Music video

[zorglub]

Neki kažu da su prodali tone ploča (i kazeta) zahvaljujući MTV-ju, drugi tvrde kako je upravo MTV avanzovao njihovim, za to vreme nesvakidašnjim spotovima, prikazima dalekih, egzotičnih mesta, produkcije pored koje su dotadašnji video-prilozi izgledali poput low-fi pošalica. Većinu režirao neki Australijanac koji je kasnije uspeo da snimi i nekoliko filmova o kojima ovoga puta ne bih.

PS: Suviše sam panglu za tagove, mada sam ubeđen da sve radim valjano, stoga:http://dailymotion.virgilio.it/video/xhzd8...n-save-a-prayer Edited July 15, 2009 by zorglub

[Buck Naked]

Ako se ne varam, Tim Barton uradio video "Bones" za The Killers, ali ga Jucub valjda nama ne dozvoljava.

[Buck Naked]

Nego, ajmo filmske velikane redom.Spike Jonze: :Hail:

Edited July 15, 2009 by Buck Naked

[Buck Naked]

John Landis ():(a o The Blues Brothers da ne govorim..)

Edited July 15, 2009 by Buck Naked

[Buck Naked]

i, naravno, the one and only: David Fincher.()Izdvojio bih i "Englishman in New York" za Stinga, ali ga je Jucub ukinuo.

Edited July 15, 2009 by Buck Naked

[Buck Naked]

Zatim, Dejvid Finčer je čovek iza briljantnog video serijala za Madonu, dok je još bila dobra:te predivnog- featuring Christopher Walken!!

[Buck Naked]

Međutim, posebno mesto u mom srcu i preponama ima sledeći video uradak Dejvida Finčera.Čovek koji na jedno mesto i u pet minuta stavi boginje kao što su Naomi Kembel, Sindi Kraford, Linda Evanđelista, Kristi Tarlington i Tatjana Patic, a kosmos se ne raspadne, je majstor čoek.Jebo Se7en i Fight Club, ovo je pos'o.Edit: odo spavat, oprostite zbog flood, ali smislenije je 'vako, nego u jednom postu, a bejah inspirisan.

Edited July 15, 2009 by Buck Naked

[Sludge Factory]

Fincher je to je zapisano, moz' da prica ko sta hoce. Medjutim, ja imam problem sa ovim spotom (cak i kao NIN fan). Estetski, tematski, kako god mi se ne uklapa ni sa pesmom, a o celom albumu da i ne govorim. Mislim, spot je tehnicki odlicno uradjen (ako se ne varam, komplet CGI), ali mi ne ide uz ovo. Moguce da je stvar u tome sto je spot radjen prilicno na brzinu, Trent nije imao vremena za snimanja itd. a ni spot za prvi singl sa tog albuma (The Hand That Feeds, koji nije radio Fincher, vec Rob Sheridan), takodje nije bog-zna-sta, jedino sto je bojama donekle blizi filingu™ albuma, nego ovaj spot. Mada nije ni bitno. :)

Međutim, posebno mesto u mom srcu i preponama ima sledeći video uradak Dejvida Finčera.Čovek koji na jedno mesto i u pet minuta stavi boginje kao što su Naomi Kembel, Sindi Kraford, Linda Evanđelista, Kristi Tarlington i Tatjana Patic, a kosmos se ne raspadne, je majstor čoek.

I to u spotu za ciju pesmu! :D :PSalu na stranu™, pesma salje ekstra vaznu poruku, kad su veze u pitanju: ...all we have to seeis that I don't belong to youand you don't belong to meFreedom...-_-

[Aleksija]

mark romanek

[Buck Naked]

Sa pravom mi je ukazano da sam ponovio određeni broj video spotova (Ulis je već ukazao na Jonzea i Finčera), te bih se zaista izvinio.Moj propust i lenjost uma valjda.A prošlo mi je vreme editovanja..

Edited July 15, 2009 by Buck Naked

[Sludge Factory]

Ajmo malo i u exploitation film/video! :P

A video for the song was shot in Joshua Tree (California) and directed by Paul Minor, whose previous music promo work included "Starlight" by Muse. After a number of images were placed on photo-sharing website Flickr, the video in its entirety was added to iFilm on September 26, 2007, a full three months after the single's European release. The video itself is a trailer for a fake movie entitled "3's & 7's" and is shot in a similar style to the exploitation films of the 60's and the recent Grindhouse.

