Josip Broz Tito i njegovo vreme

[Filipenko]

.

[Filipenko]

Morem plovi jedna mala barka...

[Lord Protector]

Izgleda mi kao da je vario nešto. Buksne, tako to...bravar-varilac

Edited August 23, 2013 by slow

[zmanic]

Meni liči na rat protiv prohibicije ala Coreone family. Baš simpatična slika.

[vathra]

Telegraf, sjajno mesto za promociju četničkih ubica i njihovih apologeta koji se lažno predstavljaju istoričarima.Mrtav ladan priznaje saučesništvo u genocidu, ubijanje zarobljenika, napade na Kozaru. Zver. Evo ko mu je bio komandant, "koji nije mogao da sarađuje sa ustašama" i za koga je "ogromna laž da je služio okupatoru.

Прескочио си његов долазак на Равну гору пре Драже, и учествовање у устанку пре него што је и почео

[vathra]

Meni liči na rat protiv prohibicije ala Coreone family. Baš simpatična slika.

Капетан Ахаб у лову на кита.

[Otto Katz]

Odakle je ta fotka? Ko su ti ljudi? Kud plovi ovaj brod?

[Filipenko]

Brod je otplovio u bespuća povijesne zbiljnosti, po želji naroda i njegovih predvodnika.

[Filipenko]

Gledam malo ovaj jugoslovenski strip, i užasavam se samo kakva je to antisrpska propaganda bila pedesetih, šezdesetih godina kroz kulturu...zastrašujuće kako su lažno predstavljali naše nacionalne junake.

[Filipenko]

