Istorija: 2 svetski rat u Jugoslaviji

[Filipenko]

Fino. Došli smo dotle da su Amerikanci i Englezi bombardovali gradove po Srbiji zarad uspostavljanja diktature proletarijata i za revolucionarnu stvar.

[kim_philby]

Naravno da verujem. Razmere bombardovanja grada su takve da upućuju na ili odmazdu (mada nema za šta), ili zastrašivanje. Ovo drugo mi izgleda posve logično, ako se uzme u obzir šta je posle rata rađeno.P.S. Operacija Rat week je uključila bombardovanje gradova u Srbiji i Crnoj Gori, zvaničan cilj joj je bio uništavanje nemačkih snaga koje su se povlačile iz Grčke vardarsko-moavskom dolinom i preko Kosova. Kako se tu uklapa:a) bombardovanje centra Leskovca i potpuno razaranje grada, ako su Nemci bili smešteni na aerodromu u severnom delu grada a bilo ih je u vrh glave 1 bataljon (600 vojnika)b) uopšte bombardovanje gradova po Crnoj Gori? Ne. Ja sam od onih koji smatraju da je komunizam Jugoslaviji, kad se podvuče crta, doneo više zla nego dobra.

votever. a cercil je bio brozov servis? perfidni albion i sav taj dzez? zastrasivanje leskovca srpskog mancestera sa jakom i dugom sindikalnom tradicijom? ja mislim da se gutas lose izvore i nehotice padas u zamku apologetike najcrnjeg mraka.sta je komunizam doneo jugoslaviji je drugo pitanje ali je takodje jasno da su ga ljudi te i takve 1944. godine prepoznali kao najbolje resenje medju brojnim suprotstavljenim koljackim bandama, predratnom kamarilom kojoj nisu bili ni strani antisemitski zakoni i ocijukanje sa fasizmom i raznim teoreticraima srpsko-hrvatskog dogovora (uz blagi pokolj u bosni). drugim recima tih dana se nije biralo izmedju FDR-a i broza vec izmedju doticnog masin-bravara i razlicitog i probranog polusveta sa druge strane koji je i dalje imao iskukane kame.sto se jugoslavije tice ona je tokom tih 50 godina funkcionisala kao najuspesniji regionalni mirovni projekat & mogla je da obezbedi svojim konstitutivnim republikama mirnu tranziciju ka necem drugom. no kombinacija tzv. kosovskog pitanja (na kojem je i padao svaki pokusaj formiranja neke cubrilovicevske jugoslovenske nacije), kardeljevskog dogmatizma slovenackog rukovodstva & milosevicevog oportunistickog revizionizma (koji je tokom svog metastaziranog perioda ukljucivao palamudjenja o dogadjajima poput pacovske nedelje u pokusaju da uveze srpski nacionalizam i jugoslovenstvo na nacin pok. aleksandra), hrvatske sutnje ponikle prvenstveno u ekonomskim faktorima i na kraju istorijski krah istocnoevropskog komunizma su doveli do toga da su na vlast dosle snage najcrnje reakcije. ostatk mozemo i sami da vidimo.istina je da tokom jugo perioda nisu nijednog momenta suzbijana nacionalna osecanja (nacionalisticka jesu), da je postojao relativno zdrav ekonomski model (drustvena svojina u bazi, privatna svojina u nadgradnji) koji je mogao dalje da se liberalizuje te da je vecina jugo gradjana u tom periodu uzivala do tada, na nasim prostorima, nevidjenu sigurnost i slobodu.cela tvoja argumentacija je mesavina alternativne istorije (da su cetnici pobedili, da su ih stranjci lupali po usima, eto bilo bi nesto zlocina) i cudnog ubedjenja da bi svetu bilo bolje da je trijumfovao fasizam (valjda vodjeno logikom manje jevreja manje antisemitizma). jebote drzis oprecne misli u glavi. i baci tog lasla sekelja :Dedit: ristic ne potvrdjuje tvoju tezu iz jednostavnog razloga zato sto jasno stavlja do znanja da je za njega jugoslovenstvo politicki projekat neizbrisivo povezan sa svetskom emancipacijom. ti prvo razdvajas NOB i KPJ pa si vec tu u minusu te kapiram da razdvajas i jugoslaviju i u njoj vladajucu ideologiju. Edited August 23, 2011 by kim_philby

[Tribun_Populi]

Fino. Došli smo dotle da su Amerikanci i Englezi bombardovali gradove po Srbiji zarad uspostavljanja diktature proletarijata i za revolucionarnu stvar.

