Igre

[renne]

Ne bih znao. Nikada me to nije interesovalo

Ali kažu ljudi da više ne može

[Tpojka]

https://img-9gag-fun.9cache.com/photo/avzxoE5_460svav1.mp4

[James Marshall]

Ovaj lik je uvijek smiješan (sem u slučaju da si vlasnik 2080ti) 

[Amos]

2080Ti propo, kad smo već kod njega. Jede ga 3070 za doručak i 499$. Black Friday here I come.

[Calavera]

usled određene zasićenosti open world naslovima (reče on iako je pre jedva mesec dana odigrao celog mad maxa), nisam očekivao mnogo od insomniacovog spider-mana. možda bi bilo drugačije da mi je stalo do samog spajdija (kao NEKIMA ovde), ali ne: sve što sam od njega čitao su neki popularniji odlomci tipa kraven's last hunt i nešto malo od bendisovog opusa. zapravo, prilično sam siguran da sam najduže vremena s tim univerzumom proveo uz izvrsni superior foes of spider-man, a spajdi se tamo nije udostojio ni pojaviti. dobro, odgledao sam i raimijeve filmove, mada nije baš da sam zbog njih postao ljubitelj lika i dela. ukratko, ja sa spajdijem imam prilično slabu istoriju, te sam bio vrlo iznenađen time što mi se igra na kraju jako dopala.

 

ključ svega je svakako traversal, tj. kvalitet samog kretanja kroz menhetn, koji je inače SKAREDNO blizu pravom menhetnu, ako se izuzmu avengers tower i još neke sitnice. nisam igrao prethodne spiderman igre, no ovde lijananje™ kroz grad deluje vrlo prijatno i realistično, što će reći da nema kačenja za nebo i sličnih bedastoća. ima tu dosta malih detalja koji poboljšavaju ugođaj od kojih je većina pozajmljena iz arkhamovog betmena, poput brzog poniranja, hvatanja za udaljenu tačku tokom leta i promptnog lansiranja s iste, itd. znam da je bilo pritužbi na to što kretanje ne nudi neku naročitu dubinu, i to je tehnički tačno, no priznajem da mi se sviđa ovaj sistem gde se i oni koji su malopre startovali igru odmah osete ko carevi dok jezde kroz nebo 

 

borba je takođe očito inspirisana betmenom, mada nedostatak opcije za blokiranje znači da ovde imamo nešto uprošćenu verziju standardne arkham formule. s druge strane, ovo znači i da je borba ovde priča za sebe, pa umesto standardne makljaže prsa u prsa imamo spajdija koji leti okolo, baca mreže, vezuje po 10-15 udaraca u vazduhu i uopšteno dominira brzinom. dakle, radi se o bitno drugačijem iskustvu, a to je meni posle tri odigrane arkham igre i još nekoliko derivata super. neću sad reći da je BOLJE od betmena jer to ne bi bila istina, no svakako je dovoljno zabavno da iznese dobar deo igre. ima i nešto stealtha, tu mi je bilo malo bezveze što igra jasno pokazuje koji neprijatelji se mogu eliminisati bez da im uzbunite kolege, to mi je vazda delovalo kao varanje.

 

open world elementi su takvi kakvi jesu (dakle, nisam ljubitelj), ali igra je bar dovoljno uljudna da te aktivnosti dozira u zavisnosti od toga dokle ste stigli s glavnom pričom. ima tu nekih finih detalja, tipa da vas i oni najgori collectiblesi (55 ranaca rasejanih po gradu) nagrađuju s par rečenica lorea kad ih nađete, no tih prokletih ikonica na mapi i dalje ima previše. doduše, sistem tokena koje dobijate za svaku odrađenu aktivnost je meni bio dovoljan razlog da se ipak malo posvetim i ovom delu igre. zarađene tokene možete da trošite na apgrejdovanje gadgeta i sekundarnih abilitija, no najbitnija stvar je svakako pazarenje novih kostima. mislim, jasno je koji je kostim najbolji (videti donji video), ali konkurencija je opaka, tu je iron spider, tu je last stand, pa ovaj blesavi pank kostim s čirokijem... ja sam počeo igru naivno misleći da se neću preterano smarati oko kostima, a na kraju sam morao da overim svaki u igri.