Nazalost nema na jucubu, samo na zvanicnom sajtu benda: http://www.qotsa.com/player/default.aspx?meid=747

[Sludge Factory]

Ovaj spot uopste nije losRezija Patrick Daughters.

[Ulis]

Čovek koji na jedno mesto i u pet minuta stavi boginje kao što su Naomi Kembel, Sindi Kraford, Linda Evanđelista, Kristi Tarlington i Tatjana Patic, a kosmos se ne raspadne, je majstor čoek.

da...i ti suptilni podočnjaci Tatjane Patic Elem, ne znam koji je bolji od sledećih:Jonathan GlazerJamie ThravesJake ScothMagnus CarlssonChris Hopewelli naravno House of cards, prvi spot sniman bez kamera

[Ulis]

Peter Gabriel

[Sludge Factory]

Jbg, ajd' da postavim ovde, ionako je dobrim delom tekst o spotu:BadSvetlana Slapšak 18.07.2009.

Daleko od toga da želim da pišem prigodno o Michaelu Jacksonu: zanima me kulturni odsev te ikone, ne toliko danas, koliko pre dvadesetak i više godina, kada je postao istinski popularan, i kada je od američke dečije zvezde postao nešto što se uistinu moglo globalno meriti. Michael Jackson je stupio u svet masovne zabave u ovome delu sveta onda kad su već postojali muzički spotovi, i televizije koje su ih koliko-toliko redovno prenosile. Dobar deo popodnevnoga programa bio je doslovce ukraden sa već uveliko uspešne MTV. Za većinu mlade generacije popularna muzika je tada postala vizualna isto koliko i akustična: reč je o veoma važnoj antropološkoj promeni naših tela i svakodnevice, u razmerama koje ćemo jasnije videti tek u narednim generacijama.Tri potpuno različite pojave sa isto tako potpuno različitim naracijama – glas, telo koje peva uživo, i duboko simbolički odnosno mitografski koncipiran video-spot – dobijaju vezu, iz koje u velikoj meri potiče današnje često gubljenje perspektive realnosti, i mešanje medijske predstave i vlastitog identiteta, čak i vlastite intimnosti među “potrošačima” masovne kulture. No istovremeno je to pogodno tlo iz kojega nastaju novi identiteti. Michael Jackson je izvesno odgovoran – i zaslužan – za neke od njih.Kada se pojavio Michael Jackson u novom izdanju, globalno dostupnom, sa Thrillerom i belim soknama, jugoslovenski rock je bio na vrhuncu slave i moći. Na međunarodnome planu, video-spotovi ABBA, sa jednostavnom pričom i suočavanjem profila pevača i pevačica su već izgledali naivno u poređenju sa komplikovanim zapletima novih video-spotova, punih aluzija na filmove pa i politiku, glamura, neverovatnih kostima, soft-porno delova, provokacija (na koje su ponekad reagovale institucije od crkve pa nadalje), igranja sa podsvesnim, fantastičnim: ukratko, već smo se navikli da trivijalne reči pokrivaju slike, koje evociraju široki kulturni spektar, a da nažalost ne pozivaju na širenje znanja.Istovremeno, niži registar pop-muzike je našao svoju “nišu” na Balkanu: breakdance (koji nije izmislio Michael Jackson) je postao romski ples, i virtuoznost romskih dečaka, koji su ga izvodili baš kao i mladi crnci u Harlemu, na izravnanoj kartonskoj kutiji na pločniku, za stiniš prolaznika ili za svoje zadovoljstvo, mogla se videti na ulicama mnogih jugoslovenskih gradova – Beograda, Skopja, Sarajeva. Rap nije bio prihvaćen tada, već nekih dvadesetak godina docnije.Ova kulturna “domestikacija” breakdance-a je ključna, jer je potekla neposredno iz jedne kulture u drugu, bez ikakvog prenosa kulture koja prima: to je zapravo prvi primer neposredne kulturne globalizacije bez posrednika, jer domaći pop-izvođači i rockeri nisu uspeli da svaladaju ovu veštinu, niti su je primenjivali. Uzbudljivo pri ovome prenosu je pre svega to kako se ostvario društveni paralelizam grupa koje savladavaju određenu veštinu, a sposobnost i vežba u izvođenju