A co-ordinated assassination offensive against Nazi security forces in Occupied Europe was mounted in January 1944 by the Special Operations Executive (SOE), whose intention was to create confusion and trepidation at the same time as the Allies increased preparations for the Resistance's contribution to the Normandy Landings. Full details have never been released, but it is known that "Ratweek" achieved successes against Nazi personnel and collaborators in Norway, France, Denmark, and the Netherlands.[1] In 2000 it was revealed that the operation had been supervised by Edwin Hardy Amies, at the time head of the SOE's Belgian Section.BalkansWithin the Balkans, Ratweek was a series of coordinated attacks on the Axis lines of communication - principally the railways. It was launched on 1 September 1944 by Yugoslav partisans, the combined operations units of Land Forces Adriatic, the heavy bombers of the 15th Air Force heavy bombers and the light and medium bombers of the Balkan Air Force. The attacks paralysed movement of the German forces. In his memoir Eastern Approaches, Fitzroy Maclean claims this was his idea.

Gospodin brigadir Ficroj Meklin je zajedno sa drugom generalom Kočom Popovićem bio na Hisaru, brdu iznad Leskovca, dok su ga rokali. Deo oko železničke stanice, gde se nalazi i duvanska stanica (monopol) nije ni pipnut. Gađan je stambeni deo grada, koji je bio pun sveta jer je bio rođendan kralja Petra II.Toliko o železničkim komunikacijama. A još zanimljiviji je slučaj bombardovanja Crne Gore

[kim_philby]

Gospodin brigadir Ficroj Meklin je zajedno sa drugom generalom Kočom Popovićem bio na Hisaru, brdu iznad Leskovca, dok su ga rokali. Deo oko železničke stanice, gde se nalazi i duvanska stanica (monopol) nije ni pipnut. Gađan je stambeni deo grada, koji je bio pun sveta jer je bio rođendan kralja Petra II.Toliko o železničkim komunikacijama. A još zanimljiviji je slučaj bombardovanja Crne Gore

sta je cilj svega toga? da neko poveze bombardovanje sa maloletnim/punoletnim petrom? da se ubije sto vise ljudi? iz ciste obesti?i to je koca rekao ficroju: daj da zavedemo komunisticku diktaturu pa malo bombarduj? ovo mu dodje kao mesavina staljinisticke & cetnicke propagande.

[Tribun_Populi]

votever. a cercil je bio brozov servis? perfidni albion i sav taj dzez? zastrasivanje leskovca srpskog mancestera sa jakom i dugom sindikalnom tradicijom? ja mislim da se gutas lose izvore i nehotice padas u zamku apologetike najcrnjeg mraka.

Ts. Uklapam priče sa terena preživelih toga bombardovanja, i onim što se zvanično servira kao cilj akcije. Što blage veze jedno s drugim nema. Dodatnu senku na tu činjenicu baca i prinudno ćutanje o tom događaju od 1945. do 1990. godine i zatvorene arhive zapadnih zemalja o tome

sta je komunizam doneo jugoslaviji je drugo pitanje ali je takodje jasno da su ga ljudi te i takve 1944. godine prepoznali kao najbolje resenje medju brojnim suprotstavljenim koljackim bandama, predratnom kamarilom kojoj nisu bili ni strani antisemitski zakoni i ocijukanje sa fasizmom i raznim teoreticraima srpsko-hrvatskog dogovora (uz blagi pokolj u bosni). drugim recima tih dana se nije biralo izmedju FDR-a i broza vec izmedju doticnog masin-bravara i razlicitog i probranog polusveta sa druge strane koji je i dalje imao iskukane kame.

A ja i dalje tvrdim da bi izbor bio mnogo drugačiji da je mogućnosti izbora bilo, tako da ti ta pesmica pada u vodu u samom svom startu. Ja rekoh, NOVJ smatram ubedljivo najispravnijom vojskom u WWII u Jugoslaviji, no to ne znači da opravdavam i smatram ispravnim ono što je njena avangarda radila posle rata.

sto se jugoslavije tice ona je tokom tih 50 godina funkcionisala kao najuspesniji regionalni mirovni projekat & mogla je da obezbedi svojim konstitutivnim republikama mirnu tranziciju ka necem drugom. no kombinacija tzv. kosovskog pitanja (na kojem je i padao svaki pokusaj formiranja neke cubrilovicevske jugoslovenske nacije), kardeljevskog dogmatizma slovenackog rukovodstva & milosevicevog oportunistickog revizionizma (koji je tokom svog metastaziranog perioda ukljucivao palamudjenja o dogadjajima poput pacovske nedelje u pokusaju da uveze srpski nacionalizam i jugoslovenstvo na nacin pok. aleksandra), hrvatske sutnje ponikle prvenstveno u ekonomskim faktorima i na kraju istorijski krah istocnoevropskog komunizma su doveli do toga da su na vlast dosle snage najcrnje reakcije. ostatk mozemo i sami da vidimo.