Jovo Kapičić: Ranković je uglavnom Srbe slao na Goli otok!Ranković nije bio nacionalista, nego Jugosloven i komunista, i drugi posle Tita, pa zato ne stoji teza da je iza njegove smene stajala inauguracija antisrpske politike, kaže za Kurir nekadašnji general UdbeBEOGRAD - Leka je bio komunista, a ne nacionalista.Jovo Kapičić, nekadašnji šef Udbe, narodni heroj i desna ruka Aleksandra Leke Rankovića, nekadašnjeg šefa Udbe i ministra unutrašnjih poslova, tvrdi da nije tačna ocena premijera Ivice Dačića, koji je pre nekoliko dana rekao da suština Rankovićeve smene na Brionskom plenumu 1966. „nisu bile lažne optužbe o prisluškivanju Tita, nego politika usmerena protiv Srbije i srpskog naroda“.Rehabilitacija suvišna- Ranković nije bio nacionalista, nego se borio protiv njih. To su kafanske priče! On je gledao na sve narode kao na ljude i, uostalom, on je zajedno s Titom stvorio Jugoslaviju. Njemu su namestili tu smenu, a ko je to učinio, ne može niko da odgonetne. Neki kažu da su Rusi hteli da sruše Tita preko Rankovića, drugi da su Hrvati i Slovenci hteli da smanje uticaj Srbije - tvrdi Kapičić.Ali, kako ističe, o tome da Ranković nije bio nacionalista, između ostalog, svedoči i činjenica da je kao glavni čovek Udbe na Goli otok poslao najveći broj Srba i Crnogoraca.Kapičić smatra da je Rankovićeva navodna rehabilitacija nepotrebna jer, kako kaže, on nije bio zločinac, niti je bio osuđen na robiju poput Milovana Đilasa Đide, nego razrešen dužnosti ministra policije i šefa Udbe.Konsultacije s Titom- Odakle sad njima da treba praviti rehabilitaciju protiv Rankovića? Nije istina da je Ranković žrtva Titove mržnje prema Srbima. Tito nije mrzeo Srbe. Ne bi živeo u Beogradu da ih je mrzeo, niti bi bio ovde sahranjen - kaže Kapičić.Kapičić je ispričao i kako je tekao razgovor između njega i Tita neposredno pre nego što je 1966. godine Ranković razrešen svih funkcija.- Tito je zvao mene na razgovor zato što sam bio čovek od poverenja, čovek koji je bio u Udbi i Rankovićeva desna ruka i lični prijatelj. Sreo sam se s njim u njegovom kabinetu u Užičkoj 15 i video sam jednog čoveka koji je bio van sebe. Šetao je gore-dole kao lav u kavezu. Kad se malo smirio, rekao mi je: „Znaš, Jova, meni Ranković sprema državni udar, hoće da me skine s vlasti!“ Pitao me je šta treba da uradi.Rekao sam Titu da ja u to ne mogu da poverujem jer mu Ranković nikad nije želeo bilo kakvo zlo. Rekao sam mu i da ću poginuti za njega, ali da ne mogu ništa drugo da kažem, osim da je Ranković njegovo ime uvek pominjao s poštovanjem i želeo mu da što duže živi, radi i vodi Jugoslaviju - priča Kapičić.Komunistički šablonKapičić dalje priča kako ga je Tito, zatim, odveo u spavaću sobu u kojoj je spavao s Jovankom i pokazao prislušne aparate ispod kreveta.- „Šta to znači? Hajde, reci šta treba da se radi, ti si šef Udbe“, insistirao je Tito na odgovoru. Savetovao sam mu da umesto javnog optuživanja Rankovića da je nekakav zaverenik sazove plenum na kojem bi to pitanje bilo razmotreno. Tito je to prihvatio i taj plenum je sazvan - kaže Kapičić.Kapičić dalje priča da su na tzv. Brionskom plenumu svi delegati, osim Rankovićevog prvog pomoćnika Stefanovića, glasali za Rankovićevu smenu.- E, to je bio taj naš šablon komunistički i vreme jednoumlja. Niko se nije usudio da se usprotivi Titovoj odluci - kaže Kapičić.Sa Đidom sam pričao o lovuKapičić kaže da bi rehabilitacija Milovana Đilasa Đide imala smisla pošto je Đilas, pored toga što je isključen iz CK KPJ, robijao zbog svojih ideja.- Milovan Đilas Đido mi je takođe bio odličan prijatelj. Kad je napisao onaj sporni tekst u Novoj misli, zvali su me telefonom da pitaju da li sam pročitao tekst. Rekao sam da nisam, nego da je pročitala moja žena. Pitali su da li se moja žena slaže s tekstom. Rekao sam da se ona ne slaže, kao i da se ja ne slažem, jer nas je u tom tekstu predstavio kao drugu klasu. Međutim, kad je izašao iz zatvora, posećivali smo se i pričali mahom o privatnim stvarima, poput lova, a manje o politici - rekao je Kapičić.Za Jovanku sam bio „naš Jova“Kad sam odlazio kod Tita i Jovanke, ona je uvek govorila: „Evo naš Jova“. Poslednji put smo se čuli prošle godine kad me je zvala da kaže da nije istina to što sam objavio u knjizi. A zapravo sam zapisao reči Vladimira Popovića, nekadašnjeg šefa kabineta, koji mi je ispričao da ga je Tito odstranio iz rezidencije jer se sporečkao zbog nekog poklona. Jovanka me je pozvala da kaže da to nije istina - ispričao je Kapičić.

[Lord Protector]

