo se času kad ćemo zazirati jedni od drugih, jer više ništa neće biti pokazatelj da je neko u našem okruženju potencijalno opasan po druge. Jesmo li svi ubice? Gde su one ograde, u društvu i pre svega u duhu, koje su to sprečavale? Kako ih ponovo vaspostaviti?
 Umetnici rade ono što mogu – upozoravaju. No, pitanje je da li umetnost može doći do dovoljnog broja ljudi, i ima li kao nekad katarzično i životvorno dejstvo. Možda je neophodno osmisliti jednu novu vrstu humanizma, koji bi u sebi objedinjavao i religijsko-mitske stvarnosti, no za takav poduhvat potrebno je da čitav duhovni svet, ljudi od nauke, religije i umetnosti, udruže svoje snage. Ni savremeni roman, kao ni umetnost generalno, ne pronalaze nigde nagoveštaje takve mogućnosti

 

  On 4. 5. 2023. at 10:03, Mil@n said:

 

 

  On 4. 5. 2023. at 9:24, Arkadija said:

 

dodatno iz istog:

 

"On je naveo da na osnovu svih pokazatelja koje ima škola nije bilo nikakvog vršnjačkog nasilja u školi nad učenikom ili da je on učestvovao, da nije bilo ni u muzičkoj školi i da je bio izuzetno talentovan. Upitan za nasilje u školi glume koju je pohađao, Filipović je izjavio da, s obzirom da je reč o privatnoj vannastavnoj aktivnosti, informaciju nemaju."

Ako je verovati anonimnom izvoru iz zgrade, jos gore izgleda (mada mi je sumnjivo da komsija zna ove detalje, jedino ako je devojcica bila iz iste zgrade):
 

Reveal hidden contents

„Uvek je sa njima bila samo žena koja ih je čuvala, iskreno ga nikada nisam video sa društvom. Ali znam da je noć pre tragedije bio na rođendanu sa svojim razredom, sa njima koje je upucao! Tu je bila i jedna devojčica koja mu se dopadala, i nju je upucao“, priča šokirani komšija.

"Noć pre tragedije Kosta bio na rođendanu sa drugarima koje je upucao": Šokirane komšije Kostine porodice otkrivaju šta se događalo pre pucnjave u školi (nova.rs)

Od prvog momenta se prica o vrsnjackom nasilju kao verovatnom trigeru.
Ne mogu da nadjem izvor iz konkretnog okruzenja, bilo sta, makar anoniman. Ima li neko link? 

Ako vec svi nagadjamo, sad me ne bi cudilo da nekog vrsnjackog realno nije ni bilo. Dovoljno je sa svih strana glorifikovano nasilje svake vrste, narocito nad zenama, da utre put uz prakticnu poduku naoruzanog oca (a taj normalan nije, sto ne znaci da je izuzetak). Ako se pokaze tacno ovo iz spojlera, dalo bi materijala za vrlo drugaciju psiholosku skicu od one prve koju su skoro svi automatski kreirali u startu. Za sada od te dve, meni ova novija izgleda kao logicniji produkt drustva i okruzenja. Videcemo.

 

Ono sto me dodatno brine je sto ga stalno opisuju kao pametnog i talentovanog.
Trebalo bi, najpre deci, objasniti da je ovim pokazao koliko je sustinski vrlo glup - ali prvo to odrasli treba da shvate.
 

Edited May 4, 20232 yr by Lucia

Izgleda kao da nije bio toliko namerno izopšten koliko se čini, čim je pozvan na žurku.