Heh, Sekelj - itekako. Lek za zdrav razum. Koliko su se komunisti obračunali sa etnonacionalistima pokazali su događaji iz 1970-ih, kad su im dali sve. Krah onoga što su započeli 1965. godine rešili su najlakšim ali i najgorim mogućim rešenjem - udovoljavanjem nacionalistima i stvaranjem plodnog humusa za njihovo gnojenje. Nije oportunizam izmislio i prvi uveo Milošević, on se samo njime okoristio na isti onaj način na koji su to učinili glavni ideolozi 1971. godine, omogućivši sebi još koju godinu (i deceniju) vlasti u postojećem obliku. Uostalom, smrad takve politike se i danas poprilično oseća.

cela tvoja argumentacija je mesavina alternativne istorije (da su cetnici pobedili, da su ih stranjci lupali po usima, eto bilo bi nesto zlocina)

ŠBB KBB, ne može tu biti ništa precizno, samo spekulacije. U meri u kojoj mi poznavanje ondašnjih prilika pruža mogućnost da napravim projekciju događaja. Niti tvrdim da je apsolutno tačno, niti mi to pada na pamet.

i cudnog ubedjenja da bi svetu bilo bolje da je trijumfovao fasizam (valjda vodjeno logikom manje jevreja manje antisemitizma).

Što je 1 bezobrazno podmetanje, od koga sam se ja uzdržao u slučaju tvog povlačenja paralele između bombardovanja Leskovca i Drezdena već postavio pitanje radi razjašnjenja, a ti naravno preskočio.

edit: ristic ne potvrdjuje tvoju tezu iz jednostavnog razloga zato sto jasno stavlja do znanja da je za njega jugoslovenstvo politicki projekat neizbrisivo povezan sa svetskom emancipacijom. ti prvo razdvajas NOB i KPJ pa su vec tu u minusu te kapiram da razdvajas i jugoslaviju i u njoj vladajucu ideologiju.

Čovek, koliko videh, jasno kaže sledeće.

ja bih se možda internacionalistički dosledno, proglasio "građaninom sveta", to jest Utopije. Ovako Jugoslavija mi izgleda, i još dugo će to biti, jedina naša, minimalna i maksimalna u isti mah, neizbežna i neizbežno relativna stvarnost.

Argumentum a contrario tome bi bio onaj Pirjevčev stav iz polemike sa Ćosićem da Slovenci nemaju potrebe da se integrišu u jugoslovenstvo kao nekakvu nadnacionalnu integraciju, jer se oni kao takvi neposredno integrišu u čovečanstvo,a koje stanovište je 1971. prevagnulo. A on nije mogao biti Jugosloven već neopredeljen, što ukazuje na zvaničnu politiku, 'el da?edit:

sta je cilj svega toga? da neko poveze bombardovanje sa maloletnim/punoletnim petrom? da se ubije sto vise ljudi? iz ciste obesti?i to je koca rekao ficroju: daj da zavedemo komunisticku diktaturu pa malo bombarduj? ovo mu dodje kao mesavina staljinisticke & cetnicke propagande.

Ne znam, reci ti meni? Prekidanje železničkih komunikacija uništenjem centra grada sigurno nije. To što je bombardovanje bilo na kraljev rođendan je verovatno koincidencija, poenta je da je na ulicama bilo mnogo sveta (25. maj rings a bell?). A šta je Koča rekao Ficroju pojma nemam, samo je indikativno da su obojica bili u Leskovcu u vreme bombardovanja.Nego, opet preskačeš Crnu Goru? Edited August 23, 2011 by Tribun_Populi

[Utvara]

Au tribune, daleko ti ode. Bombardovali nas Saveznici, namerno, da pokvare kralju rođendan!

[Filipenko]

Alo, Leskovac je bombardovan sa 7000 metara visine. Zašto bismo tražili komplikovanija objašnjenja za bombe koje su pale na civilni deo grada od partizanske zavere? Smešno bi bilo da se radi o grešci, za koju posle ni partizani ni saveznici nisu hteli da se zna zbog velike tragedije, pa su zato zabarikadirali arhive. Ne, sasvim je logičnije da je Koča Popović zvani Kolac, taj podmukli komandant proleterskih brigada, došavši iz Francuske poslat od ko zna kojih masonskih sila da vodi revoluciju, u stvari želeo da na oltar Bal-Sagotha prinese žrtvu o roždestva Petra II kralja dne, u sadejstvu sa britanskim generalom, šefom britanske misije pri vrhovnom štabu. Kažu seljani da su sa brda otišli srećni, zadovoljni i nasmejani.I da ne zaboravim, apropo kukanja "što nismo bili u Maršalovom planu" i tako se priključili Evropi:

Razgovori su bili teški. Tome je, umnogome, doprinela Kočina krutost i nerealni zahtevi s naše strane koji su bili rezultat jugoslovenske megalomanije. Iste godine (1951. prim. Fil.) 14. novembra, potpisan je Pakt o uzajamnoj pomoći po kojem se Jugoslavija uključila u Maršalov plan.