Политика

Србија разговара: Александар Лека Ранковић између стварности и митаЈово Бакић: Због национализма се прошлост не може сагледати на правилан начин.– Милош Ковић: Није био српски, много је више био југословенски националистаМилош Ковић, Јово Бакић (Фото Анђелко Васиљевић)На тридесету годишњицу смрти Александра Леке Ранковића, оснивача ОЗНЕ, прве југословенске тајне службе, чијој је сахрани 1983. присуствовало сто хиљада људи, један српски премијер положио је венац на његов гроб. Наводећи потребу за Ранковићевом политичком рехабилитацијом и подсетивши на његову улогу у борби против албанских сепаратиста на Косову, председник Владе Србије Ивица Дачић је пре неколико дана заправо подгрејао старе митове и легенде о једном од најближих сарадника Јосипа Броза Тита, кога се овај решио 1966. године, на Брионском пленуму. Иза тог монтираног процеса до данас је остало нејасно ко је, у ствари, чувени Лека, „друг Марко” из партизанског покрета – великосрпски националиста и једини комуниста који је прихватљив савременим десно оријентисаним организацијама, или „чврсторукаш” који је само спроводио Титове налоге и покушавао да одржи целовиту СФРЈ. Мишљења о томе укрстиле су колеге с београдског Филозофског факултета, историчар Милош Ковић и социолог Јово Бакић, најпре осветливши историјске околности у којима Ранковић (рођен 1909) улази у Комунистичку партију Југославије.Бакић: Ранковић улази у КПЈ 1928, у време када је она, уз усташе и ВМРО, убедљиво највећи непријатељ државе, Краљевине СХС. Већ тада се може претпоставити да њега национална и државна питања у то доба уопште нису занимала. Њега је занимала револуција коју треба извести...Политика: Па био је млад.Бакић: Млад и необразован. Био је абаџија, кројач који шије гуњеве. Он од образовања има то што је у затворима Краљевине стекао на комунистичким курсевима, нема ништа више.Ковић: Важно је да се разуме да су за све време трајања Југославије (Краљевине СХС, Краљевине Југославије, СФРЈ) кључна питања, нажалост, били националистички сукоби српских и хрватских политичких елита. У Краљевини Југославији хрватске грађанске странке формулисале су свој национални програм, с међусобним разликама, тако да захтевају да се држава федерализује, и то тако што ће бити подељена на шест, па чак и више федералних јединица, управо да би се Срби као већински народ изделили. КПЈ је усвојила тај националистички програм хрватских странака, наравно, под притиском Коминтерне. У том смислу, ако говоримо о полагању венаца на гроб Ранковића, питање је како се тај чин, са становишта српских националних интереса, може одбранити. Друго питање је питање елементарне демократије и људских права. Ако полажете венац некоме ко је због другачијих политичких уверења људе затварао и ликвидирао, онда се поставља питање мудрости и промишљености таквог једног чина.Политика: А који је разлог таквог изненадног понашања и жеље да се Ранковић „политички рехабилитује”?Ковић: То је сад питање позиционирања Ивице Дачића у тренутним политичким околностима. Али, ја бих рекао само још нешто да бисмо нијансирали слику о Ранковићу. Он је и даље загонетан. То што је завршио абаџијски занат последица је тога што му се отац вратио са Солунског фронта болестан од туберкулозе, и он је са 12 година морао да иде у Београд на занат. Реч је о задружној породици из села Дражевац код Обреновца, која је послала око 20 војника у Први и Други балкански рат и Први светски рат. Дакле, његова генерација је жртва тог полома и тог уништења у Првом светском рату. Друго, у КПЈ је било високообразованих људи који нису имали много бољи политички учинак. Узмите једног Марка Ристића из елитне београдске породице, узмите Кочу Поповића...Бакић: Коча Поповић је већ миљама удаљен од Ранковића...Ковић: Јесте, али ако говоримо о демократији, и ако говоримо о ономе што је српски национални интерес, да ли је Коча Поповић био и за трунку бољи? Мислим чак да је био гори...Бакић: Ја се ту не слажем.Ковић: Ја мислим да је био много гори, јер је Коча Поповић учествовао у припремама и ономе што се догодило после Брионског пленума. Пазите, ти исти људи којима је касније суђено као либералима у Србији, то су они људи који су хапсили једног Михаила Ђурића. Ако треба полагати венце, онда сам за то да се полажу на гроб Ђурића и сличних људи, дакле људи који су због „голе” савести одбацили оно што су имали.