 

scenario i likovi su jako dobri za tripl ej naslov, bar što se tiče glavne priče, neki sporedni questovi su verovatno delo pomoćnih scenarista ili je glavnog mrzelo da se i oko toga cima. kažem, nisam stručnjak za spajdija, ali u grubim crtama za koje znam (šaljive dosetke™, večni finansijski problemi... dobro, to je to ) ovo deluje kao poštena adaptacija. naravno, šou je ipak ukrao doc ock, a i taj nesretni martin li je dovoljno zanimljiv da opravda minutažu koja igra troši na njega. jedina stvar koja mi se ne sviđa je da sinister six stupa na scenu tek u zadnjem poglavlju igre. koliko sam upoznat, oni bi trebalo da su među viđenijim negativcima u tom univerzumu i sposobni da se pošibaju sa spajdijem jedan na jedan, a ovde ispada da samo udruženi mogu nešto da naprave. nije to veliki greh, samo malo brinem da će im u nastavcima brzo ponestati uglednih protivnika za baciti pred spajdija.

 

igra nudi i neke igrive sekcije u kojima ste u ulozi mj i milesa moralesa, što je više u domenu dobre ideje nego egzekucije. kapiram zašto su tu, unose malo raznovrsnosti u standardno dugačak open world naslov, ali ovi delovi su previše rudimentarni da budu zabavni. em su preterano linearni, em se uglavnom vrte oko neke blesave imitacije stealtha u kojem izbegavate staklo na podu i pravite diverzije šutiranjem kutija  ima tu i par dobrih odlomaka, tipa kad mj sa zemlje nalaže spajdiju koga da ukeba tokom talačke situacije u grand central terminalu, no uglavnom nisam mogao da dočekam da se vratim standardnom gejmpleju.

 

dakle, spider-man je igra u kojoj nijedan element nije zaista genijalan (traversal je na granici), ali su apsolutno svi u najmanju ruku vrlo dobri. od ovakvih igara se više ne usuđujem ni očekivati, te sam uz igru proveo par desetina prijatnih sati. evo 1 čelendža s jurnjavom drona, ja naravno u najboljem odelu:

 

 

igrao sam i tetris effect i tako potvrdio svoje sumnje da je ovo van vr okruženja samo solidna igra s lepim ali ultimativno ne toliko bitnim sinestezijskim elementima. mislim, ja sebe pre svega smatram praktičnom osobom, a tetris effect mi je čak i na normalnoj težini bio dovoljno težak da me natera da se fokusiram isključivo na slaganje tetromina. verovatno nije pomoglo što sam svaki nivo igrao blizu maksimalnog zuma (na minimalnom tetris zauzima tipa dvadesetinu ekrana, resto ide na okruženje) i tako bukvalno propuštao širu sliku  ukratko, meni je tetris effect ispao samo još 1 varijacija klasičnog tetrisa u pratnji eteričnih slika i muzike. to jesu primamljive slike i kvalitetna muzika, ali za mene ne rezultiraju nekim uzvišenijim iskustvom ko što su onomad tvrdili na eurogameru.

 

da ne grešim dušu, nije da igra ne nudi određene novine i u samom gejmpleju. najveća je ubacivanje mehanike po imenu zona, koja vam dopušta da zaustavite vreme i zajebanim situacijama pristupite s izvesnom vrstom zena. to ovako napisano deluje malo prejako, ali igra to balansira čestim izletima u turbo brzinu (videti priloženi video) i činjenicom da se redovi ostvareni u zoni ne računaju u ukupnom zbiru redova koje morate da odradite u nivou. sem toga nisam primetio ništa bitno, mada sam ja svakako laik što se tiče tetrisa i njegove istorije, pa je vrlo verovatno da mi je nešto i promaklo. svejedno, u poređenju s izvrsnim tetrisom 99 (za neupućene, multiplejer verzija tetrisa u battle royale štimungu), tetris effect nekome poput mene ipak deluje dosta derivativnije.