P.S. istine radi, evo baš listam Kočine memoare (Beleške uz ratovanje), zaista se ne pominje septembar 1944. uopšte. Sa avgusta se skače na oktobar. Što ne znači da nije vodio zabeleške, jer je i u predgovoru napisano da za neke stvari Koča nije dao odobrenje da se objave. Edited August 23, 2011 by Filipenko

[Tribun_Populi]

Au tribune, daleko ti ode. Bombardovali nas Saveznici, namerno, da pokvare kralju rođendan!

To što je bombardovanje bilo na kraljev rođendan je verovatno koincidencija, poenta je da je na ulicama bilo mnogo sveta

Operacija je počela 01. septembra.

Alo, Leskovac je bombardovan sa 7000 metara visine. Zašto bismo tražili komplikovanija objašnjenja za bombe koje su pale na civilni deo grada od partizanske zavere? Smešno bi bilo da se radi o grešci, za koju posle ni partizani ni saveznici nisu hteli da se zna zbog velike tragedije, pa su zato zabarikadirali arhive. Ne, sasvim je logičnije da je Koča Popović zvani Kolac, taj podmukli komandant proleterskih brigada, došavši iz Francuske poslat od ko zna kojih masonskih sila da vodi revoluciju, u stvari želeo da na oltar Bal-Sagotha prinese žrtvu o roždestva Petra II kralja dne, u sadejstvu sa britanskim generalom, šefom britanske misije pri vrhovnom štabu. Kažu seljani da su sa brda otišli srećni, zadovoljni i nasmejani.

Pazi, nije bilo udara na železničke komunikacije. Ne možeš toliko pogrešiti da sjebeš samo civilni deo grada, jednostavno tako. Isto su prošli i Podgorica i Nikšić.Evo malo više o tome.

I da ne zaboravim, apropo kukanja "što nismo bili u Maršalovom planu" i tako se priključili Evropi:

Ma Maršalov plan je pomenut uzgredno, kao ilustracija nužde za prihvatanjem pomoći, uz prihvatanje i zapadnih pravila igre u eventualnom slučaju pobede ravnogoraca u WWII o kome smo raspravljali. BTW. koliko znam, Jugoslavija se nikada nije do kraja uključila u taj plan posleratne obnove Evrope, već su te pare pre imale karakter podrške i pomoći zbog prekida saradnje sa SSSR. Ispravi me ako grešim.

[Utvara]

Ne, sasvim je logičnije da je Koča Popović zvani Kolac, taj podmukli komandant proleterskih brigada, došavši iz Francuske poslat od ko zna kojih masonskih sila da vodi revoluciju, u stvari želeo da na oltar Bal-Sagotha prinese žrtvu o roždestva Petra II kralja dne, u sadejstvu sa britanskim generalom, šefom britanske misije pri vrhovnom štabu. Kažu seljani da su sa brda otišli srećni, zadovoljni i nasmejani.

I šta ti nije jasno? Šta te muči, šta te buni?

[Tribun_Populi]

I šta ti nije jasno? Šta te muči, šta te buni?

[Utvara]

[Agni]

Ne znam, reci ti meni?

Mozda su se i Saveznici ucepili u onaj ustasko-komunisticki dogovor o zatiranju svega srpskog.

[Tribun_Populi]

Izvolte malo Ficroja Meklina.