Бакић: Коча Поповић је један од ретких људи, по мени, из комунистичког естаблишмента,који и дан-данас заслужују пуно поштовање. И то како због ратног учинка, тако и због дипломатског умећа. А зашто се Ранковић баш данас потеже? Мислим да је то потреба социјалиста да нађу неку упоришну тачку у прошлости. Они ту тачку сада не могу наћи у Милошевићу, а Броз им није неко на кога се могу ослонити јер је сам СПС специфичан хибрид левице и национализма, наслеђен од Милошевића. И зато се иде на стари мит о Ранковићу као српском националисти, а истовремено и левичару. Дачић, рецимо, каже „њега воле Срби с Косова”. Ранковић јесте после Другог светског рата држао у запту Албанце, али не зато што је био српски националиста него зато што су Албанци у великој већини били против Југославије.Политика: Значи, његов однос према Албанцима имао је потпуно друге мотиве од оних који му се приписују.Бакић: Наравно. Постоји, иначе, по мени врло нездрава, етничка призма кроз коју се гледају сви људи и сви догађаји у прошлости. И онда испада да је Ранковић био једини Србин у такозваној великој четворци која је водила партизански комунистички покрет после Другог светског рата – Тито, Милован Ђилас, Ранковић и Едвард Кардељ (ако Ђиласа не рачунамо као Србина, мада је он, иако је учествовао у стварању црногорске нације, умро као Србин). Та чињеница, да после 1966. више нема Срба у самом комунистичком врху, прослављена је у Загребу, а у Србији сте 1983. имали, и то је такође Дачићев аргумент, 100.000 људи на сахрани Ранковића. Срби долазе на сахрану из осећаја националног понижења, јер покрајине надгласавају Србију. Устав из 1974, као катастрофално решење, изазивао је ужасно националистичко незадовољство, које је на крају и породило Слободана Милошевића. А смрт Александра Ранковића била је догађај који тражи емотивно пражњење. Једни, дакле, славе одлазак Србина само зато што је Србин, ни због чега другог...Политика: А не можда због тога што је био заступник једне тврде линије...Бакић: Тако је. А с друге стране, имате међу Србима став „то је наш човек, Србин, који је отеран, и ми више немамо човека у врху државе”. То је та врло нездрава етничка призма кроз коју се посматрају ствари. Уместо да се ствари посматрају тако што би се рекло да је Ранковић био један типичан антистаљинистички стаљиниста. Дакле, користи стаљинистичке методе против стаљиниста. Он је као министар унутрашњих послова учествовао у пројекту Голог отока, који је највећа црна мрља послератног развоја. Сведоци, додуше, кажу, а то показују и нека истраживања, да тај режим после његове посете Голом отоку 1951. више није био тако нехуман. Јер, по неким сведочењима, најгоре ствари на Голом отоку су, заправо, наслеђе Џемала Биједића, који је био шеф босанске Удбе.Ковић: Постоји раскорак између онога што је он био као историјска личност и онога како га је српска јавност видела тих седамдесетих-осамдесетих година и како га део српске јавности види данас. Он није био српски националиста, много је више био југословенски националиста, ако можемо тако да кажемо. И то што је радио на Косову, радио је у име одбране југословенске државе. Уклањање Ранковића на најбруталнији начин, за време Брионског пленума (он је тада доживео срчани удар), увод је у разбијање Југославије. Иза склањања Ранковића најпре је стајао Тито, али, заправо, иза тога стоје Кардељ и Стево Крајачић, исти онај који је Србима у Јасеновцу рекао: „Шта хоћете, зар вас нисмо довољно убили овде у Јасеновцу?” Српска јавност је тај обрачун видела као обрачун са Србијом и српским народом. После 1966. дошле су све оне уставне промене и дошао је Устав из 1974. Фрустрација у Србији све је јача – због осећања сапетости, због угрожености српског народа, који је добио границе које све више постају државне, а то су границе због којих су се касније водили ратови. То је у Србији „учитано” као пораз и слом Србије и то је оно што је утицало да људи 1983. изађу на улице и на такав начин испрате Ранковића.Бакић: Истовремено, то је поплочало пут Србије у проблеме деведесетих. Чињеница је да грађани Србије, ни тада, а ни током деведесетих, нису успевали да прате оно што се збива у свету. За њих је Ранковић био велика личност, па је онда Слободан Милошевић био велика личност. Милошевић који, а сад то и Вучић каже, није својевремено схватио да је Берлински зид пао. То је та парохијалност националистичког ума, који из парохијалности уопште не може да изађе, да види шта се дешава у свету, и онда упркос, или због национализма, сопствену нацију тера у пропаст. То је то кључно питање. Није било демократског потенцијала који би националистичку мисао држао под контролом. Тај демократски потенцијал мањка у Србији чак и данас. Када се одушевљавају Вучићем или Дачићем, људи се одушевљавају њиховим личностима, а не гледају шта они раде.