 

kad se sve sabere, tetris effect je igra u kojoj je najbolja stvar to što je tetris, a najlošija takođe to što je tetris. nesumnjivo se ipak radi o dobrom naslovu, vrednom igranja čak i bez vr opreme, ali za mene je nakon svog onog hajpa ipak bio razočarenje. evo malo gejmpleja, da se vidi kako sam u 1 trenutku umako s lopate:

 

 

[Fakundo Sava]

Football Manager 2020 & Watch dogs2  za dž na Epicu  

[renne]

Whatch Dogs 2 free na epicu

I FM2020, ako neko ne posećuje drugu temu neka zna

[Calavera]

mario + rabbids: kingdom battle je naslov za koju sam znao da uživa odličnu reputaciju, no ipak je uspeo prijatno da me iznenadi. ne samo što se ne radi o "dečjem xcomu", već u nekim elementima i nadmašuje svog uzora. tu prvenstveno mislim na ogromnu slobodu kretanja, jer u skoro svakoj borbi imate pristup cevima koje vas prebacuju na drugi deo mape i još daju dodatne akcione poene svaki put kad prođete kroz njih. svaki lik pored toga može da izvede i melee napad na bilo kom protivniku u svom radijusu kretanja pre nego što se skući negde, a može i da skoči na obližnjeg saborca i tako dosegne viši teren. sve ove mogućnosti možete i kombinovati u jednom potezu i tako istrebiti i do 2-3 neprijatelja istovremeno, što je uvek sjajna zabava. kad se na to doda osam igrivih likova od kojih svaki ima sopstvene abilitije, arsenal oružja i skill tree, dobija se igra s lepom količinom dubine koja će zadovoljiti svakog ljubitelja xcoma nealergičnog na nintendo estetiku.

 

kad smo kod estetike, moram priznati da me je to na prvi pogled najviše i odbijalo od igre. ne zbog marija i njegove ekipice™, nego zbog rabida, onomad su mi bili prilično nesnosni u rayman raving rabbids. za divno čudo, ovde ne samo što nisu naporni, već su i... zabavni? mislim, ne treba očekivati pixar kvalitet, svaki rabid van pravljenja smešnih faca ima praktično 1 foru koju vrti do iznemoglosti (tipa peach koja uzima selfije u najgorem mogućem trenutku), no cela stvar je kompetentno napisana i ultimativno simpatična. sam mario je uglavnom u ulozi strejt mena koji galantno toleriše gluposti koje rabidi prave okolo, mada je svakako zabavno videti ga s puškom u rukama (karikiranom, je li, ali opet!). ipak, teško je odoleti utisku da je mario ovde uglavnom zbog brenda, što nije neko čudo s obzirom da je igra zapravo u potpunosti delo 1 ubisoftovog ogranka. činjenica da je miyamoto-san odobrio ovako nešto je razlog za masivan rispekt.

 

između borbi uglavnom istražujete okolinu, i ovo je svakako slabiji deo igre, no ne toliko slabiji da pokvari ukupan utisak. ove sekcije po pravilu ne traju predugo, nude ne preterano teške zagonetke, povremene skrivene puteve, i uopšte su prilično fine i nenametljive. jedini problem s njima je što uvek uključuju prepreke koje je nemoguće premostiti bez nekog abilitija iz kasnijeg dela igre, tipa pijuka za razbijanje kamenih kocki. mislim, ovo je klasičan metroidvania element, ali vraćanje na deonice koje ste već prešli ovde nema previše smisla jer su vam jedina nagrada (beskorisni) novčići i collectiblesi poput numera iz soundtracka. to je okej za kolekcionare koji moraju 100% da završe svaku igru, dok će druge igrače mahom frustrirati što ne mogu usput da odrade sve što žele.