Ovo su bili veoma uzbudljivi meseci. Kad je prvi put stigao aprila meseca, utvrdio je da partizani nisu ni brojni ni dobro opremljeni. Od povlačenja Titovih glavnih snaga iz Srbije posle nedaća 1941. godine, partizanskim odredima, koji su ostali, nije bilo lako. Uslovi im uopšte nisu išli naruku. Geografski, uglavnom, zeleno, plodno, valovito zemljište, bilo je manje pogodno za gerilski rat od divljih i planinskih predela Bosne i Crne Gore. Morali su da dejstvuju u malim grupama bez one centralne organizacije koja je postojala u drugim područjima i bez međusobnih veza. Civilno stanovništvo bilo je relativno više naklonjeno pasivnom stavu četničkih jedinica ili otvorenoj kolaboraciji generala Nedića nego stavu partizana, koji je iziskivao više napora i u čije namere su propagandom navedeni da sumnjaju. Zbog toga je neprijatelj duže uživao veću sigurnost u Srbiji nego u drugim područjima i mogao je da računa na pomoć stanovnika i mesnih jedinica koje su čuvale njihove glavne komunikacije od partizanskih napada; u mnogim krajevima ove dužnosti su, u stvari, obavljali isključivo Nedićeve jedinice i četnici. Najzad, partizani nisu imali zaliha. Zbog ograničenog obima aktivnosti nisu mogli da se opreme na račun neprijatelja u istoj meri kao njihovi srećniji drugovi na drugim mestima, dok su savezmička pomoć i prestiž, koje bi tako imali, pripadali ne njima već četnicima. Gonjeni od Nemaca, Nedića, četnika, Bugara i Albanaca, bez naklonosti stanovništva i veze sa svojim drugovima u drugim delovima Jugoslavije, bez oružja i opreme, srpski partizani bili su pepeljuge u pokretu narodnooslobodilačke borbe. Uglavnom, zahvaljujući veštini i rešenosti njihovog rukovodioca Stambolića, ipak su uspeli da prežive i nastave svoju aktivnost.Zatim, otprilike u vreme Džonovog dolaska aprila meseca, došlo je do promene. Sve se više ispoljavalo Titovo interesovanje za Srbiju. Popović, koji je, posle Tita, bio možda najuspešniji i najpopularniji partizanski vojskovođa, i koji je poticao iz dobro poznate srpske porodice došao je da preuzme komandu u Srbiji. Istovremeno, snažna partizanska formacija, uglavnom sastavljena od Srba, pod komandom Peke Dapčevića, još jednog od Titovih odličnih komandanata, krenula je iz Crne Gore preko zapadne Srbije u pomoć partizanima na toj teritoriji.Najzad — a to je možda i najvažnije u svemu — došlo je i do promene savezničke politike. Odluka koja je do sada važila da se materijal ne sme slati partizanima u Srbiji, izmenjena je. Obustavljeno je dopremanje materijala četnicima, a znatne količine oružja i municije sada su isporučivane partizanima. Ovo je omogućilo lokalnim komandantima ne samo da mnogo bolje opreme jedinice pod svojom komandom već isto tako i da naoružaju veliki broj dobrovoljaca koje su do sada odbijali, jer nisu imali dovoljno opreme.Promena u našem stavu je takođe imala i znatno psihološko dejstvo. Sav prestiž koji su četnici do tada uživali zbog savezničke pomoći, prenet je na partizane. Efekat je povećan i vešću da je Tito postigao sporazum sa kraljem Petrom, i kraljevom proklamacijom kojom je pozvao svoje podanike da pruže partizanima podršku, što je razbilo tvrđenje generala Mihailovića da se on bori za monarhiju. Kao sto se to često dešava, svi ovi događaji, jedan za drugim, delovali su kao lavina. Podrška saveznika i pomoć u materijalu privukle su još veći broj dobrovoljaca; bolje opremljeni i brojniji, partizani su bili kadri da povećaju obim svojih aktivnosti; njihovi uspesi na bojištu su, pak, doneli veće zalihe zaplenjenog oružja i tim više povećali njihov prestiž; tako je za nekoliko meseci znatno ojačao pokret.Najzad je i civilno stanovništvo shvatilo da aktivnija politika partizana nije lakomislena, kao što im se to nekad činilo. Onda im je odjednom postalo jasno da je baš ova politika obezbedila Titu savezničku podršku koju je Mihailović, ma kako bio dobronameran, na kraju izgubio zbog svoje opreznosti i neaktivnosti. Isto tako postalo im je jasno da Nemci, koji su toliko dugo izgledali nepobedivi, sada slabe, da je skoro oslobođenje Srbije ne samo mogućno već i verovatno. Osećanje bespomoćnosti, koje ih je tako dugo obuzimalo, sada se gubilo i bilo je zamenjeno oduševljenjem sličnim onom iz prvih dana narodnog ustanka 1941. godine.Sa ovom promenom u srcu, raspoloženje naroda prema četničkoj politici kompromisa pretvorilo se u simpatije prema