ovoga plesa su sasvim izuzetne.Najsiromašniji, marginalni i neprizanti, ili čak omrznuti delovi nekoga društva, manifestuju ono, što u većini savremenih društava važi kao najveći kvalitet: rad, vežba, ustrajnost, disciplina, vrhunski rezultat. To je na glavu obrnut – doslovce – propisujući tekst kako kapitalizma tako i nekadašnjega socijalizma: radi, usavršavaj se, da bi bio priznat. Sa druge strane je rock u ovim krajevima sticao potpunu samostalnost od institucija, i izjavljivanje vernosti pokojnome Titu na festivalima vojne muzike više nije bilo poželjno – sem zbog honorara – a rock kultura je sve više postajala vlasništvo mlade, kritične, samosvesne i svetu okrenute generacije, dakle ponekad i važan element protesta protiv sputavajuće realnosti jugoslovenskoga socijalizma.U izvesnoj meri, rock je postao i znak elita, koje su o njemu teoretisale i počinjale ga voleti u svojoj drugoj mladosti, u očekivanju ključnih promena. Ta dvojna uloga alternativne kulture, koja se obraća istovremeno margini, masama i elitama, nije ništa novo. Zanimljivo je međutim da nije došlo do pravoga sretanja uličnoga, romskoga breakdance-a i rock kulture, koja je isto tako živela na ulici. Slepa tačka? Nesposobnost da se sagledaju grubosti društvenih odnosa? Neosvešćeni rasizam?Šta god da je, ovaj razmak između alternativaca, društvenih i kulturnih, uslovio je primanje Michaela Jacksona. Nazivali su ga, u svakodnevnom govoru, “Ciga”, ili u Hrvatskoj “Hercegovac”, zbog belih sokni. Bio je savršeno izvan svakoga konteksta i povezivanja, i njegova prva publika bile su devojčice, ogromna skrivena “marginalna” grupa. U njemu su prepoznale elemente koji i danas važe kod mnogih devojčica, njegovih obožavateljki - nenasilje, odsustvo agresivnosti: mogao se beskrajno hvatati za šlic svojih pantalona, Michael Jackson kao ikona nije predstavljao opasnu mušku agresivnost. Prvo zanimanje došlo je iz elitne kulture, koja je primetila plesnu inovativnost, zatim muzičku dorađenost njegovih tačaka. I konačno, došao je album Bad, koji smatram ključnim za promenu stajališta u kulturi svakodnevice.Još uvek crn i koliko-toliko prirodan, Michael Jackson u nosećoj pesmi albuma, u punoj gang-punkovskoj opremi (i sa savršeno našminkanim trepavicama), dovodi u vezu ulično nasilje, siromaštvo, izopštenost, rasnu i polnu diskriminaciju, i samosvest grupe koja deli sve te elemente društvene stigmatizacije. Poruka je jasna: prihvatiti sebe, izraditi i ostvariti prenos društvene traume u kulturu, savesno estetizovati problem, tražiti kanale komuniciranja. Još i danas bih savetovala gledanje video-spota Bad svakoj novonastaloj NGO inicijativi i grupi, koja treba da izgradi svoj identitet.U mnogim poznijim video-spotovima Michaela Jacksona ponavljaju se slične poruke, i često samo njegova virtuoznost spasava naivnost takvih poruka. Bad je međutim ključno i provokativno obrtanje značenja, kao i naslov pesme (bad- loš, zapravo dobar u slang-u, u drugačijem svetu vrednosti): ništa se ne poručuje neposredno, kao ljubav među ljudima i slično, već se ukazuje na otpor izopštenih, koji ima smisla ukoliko izopšteni mogu da izgrade prepoznatljiv i kulturno prodoran identitet.Potpuno je razobličena ideja – koju danas propagiraju neke kao “oslobođenije” javne ličnosti kod nas – da “drugi” imaju sva prava, ali kod svoje kuće. Naprotiv, njihova prava imaju jedino smisla ako su javna, dostupna, prisutna u oblikovanju svakodnevice i, zašto ne, kulture. “Ćuteći drugi”, dobro etablirani, ne moraju učestvovati u tome: koga briga. Ključni su oni koji društveno trpe zbog svoje drugačijosti.Priče o stvarimaPeščanik.net, 18.07.2009.