 

ukratko, meni su mario i rabidi bili pun pogodak. možda malčice predugo traju za ono što nude (25-30 sati), no očito se radi o igri kojoj je posvećeno mnogo ljubavi i pažnje, što se vidi iz priloženog. evo jednog od boljih trenutaka u igri, bosfajt protiv stanovitog toma phana:

 

 

 

igrao sam i detroit: become human, najnoviju igru film davida cagea. kako vreme odmiče, cage u javnosti sve više služi kao materijal za sprdnju, što zbog sopstvene pompeznosti, što zbog meme potencijala njegovih igara. dok se za fahrenheit još moglo i naći opravdanje u vidu budžetskih rezova koji su iskasapili drugu polovinu igre, heavy rain i beyond two souls su toliko monumentalno glupave igre da ih je nemoguće shvatiti ozbiljno. možete, dakle, zamisliti moje iznenađenje kad sam shvatio da je detroit zapravo savršeno prihvatljiva i iskreno preporučljiva igra. narativ je smislen (čudo!), likovi su relativno dopadljivi, a nema ni negativca koji planira da uništi smrt tako što će mašinski spojiti dve dimenzije ili tako nešto (čudo na kvadrat!). ima čak i 1 twist koji je meni bio baš onako PRAVO dobar, mada ja u principu loše predviđam takve stvari, iznenadili su me svi od mrtvog brucea willisa do planete majmuna 

 

naravno, sve pohvale na račun scenarija treba shvatiti relativno, jer ih ipak upoređujemo s ranijim cageovim naslovima. detroit je i dalje u kojoj androidima na leđima piše ANDROID, u busevima stoje u odvojenoj sekciji bez stolica, koncept slobodne volje razumeju samo ako priča to od njih zahteva, a cela stvar je najgluplja alegorija na rasizam ikad. dva od tri narativna toka su zamalo uništena u poplavi klišea i gluposti, a onaj treći fercera većinom zahvaljući ŽIVOTINJSKOJ harizmi clancyja browna u ulozi too-old-for-this-shit detektiva hanka i njegovoj buddy cop dinamici s uljudnim android-kolegom connorom. priča se da je glavni razlog što taj deo s hankom i connorom kvalitetom odskače od ostatka igre to što su ova dvojica adlibovali pola svojih dijaloga i tako sprečili preteranu kejdžizaciju™ dijaloga. opet, detroit je prva quantic dream igra u kojoj nećete videti kadrove u kojima glavni junaci pišaju, razgolićene žene bivaju napastvovane u snu, višeminutne qte sekvence u kojima pomažete svojim likovima da se protegnu i operu zube, itd. nije mnogo, ali tako se počinje, malim koracima.

 

glavna stvar koja detroit odvaja od ostatka cageove ponude je flowchart sistem. na kraju svake scene dobijate na uvid tokovnik u kojem se jasno vide sve odluke koje ste doneli, a celu stvar je moguće proveriti i dok još igrate tu scenu. jasno, mogućnosti koje ste propustili ili do njih još niste stigli ostaju zaključane, no tokovnik je i bez toga vrlo koristan za proveru broja mogućih ishoda i uvid u izbore koji će imati nekog uticaja u kasnijim poglavljima (takvi su uvek posebno označeni). ovo je sjajna ideja koja ujedno služi i kao krunski dokaz da detroit u velikoj meri ispunjava svoju viziju kvalitetne interaktivne drame. iako je osnovna narativna struktura uvek ista (što je razumljivo i realno), detroit nudi 40+ različitih krajeva, odluke koje zaista utiču na priču i koherentan narativ koji ne ignoriše ranija dešavanja.

 

uglavnom, detroit je prva cageova igra koju mogu preporučiti bez zadrške, s obzirom da sam kod fahrenheita kompromitovan lepim uspomenama iz detinjstva, a heavy rain i beyond two souls su definicije gilti pležra  snimio sam 1 scenu iz sredine igre da malo bolje prikažem taj flowchart sistem, malo je podugačko jer sam ultra spor:

 

 

proveo sam izvesno vreme i uz spiritfarera u zaludnom pokušaju da proniknem u tajne simulacija menadžmenta™ poput stardew valley i animal crossinga i efekta koje iste imaju na čovečanstvo. spiritfarer deluje kao fin primerak žanra, a najviše se ističe činjenicom da zapravo ima kraj (mislim, ljudi koji su skucali 500 sati u stardew valley verovatno nisu previše srećni zbog toga), kao i finom estetikom i animacijom. ima tu svega što se očekuje od ovakve igre, gajenje biljaka, pecanje, kuvanje, šivenje, građenje, istraživanje i slične nepotrebne aktivnosti. nije loše za baciti 5-10 sati, čak iako obično ne volite ovakve igre, ali ne više od toga. kapiram da je poenta da se čovek opusti dok ovo igra (nemoguće je umreti ili propustiti nešto), ali mene ceo taj gameplay loop nakon nekog vremena neizostavno počne da podseća na fizički rad 