totalnom ratu partizana. Zbog ovih osećanja, a možda i zbog svesne ili nesvesne želje da priđu pobedničkoj strani pre no što bude kasno, svakodnevno je sve više ranijih pristalica napuštalo četnike, a sve više dobrovoljaca prelazilo u redove partizana. Narednih dana, ponovo smo videli duge kolone ljudi i dečaka kako se probijaju do partizanskih štabova da uzmu puške i municiju; delom dezerteri, delom zarobljenici, delom regruti, delom dobrovoljci, neki još uvek u svojim starim uniformama i sa tradicionalnim četničkim bradama, drugi u običnim radnim odelima.Ovo dezerterstvo nije se ograničavalo samo na obične vojnike. Dok sam bio u Srbiji, upoznao sam i Radoslava Đurića, koji je sve donedavno bio jedan od Mihailovićevih najboljih komandanata i sada načelnik štaba partizanske divizije. Ovaj zabavan, donekle ciničan čovek, izgleda, primljen je raširenih ruku od partizana, iako je ranije bio poznat, čak i među četnicima, po surovoj brutalnosti kojom je vodio rat protiv njih.Partizani su sad iskoristili priliku. Svim četničkim i Nedićevim jedinicama, koje su prešle partizanima pre odredenog dana, obećana je amnestija. Dosta je iskorišćen i sporazum Tito — Šubašić kao i proklamacija kralja Petra narodu da pruži podršku Titu. Sve ovo je dosta značilo u Srbiji, gde je postojalo snažno monarhističko raspoloženje. Najzad, komunistički ciljevi i politika bili su u drugom planu i veoma malo su se mogli videti: crvene zvezde, čekić i srp, koji su bili tako upadljivi kod partizana u drugim područjima zemlje, a nisu imali mnogo odjeka u ovim krajevima dobrostojećih malih posednika......Sledeći dan, prvi dan operacije "Retvik", osvanuo je vedar i lep. Borba koja se vodila prošle noći bila je završena. Neprijatelj se povukao, ostavivši partizane na grebenu i sada je sve bilo mirno. Napad na prugu bio je planiran za tu noć. Partizani su imali da napadnu dve tačke na pruzi, jednu severno i drugu južno od Leskovca, da tamo dignu mostove u vazduh i razore što je moguće veći deo pruge. Sam Leskovac, sedište jakog nemačkog garnizona u kome se, prema onome šta je do nas dopiralo, nalazilo dosta oklopnih jedinica, trebalo je da bude prepušten savezničkim vazduhoplovnim snagama. Pored štete koju napad iz vazduha može da nanese transportu i objektima, on će, kako smo mislili, pokolebati i moral mešovitog nemačkog i kvislinškog garnizona, oslabiti ga i tako olakšati izvođenje partizanske akcije na prugu te iste noći.Dok smo doručkovali, vodnik Kempbel je dotrčao sa brega, gde je postavio radio-stanicu, sa veoma hitnom porukom. Bila je od Bila Eliota. Izviđanjem iz vazduha, rekao je, potvrđeno je prisustvo jake koncentracije oklopnih snaga i motornih vozila svih vrsta u Leskovcu i stoga je odlučeno da se pošalju teški bombarderi. Jedinica od pedeset tvrđava napašće Leskovac u pola dvanaest.Nismo očekivali napad takvih razmera. Izgledalo je kao da se koristi kovački čekić da bi se skrcao orah. Do sada veliki bombarderi veoma su se teško dobijali, jer su bili potrebni za velike ciljeve u Austriji i severnoj Italiji. Ali, očigledno, operacija "Retvik" izvršiće se kako treba, bar što se tiče savezničkih vazduhoplovnih snaga.Kada se približio određeni čas, okupili smo se u grupici na bregu i iščekivali. Ugledavši nas kako očekujemo da se nešto desi, neke seljanke i jedan-dva starca iz sela pridružili su nam se gledajući isto tako preko doline. Kilometar-dva dalje opazili smo bele kuće u Leskovcu, na toplom jesenjem suncu. U drveću su cvrkutale ptice. Iz obližnje bare povremeno se čulo kreketanje žaba. Iz kukuruza je dopiralo zujanje bezbrojnih insekata. Teško je bilo zamisliti mirniji prizor. Iščekujući, pokušao sam da mislim na nemački garnizon i tenkovske posade, a ne na stanovništvo, sitne zemljoposednike, trgovce i železničare, starce, žene i decu, koji se ovoga trenutka, idući za svojim svakodnevnim poslovima kreću ulicama.Jedanaest i dvadeset, jedanaest i dvadeset pet časova. Još uvek se ništa nije čulo. Seljaci su se umorili od čekanja i počeli da se razilaze. U jedanaest i trideset, načelnik štaba pogleda na svoj veliki sat, koji je nosio na ruci, posmatrajući me radoznalo. Pitao sam se da možda nije nastala tehnička greška?1 onda, gotovo pre no što smo mogli da shvatimo, odigralo se sve. Začuo se zvuk motora, isprva jedva čujan, ubrzo prelazeći u grmljavinu i, podigavši glave naviše, ugledali smo na velikoj visini, niz