Ковић: Треба прочитати неке говоре Михаила Ђурића због којих је осуђен и послат у затвор. Он, између осталог, каже: сви бисмо ми желели да се данас и овде бавимо великим темама које поставља европска мисао, западноевропска мисао, али нама је наметнута националистичка борба. Због онога што се ради са Србијом, због онога што се припрема (тада су у току биле припреме Устава из 1974. године) натерани смо да се бавимо ситним националистичким питањима. Дакле, ми смо натерани у парохијалне границе, како каже Бакић. Ту је и спољна подршка националистичким пројектима и покретима. Хрватски и словеначки покрети имају медијску, оружану, обавештајну подршку. Наравно, увек се може поставити питање одговорности и незрелости српске политичке елите, то је легитимно, али морају се узети у обзир сви фактори.Бакић: Знам, али имали су подршку управо због незрелости српске политичке елите, која није схватила пад Берлинског зида.Ковић: Можда зато што су и карте већ биле подељене.Бакић: Ђурић није најбољи пример, он потпуно одскаче од ове средине, надвисује је за три копља. Средина не зна за њега. Кад би средина била вођена Михаилом Ђурићем, где би Србији крај био. Него средина зна за Александра Ранковића. Ђурић апсолутно није аргумент за националистичку причу. Његов је национализам био просвећен. И Ђурић је слом Берлинског зида добро схватио.Ковић: Можда да повучемо разлику између политичких елита које су доносиле одлуке и нечега што је академска заједница у којој постоји још таквих као што су Михаило Ђурић, Влада Петронијевић, Георгије Острогорски, Војин Милић. Очигледно Србија има неки идентитетски проблем. Где су ти репери у нашој прошлости на које ћемо се ослонити, где ће Србија наћи своје упориште? Да ли ће то бити у демократији и људским правима, а они јесу део српске традиције, или ће тражити упориште у хапшењу и ликвидирању политичких противника?Бакић: Када полажете венац Ранковићу, ви у ствари кажете да политички противник треба да буде у затвору. Јер, ако је по чему Ранковић познат, то је ефикасна, немилосрдна борба против политичких непријатеља.Политика: Али, најшира јавност везује га за борбу против иреденте на Косову?Бакић: Због национализма се прошлост не може сагледати на правилан начин. Реални Ранковић је потпуно замагљен националистичким митом који са реалном историјском личношћу има мало везе.Политика: Како је тај мит о њему опстао до данас?Бакић: Деведесете године су одиграле своју улогу, други су проблеми били на тапету. Ранковић би био заборављен да није овог Дачићевог геста. И то би био заборављен с разлогом. Али, не треба њега ни демонизовати. Он је био дете свог времена. И у том смислу треба га разумети као историјску личност. Ова оштрина из мојих речи можда се више односи на премијера, а не на Ранковића.Ковић: Питање свих питања је недостатак онога што имате у британском, италијанском, шпанском друштву, а то је нека врста културног обрасца, модела. То су упоришне тачке у прошлости. Културни образац није обавезујући, није ново једноумље, али да бисте нешто оспоравали, то мора да постоји. То је оно што у Србији мора да обухвати неке кључне личности и неке кључне идеје. Наравно да ће Дачић као приватно лице увек имати право да однесе венац, и наравно да ће увек бити људи који ће носити венац на Ранковићев гроб, али хајде да размислимо да ли је то модел за будућност Србије.Бакић: Али, он то није урадио као приватно лице, него као премијер и министар унутрашњих послова.Ковић: Да, и ту се налазимо у равни политичке инструментализације, размишљања о циљним групама, о следећим изборима. Али, битно је да откријемо и разумемо правог Александра Ранковића, то је најбољи начин да се ослободимо митова који се и даље инструментализују.

Ковићу је свака као у Његоша

[dillinger]

Ковићу је свака као у Његоша

Nego šta. Loš je Leka ali antisrbin Koča i liberali još gori. Takođe karte puno pre pada Berlinskog zida podeljene, mi i nismo mogli drugačije nego putem nacional-socijalizma.

[Lord Protector]

Nego šta. Loš je Leka ali antisrbin Koča i liberali još gori. Takođe karte puno pre pada Berlinskog zida podeljene, mi i nismo mogli drugačije nego putem nacional-socijalizma.

Pa da, Mihailo Đurić je nacional-socijalista Edited August 27, 2013 by slow

[dillinger]

Nije već ono što je došlo nakon 1987, a što je Ković tom jednom rečenicom predstavio kao neminovno. 3256. nacionalista u javnoj sferi koji bi za propast Srbije da okrivi antisrpstvo prve generacije komunista

Edited August 27, 2013 by dillinger

[Lord Protector]

.