 

da scenario nije nepotrebno verbozan, verovatno bih izdržao još koji sat, no isti uglavnom traći zanimljivu premisu o kapetanici lađe koja prevozi sveže umrle u zagrobni život. no, spiritfarer mi je svakako trajao duže nego stardew valley, tako da... možda tu ima nešto? evo trejlera, igra je izašla za pc i switch:

 

 

[James Marshall]

4 hours ago, renne said:

Whatch Dogs 2 free na epicu

I FM2020, ako neko ne posećuje drugu temu neka zna

E, nisam skapirao, je li se bira jedna od ponuđenih, nije mi dao da sve potrpam u košaricu

[Azdaja]

Samo da kažem da je Mario+Rabbid ooodlican! Sve preporuke! 

[Moća]

27 minutes ago, James Marshall said:

E, nisam skapirao, je li se bira jedna od ponuđenih, nije mi dao da sve potrpam u košaricu

Uzimas jednu po jednu.

[Miljenko]

Krenuo u retrospektivu Final Fantasy igara. Prva cetiri naslova imam u PSP verziji. Petica je PC. Dok su 6-9 PSX. Desetka je vec na PS2, a to ce morati da saceka.

Sesticu (ili kako su van Japana ranije zvali trojku), sam igrao na SNES, tamo negde 1995. Secam se da sam iznajmio konzolu za rodjendan i drzao je bukvalno dve nedelje, dok nisam presao igru. To mi je bilo prvo sretanje sa FF igrama i ostavilo je poveci utisak na mene. PSX naslovi su to samo dodatno istakli.

Kec je izasao davne 1987. i tu je koncept i dalje jednostavan. Vidim da je dvojka najslabije ocenjen naslov u serijalu (neophodno je dosta grindovanja, koliko sam razumeo). Tu se prvi put javlja chocobo. U trecem delu su uvedeni neki standardi iz kasnijih naslova. Treba reci i da su trojka i cetvorka dozivele remake za PSP izdanje. Ubacene su ekspanzije, pa to izgleda bolje, u odnosu na originalno izdanje. Voleo bih da vidim remake sestice, posto je to sigurno jedan od najboljih naslova u celom serijalu (vidim da je to pominjano, jos pre nego sto je izasao remake sedmice).

Sedmicu sam presao par puta, nju ne treba dodatno hvaliti. Sjajni sistem razvoja magija pomocu materije, mi se i danas cini najboljim. Osmica ima finu i jednostavnu kartasku igru. Stoji da je GF sistem razvoja sposobnosti u startu neobican, a narocito draw magija od protivnika, no ovo je jos jedan kvalitetan naslov. Tu je i devetka sa drugacijim stilom likova, no oslicno odradjena u celini. Desetka mi je bila odlicna u PS2 verziji.

Videcu da li cu nakon keca preci odmah na trojku, mada cu verovatno makar probati dvojku, da steknem osnovni utisak.

Nobuo Uematsu je u startu odradio fenomenalan posao oko muzike, da bi to kasnije otislo na jos visi nivo.

[Ayatollah]

Počeo da igram Divinity: Original Sin 2 kao pripremu za Baldur's Gate 3, i brzo sam se podsetio zbog čega mi je prvi deo jedna od najdražih igara koje sam igrao u poslednjih 5 godina. Deluje mi da će sada biti još bolje, jer su kompanjoni kud i kamo bolje napisani od pomalo bezličnih likova iz prvog dela.

[Baldrick S.]

Rocket league free na Epicu i jos daju 10 usd kupon

[Amos]

Pa Rocket League je od danas genertalno free to play, koliko ja znam. Krece Sezona 1 i sve restartuju.