za nizom, bombardere kako lete određenim putem, sa uglačanim krilima koja su se presijavala na suncu. Seljaci su počeli da ih prebrojavaju: šest, deset, dvadeset, trideset, nikad još nisu videli toliko aviona. Tvrđave su sad već bile nad svojim ciljem — i dalje od njega — kad nam se učini da se čitav Leskovac prosto diže u vazduh u tornadu prašine, dima i krša, a reski zvuk zagluhnu nam uši. Kad smo opet pogledali u nebo, tvrđave, još uvek strogo se držeći svog kursa, pretvoriše se u male srebrne tačkice u daljini. Za nekoliko sekundi zamro je zvuk njihovih motora i sve je oko nas ponovo bilo mirno, a tišinu je prolamalo samo kukanje jedne žene; ona ima, kako su rekli, rođake u gradu. Ono što je preostalo od Leskovca bilo je obuhvaćeno dimom; izgledalo je da gori nekoliko zgrada. čak su i partizani bili potišteni.Preostali deo toga dana prošao je u izviđanju i pripremanju za noćne akcije. Ništa se nije pomeralo u ravnici, a Džon i ja spustili smo se dolinom u selo, odmah do grada. U selu je bila gužva; puno ljudi stizalo je iz Leskovca. Gubici stanovništva bili su teški; napad je, kako je izgledalo, postigao cilj, jer je bilo i nekoliko direktnih pogodaka na zgrade gde su bili Nemci, koji su izgubili mnogo transportnih vozila i oklopnih kola, a moral garnizona je veoma nisko pao, naročito nenemačkog dela. Mnogi četnici upotrebljeni na stražarskim dužnostima već su se priključivali partizanima.Ovo je bio dobar predznak za akciju te noći i sada smo krenuli još za videla da obiđemo partizanske položaje najbliže pruzi, odakle će se izvesti glavni napad severno od Leskovca.Približili smo se pruzi zaobilaznim putem i stigli iza malog grebena koji je neposredno dominirao prugom. Tamo smo ostavili konje i krenuli naviše kroz polje kukuruza, koje se dizalo visoko iznad naših glava i pružalo je izvrsno skrovište. Na vrhu prevoja našli smo isturene partizanske straže. Čučnuvši pored njih, posmatrali smo prugu udaljenu nekoliko stotina metara. Oficir nam je nešto rekao o neprijateljevom odbrambenom sistemu. On se sastojao od bunkera i patrola koje su krstarile duž pruge. Odjednom je iz jednog bunkera mitraljez otvorio vatru na nevidljivi cilj i uskoro je rafalom automatskog oružja duž čitave pruge dopro odgovor. Izgledalo je kao da neprijatelj očekuje nepriliku. Kad smo se popeli na konje i odjahali, prvo je jedan metak snajpera, a onda i drugi, proleteo i zazviždao pored naših glava.Te večeri, kad je pao mrak, vratili smo se do obližnjeg položaja na padini grebena i sasvim blizu pruge. Na udaljenosti od jednog i po do dva kilometra južnije, nebo je bleštalo od požara koji je još uvek plamsao u Leskovcu. Povremeno bi se u vazduhu dizao veliki plameni jezik, kad bi se požar jače razbuktao.Oko nas je sve bilo tamno i mirno. Zauzeli smo položaj u podnožju prevoja i čekali. Ravno zemljište ispod prevoja bilo je močvarno i iz njega se dizala magla. Bilo je hladno. Posmatrali smo plamen kako poskakuje i treperi po gradu koji je goreo, i tanke bele kovitlace magle što su se dizali iz močvarnog tla. Dok sam stajao, palo mi je na pamet da i druge male grupe u ovo vreme širom Jugoslavije već izvode napad ili čekaju na početak napada.Onda, odjedom, na nekoliko mesta začula se paljba duž pruge i uskoro su sa obe njene strane izbijali svetli vodoskoci obeležavajućih zrna, a nešto dalje, rafali su im leteli u susret. Tu i tamo, blesak i pucanj minobacača ubacivali su se u štektanje mitraljeza i pokazivali gde su partizani vršili pritisak na bunkere. Napad je počeo.Pod zaštitom napada, partizani su se sa eksplozivom probili do pruge i tu ga postavili. Zatim su ga aktivirali i kroz trenutak grmljavina i prasak jedne eksplozije za drugom zaglušio je bitku. Eksploziv je postavljen ispod nekoliko malih mostova i odvodnih kanala duž pruge. Sada, da bi dovršili zadatak, partizani su počeli da dižu u vazduh duže deonice pruge. Zatim su naslagali u gomile pragove i zapalili ih i oni odjednom blesnuše. Neko je pronašao jedan furgon i zapalio, odgurnuvši ga niz prugu ka Leskovcu. Proći će dosta vremena pre no što se ovaj deo na pruzi Beograd — Solun ponovo osposobi za saobraćaj. Neprijateljeve snage u Grčkoj, ako žele da se probiju, moraće da se kreću drumom ili morem, što bi, u svakom slučaju, bilo veoma rizično. Ako su partizani svuda obavili posao ovako temeljito kao ovde, onda je operacija "Retvik" dobro počela.

Oh yeah. Podudarnost interesa, kombinacija engleske hladnokrvne pragmatičnosti i partizanske revolucionarnosti koštala je 1 Leskovac između 3 i 5 hiljada života i dobrog dela privrede. U Leskovcu, ponavljam, toga dana nije bilo više od 600 Nemaca, niti je pa garnizon bio nešto posebno jak i opremljen. Prugu su ionako napadali partizani (moj deda po majci bio u jednoj od tih ekipa)Zločin? Da. Edited August 23, 2011 by Tribun_Populi

[Filipenko]

1) dakle, ipak je tu bilo 600 Nemaca?2) ako ti je brojka Nemaca nedovoljna kao povod, obrati pažnju da se tu govori i o četnicima i ostalima, čije brojke nisu navedene. Za očekivati je da ih je bilo par hiljada.3) tvrdiš da je garnizon bio slab i malo opremljen, a general koga citiraš jasno govori o teškim gubicima, velikom broju transportnih vozila i oklopnih kola (svaka oklopna kola koja su uništena su bila velika ispomoć partizanima koji su oskudevali u teškom naoružanju), i konačno kaže da su ispogađane zgrade u kojima su bili Nemci? Dakle, bilo ih je i u gradu?edit: da se razumemo, ne želim nijednog trenutka da kažem da sudbina Leskovčana nije bila strašna...

Edited August 23, 2011 by Filipenko

[Tribun_Populi]

1) dakle, ipak je tu bilo 600 Nemaca?

Da.

2) ako ti je brojka Nemaca nedovoljna kao povod, obrati pažnju da se tu govori i o četnicima i ostalima, čije brojke nisu navedene. Za očekivati je da ih je bilo par hiljada.

Previše. Zapazi ovo iz izveštaja Amera:U sledećem bombardovanju 06.09.1944., 25 aviona bacilo je 61 tonu bombi ponovo na železničke instalacije, a 77 aviona je bacilo 198,5 tona bombi na "taktičke ciljeve". Tenkovske i ostale nemačke jedinice u Leskovcu toga dana bombardovale su 449. BG (130. misija) i 450. BG (137. misija).

3) tvrdiš da je garnizon bio slab i malo opremljen, a general koga citiraš jasno govori o teškim gubicima, velikom broju transportnih vozila i oklopnih kola (svaka oklopna kola koja su uništena su bila velika ispomoć partizanima koji su oskudevali u teškom naoružanju), i konačno kaže da su ispogađane zgrade u kojima su bili Nemci? Dakle, bilo ih je i u gradu?

Ma ja mislim da su pravi cilj bili "dražićevci"* kako su ih ovde zvali tj. "slamanje njihovog morala", taktika koju su Britanci usvojili u bombardovanju nemačkih gradova još od 1943. To se, između redova, može pročitati i u Meklinovoj knjizi (ne zaboravimo da je pomenuti brigadir, kasnije general, bio veliki obožavalac lika i dela Josipa Broza). 600 Nemaca u Leskovcu, strateški i komunikacijski nevažnom mestu za razliku od npr. Niša koji je 13 puta bombardovan od strane saveznika ali nikad ovako, nije razlog da se pošalje 28 "letećih tvrđava" i na sam grad sruči 200 tona bombi pretvarajući ga u prah i pepeo. Drugo, "srpski Mančester" je bio simbol kapitalizma, grad koji je između dva svetska rata bio privredno čudo. Biće da je time malo poslata poruka monarhističkoj Srbiji kom se treba privoleti carstvu.P.S. Primetiti 1 kuriozitet, Meklin u knjizi pominje "četnike" i nenemački element, a ustvari se uglavnom radi o nedićevcima.____*kad god bih nekome od matorih sugrađana pomenuo četnike u smislu ravnogoraca, odmah bi me ispravljali i govorili "dražićevci, ne četnici". Četnici su za njih bili i ostali samo oni pod komandom Koste Milovanovića Pećanca. Edited August 23, 2011 by Tribun_Populi